Priča o Kirilu
(Priča je malo duža. Oni koji traže samo hot action, što je sadržano u nekoliko segmenata priče, ako su nestrpljivi neka preskoče :) Zamislio sam je kao moguć scenario za film, pa me vrlo zanima komentar kako vam se dopada. Hvala na čitanju!)
Kada sam shvatio šta mi se dešava, pre dve godine, delovalo mi je strašno što je objekat moje konstantne požude trinaest godina mlađi od mene, a da stvar bude još gora, bio je to rođeni brat moje žene. Prvi put sam ga video na našem venčanju, i izgovarajući Emi sudbonosno „DA“, u istom trenutku postajao svestan da je to najveća laž koja je istekla iz mojih usta.
Dok sam se zabavljao sa Emom, ona bi se uglavnom vikendom čula sa bratom koji je živeo u Frankfurtu, čak su u mom prisustvu često uključivali kamere za video chat, ali me tada nije zanimalo ko je taj razmaženi klinac bogatih roditelja kome se diglo da sve napusti odmah posle srednje škole i ode daleko od porodice za navodnim poslom kod poznanika u Nemačkoj. Lik sam mu upamtio veoma slabo.
Znao sam o njemu samo nekoliko stvari, jer i nisam mnogo slušao kada bi ga pominjali. Otišao je tamo sa nepunih devetnaest, bio u nekom rock fazonu i voleo motore, i obećao je da će doći kada se Ema bude udavala. Pričala mi je o nekoliko njegovih devojaka tamo i kako se brine da se ne uhvati lošeg društva, ali se mali očigledno prilično dobro snalazio. U početku je živeo kod tog poznanika-prijatelja sa kojim je radio u njegovoj stolarskoj radnji, da bi kasnije iznajmio neki stančić i osamostalio se, naučio tečno jezik i uskoro i sam, sa tek dvadeset i tri, postao šef mlađim šegrtima. „Bata je oduvek bio pametniji od mene, ja se i ovde jedva snalazim“, s osmehom bi komentarisala moja buduća supruga, pomalo melanholična profesorica biologije.
Ema i ja smo bili isto godište, a nekoliko dana pre naše svadbe napunila je trideset i šestu. Bila je letnje dete, kao i njen bata. Pre tog paklenog jula, ni slutio nisam da će mi se život preokrenuti, to jest sasvim izvrnuti. Stariji su govorili da nam otkucava sat za brak i da požurimo, a ja sam bio spreman da u tu avanturu stupim opušteno kao da prolazim kroz samo jedna nova vrata na putu života, da zavirim šta se to krije iza tog potpisa i svetog obećanja. Šalili smo se na tu temu i Emin pristup nije se mnogo razlikovao od mog. Pre mene, imala je nekoliko baš dugih veza posle kojih kao da se već umorila od potrage za „pravim“.
Kod mene je pre nje bilo samo dve devojke, a ostatak vremena ispunila su usputna muvanja, seks bez obaveza i dva-tri maštanja o nečemu nedostižnom, što se uglavnom ticalo muškaraca, konkretno, jednog strejt lika sa faksa do koga se nije moglo dopreti i koji se odavno oženio, možda tako nespretno kao ja, a možda sasvim iskreno, i pored svih signala koje sam izgleda sasvim pogrešno tumačio.
Rekla je da će Kiril sleteti na aerodrom tog jutra i biti tu na vreme za venčanje. Posle svečanog trenutka i dugog znojenja u odelu i venčanici, konačno smo se opustili u restoranu, kada sam se već dohvatio flaše vina sa kumovima, a sala se ispunila glasnom muzikom i đuskanjem, prvo mlađih, a onda i starijih zvanica. Sećam se da sam poželeo da se katapultiram sa tog mesta u neku divljinu, kada je Ema manhula dugokosom mladiću koji je prolazio kraj susednog stola. Bukvalno je pritrčao, i sam oznojen od ko zna kakve trke, a ja sam po licu prepoznao da je i za vreme venčanja stajao blizu njenih roditelja, ne povezujući dva i dva u tom času treme, dok sam svako malo skretao pogled ka njemu kao da me je nešto vuklo da ga posmatram.
„Da se konačno zvanično upoznate!“, kriknula je Ema radosno, ne predstavljajući nas imenom jer se to valjda podrazumevalo. Stisnuo mi je ruku hladnom šakom koja se skoro zalepila za moju u snažnom stisku, a sa ramena mi se niz leđa prolila jeza koju sam jedva sakrio od svoje neveste. Nagnuo se ka njoj, stavljajući istu šaku iza vrata da ukloni kosu u jednu stranu, a zatim me pogledao vragolastim poluosmehom koji me je još više zbunio. Nisam čuo njegove reči od muzike i galame, Ema se nasmejala na to što je rekao i ubrzo je nestao, a ja nisam smeo da je pitam o čemu se radilo.
