Mamina osveta
Visok, smeđokos doktor, zgodan, ali potpuno hladan, obratio joj se službenim tonom, gledajući kroz nju.
- Bojim se gospođo...
- Gospođice...
- Bojim se, gospođice, da vesti nisu povoljne. Vaša majka ne može da se izbori sa bolešću. Dobra vest je da će poživeti, ali niko ne može da garantuje koliko, ni kako će se bolest manifestovati u njenom svakodnevnom životu. Razumete?
- Ne, ne razumem.
- Mogla bi, kažem samo mogla bi, početi da pati od amnezije, da se povremeno gubi, vraća u prošlost, ponaša kao dete. Takve stvari. I treba očekivati mnogobrojne glavobolje.
- A, mi? Možemo li joj nekako pomoći, olakšati?
- Bojim se – ne mnogo. U svakom slučaju, vaša ljubav i pažnja će joj mnogo značiti. Poštedite je stresova, velikih potresa. Budite mirni i ne dajte da vas njeno ponašanje remeti.
Kad se okrenuo i otišao, izvinjavajući se da mora hitno u operacionu salu, gledala je za njim, ne znajući kuda sa sobom. Sterilna i hladna bolnička atmosfera joj je poljuljala i onako slab optimizam s kojim je došla. Mama je bila u odeljenje intenzivne nege i nije mogla do nje.
Poželela je da s nekim podeli loše vesti, popije kafu, ili piće, ali niko joj nije padao na pamet. Ušla je sama u prvi kafe, prepoznala je mnoštvo bolničkog osoblja, koje je očigledno ovde koristilo pauze, sela u ugao i naručila ledenu kafu. Brzo je dodala i jedan konjak. Trebalo joj je da razbistri misli.
Kad je konobar doneo, kafu nije ni okusila, a konjak samo liznula. Ustala je, platila i krenula prema garaži u kojoj je ostavila auto. Nije mogla da sedi na jednom mestu, morala je nešto da radi, da bi se mozak zabavio drugim stvarima, a ne samo premetanjem doktorovih reči.
Vozila je veoma polako, nervozni vozači iza nje su joj trubili, ali nije se obazirala. Praznina stana njene majke, u koji je krenula, nije je ispunjavala preterano mamila.
Kad je konačno stigla, parkirala ispred zgrade i krenula prema ulazu, srela je majčinu prijateljicu. Ljubazno se raspitala za njeno stanje i pustila dve, tri kurtoazne suze kad je dobila odgovor. Ipak, ponudila je svaku vrstu pomoći, ako zatreba.
Pozdravila se i popela do četvrtog sprata. Otključala je sve tri brave i ušla. Zapahnuo je ustajali vazduh, iako nije provetravano svega nekoliko dana. Bacila je ključeve na prastaru policu, koju je majka odbijala da baci, iako je bila sasvim rasušena i odavno izgubila boju.
Otvorila je prozore, zalila cveće, pristavila vodu da skuva kafu i umorno se svalila u fotelju, u dnevnoj sobi.
Tad iz nje provališe suze. Jecala je glasno, ne ustežući se. Zaboravila je na džezvu i kafu. Žmurila je i pokušavala da se smiri. Požele da zaspi, ali nije mogla.
Kad je ustala, voda na šporetu je odavno isparila, a džezva vać bila potpuno upropaštena. Brzo je sklonila, a zatim bacila u smeće.
Ponovo joj navreša suze. Otišla je do spavaće sobe, legla u majčin krevet, prepun njenog mirisa, prijatnog, poznatog mirisa koji joj je ulivao poverenje, nudio zaštitu i oslonac.
Takva je bila. Oduvek joj je majka bila najveći oslonac. Uvek tu kad zatreba, snažna i odlučna. Divila joj se od detinjstva, jer je odgajila sama. Otac joj je umro kad je imala svega dve godina i njih su dve sve vreme bile same. Majka se nikad nije preudala, nikad se nije požalila na svoj položaj. O ocu nisu pričale gotovo nikad i ona je mislila da je to bila velika ljubav, koju majka nikad nije uspela da preboli.
Razmišljajući o njoj, ipak je zaspala.
Probudilo je zvono na ulaznim vratima. Majčina najbolja prijateljica, Biljana, ušla je uplakana.
- Bila sam u bolnici, sve znam, grcala je.
