Deo XVIII - Tamo na cesti mi je ostalo srce na vrućem asfaltu

Novi dan, sve po redu i eto mene na poslu u uobičajeno vreme, kratko pre 9. Stižem do kancelarije, Danka je već tu:

— Dobro jutro, kažem joj sa osmehom.
— Dobro jutro, uzvrati mi i ona sa osmehom.

Taj osmeh je bio usiljen, video sam. Htedoh da je pitam ali odustanem i uđem u kancelariju, sednem za sto, upalim kompjuter, poslažem gomile papira od sinoć i nastavim gde sam stao. Potpuno sam se udubio, odlutao u svet brojeva, izveštaja, dopisa. Dva puta mi je zvonio telefon i obavio razgovore do pauze. Izašao sam na pauzu žurno, nisam ni pogledao u Danku. Seo u kafić podalje od firme, naručio viski i kafu. Uzmem telefon, otvorim BlueCrush, nema novih poruka. Krenem da kucam, zastanem, obrišem i zatvorim aplikaciju. Sunem viski i popijem kafu. Ne vraća mi se nazad, ne želim da opet vidim Danku, ne mogu.

Krenem nazad. Dok sam prolazio polako između boksova dolazile su mi slike iz Londona, onako na blic, kako šetamo, smejemo se, jedemo po restoranima, njen ples kao Salma Hayek, zajedničko tuširanje, kako spava na mojim grudima... Stigoh do kancelarije, uđem i sednem za sto. Mogu da je lepo vidim kroz stakleni zid i vidim je krajičkom oka, da sedi, pomalo nervozna, lupka olovkom o sto i baca povremeno pogled na mene ali onako tajno. Zadubim se u proračune, projekcije, satvaljam tabele, pišem algoritme, zvoni mi telefon, prva lampica, Danka.

— Alex, izvinite što vas prekidam, gospodin Morris vas očekuje.
— Hvala Danka i spustim slušalicu, ne pogledavši je.

Ostao sam još 5 minuta da završim skicu algoritma i krenem kod Morrisa. Izađem i samo nastavim hodnikom opet ne pogledavši Danku, kao da ne postoji. Stižem do suprotnog kraja sprata, do Danijele:

— Izvolite Alex, Gospodin Morris vas čeka, reče mi sa velikim osmehom.

Otvaram vrata, ulazim...

— Well, well, well, here is great Alex all London talks about, come in, come in, sav veseo i oduševljen matori.
— Sorry sir, is it Christmas already, nasmejem se.
— Hah, good one, good one Alex, have a seat, please.

Sednem u udobnu fotelju ispred njegovog ogromnog stola. Upita me kako je bilo u Londonu, jel sam se lepo proveo, namignuo mi u vezi Danke, na šta sam ostao ravnodušan. Onda polako došao do poente. Morgan&Saas povećavaju svoj ulog za pola milijarde što ih dovodi do nivoa od 800 miliona kod nas. Pokazali smo se kao jako dobri, kosistentni i da imaju veliko poverenje, posebno u izvesnu gospođicu Danku koju sam ja predstavio kao najzaslužniju za uspeh. Zastao je i zamolio da mu to objasnim, kako on nije čuo za nju a ona postigla tako neverovatan uspeh. Objasnio mu da je ona izuzetno pametna, visprena, inteligantna i iznad svega vrlo intuitivna osoba i da sam zahvaljujući njoj uspeo da postignem tako dobar kvartal. Morris je bio lukav tip i provalio da je ta moja priča malo tanka. Rekoh mu da to u suštini nije bitno, složio se i rekao da od kada je došao na ovo mesto nije video da je neka kuća uložila toliko novca odjednom, da je to fantastičan uspeh.

Odlično, pomislih, ajde sad da pričamo o nečemu drugom. Onako, vrlo opušten pitam ga da postanem partner, tačnije stariji partner. Uozbilji se u trenutku, sede u svoju fotelju i pogleda me značajno. Reče da je to jako veliki korak i da sam isuviše kratko u firmi, da mi treba još iskustva i dokazivanja. Direktno sam ga pitao da to znači da neću postati partner u neko dogledno vreme. Rekao mi je da će ovaj uspeh mnogo uticati i da će ubrzati sve ali da bi o tome mogli da pričamo za 2 godine ako nastavim da dajem ovakve rezultate. Odgovorim da je to fer i da mi je drago da o tome razmišlja. Rastali smo se vrlo srdačno i ja krenuo nazad u moju kancelariju.

