Erotske Priče

Krupne kapi kiše koje su se međusobno gurale na velikom prozoru, nagoveštavale su kraj Miholjskog leta. Sručile bi se poput strelica po muzgavom staklu, izazivajući ples zenica u razlivenim, različitim bojama šarenice, dok su kapi bežale jedna od druge, da bi se ipak negde spojile u pori ostarelog drveta. Olujno nebo je menjalo boje, vetar je brzo terao oblake, da bi na mesto starih dolazili novi, još mračniji, spremni da podivljaju i munjama prošaraju nebo. Ema sklopi oči. Zatrpana poslom već n…

Dođe vreme kada nam ceo život prođe ispred očiju, a mi sa smeškom, ili pak vlagom na obrazu, odvajamo slike, pokušavajući da ih zaustavimo, iako one neprestano negde žure i nestaju u našem biću, postajući deo nečega, čega možda nikada nećemo biti u potpunosti svesni. Međutim, neke ostaju, uvek su jasne i sveže, baš kao i emocija, koju sa sobom donesu. Odluke, donosimo ih promišljeno, brzopleto, iznenada, pod pritiskom, odlaganjem, nesigurno, jasno...ali gotovo uvek uz neko suvišno pitanje, koje…

Dašak života, ljubavi, sreće...smiraja dođe i neumorno pokuca na svačiji prozor, toliko puta, doduše drugačijim žarom i željom, jer koliko god se mi umorimo od kucanja, toliko on ostaje zarobljen na kapcima, urezan deo duše u truloj kori, koji jeca za svim onim sitnicama, koje bi mogle postati deo našeg bića da smo bili malčice slobodniji i otvoreniji. Jednom jedna budala reče, „za sreću treba tako malo“, pa se u trenutku inspiracije upita, „a šta malo, čega malo...koga...koliko..“, sve dok se o…

Granica, neki bi pre rekli mera, pa nastavili o tome, kako je u svemu treba imati. Iako svestan te mudrolije želeo sam da osmesi i vedrina, kojim smo zračili tokom ručka, nikada ne prestanu. Uzimajući veći zalogaj, dok je Nina viljuškom ganjala, primamljiv sadržaj u mom tanjiru, misli mi odlutaše na drumove, gde je svako od nas započeo jednu priču. Koliko se stvari u glavi zavrtelo da bi sjaj u očima preskočio sve zamišljene prepreke i predao se osećajima prijanja i topline. Emina ruka je prelaz…

...tačka na prozoru, mrlja na duši, ožiljak na srcu...i ko će ga znati šta sve ne, pre nego čovek i pomisli da se možda muva usrala pred kišu. Prihvatiti činjenicu da su stvari u životu vrlo jednostavne, pored jebenog nesklada, nije lako, jer reč „komplikovano“, uvek iziskuje, posebnu pažnju, težinu, volumen i dubinu. Neko je jednom rekao da velike ljubavi gotovo uvek zabole, kao da bi karikatura boli i imala smisla bez njih. Bilo je isuviše rano za zamućene poglede, jutarnje šapate, poneki dodi…

Strahinja otvori oči namrštivši se zbog buke u kolibi. Sam u krevetu. Ustao je i protrljao rukom lice, protegao i zevnuo u isto vreme, pa krenuo prema vratima. Zamišljao je drugačije jutro. Otvorio je, naslonio na vrata i u istom trenu pokrio usta rukom, da ne bi prasnuo u glasan smeh. „Razumem da nemate moju dužinu pantalona, ali verujte da nemam nameru da skakućem na proslavi u ovome.“ Gledao je u prijatelja, koji mu je bio okrenut leđima, kako se raspravlja sa dve žene, dok se Nina i Ema valj…

...trzaji u snu, valjda pratioci samoće, možda čak i vesnici tame koja proždire duše i truje um, dok šalje uznemirujuće slike nespokoja i otuđenosti. Polusvesni dodiri, tela koja u snu postaju jedno, negde, gde ih ništa ne može rastaviti. Pogled zatvorenih očiju na sve ono što čovek ne želi izgubiti, što ne želi zaboraviti, što bi uvek hteo čuvati od svanuća. Potraga za samim sobom ne traje večno, tek nekoliko trzaja, dok znoj napada telo, a ruke prepuštaju onome koga se uželimo. Pronaći sebe u…

Sunčano vračarsko jutro je bilo prikladno za laganiju šetnju. Možda su neki od prolaznika i primetili svojevrsnu anomaliju kod jednog para (teško je naći prikladniji izraz), koji je gotovo trčkarao uličicama. „Srećom, nismo puno vremena izgubili na granici, izvini što sam kasnila, nas dve se uspavale, znaš kako je kad se žene zapričaju“, vetar u njenoj plavoj kosi je praktično regulisao saobraćaj. „Znam i razumem, samo ne volim kad sam ja trač tema“, odgovorio sam i lažno skretao pažnju na butik…

