Erotske Priče

Poljupci po vratu i miris jutarnje kafe...."Budi se spavalice... sanjalice...", čujem njegov glas tik uz uvo, i moram priznati, prilično me nervira...Nisam od onih blagoslovenih koji čim otvore oči vrcaju sreću i radost, naprotiv. Rano jutro... ne diraj, ne prilazi!Samo se meškoljim, odajući nezadovoljstvo zbog buđenja subotom ujutro. "Zaboga," mislim u sebi "mogu li bar ova dva slobodna dana da spavam na miru!" (iako baš i nisam neka spavalica). "Hajde, budi s…

ISKRAUstajali vazduh izgubljenih života, zapljusnuo mi je nozdrve po otvaranju ulaznih vrata."Sve će biti u redu... Sve će biti...", odzvanjao mi je sopstveni glas, terajući me da nastavim da koračam kroz prostor, nemi svedok u čijem se krilu rađala ljubav, strast, širila radost, na čijim je zidovima ispisana čitava jedna priča. Prostor koji sada, dok tišina nadjačava sve, traži žrtvu i preti da me uvuče u svoj vrtlog prošlosti, a zatim ispljune, živu ali izmučenu, izmrcvarenu. Nisam s…

Smrt, tako konačna, tako trajna. Kada izgubite najvoljenije teško je setiti se da treba da dišete. Potrebno je vreme kako bi se uvidelo da je svaki kraj, bez obzira koliko bolan, zapravo neki novi početak.ISKRAProšlo je više od godinu dana nakon što je telefonski poziv u kom mi saopštavaju da je došlo do saobraćajne nesreće, i da ga više nema, srušio ceo moj svet. Jedan jebeni telefonski poziv!! Tako običan, svakidašnji, poznati zvuk zvona, uneo je neopisivu tamu, odsustvo boja, zvukova, mirisa,…

" Ne... Ne idi... Ne idi, molim te....", jedva čujnim šapatom izgovorih, dopuštajući izdajničkoj suzi da napusti okrilje oka, načevši time fasadu, dugo, temeljno građenu......................................... Odlazio je od mene više puta, napuštao me bez vidljivog, očiglednog razloga. Ali ja sam ga znala. Kad god bi strah od vezivanja nadvladao sve ostale osećaje, kada bi osetio da gubi kontrolu nad sobom, svojim emocijama, sa prvim naslućivanjem pojave očekivanja... njegovih očekiva…

Koliko možemo biti u nekom i.. koliko taj neko može biti u nama? Kada prestajemo da budemo svoji i postajemo njegovi? Gde je granica i da li uopšte postoji kod potpunog prožimanja tela i duše, kada sve, apsolutno sve deluje, i jeste, potpuno prirodno i upravo onako kako treba da bude. Kada svaka želja, potreba, poriv, hir samo još jače budi žudnju do tačke u kojoj postaje bolna i gori ti, steže utrobu, kada postane knedla koja stoji u grlu i guši, vrisak koji želi da izađe iz dubine stomaka i os…

Ima nešto magično što vuče nas Novosađane Beogradu, i obrnuto. Neka nevidljiva sila koja, bar naše želje i žudnje vodi tih osamdesetak kilometara upravo u tom smeru. Boji nam maštanja, strastveno crvenom, čulno žudnom bojom vina, modro plavim dubinama duše i mrsi nam se kroz dane i noći, preplićući, stapajući sa nama, postajući naš neizostavni deo.Upravo nas je ona, i ovoga puta, usmerila i povela na putovanje kojem se još uvek ne naslućuje kraj.Stojeći u liftu, taj kratki period od prizemlja do…

Spavaćom sobom je dominirao veliki krevet od kovanog gvožđa naspram ogledala koje je zauzimalo gotovo ceo zid. Koliko li se njih ogledalo u njemu u žaru strasti, pomislih u tom momentu.Kao da mi je pročitao misli. "Prvi put sam u ovom stanu, ako si pomislila...." zaustavio se... "Ali i meni se dopada detalj koji je koliko primećujem i tebi zapao za oko.""Rekla bih da je prilično...interesantan detalj ", mačkasto predući odgovorih dok su mi se prsti zabavljali raskop…

Ako je jedan tren dovoljan da nam promeni život...da li je dašak nekoga u deliću vremena, dovoljan da njegovo prisustvo osećamo zauvek? Ako je istina da živimo dok god smo u nečijem sećanju, da li onda moje srce još uvek kuca tamo negde, i tišinu noći, u sobi koja se kupa u narandžastoj svetlosti ulične rasvete, remete njegovi otkucaji probuđeni nečijim mislima? I... da li je neko i dalje stranac, ako za samo jednu noć uspe da pomuti razum, oduzme dah? Ako jeste... zašto mi nepozvan dolazi u sno…