Dok sam išao bio sam zadovoljan, predvideo sam ovo, znao sam da neće pristati, želeo sam da ne pristane. Hteo sam da odem odavde, to sam planirao pre nego je počelo ovo sa Dankom i koliko mi se čini završiće se bez nje. Prošao sam pored njenog stola kao da ne postoji, ušao u kancelariju i nastavio da radim. Opet sam izgubio pojam o vremenu. Svi su otišli ostali samo Danka i ja, vidim da je ustala i krenula ka mojoj kancelariji, otvara vrata:

— Alex izvinite, ostajete duže večeras, upita me ljubazno.
— Da, odgovorim kratko nepogledavši je.
— Da li sam vam potrebna možda, još malo ljubaznije.
— Ne, hvala, nastavim da pišem.

Stoji na vratima i ne odlazi, osećam da me gleda, pišem i dalje, bacam pogled na monitor pa nastavljam da pišem.

— Alex...ja...
— Da, prekinem je i nastavim da pregledam papire i dopisujem tabele.
— Htela sam...da...

Bacim olovku na sto, zavalim besno u fotelju, skrstim ruke i pogledam je oštro:

— Danka, u poslu sam, velikom, budite kratki, molim vas, pomalo grubo joj se obratim.

Stoji, oborenog pogleda, ukrstila prste pa vrti ispred sebe sramežljivo.

— Pa...mislim...u stvari..., gleda u pod, premešta sa noge na nogu...
— Danka, pozovem je glasno.

Podiže glavu i pogleda me, podignem obrve, primaknem stolu, uzmem olovku.

— Laku noć, kažem joj, spustim pogled na sto i nastavim da radim kao da je nema.

Stajala je tako još koji trenutak a onda izađe, polako zatvori vrata, ode do stola, uze svoje stvari i onako bezvoljno lagano krete kući kao popišana. Pogledao sam za njom kako polako korača između boksova. Nastavio sam da radim i konačno naparvio workflow za algoritam. Huh, mislio sam da će mi biti potrebno do kraja nedelje a ja završio danas. Lepo. Okrenem se ka izlogu i pogledam u svetlost grada. Šta li je htela? Da mi se izvini, da mi kaže da ne može, da mi kaže da joj je žao? Rekao sam joj sve što treba, naglasio da dobro razmisli o mojim rečima a ona se ko pizda pokupila i povukla. Sve suprotno od mog očekivanja. Gde je nestala ona energična, inteligentna, pametna žena, ona slatkica, moj anđeo? Šta je ovo sad? Da li je moguće da je sve glumila? Ne, ne mogu to da prihvatim, nisam u stanju! Ko je ovde kome „pokidao“ srce? Ona meni, potpuno, u životu se neću više vezati ni za jednu ženu, jednostvno nemam dovoljno srca. Danka mi je odvalila poveći komad, ovo što je ostalo jedva mogu nazvati srcem. Pogledam na sat 1 i 20. Ajde kući, odmori se malo, sutra idemo dalje.

Tako i bi.

Dok sam gledao šta da obučem, vidim njenu haljinu okačenu, onu haljinu koju je kupila posebno za onaj jebeni club. Jbt, kako je izgledala u njoj, kakva je bomba bila, ceo klub u nju gledao, svi oni izopačeni debili i kalašture. Zamolila me da stoji kod mene zbog muža, da me ovako podseća na nju, da znam šta sam imao a sad više nemam. Ne, nije zbog toga, serem, zbog muža koji je sad vezuje, muči, bičuje a ona cvili da bi on svršio. Pobogu kakva nastranost! Očigledno nije za bolje, ja sam joj pružio suštu suprotnost, ljubav, nežnost, pažnju ali izgleda da ona to ne želi. Dosta!