...jutro nikada ne briše uspomene, naprotiv, osvežava ih, skrivene od realistične jave, kako bi otvorenih očiju i iskrenog osmeha, poverovali u ono malo verovatnoće, koju bi morali razabrati u bledoj svakodnevnici. Nije se teško nasmejati, teško je poverovati da upravo taj smeh može odrešiti konopce, kojim nas vežu u nevidljivu mrežu, u kojoj se koprcamo, dok sam vrag okreće leđa od nas. Naposletku, toliko je stvari na svetu, koje ne bole, a od kojih bežimo, jer gospodar, zvan navika, se ispreči…

„Plešeš li?“, upita me tiho. „U ovakvim i sličnim prilikama, mi se omakne“, odgovorih glasnije. „Šta onda čekamo, imamo vremena“, Ema me uze za ruku. U sledećim minutama sam zaboravio na sve oko sebe, pokušavajući da pratim zavodljive pokrete prelepe žene, koji su se stapali u muzici. Verovatno zbog vrućine i vlažnosti, zamišljao sam pustinjski pesak, na kojem ostaju tragovi njenih stopala dok ih ja pratim, iako mi je zanosno bežala, milujući me pogledom, u kojem se gubim, pružajući mi ruke, da…

Koliko god se osvrtali, čekali, žalili i tražili, kilometri ostaju za nama. Pored toga, oni koji se nameću, kao cilj, ambicija, potreba, strast ili emocija, obično ne pitaju za prošlost. Koliko treba biti nemaran pa se uhvatiti u koštac s vremenom, opet koliko glup, pa pokušati usporiti taj protok, ili pak biti lud, pa ne obraćati pažnju na neminovnost propasti i uživati s dragim ljudima u malim, ludim stvarima, kojima svako od nas da ime... Bio sam isuviše umoran da sedim za volanom, zaveden Va…

Koliko čoveku treba da shvati da je samo jedna mala iskrica u noći. Njene tople ruke su vukle moje, a ja sam zurio u divlju mećavu napolju. Dok se ona grlila i ljubila s ženama u prolazu, ja sam ih ljubazno pozdravljao i razvlačio gubice u tup osmeh. Obuzimala me je čudna toplina, kao da je rukama prenosila svoju energiju i raspoloženje u moje biće. Stresoh se. Na stepenicama se okrenula uputivši mi nježan pogled. „Bio si divan“, prisloni usne na moj vrat. Nasmešio sam se i uronuo licem u njenu…

Bez vetra, bez života u kosi. Miris magle je bio isuviše jak da bi neko od nehajnih prolaznika obratio pažnju na dve senke, koje su žurile u iznajmljeni apartman. „Da uzmemo taksi!?“, tišinu otera dublji glas punačke prilike, čiji zanos u nogama i prste u kosi, ne bi mogla pratiti ni jedna svetska manekenka. „Ja bih da prošetamo“, odgovori druga prilika, koja je zamišljeno vukla svoj koferčić. Pribrala se na momenat. „Da, domaćin će doći po nas, treba samo da mu pustim poruku, ali pre toga da ma…

Kad jednom počnem praviti budalu od sebe, teško da me neko, ili pak nešto može zaustaviti. Kafane nisu ono što su nekad bile. Oblaci dodatno utiču na sparinu, a još više na moju nervozu koju, uzalud, pokušavam da sakrijem gledajući u litarsku kriglu hladnog piva. Ona treba da dođe svaki čas. Bila je nečija devojka, sada je nečija žena. Jedan bračni par došao je u moj mali grad pre tri sedmice. Snažniji i lepši dio tog para počeo je, čini se, polusvesno da menja moj život „Bila je tvoja“, glas u…

Leto na izmaku, jutro je svežije i ljudi deluju vedrije. Znala sam da nije tako. Previše je toga...jednostavno sam znala. Sinoćna kišica je sprala prašinu. Biće sparno. Moram mu reći. Dosta je ove igre. U svaku misao mi doplivaju njegove reči. Kao da su bitne. Ipak je on samo jedno prosto muško koje ne zna čak ni dobro da pojebe. Zastala sam. Pronicljivo lažem. Ne znam šta hoće od mene. Ovo ne vodi ničemu. „Gospođice, zeleno je, možete preći!“Šta sad u kur..„Da, naravno da hoću“, nasmešila sam s…