Deo XVI - Dan Posle

Budim se, ne čujem alarm, svanulo je, Danka tu gde je i bila kad sam zaspao. Polako joj pomerim ruku sa mojih grudi i kao zmija se izvučem slučajno da je ne probudim. Spava, slatko, bešumno. Pogledam telefon, 7 i 20, isključim alarm. Odem na prstima do kupatila, umijem se, istočim, operem zube, navučem trenerku, majicu, papuče, ogrnem peškir i sletim to fitness-a. Malo da se razmrdam i skinem umor.

Istutnjao sam se pola sata, manje nego uobičajeno ali sam tako i spavao, lift, ulazim u suite polako, prolazim kroz veliku sobu do spavaće i vidim prazan krevet. Uđem u kupatilo, nema je:

— Danka, pozovem je.
— Ovde sam, čujem njen glas iz WC-a.
— Ok, idem pod tuš, javim joj.

Onako zagrejan pustim mlaku vodu prvo da se lepo pokvasim pa onda hladnu, uh, otvara treće oko, prija, bistri mi mozak i koža počinje da me pecka. To mi treba! Kad stignem u Beograd spavaću. Izlazim ispod tuša i vidim Danku u sexy pozi na vratima:

— Bez mene, upita me smeškajući se.
— Zvao sam vas, rekoh kao opravdanje i dohvatim peškir.

Prilazi mi seksi vrckajući kukovima, stavi mi ruke oko vrata i cmoknu me u usne:

— I ja moram nekad na šolju ako nisi primetio...a posle onog noćas trebalo mi malo više vremena, ispriča mi mazno i opet cmoknu.

Pustim peškir, zagrlim je čvrsto uz sebe i poljubim.

— Uh, kako si hladan.
— Zato te i grlim jer si topla, rekoh.

Poljubi me opet a meni se kita podiže malo. Jbt, poljubila me, zagrlio sam je a meni se kita odmah diže, kao da imam 20 godina. Stvarno je moj eliksir
mladosti, doslovno!

— Da i njemu poželim dobro jutro, upita me sa podignutom obrvom i vragolastim osmehom.
— Već si, vidiš da se proteže.
— Idem pod tuš, hočeš samnom?
— Moram da vidim za let i naručim doručak Danka, ali tako bih rado.
— Da te zagrejem, odlazeći polako od mene.

Uh, kako bezobrazno vrcka guzom, pljesnem je blago i gledam kako meša i ulazi pod tuš.

— Oh, ispade mi sapun, sagnu se skroz a guzovi se razdvojiše, ugledam njenu rupicu i male usmine pice.

Nasmejem se glasno, što volim kad mi ovako počne dan. Eh, da svaki dan počne ovako, pokupim peškir, izađem iz kupatila, dohvatim telefon i proverim
kad letimo nazad.

— Good mornig, Alex speaking, when is the flight back scheduled, please?
— ...
— Ok, we’ll be ready, thank you, buy.
— Mornin’ room service, i would like…

Obavljeno, uzimam moj mali kofer, spakujem stvari, malo raspremim suite, pogledam fleku, skoro suva skroz, sjajno, obučem se i Danka izlazi iz kupatila.
— Well, good mornig my queen, my love.
— Spartan!
— Yes my lady.
— Donekle je istina, reče, imate tog spartanskog u sebi.
— Imam?
— Ustajete rano, bez obzira koliko spavali, trenirate i nedeljom koliko vidim, u neverovatnoj ste formi, apsolutno fit. Koliko muškaraca je takvo i to u
vašim godinama?
— U...mojim...godinama..., upitam je sporo i vrlo značajno, skoro uvređeno.
— Pa nemate 20.
— Oooo, imam i to dva puta, nasmejem se.

Nasmeja se i Danka glasno.

— Nisam tako misl...
— Znam, znam, obucite se ili želite i room service da dočekate topless?
— Da putujem u onoj haljini od sinoć, pogleda me izazovno.
— Nemam ništa protiv, samo ne znam kako ćete kad stignemo u Beograd, osmehnem se.
— Da, bilo bi nezgodno, napravi čudan izraz pa se nasmeja.

Izađem na terasu, pogledam u park, ah, bilo je zaista lepo jutro. Od svih službenih puteva ovaj je bio potpuno drugačiji. Neuporedivo drugačiji, nezamisliv. Kad se setim kad sam joj rekao za put, kako je bila ushićena, sva lepršala. Ispunio sam joj očekivanja a verovatno i daleko nadmašio. Srećan sam što je ona srećna, ah, kako to plemenito zvuči, biti srećan zbog druge osobe. Onaj koji je srećan sam ne zna za sreću u dvoje. Pamtiću ovaj put i u smrti, na onom drugom svetu.

