Deo XVII - Ili si kraljica Ili sobarica

Probudio me alarm, ne znam gde sam, pridignem se, pogledam, u krevetu sam. Prokletinja svira, udarim ga rukom i tišina opet zavlada. Dan je! Uopšte se ne sećam kako sam dospeo u krevet, zadnje čega se sećam je da sam sedeo u ležaljki na terasi. Prenerazila me činjenica da sam zaspao rano posle podne i probudio sutra dan ujutro, probudio me alarm, ko zna koliko bi još spavao. Šta mi je? Osećam se izlomljeno, sažvakano, previše sna, pomislim. Ponedeljak je, posao, uh, nateram sebe da ustanem, sredim u kupatilu, navučem trenerku i pravac teretana.

Vratim se, ulazim u stan, sa vrata vidim prazno kupatilo, nastvaljam do spavaće sobe, i krevet je prazan, spuštam torbu. Sam sam, nema nikog, nema Danke. Ili bi upravo izašla, sveže istuširana ili bi je zatekao dok se tušira i pripio uz njeno telo. U svakom slučaju dočekale bi me njene zelene kao smaragd oči i najlepši osmeh. Ništa od toga, sam sam. Jbt ti život ovakav, stiže me kletva: dao bog da imao pa nemao! Ajde, ne očajavaj, videćeš je na poslu, nije nestala, rekoh sebi. Skinem se i odem pod tuš, prvo mlaka pa onda hladna voda, moram da izbistrim glavu.

Spremim doručak. Nema Danke da je pitam šta želi. Jedem sam u mrtvoj tišini. Nema je da popijemo kafu. Ej, život ide dalje, ne mrači, gde vode takve misli? Marš na posao! Obučem se, siđem u garažu, sedam u kola, polazim. Vozim preko Gazele, nema gužve, 8 i 15 je, baš ću rano
stići. Stižem na parking, čeka me moje mesto, pogledam u zgradu. Put u London kao da je bio san, kao da se nije desio. Pre sedam dana sam isto ovako tog Ponedeljka došao, šta se promenilo? Ulazim u zgradu, pozdravljam portira, lift, pozdravljam istu devojku za deskom, prolazim kroz isti lavirint boksova, dolazim do Dankinog stola, nema je, tu joj tašna. Pojavi mi se osmeh, videću je, već mi je bolje. Ušao sam u kancelariju, upalio kompjuter, zavalio u fotelju okrenuo prema staklu i zagledao u daljinu.

Predugo sam ovde, predugo bez ikakvog napretka. Dao sam rezultate, više od očekivanog, poslednji kvartal daleko više i...Šta sam dobio? Pohvalu! U jbt, pohvalu sam dobio. Vreme je! Vreme je da se krene dalje, ovo više nije za mene. Čujem kucanje na vratima.

— Izvolite, bez pomeranja, zagledan kroz staklo.
— Dobro jutro Alex, čujem Danku.

Okrenem naglo glavu, osmeh mi se sam raširi. Danka sa dve šoljice u rukama, elegantna, u pepito kostimu, te zelene oči i pune usne pokrivene bordo karminom razvučene u blistav osmeh.

— Dobro jutro Danka, ustanem hitro, obiđem sto i prihvatim šoljicu.

Tako smo blizu, gledamo se, osećam kako zrači željom da me poljubi a ni ja ništa manje. Gledamo se, oboje osmehujemo, suzdržavamo, čekamo ko će prvi. Popustio sam, primako usne uz njene, uhvatio lagano za struk i poljubio jako nežno. Odmaknem usne:

— Oh, ljubavi koliko sam samo čekala da me poljubiš, reče tiho.
— Koliko, upitam je.
— Od kad smo se rastali na aerodromu, od tada.
— Jedva sam dočekao da te opet vidim, rekoh joj.

Spustim šoljicu i brzo dohvatim stolicu iz ćoška i prinesem stolu.

— Izvolite moja damo.
— Hvala Alex, sede a ja obiđoh sto i sedoh u fotelju.
— Hvala za kafu, rekoh.
— Nisam znala da li ste popili pa sam i vama napravila.
— Nisam, nisam imao sa kim, ne skidajući pogled sa nje.
— Ni ja, osmehnu se.

