Deo XIX - i nebo plače

Novo jutro, stižem na posao, prolazim pored Danke:

— Jutro, onako jedva u prolazu.

Žurno sedam za sto, palim mašinu i uzimam papir na kome sam zapisao ispravke, otvaram algo fajl i krećem da menjam. Stavljam komentare da bih znao ako sam pogrešio šta treba da izmenim. Zvoni telefon, prva lampica:

— Alex, izvinite, Morris vam javlja da je potvrđen transfer i očekuje početkom sledeće nedelje vaš prvi plan investicija.
— Hvala, biće, spustim spušalicu.

Danima dolazim na posao, ni ne pogledam Danku, kratko dobro jutro i eventualno diviđenja ili laku noć. Ne zato što je mrzim, nego što mi je teško da je pogledam, setim se najlepših trenutaka, stegne mi se srce, zgrči stomak, poremeti me skroz.

Uneo sam sve ispravke u algo, moram da pustim novi test i povećam broj iteracija. Uzmem mobilni i pozovem firmu u Frankfurtu, zatražim 42U rack na 24 sata i to odmah. Rekli su mi da će biti konfigurisano i spremno za 1 sat, zahvalim se i zamolim da me obaveste odmah. Dobro, da još završim neka uputstva za plan i to je to, gotovo, mogu da dižem sidro i raširim jedra.

Bacim kratak pogled na Danku, vidim da sedi, radi nešto i deluje utučeno, tužno. Samo nas staklo deli, ni 10 metara, ali smo hiljadam kilometara daleko, toliko daleko da je ne vidim. Nisam bacio pogled na nju danima, kad me zove ne pogledam je, što sam inače uvek činio. Napravio sam sebe nedodirljivim. Kad bi samo znala kako sam dodirljiv i pristupačan ali nije toga svesna. U stvari, svesna je ona vrlo ali neće. Ako je sutra neslomim onda nestajem iz njenog života, a ona iz mog zauvek! Da, 100% ili ništa, izbor je njen. Može me imati u trenutku i isto tako mogu ostati samo jedno sećanje u drugom.

Živi sa svojim dragim, finim, kulturnim mužem i sećaj se kako je moglo da ti bude. Možda ona ne želi da joj tako bude, možda želi život kakav je pre mene imala? U to najiskrenije ne verujem, niti ću poverovati. Da ne želi da ima takvu pažnju kakvu sam joj pružio, toplinu, ljubav, na kraju krajeva i seks. Novac u toj jednačini je nebitan, ne postoji. Ima dovoljno za skroman život, udata je, imaće ne daj bože, dece sa tim skotom i živeće jedan vrlo prosečan, mali život. Dao sam joj da oseti jedan drugačiji život i koliko vidim odbila ga je. Hteo sam da joj pružim lepši život, da ona meni učini život lepšim, da uzajmno ulepšamo naše živote. Povukla se, ustuknula. Privremeno ili za stalno, ne znam, saznaću sutra, sutra će biti moj najduži dan.Nisam nestrpljiv, ne gorim od iščekivanja kao što sam u početku, čak šta više ne mili mi se sutra, ali će ono doći, hteo to ja ili ne.

Javili mi da je rack spreman, ulogovao sam se, upload-ovao algo, konfigurisao load balancer da distribuira posao, video da mogu da uradim daleko više iteracija nego sam planirao, pa sam ih povećao do granice za koju smatram da će vrlo realno pokazati koliko vredi moj algo. Sjajno, ovo će koštati dobrano ali daleko manje od potencijalnog gubitka. Nacrt plana imam, naizgled vrlo detaljan ali sam izostavio neke jako bitne sitnice koje su presudne. Za 2 godine će matori razmotriti da postanem partner, jel? Nemam ja 2 godine na bacanje, ne treba mi taj položaj, ali apsolutno. To je bio samo izgovor, matori toga nije svestan, već misli da me jako motivisao da im svima punim džepove i budem zadovoljan sićom koju mi udele. Nasmejem se u sebi, da matori, samo ti uživaj u svojoj moći, ovaj rob nije više tvoj.

Potpuno zadovoljan razvojem cele situacije pojavio mi se smešak na licu, nesvesno. Osetio sam pogled kako me bode po licu, znao sam ko me gleda i buši moju ljušturu. Nisam se dao, nastavio sam da radim, prolazim kroz mail-ove da slučajno ne preskočim neki bitan.

Znam da me gleda, znam da me želi ali ja ne želim da je delim sa onim odpadom od ljudskog roda, ili sve ili ništa. Ona misli da može tako, troši muškarce a kad postane ozbiljnije pobegne i traži drugog. Ovaj put neće biti tako, ne postojim ja da bi njoj bio razonoda i plaćao za uživanje, toliko da srozam sebe neću, nijedna nije bogom dana da može tako da se ponaša prema meni.