Čujem štikle, okrenem se i Danka u jako elegantnom izdanju, dvoredna blejzersuknja, košulja, štikle, talasasta kosa, malo šminke, jak karmin na njenim punim usnama, besprekorno elegantno. Takvu sam je do skora poznavao, samo takvu, a sad znam svaki delić njenog tela i duše, dobro, šta joj je sve u glavi još ne ali saznaću. Čulo se zvono.

— Ja ću, reče i ode do vrata.

Ulazim sa terase, Danka stoji pored granitnog stola a na stolu prava jutarnja gozba. Doručak za šampione. Prilazim, odmačinjem stolicu:

— Dozvolite mi moja damo.
— Oh, hvala muškarčino moja, osmehnu se i sede.

Uživali smo u jako raznovrsnom doručku, ne mogu da nabrojim čega je sve bilo.
— Ne ide mi se nazad, reče Danka setno.
— Ni meni ali kao što rekoh, moramo otići da bi opet došli.
— Ozbiljno to mislite, upita me.
— Vrlo. Kao da se ne sećate sastanka Danka?
— Iskreno, kao kroz maglu, toliko sam bila napeta, nervozna i fokusirana.
— Verujte mi, osim mene niko to nije pomislio, toliko ste samouvereno i nadmoćno nastupili.
— Eh, kad bi znali pravu istinu.

Nagnem se ka njoj i pogledam vrlo ozbiljno pravo u oči:

— Danka, uvek precenite sebe i onda stremite da dohvatite taj nivo. Po strani sve, ne pamtim da sam video nekog ko tako dominira situacijom, gotovo
da ste ih postideli. Dugo sam u ovom poslu, znam da pročitam izraze lica, bili su potpuno zatečeni i oduševljeni. i priznaću vam, njih nije lako
uhvatiti nespremnen a još teže oduševiti, vi ste to uspeli. Divim vam se, najiskrenije.
— Oh Alex, kad mi vi to kažete spremna sam da verujem u svaku vašu reč.
— Kao što ste se uverili, ja ne lažem i neprecenjujem. Po pitanju posla sam više nego objektivan.
— To sam shvatila odavno, osmehnu se.
— Onda verujte šta sam vam rekao i sad ponovio.
— To toliko zvuči dobro da mi je teško da poverujem i takođe znam da ste u poslu vrh.
— Koliko sam ja dobar nije bitno, bitno je koliko ste vi dobri a jako ste dobri.

Zarumene se, slatkica, godio joj moj hvalospev. Govorio sam istinu. Nije mogla da pretpostavi šta je trebalo da znači i koliko je bitna moja zadnja rečenica.

Završili smo doručak i ponudim je kafom jer kafu nikad ne pijem na prazan stomak. Napravio njoj i sebi pa izneo na terasu.

— Danka, 9 je, u pola 11 dolaze po nas i voze na aerodrom, letimo u 11, u Beogradu smo pre 2.
— Pijemo kafu u Londonu, gledam u park a već u podne smo nazad, tako brzo, reče tužno.
— Kako su brzo prošla ova 4 dana, kao 4 minuta, doda.
— Ne verujem da bi ste uspeli nekom da ispričate sve događaje ova 4 dana u 4 minuta, nasmejem se.
— Ne, nikako, trebalo bi mi bar 4 dana, osmehnu se.

Okrenem se ka njoj:

— Ovo mi je bio najlepši službeni put u životu...zbog vas, rekoh joj značajno i ubedljivo.
— Meni najlepši put u životu, nasmeši se široko sa sjajem u očima, taj sjaj je bio od suza.

Pruži ruku preko stola i dadoh joj moju, pomazi je.

— Recite mi da ćemo opet ići negde zajedno, bilo gde.
— Hoćemo Danka, hoćemo, opet se osmehnu srećno.

Sad bi je tako sređenu elegantnu odveo u krevet i ljubio dok ne usahnem, pomislih. Izvadim iz džepa presavijen papir i dam joj:

— Ovo je povrda o dnevnicama, da nemate problema zbog stvari.