Pa dobro, nije ni ovo toliko loše, tu je, pričam sa njom, gledam je. Gledam? Gutam, upijam očima. Jbt, koliko snage trošim da se suzdržim da ne preskočim sto, zgrabim je i izljubim.

— Alex, pozva me iako je gledam pravo u oči.
— Da, da, tu sam, rekoh trgnuvši se.
— I dušom i telom, upita me slatko.
— Sad su oba prisutna, nasmešim se.

Ajde saberi se, kažem sebi, normalizuj se koliko toliko, izgorećeš.

— Danka, očekujem da se jave iz Morgan&Saas-a vrlo uskoro, treba da razradimo strategiju gde da rasporedimo taj kapital.
— Dobro, i ja to očekujem ali šta ću vam ja, upita me ozbiljno.
— Izvinite, ne razumem vaše pitanje, podignutih obrva začuđen.
— Mislila sam, kako mogu da vam pomognem.
— Hm, obrnuto, ja ću vama pomoći.
— Vi meni, sad je ona bila potpuno zbunjena, širom otvorenih očiju.
— Upravo tako, vi ste vodili sastanak, vi ste odgovarali na pitanja i vi ih ubedili da nam daju onolike pare. Nije li tako bilo?
— Alex, ja sam samo upotrebila sve informacije koje ste mi dali, složila i iznela njima. Vi ste sve osmislili, ja sam samo prezentovala.
— To oni ne znaju, oni znaju da ste vi mozak svega, ubedljivo joj kažem.

Gledala me, ćutala, kao zamrznuta, ne zna šta da kaže. Tako je mala, ispala si faca i sad ćeš da učiš da postaneš faca. Onda shvati, obrve joj nestadoše u kosi, oči samo što joj nisu ispale, zinula i pokrila usta rukom.

— Jebote, ote joj se.
— Slatki ste kad psujete, nasmejem se.
— Jeste li vi to ozbiljni?
— Kao srčani udar, rekoh.
— Nema teorijske šanse da ja to postignem, ma kakvi, na čemu ste Alex, vidno uzbuđena.
— Na vama vrlo rado, može i vi na meni, otpozadi, uh, počnem da se smejem iz grla.
— Vi se šalite a ja sam smrtno ozbiljna.
— I ja sam, nastavim da se smejem.
— Sada ste zaista preterali, kako ste sve to zamislili, namršti se.

Vidim da treba da prestanem da se smejem, da je Danka vrlo ozbiljna pa se uozbiljih.

— Ja nikada ne preterujem što se posla tiče, nagnem se ka njoj.
— Jesam li preterao kad sam zatražio da im objasnite sve? Jeste li to uradili besprekorno? Jesu li prihvatili da ulože tolike pare na osnovu onoga što ste im rekli? Jesu li bili oduševljeni?

Samo me gledala, ćutala, osetio sam da sam bio previše nagao, da sam je napao. Povukao sam se i naslonio u fotelju, uzeo gutljaj kafe i dalje me je gledala i treptala.

— Ovako ćemo, napravih dramsku pauzu, vaš sledeći potez odlučuje moju karijeru, rekoh mirno.
— Ili ste kraljica ili sobarica, sa sobaricama se ne upuštam, znači kraljica ste, dodam kroz osmeh.

Gleda me i dalje, ne progovara, vidim da joj misli lete ko munje, sinapse sevaju u glavi. Ustanem:

— Molim vas sedite u fotelju, obiđem sto i dođem do nje.

Podiže glavu i pogleda me odozdo upitno.

— Molim vas, pokažem rukom na fotelju.

Ustade polako i prođe pored mene a ja je štipnem za guzu, pogleda me preko ramena, nastavi i sede u fotelju a ja na stolicu.

— U toj fotelji želim da vas vidim, za ovim stolom, kancelarija vam je već jako poznata, osmehnem se.
— Alex...vi hoćete da ja postanem što ste vi?
— Apsolutno.
— A gde ćete vi?
— Na drugi kraj ovog sprata.
— Kod Morris-a.
— Pored njega.
— Hoćete partnerski status.
— Da, vreme je.
— Ambiciozno, reče značajno.
— Ne zaslužujem, upitam je namršten.
— Ako neko zaslužuje onda ste to vi.
— Odlično, a ako neko zaslužuje ovo mesto onda ste to vi, potvrdim joj.
— Kako zamišljate da od sekretarice postanem portflio manager, upita me nepoverljivo.
— To prepustite meni, ako sam uspeo da vas spremim za onaj važan sastanak onda ću uspeti i ovo.