Od tog dana gotovo svakodnevno sam dolazila kod njega. Ubrzo sam se i preselila u njegov stan. Noći smo provodili u dugim razgovorima i raskalašnom seksu. Radio je sa mojim telom sve što je poželeo. Dopuštala sam mu sve, prepuštajući se bez pogovora svom veštom učitelju. Gospodaru moga srca i tela. Umela sam da kvarim oči posmatrajući ga, zagledajući. Kao što rekoh, nije bio naročito lep, bar ne u pravom smislu te reči, ali je imao tu ubistvenu vitkost, te duge, vretenaste mišiće, koji se igraju…

Da li ljubav, želja i žudnja prema nekome znači da treba da budemo spremni da činimo kompromise? Ako je tako, a jeste, koja je granica? Dokle smo to spremni da idemo i... ukoliko ne želimo, da li to znači da je jačina, snaga naše ljubavi manja? Da li to sugeriše da treba da se odreknemo sebe, a ako ne, i izgubimo je, da li smo već samim tim i izgubili deo sebe? Držim telefon u rukama i razmišljam, nespremna da odgovorim na očekivanu poruku koja je stigla od njega...čoveka kojeg poznajem deset go…

Mmmmh... Nežni dodiri ispod pokrivača njegovih prstiju i usana po mojim stopalima, koji putuju polako preko gležnjeva i listova, preteći da nastave svoj put ka još toplijim, mekšim i oblijim delovima su me lagano budili iz sna, brišući postepeno tragove noći. I pre nego što sam otvorila snene oči, osmeh mi je nekontrolisano zaigrao na usnama. Očigledno je moje telo, kao i uvek reagovalo pre nego što je i sam razum uspeo da pojmi šta se dešava. Iako nespremna i zatečena situacijom koja je i više…

Potpuno neočekivano, sledeći tvoje instrukcije, našla sam se ispred stana, novog ljubavnog gnezdašceta koje si izabrao za nas ovaj put. Volim te naše male igrice, taj maleni, samo naš svet u koji pobegnemo od svih. Nije često koliko bi smo želeli, ali dovoljno da još više raspali i razbukti strasti među nama, i nakon toliko godina. Prošlo je previše vremena od prošlog puta, a žudnja je narasla do granice neizdrživosti. Usne mi se izvijaju u osmeh dok koračam ka ulaznim vratima stana na drugom sp…

Čekala sam ga. Čekala kao što žedna zemlja čeka svoju kišu... Strpljivo, tiho... nenametljivo. Nisam odustajala ni jednoga trenutka, čak i kada je delovalo da je tako, čak i kada bih pomislila da je čekanje uzaludno. Jer, kako bih bez njega!? Zemlji je potrebna kiša, bez nje joj nema života... A ona opet, ne može večno stajati na nebu... Mora pasti i nahraniti je. Znala sam da će doći kad tad jer...tako je prirodno to naše zajedničko bivstvovanje... Ta uzajamna simbioza, uzimanja i pružanja.Priz…

Ne želim tražiti ništa od tebe - a želim te tražitiNe želim disati ove daljine - a želim u njih verovatiLjudi od dima pune mi pluća, a ja gubim dah na dodir tvojPravim se da nije mi ništa, al' svaki jecaj je tvoj Mučiš me lagano... Greješ i hladiš... Nešto mi daješ, al' šta to skrivaš? Lepo mi lažeš - to znam. Šibicama otapam sante leda koje stvaraš. Ponekad, samo ponekad, u naletu poznatog ludila, dopustim da pomislim kako uspevam u tome, i poletim tada... ali me brzo sunovratiš na dn…

Naizgled sasvim obično subotnje veče sa drugaricama, u klubu u koji inače vole da odlaze s vremena na vreme. Ovaj put u njemu će se naći i dva potpuno nova posetioca...Uloge su podeljene, scena je nameštena, a ona režiser cele ovovečernje predstave, šara pogledom po lokalu u nadi da će se susresti sa ta dva iščekivana, dobro poznata lica. Tačno vreme dolaska im nije navela, prepuštajući im slobodu da odluče sami i time unesu dozu neizvesnosti, iščekivanja, koja na nju dodatno uzbuđujuće deluje.…