Pogleda papir, poče da se mršti, skuplja oči:

— Ne vidim Alex, nemam naočare, reče.
— Bitno je da vidite mene, osmehnem se, 1000 funti dnevno.
— 1000 dnevno, to je užasno mnogo, podiže obrve i zinu.
— Nije, potrošili ste ih za sat vremena, znači da je malo, nasmejem se.
— Alex, nisam ja tak...
— Znam, ja sam, prekinuh je. Ne možete kriti te lepe stvari, treba da ih nosite.
— Izvinićete me na kratko, brzo se vraćam, ustadoh, uzeh sako i odoh dole do recepcije.

Zatražio sam račun za sobu na drugom spratu koju sam bukirao pre puta. Platio, uzeo račun i vratio u suite, izašao na terasu, seo i dodao Danki.

— Alex, šta je ovo?
— To je račun za vašu sobu u hotelu, rekoh mirno.
— Moju sobu, upita me začuđeno, uzeli ste još jednu sobu za mene?
— Da, javio sam Jason-u pre puta da ću vas povesti.
— Znači Morgan&Saas je platio i vama i meni, huh, dobro, pomislila sam da ste vi, stavi ruku na grudi i odahnu.
— Ne, ja sam.
— Zašto Alex, pogleda me potpuno začuđena.
——Danka, isuviše ste pametni da vam odgovorim, uvredio bih vas, osmehnem se.
— Izvinite, zatečena sam, ne shvatam, i dalje zbunjena.
— Ja sam vas poveo mimo njihovog poziva, pitanje dostojanstva...Ja vodim, ja plaćam. Neću da imate osećaj da ste im dužni.
— Ali bili smo svo vreme zajedno ovde, nepotreban trošak, sad već zabrinuta.
— Jesmo, baš zato. Imate dnevnice i račun hotela, niko vam ne može ništa prebaciti, a znate na koga mislim, pogledam je i podignem obrve.

Osmeh poče da joj se širi a suza kliznu niz obraz, ustade hitro, čučnu ispred mene, uhvati me za obe ruke i pogleda odozdo:

— Oduševite me svaki put, nestvarni ste, da vas ne držim ne bih verovala da postojite, kliznu i druga suza niz njen obraz.

Nagnem se ka njoj:

— Ne želim da zbog mene imate bilo kakve neprijatnosti.

Obori glavu i tiho reče:

— Nisam ja zaslužila ovo.
— Jesam li vas uvredio nečim, upitam je sad ja zbunjen.

Podiže glavu i pogleda me suznim očima:

— Oh, ljubavi, podiže se i poljubi me usnama valžnim od suza.

Odmaknu se:

— Ovo su srećne suze, reče osmehnuvši se.

Uh, jbt, kako me iseče u trenutku, pomislih. Treba se izboriti sa njenim jakim emocijama, ume da zabole. Plače, smeje se, užasno strastvena, nežna, krhka a opet jaka, baš karakterna. Jeste da ponekad zaboli ali volim to kod nje, ekstremna je, nikad ravnodušna, vrlo temperamentna.

— Danka, imam još uvek solidno jako srce ali baš ga iskušavate.

Nasmeja se, pažljivo obrisa suze:

— Izvinite, takva sam.
— Shvatio sam, to nije mana, to je vrlina. Sedite, molim vas, pokazah joj na stolicu.
— Spakovali ste sve, upitam je.
— Jesam, ali bih vas samo zamolila da ponesetu onu haljinu.
— Naravno.

Zazvoni telefon, uđem u sobu, javim se.

— Stigla je limuzina, kažem glasno.

Uzeli smo stvari i sišli u hol, ostavio sam kartice od sobe, zahvalio se, izađosmo, šofer nam je otvorio vrata, seli i krenuli na aerodrom. Stigli, prošli kroz VIP i pravo u avion, isti kojim smo i doleteli. Smestili se udobno, stjuardesa poželela prijatan let. Danka, mnogo opuštenija nego prvi put.

— Niste onako iznenađeni kao prošli put, upitam je.
— Svako se lako navikne na lepe stvari, osmehnu se.
— Od sada letite samo ovako, rekoh.
— To je pitanje ili činjenica, upita ona mene.
— Više pitanje...vrlo skup vid putovanja, rekoh.
— Ma sitnica, odmahnu rukom i nasmeja se.
— Jeste gladni, slobodno uzmite šta god želite, ja neću, doručak je bio obilan.
— Neću ni ja, noćas sam imala neplaniran obrok, nasmeja se glasno.

Počeo i ja da se smejem iz sveg glasa.

— Bio...je...vrlo hranljiv, poče da se kida od smeha, držeći se za stomak.