Gledala me i vidim da se pojavljuje onaj meni poznat sjaj u njenim očima. Usne joj se polako šire u blagi osmeh. Nagnu se ka meni, otrese blago glavom, kosa joj padnu preko obraza, napući malo usne:

— Sad bih ti ga tako popušila, oh, reče mi tiho.

Kako je namestila usne već sam ih video oko moje kite. Pali me!

— A ja bih te ovde na stolu, odgovorim joj tiho.

Obliza usne tako jebozovno da sam oborio glavu i pokrio rukom oči.

— 5 do 9, ima vremena, ustade brzo, uhvati me za ruku i povuče.
— Sad su već svi stigli Danka, pomalo zabrinuto kažem.
— Hajde, povuče me opet.

Ustadoh a ona me povuče i prikuca za vrata, prinese lice do mog, uhvati me za kitu jako, uzdahnu:

— Već ti je tvrd, oh, kako sam napaljena, poljubi me pohotno.
— Oh, hoću da ti pušim, hoću da me jebeš, grabeći mi kitu i stiskajući je.

Zgrabi moju ruku i stavi je na njeno dupe, poče da podvrće suknju i nabra je skroz.

— Uhvati me za dupe, oh, pusti mi kitu uhvati za glavu, pripi se uz mene i nabi mi jezik u usta.

Jbt, kakva strast, poludela je, zgrabim je obema rukama za golo dupe i stisnem. Kita hoće da mi pocepa pantalone koliko je nabrekla a njena pica tačno na njoj.

— Oh, kako je tvrd, kako želim da se nabijem na njega, opet pritisnu usne na moje i jezikom duboko zaroni u moja usta.

Čujem prigušenu buku svih ostalih koji su došli na posao. Čuje i ona sigurno, to je još više pali. Šta da radim? Pojebao bih je ludački sad, znam da to želi, ja želim, ali ne možemo. Polako se smiri, spusti ruke na moje grudi, odmaknu usne, osetih njen dah na pepermint.

— Izvini ljubavi, toliko te želim, nisam mogla da izdržim.
— I ja tebe.
— Morala sam bar malo da te osetim, reče mazno.

Odmaknu se, uhvati kvaku da otvori vrata.

— Stani!, rekoh, pogleda me.

Povučem joj suknju na dole.

— Oh, izašla bi golog dupeta, hvala ti, cmoknu me, pomerih se i ona izađe.

Ostao sam naslonjen na vrata, podigoh glavu i uzdahnuh duboko. Uh, eto komplikacije kad se upustiš u „aferu na poslu“. Tu smo, jedno pored drugog, želiš a ne možeš. Kad si na poslu onda radiš a kad si slobodan uživaš sa kim hoćeš i kako hoćeš. Ova 4 dana su sve promenila, moram ubrzati planove, nije Danka, ja sam krivac što moram stvari da poguram.

Vratim se nazad u fotelju, krenem kroz grafikone, vesti, mail-ove, sačekalo me mnogo toga, skoro cele prošle nedelje nisam bio tu. i Danka je bila u poslu ali ne kao ja. Poče telefon da zvoni, Danka samo prosleđuje pozive, zovu me sa svih strana, tipična ludnica ponedeljkom. Dok sam se okrenuo, podne, pauza, svi kreću napolje a ja još u poslu. Završim i poslednji razgovor, spustim slušalicu i zavalim u fotelju. Predahnem malo, pogledam, nema Danke, nema joj tašne. Ok, samo malo da dođem k’sebi, prijala bi mi pauza, taman sedeo sam. Izađem i ja. Gde ću? 4 Roses, moje uobičajeno. Dok sam prilazio vidim Danku sedi sama i gleda u telefon, priđem joj:

— Smem li da vam se pridružim, upitam je.
— Naravno Alex, osmehnu se široko.

Pokažem konobaru još jednu kafu.

— Izvinite, samo sekund, reče.
— Opušteno, rekoh.

Konobar mi doneo kafu i Danka taman završila, ostavila telefon.