Znale su se od detinjstva. Oduvek se druži s majkom, gotovo da su rod, uvek je mislila. Zvala ju je teta. Gotovo svakodnevno je dolazila, povremeno joj pomagala kod učenja. Neretko je ostajala i da prespava kod njih. Biljana je živela sama, sve vreme. Manje, više, o njoj i nije znala bog zna koliko.
Zagrlile su se i Biljana je milovala po kosi, sve vreme neutešno plačući. Sedele su i pričale o majci do kasno. Ponudila je da ostane u stanu i Biljana je prihvatila.
- Svakako bih morala nešto da sredim.
- Šta? Mama te nešto molila?
- Ma, ne. Pre desetak dana smo se dogovorile da sredim njene dnevnike. Ništa bitno.
Nije znala da mama vodi dnevnik. Zainteresovala je ta tema, ali Biljana nekako brzo pređe preko nje, malo napeto je ubeđujući da su u pitanju samo obične, svakodnevne sitnice, o kojima je majka vodila računa. Brojevi, vreme, bolesti, njene ocene u školi i slične gluposti.
Prepusti Biljani majčinu spavaću sobu, dnevnici su se nalazili tamo, a sama je legla u dnevnu. Prošla je ponoć, dan joj trajao jako dugo, pa je ponovo zaspala.
Zvonjava telefona je probudi i kad je shvatila da je napolju još uvek mrkli mrak, znala je da vesti nisu dobre. Zvali su iz bolnice da hitno dođe.
Obe su odjurile. Sačekao ih je drugi doktor i biranim rečima, ali službenim tonom, saopštio da je majka preminula. Komplikacije posle operacije i nije joj bilo spasa.
Nemo su ga gledale, a kad se doktor okrenuo i ostavio ih same, zagrlile su se i zaplakale. Ostale su u bolnici do jutra, da isprate proceduru, gotovo ne progovarajući.
Kad su završile sve papire, ona potpisala šta je trebalo, zatražile su da je vide još jednom. Dopustiše im.
Kad su ušle u prostoriju, hladnu i sivu, s mermernim podom, Biljana je gotovo pala u nesvest. Bacila se na beživotno telo i milovala je i ljubila, jecajući. Ona je stajala sa strane i čekala da priđe. Biljanini jecaji su se pojačavali i morala je da je gotovo otrgne s majčinog leša. Poslednji put je poljubila majku u oba obraza i čelo, pa su napustile bolnicu.
Biljana se vratila u svoj stan, da se pripremi za sahranu, kako je rekla. Sve je došlo iznenada i njih dve moraju sve da organizuju. Grobno mesto je odavno zakupljeno, ali treba obavestiti prijatelje i rođake. Ima tu puno posla.
Kad se vratila u stan, pronađe one dnevnike razbacane po podu. Biljana očigledno nije stigla da ih sredi. Nehajno ih je pokupila i složila u jednu kutiju koja je očigledno bila pripremljena za to.
*
Iznenadila se koliko se sveta okupilo u kapeli. Nije znala da majka ima toliko prijatelja. Poznavala je samo neke, većinu je videla prvi put. Stajala je pored kovčega i primala saučešće. Odmah do nje, pogurena od bola, sva u crnom, stajala je i skhrana Biljana. Svi su i njoj izjavljivali saučešće, čak duže i nežnije. U gomili su preovladavale žene.
Grlile su Biljanu, brisale joj suze i ljubile je.
Zatim se sve odigralo munjevito. Opelo, pogrebna povorka, spuštanje kovčega, naricanje nekoliko žena. Pozvala je prisutne da dođu u mamin stan, kao što običaji nalažu.
Došlo je samo desetak žena. Gotovo ćutke, sve vreme su nežno, dodirima i milovanjem, tešili potpuno slomljenu Biljanu. Zadržale su se nekoliko sati. Odlazile su jedna po jedna. Na kraju, jedna od njih povede i Biljanu, koja nije mogla da podnese da ostane u stanu, kad majke više nema.
Kad su sve otišle, svali se u stolicu i razmišljajući – šta sad. Žene su iza sebe sredile nered u kuhinji. Sve je bilo čisto, nije bilo potrebno da uradi bilo šta.