Ostao sam da sredim sve podatke za raspodelu investicija i naravno otišao kući kratko pre nego se završilo zvanično radno vreme da bi izbegao Danku po svaku cenu.

Osvanuo je novi dan i eto mene kao uzornog zaposlenog na radnom mestu sa šoljicom kafe uredno odgovaralući na pozive kao što bi svakog prethodnog, naizgled dan kao bilo koji do sada. Bio sam smiren, zadovoljan, zadovoljan odlukom koju sam doneo i sva ona nervoza, stress, napetost je nestala isto kao što je i došla. Da me neko nakačio na poligraf, pero bi iscrtavalo savršenu ravnu liniju uz jednoličan iritirajući zvuk skoro savršene ravnodušnosti. Monstruzno, neko bi rekao, kako čovek može biti toliko smiren i bez ikakve vidljive emocije. Skoro da me uplašilo to moje stanje nepodnošljive lakoće postojanja. Gledao sam u monitor ali nisam video šta je na njemu već sam gledao "kroz", negde u dubinu listajući stranice mog nedavnog života, nešto kao retrospektiva, bez ikakvih osećanja, slike koje su prikazivale događaje i sećanja bez naslova, ikakvog opisa, natpisa, zaglavlja, jednostavno slike. Tako listajući stigao sam do kraja, potpuno bele stranice koja očekuje sadržaj da bude upisan. To me prenulo jer nije pisalo KRAJ, ništa nije pisalo.

Podignem slušalicu, pozovem računovođstvo i zatražim Dankine podatke, izdiktiraju mi, lepo sve zapišem, pritisnem prvu lampicu:

— Izvolite Alex, javi se Danka ljubazno.
— Potrebno mi je hitno 2 minuta vremena sa Morrisom, naglašavam 2 minuta, molim vas.
— Naravno Alex, odmah zovem i javljam vam.

Osetila je da je jako hitno, ne samo po mom glasu već je to bio prvi put da sam tražio tako nešto. Čim je prekinula vezu, ne spuštajući slušalicu pozvala je Danijelu, posle par sekundi  mene.

— Morris vas čeka Alex, uzbuđeno mi reče.
— I treba da čeka, hvala vam, rekoh mirno.

Ustanem i izađem iz kancelarije, polako, značajno zatvorim vrata, namestim sako, rever, zategnem, okrenem ka Danki. Gledala me njenim velikim, zelenim očima, zbunjeno. Pročitaj mi u očima ovo: Gledaš me poslednji put!

Okrenem glavu i polako krenem kroz boksove, bacajući pogled preko njih na sve ove mlade ljude koji rade ovde, čemu li se oni nadaju, srećni što imaju mnogo bolje plate od kolega u celom gradu. Ima tu verovatno ambicioznohi ljudi koji će dogurati negde ali većina neće. Tako je svuda ne samo ovde. Ali činjenica je da stranci dolaze, otvaraju firme zbog jeftine radne snage, sigurno ne zato što smo bolji od drugih, već daleko jeftiniji. Stižem do deska, osmehnem se devojci za deskom, lepa je, ne znam kako se zove, priđem joj.

— Oprostite, kako vam je ime, upitam je sa osmehom.
— Ivana gospodine, reče srdačno.
— Ivana, želim vam fantastičan ostatak dana, krenem lagano dalje.
— Hvala vam puno, čujem je iza sebe, samo mahnem rukom.

Prolazim pored kancelarija partnera dalje, prazne, nema nikog, jajare, ne rade ništa a imaju mesečne plate kao nečije više godišnje. Stižem do Danijele:

— Alex, Morris vas očekuje, žuri na ručak, malo nervozno mi se obrati ali sa osmehom.
— Danijela, danas ste izuzetno lepi, osmeh vam je očaravajući, zastanem da joj kažem.
— Oh, hvala vam Alex, ikosi glavu i pogleda me zavodnički.
— Molim vas požurite, Morris je već hteo da krene, skupi ruke i zamoli me.
— Neka čeka, neće otići nigde, nasmešim se.

Polako otvorim vrata od Morrisove kancelarije i uđem.

— My dear Alex, what’s so urgent, i am late for lunch with my friends, reče mi dok je oblačio sako stojeći pored čiviluka.
— You may want to sit down for what i have to tell you sir, nastavim do fotelje, sednem, prekrstim noge i zavalim udobno.

Ostao je zbunjen, gledao me, držeći rever sakoa rukama.

— Please, pokažem rukom na njegovu fotelju.

Žurno se vratio za sto, seo i namršteno me pogledao.