— Alex, sad da vas ozbiljno pitam, kako ste zamislili da ja naučim sve što vi već radite tako uspešno godinama?
— Jednostavno, rekoh, ja sam morao sam pa je trajalo a vi imate mene.
— Mislite Crashcourse, nešto kao Mastery in 21 days, upita me.
— Ostao sam ozbiljan i pogledao je malo oštrije, shvatila je i pognula glavu.
— Mesec dana da naučite a biće vam potrebno mnogo više da ovladate, rekoh.
— Ok, jasno mi je, a kako će to izgledati, kada ćete me učiti, gde?
— Privatni časovi, svakodnevno, cena je jako pristupačna, nasmejem se.
— Pristupačna cena, pogleda me upitno preko naočara, nasmejem se.
— Da, vreme je novac, to bar znate, osmehnem se.
— Posle posla?
— Kada god vama odgovara Danka.
— Posle posla, može već danas, isturi grudi i nasmeši se izazovno.
— Može, rekoh.

Osmehnu se vragolasto, znam na šta je mislila, pomislio sam isto ali zaista hoću da je naučim a ne samo da uživamo.

— Šalu na stranu, sve što sam vam rekao danas mislio sam ozbiljno.
— I ja sam, baš sve, nasmeši se, opet me pogleda preko naočara.

Uh, biće ovo teško, vidim, da sedimo satima i da joj objašnjavam, tako blizu, oboje pod izuzetnim seksualnim nabojem i budemo fokusirani na posao. Moraćemo da se zadovoljimo pre i onda opušteno radimo, drugačije neće ići.

— Danka, koliko vam je stalo da vas naučim svemu što znam, vrlo sam ozbiljan i tražim ozbiljan odgovor.

Uozbilji se, nasloni u stolicu:

— Biću iskrena mi...
— Iskrena? Može li drugačije, prekinem je.
— Sa vama ne.
— Onda izostavite to, podrazumeva se.
— Stalo mi je, koliko znam najbolji ste i ovakva prilika mi se neće skoro ukazati.
— Neće nikada, naglasim. Zašto? Zato što nikog nije briga. Briga ih je samo za svoju guzicu i ako to znači gaziti preko leševa, gaziće i pevati. Budimo realni, ja znam da vredite deleko više, ne zato što mi je stalo do vas, nego objektivno gledajući. Radeći posao koji radite, najviša instanca koju možete da dohvatite je Danijelino mesto, sekretarica Morrisa, zar ne?

— Da, možda ste u pravu.
— Ok, možda i nisam, možda se udate za nekog bogataša i ne morate ništa više u životu da radite.
— Alex, već sam udata, izraz joj je naizgled ostao isti ali sam primetio tugu u njenim očima.
— U dobri i zlu dok vas smrt ne rastavi, upitam je podignutih obrva.
— Verovatno, sad sam stvarno video tugu i oči joj se zatamniše malo.

Vrlo zaobilazno, pod okriljem teme njenog daljeg uspeha u poslu sam shvatio da je neću nikad imati, da nikada neće biti samo moja, da ću je deliti sa njenim mužem. To me pogodilo kao grom. Šta teba da uradim da bude samo moja? Šta više? Kako da joj pokažem koliko je volim i da je verovatno niko neće voleti kao ja? Do najboljih stvari u životu se, ne teško, već jako teško dolazi, ja to najbolje znam. Do nje sam relativno lako došao ali ne potpuno. Kako da je otmem? Zaslužujem je, zaslužio sam je ili samo tako mislim? Jao, opet ta silna pitanja koja naviru uvek a ja nikako da nađem odgovore. Moram ih pronaći ili još bolje, napraviti sam.

— Koliko znate o istoriji Sparte i Spartanaca.
— Ne mnogo, samo da su bili neustrašivi i dugo nepobedivi, veliki ratnici.
— Meni ste rekli da imam spartanskog u sebi, sećate se.
— Da, to je iz filma, osmehnu se.
— Imam ja mnogo više toga nego što mislite, verujte mi.
— 100% ili ništa je suština, i toga se sećate, upitam je.
— Da, nasmeja se, jako dobro.
— Odlično...reći ću vam osnovni postulat po kome ja živim i fukcionišem, rekoh.

Pažljivo me slušala jer se okrenula prema meni i nije sedela postranice, znak da imam njenu potpunu pažnju.

