Erotske Priče

Veče je bilo ispunjeno uobičajenim razvratom, ali za njega umalo poslednje. Ovog puta je preterao. Jedva dišući, dok se srce borilo na ivici, zatvorio je oči pred komentarima svojih ortaka. King, kako su ga od mladosti zvali, imao je ozbiljan problem sa porocima, a neki od njih su mu sad već zapretili životom.„Sve te kurve će te pred sam grob doterati, a onda će te viski pokopati!“, vikao je stariji bajker njegovih godina, umivajući ga hladnom vodom iz flaše. Više nije bio mlad, samo je živeo on…

Vratio sam se sa polja pred sam mrak, prljav i isflekan. Srećom, moja skromna odaja nalazila se nekoliko koraka od ulaza u dvorac, služeći kao jedna od pomoćnih prostorija za poslugu već vekovima. Dugo nije bila korišćena, a meni je tako mala i mračna u potpunosti odgovarala, i sada sam se hitrim koracima u kaljavim čizmama u nju uvukao skoro neprimetno. Radio sam one poslove koje niko nije hteo, jer sam u tome pronalazio poseban mir i uposlenost tela da bih misli fokusirao na praktične stvari,…

Kažu da Bog uzima bolesne u zimu, na kraju jednog godišnjeg ciklusa, sećala se Mina nekog citata iz knjige. Ne verujem da će otac dočekati proleće, govorila je bratu, a on je znao zbog čega tako priča. Taj otac nije živeo sa njima, odavno je napustio njihovu majku, a sa drugom ženom nije imao dece pa se i nje brzo rešio. Znao je Milan da Mina priželjkuje da dobiju njegovu kuću i vikendicu. Prisećala se kako ih je kao male otac vodio tamo, u tu kuću blizu reke, a kako su odrastali, bilo im je sve…

U leto 2043. godine, Artura je napustila jedina koju je imao- tetka Samanta. Kako je starila a on bio sam, pozvala ga je da pređe u njenu vilu i živi sa njom. Sada je vila bila samo deo velikog nasledstva koje mu je ostavila. Nije imao sa kime da ga deli, a ne bi Artur to ni mogao, previše je navikao da samuje, da mu niko ne zapoveda, ne drami, ne dosađuje. Navikao je na samoću. Nakon Samantine smrti odlučio je da se reši i Bena, tetkinog ličnog robota koji je sa njom neumorno razgovarao umesto…

Sredinom moje treće godine u firmi, šef je sve više forsirao zajedničke projekte, a ništa nisam mrzeo više od toga. ‘Dve glave su pametnije od jedne!’, dovikivao bi zadovoljan organizacijom rada, a meni timski duh od rođenja ravan nuli. Nekoliko zadataka sam bukvalno prepustio drugima, ispijajući kafe i posmatrajući kako napreduju, sa minimalnim upadicama dok im ne zatreba pomoć.Grupiše nas, kako kaže, ‘da bi posao išao brže’. Ima nas šezdesetak na raspolaganju u vodećoj prevodilačkoj agenciji,…

Zima je bila duga i dosadna, i porodica je neprestano razglabala o tome kako jedva čekaju da joj vide kraj. Ogrev se skoro potrošio, a svo to višeslojno odevanje i nemogućnost izlaska i bavljenja spoljašnjim aktivnostima dovela je kolektivnu nervozu na stepen neizdrživog.Naročito je to sve nerviralo Petra, glavu porodice, koji je više od svega voleo da po povratku iz firme slobodna popodneva provodi više oko kuće nego u njoj, sređujući dvorište, igrajući se sa psima ili čeprkajući štogod oko aut…

U toku naredne nedelje na poslu, manjkalo mi je koncentracije za zadatke i svi su me iritirali. Sve mi je ostajalo urađeno napola. Samo sam čekao kraj radnog vremena kada bih uzimao telefon u ruke da ga nazovem ili zateknem bar jednu njegovu poruku od jutra. Njegov kurčić i naše avanture nisu mi davali mira niti na tren napuštali moje misli. Svaka pomisao, svako maštanje, svaki jebeni detalj počeo je da uključuje i njega. Tog davnašnjeg Eleninog dečka a sada prijatelja, i mog trenutnog ljubavnik…

Posle kraćeg izležavanja, dogovorili smo se da ostatak noći provedemo u gradu. Sjajna je prilika da obiđem nekoliko mesta jer sam retko u prestonici, a Siniša poznaje još mnogo toga novog što je tu niklo u mom odsustvu. Penetracija njegovog medenog cvetića odložena je do trenutka kada će nas samo poneti, jer iako je rano određivati naš status, ono što sigurno jesmo je taj spontan spoj van tokova i pravila. Što više ga posmatram, slušam, ljubim, sve sam svesniji da sam baš na njega čekao. Nekoga…