Jbt, počeše suze da mi idu od smeha. Dolazi stjuardesa, gleda nas, osmehuje se pa poče i ona da se smeje iako ne zna zbog čega. Smejemo se svo troje, mislim da je odzvanjalo na radaru.

Sleteli, prošli kontrolu za 5 minuta i izašli iz aerodroma. Beograd, uopšte mi nije nedostajao, čak šta više muka mi što sam se vratio nazad, pogledam Danku, ona mene. Bez reči smo oboje, nisu potrebne, sve je jasno i javi mi se čudan osećaj nelagodnosti, onaj osećaj kad se završi nešto lepo, kad ti je žao što se završilo i kad ne znaš hoćeš li opet to doživeti. Prišla mi je gledajući me u oči:

— Ljubavi moja, već mi nedostaješ, nismo se ni rastali a već sam tužna.
— Isto mi je, sutra je ponedeljak, radimo, videćemo se tamo, rekoh i ja tužan.
— Hoćemo ali nije to to.
— Znam i oborih pogled.
— Pogledaj me, reče mi i podignuh glavu.
— Poljubi me, reče mazno.

Nagnuh glavu ka njoj i jako nežno dodirnuh njene usne, samo usne. Ni ona nije krenula u pravi poljubac, samo smo spojili usne, uh, te tople, pune usne
njene.

Ne volim rastanke, teško mi je i gledam da što pre prođu. Odmakoh se polako, pomazih je po obrazu i nagnuh ka taksisti. Dam mu 2000 i kažem da je
odveze i zadži kusur. Otvorim vrata Danki:

— Izvolite Danka.

Zakorači nogom, osloni na vrata i poljubi me još jednom, sede a ja zatvorih vrata. Taksi je krenuo, ostao sam da gledam za njom. Ode moj anđeo, gledao sam dok taksi nije zamakao, otišla je kući svom mužu, a kome ja idem? Voleo bih da mi sad neko kaže kako je lepo biti sam i kako je srećan što je sam!

Uzimam taksi i krećem kući. Kući? Gde je kuća? Gde je dom? Tamo gde si srećan, tamo je dom! Vozim se autoputem, gledam ovaj bedni, sivi grad, nije
beo siv je. Prolazim pored nakaradnih Genex-ovih kula, preko gazele... Ulazim u stan, prazan, nema nikog. Za ova kratka 4 dana navikao sam da
uđem sa njom, da je gledam dok ulazi, njiše kukovima u visokim štiklama i kad mi se osmehne jer je gutam očima. Kačim sako, odlazim do garderobera, raspakujem stvari, presvlačim u trenerku, nalijem Mortlach, uzmem Cohibu, 

zađem na terasu, sednem, zapalim i zagledam u daljinu. Kako dalje? Da se vratimo posle svega ovoga na one simpatičen bezobrazluke
u firmi? Da joj se obraćam kao sekretarici, da ne mogu da je poljubim kad hoću, da se uzdržavam? Da čekamo pauzu i onda jebemo u WC-u ili čekamo kraj kad svi odu pa u kancelariji? Nekako ne mogu to da zamislim, neprirodno je, kao da se vraćaš nazad. Ne, neće moći to tako, ja neću moći! A ona? Kako će ona da živi sa mužem posle svega ovoga samnom? Kako će kriti ta osećanja prema meni? Ja ne moram. Ne mora ni ona ali koje su posledice? Jasne su, barem meni. Ne znam šta se u njenoj glavi dešava, tok njenih misli, znam da me voli. Ja slobodan ona zarobljena. Povremena viđanja, krišom?

Znao sam da će me sva ova pitanja dočekati kad se vratim, kao da sam ih zapisao pa ih sad čitam i pokušavam da odgovorim. Potisnuo sam sve to i bilo mi je neverovatno lepo, ali ja sam čovek koji rešava probleme, ne guram pod tepih i čekam da se sami od sebe reše jer neće, postaće samo još veći.
Umoran sam ali ne mogu da sapavam, ova pitanja me proganjaju, vrište mi u glavi, traže odgovore a ja ih nemam. Iskapim viski. Indijska poslovica:

„Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan - napij se. Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana - oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan celog života - gaji cveće.“

Cveće jel? Poslao bih joj celu cvećaru ali bi to bila velika greška, znam. Naspem još jedan dupli i eksnem. Obori me više! Moram da spavam. Neću u krevet, ogroman je, hladan i prazan.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 27 Dec, 2022
• Succubus00
• 24 glasova
• 2043 pregleda