— I believe i have earned a bonus for my accomplishment.
— Sure you have le...
— I am a humble person and 50k bonus let’s say, would be very satisfying, prekinuh ga.
— Hm, 50k is a lot of money, a lot, podiže obrve odmahujući glavom.
— Last quarter report, I am certain you are very familiar with the numbers, 50k is peanuts, jako mirno i staloženo mu kažem.
— I agree, astonishing success but 50k...ok, 50k is fine.

Naravno da je ok, mogao sam tražiti 100-tku bez razmišljanja ali i 50 hiljada je sasvim dovoljno.

— Please do write an urgent transfer request, payable immediately, ustanem i dodam mu cedulju, pa se vratim u fotelju.
— This is Danka’s account, pročita namršten pa me pogleda.
— Indeed, please endulge me sir, I have my reasons, odgovorim mu.
— Ok, I’ll do it when i come back.
— Please now sir, and tell them to send you back a confirmation, it’s just a few clicks, osmehnem se.
— Very well, stavi naočare, otkuca nešto na računaru, bacajući pogled na cedulju.
— I’ve sent an urgent request.
— Thank you, now let’s wait for confirmation.
— Alex, what’s the purpose of all this, i mean, why so urgent? Of course I’d give you a bonus for such a job well done. No doubt, reče malo namrtšten ljutito.
— I’ve never doubted you sir, personal reasons made this an urgent matter, odgovorih mirno.
— Are you in some kind of trouble, upita me.
— No, I’m not but need this as soon as possible, i dalje miran.

Čulo se neko blip, Morris stavi naočare i pogleda na ekran.

— Here it is, done, reče.
— Would it be to much to ask you to print out both?
— Whatfor, the money is already transfered, it’s on her account, upita me besno.
— Please sir, opet krajnje iritirajućom mirnoćom ga zamolim.
— Bloody hell, promrmlja i pokupi papire iz štampača pa ih besno pruži ka meni.

Ustanem uzmem papire, pogledam, zahtev za hitnu uplatu na Dankin račun, a drugi potvrda da je novac legao na njen račun.

— Be so kind and sign both papers, pružim mu nazad papire.

Pogleda me a vidim da bi me ujeo koliko je besan, zgrabi olovku i potpiše oba, pokupim ih:

— Thank you very much sir, zahvalim se srdačno, vratim u fotelju prekrstim noge i zavalim.
— Anything else, povisi glas.
— Yes...I quit, effective immediately, my office will be free by end of day, kažem mu.

Nestade mu boja sa lica, ustade, nagnu se preko stola i zaurla:

— WHAT!!! HAVE YOU GONE MAD, sav se zacrveneo, udariće ga srčka, pomislih, potpuno je izgubio kontrolu, pale mu naočare.

Po reakciji sam video da nije ni u snu očekivao i da je poludeo jer sam mu potreban.

— YOU CAN’T DO THAT, NOT NOW!
— I just did, odgovorih.

Ustanem i krenem ka vratima.

— Alex, sorry for my misbehaviour, Alex, pozvao me je dok sam odlazio.
— Mister Morris, I’ve asked you to become a partner, you told me, maybe in 2 years. I don’t have that much time. Danka will present you the investment plan on Monday. Enjoy your lunch, osmehnem se.

— Goodbuy, izađoh napolje.

Zastanem i pogledam Danijelu:

— Zaista fantastično izgledate Danijela, pozdravljam vas, uputim joj osmeh i nastavim ka desku.
— Oh, hvala Alex, reče zamnom.

Prilazim Ivani za deskom:

— Ivana, molilm vas za jednu kovertu i olovku, zamolim je sa osmehom.
— Izvolite, takođe se osmehnu.

Doda mi kovertu, savijem oba papira, stavim u kovertu, doda mi i olovku, napišem:

Zaslužila si!

— Hvala vam puno, Ivana.
— Nema na čemu.

Krenem među boksove ali sa leve strane do Vlade i Jovana, pozdravim se sa obojicom, poželim puno sreće u daljem radu i krenem ka mojoj kancelariji, pravo sam išao ka Danki, video sam je iz daljine. Videla je i ona mene, prilazim polako, gledam je u oči, stanem ispred njenog stola, zavučem ruku u unutrašnji džep sakoa, izvadim kovertu i stavim na sto, okrenem se i uđem u kancelariju.

Krajičkom oka vidim da gleda kovertu, podigla ruke ali nikako da je uzme. Obišao sam sto, spustio glavu i bukvalno je kroz obrve gledao dok sam skupljao papire sa stola. Napokon spusti ruke i pažljivo uze kovertu kao da je vruća, okrene glavu i pogleda me. Raspremam sto stojeći, nezainteresovan za bilo šta. Uze nož za pisma pa pažljivo otvori kovertu, izvadi papire, pogleda jedan pa drugi, ispusti papire, zinu zaprepašćeno, stavi obe šake na usta. Ne pomera se, gleda u papire, polako spušta ruke, drži ih u vazduhu, usta, oči širom otvorene.