— Ja ću ili uspeti ili umreti pokušavajući, polako i vrlo značajno joj kažem. Odustajanje nije opcija, dodam. Pustite da odstoje ove moje reči, da ih polako upijete i nadalje će vam sve biti jasnije.

Zamislila se nad mojim rečima, skupila malo oči i rekao bih počela da shvata šta sam hteo da joj kažem. Želim je u mojoj životnoj jednačini kao konstantu a ne promenljivu, hoću da bude hardkodirana u mom životu, dosta mi je promenljivih. Nadam se da je shvatila ili da će shvatiti vrlo brzo.
Gledala me tačno u oči i pokušavala da dopre do mojih misli, da nađe potvrdu svega što sam rekao.

— Jel ste videli to što ste tražili, upitam je.
— Na šta mislite Alex, namršti se blago zbunjena.
— Gledate me u oči i pokušavate da vidite moju dušu, moje misli, rekoh mirno.
— Da, reče iznenađeno i osmehnu se.
— I jeste li videli?
— Pomalo, rekla bih.
— Nikog do sada nisam srela poput vas, doda.
— Ni ja poput vas, Danka.
— Izvinite, moram da piškim, doći ću u vašu kancelariju posle posla, ustao sam zajedno sa njom i otpratio je pogledom, nije vrckala guzom kao inače.

Ženama se uvek pripiša kad je najbitnije, to sam već video. Da li sam prenaglio, da li sam rekao više nego što je trebalo? Ma ne seri više, rekoh sebi, zajebi sa tim silnim pitanjima, odgovori će doći sami kad bude bilo vreme. Završih kafu i popeh se i ja u firmu, hodajući do kancelarije, pogledao sam Danku, nije mi uzvratila.

Seo sam za sto i počeo da skiciram strategije za nova ulaganja. Vreme je proletelo i došao kraj radnog vremena, svi se pakuju, idu kućama a ja potpuno zanesen u posao. Nisam čak ni primetio da se i Danka spakovala i krenula, samo je pokucala na moja vrata:

— Da, rekoh i dalje zadubljen.
— Alex, izvinite, ne mogu ostati a i vi ste u poslu, reče, laku noć, krenu da zatvori vrata.
— Danka, pozvah je.
— Da?
— Šta nije u redu, upitam je.
— Sve je ok, oborenog pogleda, vidimo se sutra.
— Laku noć, rekoh.

Zatvori vrata i ode. Ostao sam i nastavio da radim. Moj sledeći pogled na sat bio je u pola 12. Dosta! Idem kući. Pogledam telefon, nema poruka, ništa od Danke.

Stigao kući, pokupio usput neki roštilj da gurnem u stomak. Nasuo crno pivo, pojeo na brzinu, skinuo se, pod tuš, izašao uzeo još jedno pivo, Cohibu i izašao na terasu. Duboka noć, seo sam u ležaljku onako u mraku, zapalio i uzeo veći dim.

Da li je moguće da neće, da ne želi da postane kao ja, jer to znači da više neće biti moja sekretarica? Ne, nije to! Bojim se da je potpuno shvatila šta sam joj rekao. Šta je sprečava da bude samo moja? Nisam kreten koji će se zadovoljiti povremenim pušenjem i jebanjem. Nije spremna da pruži više. Ja jesam ali hoću da bude samo moja. Sve sam spreman da joj dam, moj život t.j. ostatak života. Mislim da to zna. A šta ako je samo htela da okusi tuđe, da se provede i sad je mirna neko vreme dok ne nađe nekog drugog kao što sam ja i onda nekog trećeg dok je budu želeli, dok je mlada, zgodna. Razlika je u godinama između nje i mene, ne mnogo velika ali je razlika. Ma ne, nije ona tako proračunata. Nemoguće da je sve ono folirala i izmislila, ako jeste onda je maher kakvog nema. Biti onako emotivan a glumeti je za oskara nad oskarima. Ne, nije takva. Pa šta je onda? Muž? Ima li on neki uticaj na sve ovo? Možda ima, možda njoj uopšte nije tako loše kao što mi je predstavila. Ah, jbt, šta mi je sve ovo trebalo, zaista, da sedim ovako i lomim mozak, da mi se steže srce.

Popijem pivo, pa još jedno i odvučem se do kreveta.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 28 Dec, 2022
• Succubus00
• 26 glasova
• 2254 pregleda