Odluči da legne u majčin krevet i ušuška se u njen miris. Svukla se, obukla majčinu spavaćicu i legla. Dok je dodirivala glavom jastuk, primeti da nema kutije sa dnevnicima.
Zaspala je čudeći se tome...
*
- Imaš prava da znaš, rekla je Biljana.
Bila je sasvim sabrana, iako je od sahrane prošlo svega nekoliko dana. Srele su se na groblju i sada su sedele u dnevnoj sobi. Pitala je za dnevnike.
- Ja sam ih odnela. Nije želela da ih ti pročitaš. Kad se razbolela, znala je da neće dugo i mislila je da je bolje da je u uspomeni sačuvaš onako kako si je znala.
- Ali, ne razumem, šta sam to mogla u njima da pronađem? Moraš da mi kažeš. Vrati mi dnevnike, želim da ih pročitam.
- Žao mi je, ali uništila sam ih.
- Ti si – šta uradila?
- Uništila sam ih. Ona je tako želela. Zaklela me je to učinim. Morala sam, zaplakala je Biljana.
Nemo je gledala, u neverici. Prolazili su minuti, nikako nije dolazila sebi. Kad se konačno smirila, ponovo je postavila pitanje.
- Šta sam to u njima mogla da pronađem? Molim te, kaži mi.
- Sad kad je nema, mogu da ti kažem. Mislim da imaš pravo sve da znaš. Istina je da su se tamo zaista nalazile samo beznačajne sitnice, o tome kako su proticali njeni dani. Kao što sam ti već rekla. Nema mnogo tajni. Mislila sam da ćeš i sama naslutiti ono što je brižno krila godinama.
Mozak joj je radio, bezuspešno pokušavajući da dokuči šta je majka krila od nje.
- Videla si sve one žene na sahrani...
Tad joj je sinulo. Pa, da. Majka gotovo da nije imala muške prijatelje. To je pripisivala odsustvu oca, tojest muškarca u kući i nikad joj nije bilo čudno. Dolazile su samo žene. Sinu joj najednom.
- Pa, mucala je. Onda, ti i ona, vi ste...
- Da, bile smo više od prijateljica, dovrši Biljana njenu rečenicu.
Sve se istog trenutka složilo – Biljanino svakodnevno prisustvo, njena bezrezervna pomoć, često ostajanje kod njih tokom noći. Njena ljubav nije bila usmerena prema detetu, nego prema majci.
Zapanjeno je posmatrala ostarelu ženu, koja je izgubila svog životnog partnera – njenu majku!
Nemo su se gledale, a onda je zagrlila. Plakale su neutešno.
*
- Ima još nešto, reče joj na polasku. Nisam mogla da ti to prećutim, a teško mi je da ti ispričam. Istrgnula sam neke stranice iz njenog dnevnika. Ostaviću ti ih.
Pruži joj je nekoliko listova papira, poljubi je i na vratima dobaci „Izvini, molim te, izvini. Mislim da moraš da znaš“, i ode.
Odmah je sela, još uvek pod utiskom velike tajne koju je upravo otkrila i poče da čita. Majčin rukopis koji poznaje od najranijeg detinjstva, pravilna, lepa slova, uredne rečenice. Čitala je ne zaustavljajući se.
*
Ličilo je na zabavu. Uleteli smo u robnu kuću, držeći se za ruke. Sve vreme mi je pričao gluposti o tome kako će se raspasti, ako ga ne zadovoljim, ako mu bar ne popušim. Sviđalo mi se da čujem kako mu se diže pri pomisli na mene.
Izabrala sam tri para pantalona i uletela u kabinu za presvlačenje. On je minut-dva ostao napolju, pa mi se pridružio. Gurali smo se u malom prostoru.
Bilo je to pred kraj radnog vremena i u robnoj kući je bilo malo ljudi. Kleknula sam i otkopčala ga. Zaista je bio čvrst i velik. Uzela sam ga u usta.
Volela sam da mu pušim. Da mi svršava u grlo. To je tako seksi. Hot, govorili smo.
Gurnuo mi je ruke na bradavice i milovao ih.
- Skini majicu, smeta mi, rekao je.
Svukla sam je, usredsređena na njegov glavić. Bila sam veoma uzbuđena.
- Želim te, mumlala sam, ne puštajući ga iz usta.
Raskopčala sam pantalone i svukla ih.
- Daj mi ga, želim te...