Au, baš je šokirana, toliko šokirana da ne diše, ponovo pokri usta. Pustio sam formatizaciju diska sa mojim radnim fajlovima, izvadio neke gluposti iz stola među njima i plavka. Držim ga u ruci, setim se svega, uh, gurnem u džep, tad se otvoriše vrata i Danka ulete držeći papire u ruci.

— Alex, čuo sam je tiho.

Zavučem ruku u džep, izvadim plavka pružim ruku:

— Ovo je vaše, uzmite, rekoh joj mirno.

Priđe stolu i dam joj u ruku, kliknem mišem na shutdown.

— Alex, ja...ja...
— Zaslužili ste, kao što sam vam napisao, pogledao sam je u oči.

Krenuše suze iz njenih prelepih očiju, brada podrhtava i sa mukom pokušava da ne brizne u plač. Dosta mi je njenih suza i plakanja, dosta, ne mogu više, znam da bih je sad najradije zagrlio i stisao uz sebe čvrsto. Još uvek je volim, užasno mnogo volim. Obiđem sto, prođem pored nje i na vratima se okrenem:

— Ako ste pametni ovo će biti vaša kancelarija, rekoh joj tiho a knedla mi u grlu.
— Dao sam otkaz, odlazim, srećno, rekoh, oči mi se navlažiše, osetio sam.
— Gde ideš, zaplaka.

Okrenuo sam se, otvorio vrata i izašao, čuo sam kako su se zatvorila i Danku:

— GDE... IDE...Š, čujem kako glasno plače.
— GDEEEEEE, kida se od plača, rida.

Nastavio sam, ako ne požurim raspašću se i ja, saberem se malo, pozdravim Ivanu, uđem u lift, prizemlje, pozdravim portira, izađem, dođem do kola, osetim kišu. Kiša pada okrenem se, pogledam ka ulazu u firmu, i nebo plače.

Hajde, potrči zamnom, pojavi se na ulazu da ti potrčim u susret i zagrlim te, pomislim. Hajde da proživimo scenu iz Vatrenih Ulica, kad Ellen istračava na kišu za Tomom, stiže ga i kaže mu da ga voli, da ga je uvek volela, da nikad nije prestala da ga voli. Hajde, raširim ruke, kiša mi pada na lice. Nema je...

Hajde, zaustavi me, ne daj mi da odem, reci mi da si moja, reci mi da sam tvoj. Nema je...

Sedam u kola, potpuno emotivno uništen, zgažen, smrvljen, palim auto, isparkiravam se i pogledam još jednom ka firmi, hoću li je videti. Nema je...
Krećem, želim da odem odavde, ali sa njom, ne sam. Nema je...

Sam sam. Po ko zna koji put vozim preko gazele, idem kući. Ulazim u stan, skidam se, bacam stvari na pod, vučem se do dnevne sobe, grabim flašu Mortlach-a, otvaram i nategnem. Uh, vrati me malo nazad među žive, skljokam se ispred troseda, naslonim sa flašom između nogu. Pogledam u kamin, ugašen, ugasila se vatra i u mom srcu, ostao samo pepeo i lepa sećanja kako ležimo pored vatre, kako je grlim a ona spava pripijena uz mene. Dohvatim telefon, pozovem agenciju za nekretnine i zakažem da sutra dođu i procene stan, prodajem ga. Čupam korenje i nadam se plodnijem tlu, ovde sam počeo da se sušim, kopnim, hoću da se zasadim na nekom drugom mestu.

Nategnem opet iz flaše, pogledam, ostalo još jedno 2 prsta, ma ko ga jebe i nategnem ostatak. Spustim flašu i otkotrlja se od mene. Ustanem, nađem telefon, deinstaliram BlueCrush, utišam ga i legnem u trosed. Sve sam završio, uzeo bonus, dao ga Danki, dao otkaz, napravio algo i napravio investicioni plan koji će Danka da predstavi Morrisu. Čekaj! Danka, kako će kad nema ništa. Uh, jbt, nisam joj dao plan, uhvatim se za glavu. Suviše sam brzo sve uradio, budalo! Trebalo je da joj objasnim plan i kažem šta nedostaje, ovako je manje više bezvredan. Jao, konjino, kako sad sve to da izvedem? Opet da se vidim sa njom, ne, ne mogu, nema šanse. Kurirska služba? Da, ali kako da joj objasnim ono najbitnije? Uh, ne mogu sad da mislim, mozak mi pliva i davi u viskiju...

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 3 Jan, 2023
• Succubus00
• 19 glasova
• 1465 pregleda