Obučem se, sredim, uzmem haljinu, stavim u kesu za đubre, da, u kesu za đubre i ponesem na posao. Penjem se liftom, pozdravljam devojku za deskom i idem kroz boksove ka kancelariji sa kesom u rukama. Stižem, pogledam Danku:

— Dobro jutro, kažem bez osmeha.
— Dobro jutro, osmehnu se ali joj osmeh nestade brzo.

Uđem, sednem za sto, upalim komjuter i uzmem papir gde mi je šema algoritma, pokrenem razvojno okruženje i počnem da modeliram algoritam. Zastanem, uzmem slušalicu i pritisnem prvo dugme:

— Danka, molim vas, samo jako bitne pozive prosledite.
— Naravno Al...
— Hvala, spustim slušalicu.

Uronim u kodiranje i napravim prvi probni algo, uzmem USB i prebacim sve. Samo što sam završio pauza. Odlično. Idem kući da nastavim. Izlazim iz kancelarije, prilazim Danki, ona podiže pogled:

— Danka, idem kući da nastavim posao, ako je nešto hitno, pozovite me, i spustim kesu na produžetak njenog stola.

Pogledala je kesu sva zbunjena.

— Doviđenja, rekoh odsečno, okrenuh se i odoh.

Stigoh kući, raskomotim se, naručim biftek sa salatom da mi dostave. Popijem 2 čaše vina uz ručak i prispava mi se. Skljokam se u trosed i zaspim kao jagnje. Probudio sam se u 6, uh, prijalo je, treba da radim, da testiram algo. U suprotnom delu stana sam imao moju radnu stanicu i optičkom vezom. Podignem sistem, razvojno okruženje, zakačim na server u Frankfurtu i pustim algo. Backtesting za period od zadnjih 8 godina, to će potrajati. Uzmem bokserske rukavice i krenem da mlatim džak koji je bio u blizini stola, služio mi je za pražnjenje besa.

Bio sam besan, besan na sebe kako sam naseo kao magarac, kako me navozala da se zaljubim kao nikad u životu, zaljubim više od moje prve velike ljubavi. Udarao sam džak kao lud, da sam udario nekog čoveka kao što sam džak, ubio bi ga na mestu. Onda sam počeo i nogama, prvo low kick, pa front kick i na kraju high kick. Stao sam, zagrlio džak, hteo da se srušim od umora. Došao k’sebi pa otišao pod tuš.

Izlazim iz kupatila, trljam kosu peškirom i odlazim do dnevne sobe, svetli mi telefon. Pogledam, BlueCrush svetli, otvorim.

Smiley koji plače i pored njega slomljeno srce.

U trenutku mi prođe hladnoća kroz srce, stegnu me, bi mi teško. Vraćanje haljine u kesi za đubre je stvarno bilo surovo, znam... ali tako sam se osećao i dalje se osećam. Nedostaje mi užasno, srce mi se kida za njom, knedla u grlu ko jabuka, bacim telefon. Zašto? Jebeno zašto? Kako može biti takva? Šta sam loše uradio?

Osušim kosu, obučem farmerke, majicu, martinke i motorku, dohvatim kacigu i odem u garažu, uzmem motor i krenem. Znam gde živi i zaputim se
tamo. Stignem ispred zgrade, stanem, pogledam u osvetljene prozore i vidm je. Skinem kacigu da bolje vidim, da ona je, mora da je kuhinja, 3 sprat, nešto radi. Izvadim telefon iz džepa i pošaljem.

Crvena cipela sa visokom štiklom i razbijeno srce u delovima ispod.

Pogledam i vidim da se okrenula da dohvati nešto, vraćam telefon u džep, stavljam kacigu, revnem motor 2 puta, ubacim u prvu, motor zaurla, potpišem se i nestanem niz ulicu. Nije mi se išlo kući, razvučem preko Brankovog mosta, skrenem i odem na ušće u Asterix. 9 sati, rano je još ali uđem na piće. Sretnem tu druge motoriste i počne neobavezna priča o motorima, putovanjima, gde je ko sa kim bio, kako se proveo, preporuke...Lepo mi je bilo, opuštena priča, dogodovštine, smeh, potpuno sam sklonio moje mračne misli i neverovatno mi je prijalo. Uđoše dva momka sa devojkama i jedna od njih, plavuša, prava utegnuta silikonka upita glasno:

— Čija je crna dorađena Yamaha, svi se okrenuše ka njoj.
— Moja, rekoh, pogledavši je preko ramena.