Ležimo nasukani kao da je stalo vreme. On na meni, njegova smeđa kosa mi golica rame, na grlu osećam njegov dah. Usnuo, izmoren. Samo molim Boga da se opet ne probudi sa rečima ‘Želim te u sebi ponovo!’, da i ja uspem malo sna da uhvatim pre toga, jer me je već izmuzao i istrošio, čini mi se, za sve prošle i buduće dane.U pravu je bila Elena- prave stvari se dese spontano. Ali ja sada mislim da se i na toj skali spontanosti podeok kreće od onih najprirodnijih događaja, normalne igre slučaja, nič…

Tog ranog proleća u malom gradu u srcu Evrope sve je mirisalo na blatnjavu kišu, poslastičarske kolače i rađanje nekih neobičnih ljubavi baš kakve su nicale daleko od očiju u skrovitim uglovima pod noćnim lampama i šarenim svetlima sa prozora katedrale na gradskom trgu.Upijao je te mirise iskusnim nosićem kao da je već nešto od toga proživeo i imao živopisna sećanja na živote koji su tek dolazili. Bile su to pedesete godine prošlog veka, a Adamova porodica, strogo katolička, poštovala je društve…

Prošlo je tri meseca kada sam ponovo zakucao na vrata njenog stana. Čekajući da mi otvori, prisećao sam se svih poljubaca onog jutra kada smo se jedva razdvojili.Nije mi se odazvala i odustao sam. Očajan, upitao sam Leu da li njoj je pomenula ikakvo preseljenje, ali nije mi dala nijednu svežu informaciju. Moja Reni je nestala. Nisam hteo da je zovem, morao sam da je vidim. Vraćao sam se još nekoliko puta naredne nedelje, poželevši da ponovimo onu noć strasti, zamišljajući je u poznatoj muškoj ko…

Rano je jutro kada otvara kafić. Hladno je, a u glavi mu spisak stvari koje treba obaviti pre prvih mušterija. Gazda je rekao da će navratiti oko deset, a zna da kad Marko radi drugu smenu prethodnog dana, dosta toga ostane završeno napola.Uzima da najpre krupnije stvari vrati na mesto, isprazni poneku zaostalu pepeljaru i prebriše stolove. Dvadeset mu je i na studijama je, srećom na budžetu jer porodica ne može da mu pomogne, čak je više on potreban njima. Otac mu već u invalidskoj, majka sveže…

Ustajem tog jutra kao polomljen, pomalo mamuran a više iscpljen rutinom i ponavljanjem. Popizdim čim krenem da navučem pantalone jer sam ih okrenuo naopačke. Na kazaljkama sata umesto pola jedanaest istripujem da je deset do šest i skroz se izgubim u vremenu, a kad skontam da nisam dobro video, opet poludim.Na telefonu dvadeset poruka od prekjuče, poziva i sranja, ne mogu ni da se odazovem, ni da ikom kažem šta mi je, jer nisam siguran, a ni sva ta slova ne vidim dobro i sve mi se muti kao da ću…

Spavao sam do popodneva kada se začula poruka. Nepoznat broj.„Hej, imaš još one rakije? Ne da je dobra!“Kao da me zajebava. Prosto ne verujem da bi ponovo došao. Ustajem, ali još ne odgovaram. Čudno mi je. Kroz sat vremena zove Mario.„Pa vi se pokupiste kao u begu! Ni da se pozdravite!“„Jebiga svi ste spavali. I ja sam sad ustao. Bilo mi je fantastično!“„E to je bitno! E, a šta ste se ti i Đole nešto zbližili, šta se dešava?“„Pa ne znam, vozio nas kući... Ja ga pozvao na rakijicu, popio je i oti…

Neretko se tokom sezone proslava setimo nekih epizoda iz ranijih godina, i samo nagrnu sećanja. Odjednom ožive skoro zaboravljeni datumi, potisnuti tragovi, ponešto što vraća nostalgiju, poneka uspomena. Bilo je onih pijanstava na koje niko nije ponosan, kada te mesecima kasnije zajebavaju za izgovorene gluposti kojih se ne sećaš, bilo je blamova kojima se i sam smeješ, a bilo je i interesantnih poznanstava. Ne znam da li se bolje u memoriju usadi nešto što je prošlo glatko i ostavilo samo pozit…