Podigao me je sa kolena, okrenuo prema vratima. Nagnula sam se i izbacila guzu prema njemu. Uzeo me je.
Dok me jebao, čula sam kako muzika nestaje, korake prodavaca i njihovo oduševljenje što je radni dan prošao.
Svršio je, bila sam i ja sasvim blizu. Ostala sam nezadovoljena. Znala sam da me više neće dodrnuti. Dobio je šta je želeo i sad je bio spreman da što pre pobegne.
Pokupio je moju garderobu, zatim i one pantalone koje sam želela da probam i izjurio iz kabine. Ostavio je samu i potpuno golu. Punu njegove sperme.
Kreten se smejao dok je odlazio, misleći da je to dobra fora.
Uspaničila sam se. Bila sam gola, prepuna sperme i u kabini, na kraju radnog vremena. Nisam se usudila da izađem. Čekala sam da se nešto desi.
Prodavci su se pokupili, zaključili kase i otišli. Ostala sam zarobljena! Kretenu nije palo ni na kraj pameti da me izvuče odavde.
Srećom, ostao mi je mobilni telefon, ali baš kad sam htela da ga pozovem, začula sam korake. Čuvari! Zaboravila sam na njih.
Brzo sam ga isključila i sklupčala se na neudobnoj stolici.
Prošao je pored kabine, ne sluteći da sam unutra. Tiho sam uključila telefon i okrenula njegov broj. Smejao se kao lud. Tiho sam ga pozvala da me izvuče, ali tad sam ponovo začula korake i u panici isključila telefon.
Čuo me je!
Naglo je otvorio vrata. Pokrila sam grudi i međunožje.
- A, ha! Kradljivica! Vidi ti ovo! Da ne bi pokrala u mojoj smeni, pizdo!
Nisam stigla da odgovorim. Prišao je i zalepio mi šamar od koga sam pala na pod. Zaplakala sam.
- Pizda ti materina, meni si našla da kradeš. Samo mi još ti fališ! Kretenko. I šta radiš gola, idoite? Ustaj, vodim te u policiju.
- Nemoj, molim te, preklinjala sam.
Zgrabio me je za nadlaktice i grubo izvukao iz kabine. Pokušavala sam da sakrijem svoju golotinju.
- Mamicu ti jebem! Jebeš se na javnom mestu, a mene si našla da kradeš.
Novi šamar. Pala sam na pod.
Napolju je noć već sasvim pala.
Zgrabio je moj mobilni i tresnuo ga o pod. Razbio se u desetak komadića.
- Razbiću te, kučko, dreknuo je.
Moja preklinjanja nisu stizala do njega.
Podigao me je i zalepio dva nova snažna šamara. Zaboravila sam na svoju golotinju. Pokušavala sam samo da se spasem od tih udaraca.
- Mamicu ti jebem! Pali te da se jebeš na javnom mestu. Sad ću da pozovem tvoje roditelje, pa da vidimo kako ćeš da im sve ovo objasniš.
- Ne, ne, ne, molila sam.
Dograbio je svoj telefon, dok sam glasno jecala, sklupčana na podu.
- Marko, derao se u slušalicu, pogodi šta se desilo. Uhvatio sam lopova. Ma, da, sakrila se u kabini.
- Nemoj, molim te, učiniću sve što želiš, molila sam.
- Ma, nema ni dvadeset. Gola je. Pizdo, koliko imaš godina?
- Dvadeset dve, prošaputala sam.
- Marko, dovedi policiju. Ne gine joj robija.
- Ne, ne, vrisnula sam i skočila na njega.
Marko je stigao za nekoliko minuta. Bio je u uniformi, ogroman.
- Vidi, vidi, što to imamo.
Merkao me je dok sam sakrivala svoju golotinju.
- Za ovo ti sleduje robija, znaš već.
- Ne, nemoj, molim te...
Netremice je gledao moje sise.
- Pa, znaš, možda možemo da se dogovorimo...
Sledila je noć užasa. Stizale su neke njihove kolege koji su čuvali druge objekte. Ređali su se na meni, čitavu noć. Ni sama ne znam koliko sam kurčeva primila, koliko ih popušila, koliko sperme progutala.
Mrzela sam ih iz dna duše, ali sve vreme sam mislila na kretena koji me ovde ostavio. Dok su me razvaljivali u svim rupama, primetila sam da je dolazio i pokušao da uđe. Marko je izašao i brzo se vratio.