Priđe mi.

— Moćna mašina, dečko, reče mi onako izazovno sa osmehom.
— Hvala, a za to dečko imaš piće od mene, ostali koju su sedeli oko mene se nasmejaše.

Doviknem konobaru da joj da šta želi na moj račun.

— Brate, priđe mi njen dečko, ja ću da joj platim piće, ne ti, unese mi se u lice.
— Nisam ja tvoj jebeni brat, veži malu na povodac da ne bi upao u neko sranje, ustadoh i rekoh mu ozbiljno.
— Šta ti misliš da si, a, bezobrazno zalaja na mene pogledavši me besno odozdo jer sam bio viši.

Ščepam ga za vrat, cimnem u stranu i posadim na stolicu.

— Vidi, mnogo si usijan, oladi, imao sam gadan dan, nemoj i tebi da postane, rekoh mu vrlo mirno i staloženo.

Njegov drug se zalete na mene, okrenuh glavu ka njemu i upitam ga:

— Jesi siguran?

Zastade, pogleda me u oči i mislim da mu je bilo jasno da nije pametno da nastavi. Okrenem se ka ljudima sa kojima sam sedeo, zahvalio na društvu, pozdravio, prišao konobaru i dao 4000, okrenuo se i izašao. Došao do motora, seo, stavio kacigu, upalio i lagano krenuo.

Ne možeš ni piće da popiješ i oraspoložiš se, uvek se nađe neki idiot da ti pokvari. Kako nisam imao nikavih neprijatnosti negde napolju? Što smo tako jebeno primitivni, zavidni, usrani? Kako i ne bi bili, Turci su nam seme zatirali 5 vekova, jebeni Turci. Ova mala bi noge raširila posle jednog kruga, znam, zato mi je i prišla, a šta će mi to. Eto dokaza da mogu uvek da dobijem pičku ali ja mislim samo na Danku. Nju sam hteo, baš nju. Imao sam je i više je nemam. Što bi Lemmy lepo rekao u Ace of Spades:

"You win some, lose some, all the same to me"

Ali meni nije bilo all the same. Iščupala mi je srce, bacila na ulicu i izgazila štiklama kao prava kučka a bila je moj slatkiš, moj anđeo. Odjurio sam do Avale, prošao sve one krivine kao da sam na TT trci skrenuo kroz šumu i spustio se do jezera na Trešnji. Parkirao motor i seo na klupu zagledan u mutno jezerce puno žabokrečine. Gledam u taj mutljag kao da gledam u svoju dušu, još jedna koja me emotivno osakatila, postao sam još jedna recka, ko zna koja po redu i koliko će ih još biti. Zar svaku treba da tretiram kao stvar, zar nema ni jedne koja ume da ceni, poštuje, želi nešto više od čistog sexa sa strane?

Živi sa čovekom, ma koji čovek, izopačeni psihopata, udata je za njega, trpi sve to i kupila me jeftino sa pričom. Ja naseo kao poslednja budala, bio spreman sve da joj pružim, ahhhhhhh. Znao sam, znao sam da će se bajka završiti ružno, bajka od 4 dana, sve je bilo isuviše lepo da bi bilo istinito. Htela me je, dobila me i gotovo, sad će da smisli novu klopku i ulovi sledećeg.

Seo nazad na motor, prošao šumu i izašao na drugoj strani na avalski put pa kući lagano. Skinuo motorku, martinke i otišao do radne stanice da vidim kako napreduje algo. Bravo! Završio je, osmehnem se, rezultat nije loš ali nije dovoljno dobar. Znam i u čemu je stvar, sednem i zapišem sve izmene koje hoću da uradim. Dosta za danas, pogledam na sat, skoro ponoć.

Odoh u krpe.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 30 Dec, 2022
• Succubus00
• 18 glasova
• 1871 pregleda