Sklonio je tipa koji mi je gurao kurčinu u grlo i smestio se na njegovo mesto.
Dok me jebao u usta, držeći me snažno za glavu, smejao se, prepričavajući razgovor isped robne kuće.
- Rekao sam kretenu da si maznula neku odeću i polugola pobegla na kraju radnog vremena. Trčao sam, kao, za tobom, ali si pobegla. Umirao sam od smeha, u sebi, dok sam mu tražio podatke da bismo nadoknadili štetu. Odjurio je kao oparen. Taj se ovde više neće pojaviti.
Neko me je ubrzano jebao u dupe, glasno kriknuo i napunio spermom, neko drugi je odmah stao na njegovo mesto i nastavio sa ubodima. Potpuno utrnula, primala sam ih i primala.
- Taj ti je kreten, nastavljao je Marko. Pizda te ostavila i pobegla. Jebao bih mu kevu, da sam na tvom mestu. A nama je učinio uslugu. Dobra si. Stvarno si dobra, evo ti još malo...
Izvukao je kurac iz mojih usta, sačekao trenutak, sperma je štrcnula na moje lice, pa mi ga ponovo ugurao.
Smejao se, dok sam ga oblizivala jezikom i mrzela iz dna duše.
Kad je svanulo, posle ne znam koliko kurčeva, kreteni su otišli, ostao je samo onaj prvi. I Marko.
- Znaš da ti niko neće verovati. I onaj kreten nikad neće potvrditi da te ostavio. Pamet u glavu. Najbolje da zaboraviš šta se desilo. Jebiga, dobila si šta si tražila. Seks.
Ponižena, smlavljena i besna, bespomoćno sam ga gledala.
Otvorio je vrata i onako golu praktično me izbacio na ulicu.
- A, sad, marš u pičku materinu! I da te više nisam video!
*
Ponovo smo sedele jedna naspram druge. Šokirana, zgrožena, i dalje nisam dolazila sebi. Izvinjavala mi se, ali nije imala snage da mi to sve prepriča. Na usnama su mi lebdela mnoga pitanja, ali nisam mogla da progovorim.
- Šta je posle bilo? Sa svima njima?
- Ništa. Da – Marko je u zatvoru. Zbog silovanja maloletnice. Ostali su se izvukli nekažnjeno.
Tako je to u životu, tiho je dodala.
Bespomoćno sam kršila prste u krilu.
- A, on? Taj dečko – šta je bilo s njim?
Gledala me je molećivo, kao da nije želela da postavim to pitanje. Ali bilo je to najvažnije. U tom trenutku mi je to bilo najvažnije. Važnije od života.
- Znaš, mnogo mi je teško. Taj dečko, to je tvoj otac...
Kao gromom pogođena, gotovo sam se onesvestila od šokantnog saznanja.
Sedele smo u potpunoj tišini. Prošlo je sat, možda i više. Sve vreme sam bezglasno plakala. Onda je ona ustala i krenula. I ja za njom, do vrata.
- A, ona? Kako je mogla? S njim, tiho sam promucala.
Naslonila se leđima na vrata, privukla me sebi, kao da sam osetila majčin miris u njenoj odeći, i obuhvatila mi lice obema rukama.
Gledajući me u oči, pažljivo je izgovorila:
- Tvoja majka je div. Najsnažnija osoba na svetu. Borila se da ga sačuva. Nije mu nikad ispričala istinu. Nagovorila ga je da je oženi i napravi s njim tebe. Nikad mu nije oprostila. Sve je smislila tog jutra, dok je ponižena jurila kući, skrivajući se po haustorima.
Zastala je, čekajući moja pitanja.
- Ali, kako? Kako je mogla?
- Da bi se osvetila. Znaš da je on umro ubrzo pošto si se ti rodila. Ona se za to pobrinula.
- Ali, kako?
- Trovala ga je. Svakodnevno, malenim dozama. I na kraju ga je ubila. Niko nikada nije ni posumnjao da je to radila. Više nikad nije dodirnula muškarca. I savest je nije pekla ni najmanje. Ubila ga je, osvetila se i gotovo...
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 6 Okt, 2022
- 8729 pregleda
Wow, kako dobra priča!