Jedva sam preživeo mladenački ples, znojeći se sve više kao ludak od gužve i potrage za onim istim licem u masi, a nijedno nije ličilo na njegovo. Upamtio sam nekoliko pega kraj nosa, mršavo, mišićavo telo i upadljivo lepe, zelene oči. Svi drugi su mi odjednom postali ružni i suvišni, i osećao sam se kao da ću ili zauvek pobeći ili sa sebe pocepati odelo i sasvim go krenuti da ga tražim, izbezumljen i poražen neobuzdanom potrebom da ga gledam, prisvojim, skinem, osvojim, učinim svojim. Na trenutke sam zaboravljao šta sam potpisao i pored koga stojim, kada sam se jednom osvrnuo a Eme nije bilo pored mene.
Bilo je već kasno veče kada je broj gostiju konačno počeo da se proređuje, i izašao sam u baštu restorana da udahnem svež vazduh, opijen alkoholom koji je trebalo da me uljuljka u novi identitet i izmiri sa sudbinom, a od koga kao da sam još više poludeo. Sa moje desne strane, prišla mi je Ema, govoreći kao kroz maglu da sada možemo da se presvučemo, dok se iza nje ka vratima restorana udaljavao jedan od kumova. Očigledno su o nečemu nasamo razgovarali do mog dolaska. „Već si me prevarila?!“, pokušao sam da je šokiram. „Pa ti si pijan! O Bože, sa Alenom? Stvarno misliš da ne mogu naći boljeg?“, prihvatila je igru, i sama pripita. „Samo izvoli, baš me zanima ko će biti taj savršeni“. „A ti ćeš umeti da proceniš koliko je savršen?!“, nasmejala se i namignula, prilazeći mi u zagrljaj. Ljubila me je, a ja sam pomicao usne kao nečiji lutak na koncima. „Gde ti se bata izgubio?“, nisam odoleo da upitam. „Ah, tu je negde, ako je otišao, vratiće se, možda ga je odvuklo staro društvo, dugo se nisu videli, a tu je samo na par dana..“, govorila je nezainteresovano, popravljajući rukama frizuru.
Dakle, samo par dana raja, a onda totalni pakao. Ne! Ne mogu to da dozvolim. On mora biti moj. Zažmurio sam kada je skinula ruke iz zagrljaja, i zamislio njegove kako su me snažno privukle i odjednom smo se našli oči u oči, tako da sam mogao da osetim njegov dah na licu. Kada sam otvorio oči, Ema je otišla i stajao sam naslonjen na ogradu sasvim sam, rešen da tu, u polumraku, ostanem još dugo, i razmatram sav nemoral i zločine u koje sam se upetljao i koje ću tek počiniti. Da li je stvarno imala nešto sa Alenom? Možda od ranije? Radovao sam se toj pomisli, jer bi mi dala zeleno svetlo da priđem Kirilu, a znao sam da nemam ni zrno realne hrabrosti za to. Grad je bio mali i opreznost je oduvek morala biti na visokom nivou.
Sedeo sam za stolom u bašti, kada su otac i majka došli da se pozdrave, obaveštavajući me da je odavno prošla ponoć. Nisam imao pojam o vremenu, samo sam se sećao da je u nekom trenutku Alen doneo još jednu flašu vina i ponovo nazdravio sa mnom, a ta flaša, skoro popijena, stajala je isped mene, kao bračni život koji me je čekao, ispražnjen pre nego što je počeo. Samo sam se molio da se Ema ne vrati i ne zatraži da krenemo kući, jer ko zna kada ću ga i kako ponovo videti. Oči su mi se sklapale od dosade, kada me je trgnuo nečiji glas kraj uva. „Nešto ti je ispalo...“. ON! Držao je među prstima cigaretu koja mi je ispala na sto kao nekom izlapelom, matorom alkosu. Prineo je ustima, i kako mi se učinilo, blago je liznuo, povukao dim, i zatim je nežno ugurao između mojih usana. „Hvala...“, promrljao sam, ne znajući šta drugo da kažem.
„Hajde, razbudi se, žena te zove, vreme je da zaplivate bračnim vodama!“, glasno se nasmejao, sedavši kraj mene, kada mu je koleno na tren dodirnulo moje, i kao da ga je protrljalo, u deliću sekunde, da bi to ostalo neprimećeno a ipak zapamćeno. „Šta mi radiš...“, otelo mi se iz grudi, kada me je pogledao odjednom sasvim ozbiljan. Zelene oči bile su staklaste u polumraku, a lepe usne, skoro devojačke, razdvojile su se nervozno, kao da čeznu za strasnim poljupcima. Gledao sam ga netremice, istovremeno postiđen sopstvenom izjavom i željan odgovora koji bi me ohrabrio da ga zgrabim na sred te bašte i više ne puštam, ko god da naiđe. „Šta to radim? A šta bi ti da ti radim?“, zagledao se u mene primakavši mi svoju glavicu, a ja nisam verovao šta čujem. Uzdahnuo sam duboko i protrljao oči, siguran da sam sada već mrtav pijan a sramota me je da se uštinem i proverim da li sanjam.
„Znao sam da ćeš je samo unesrećiti, propalice jedna“, dodao je, ustajući, i štipnuvši me za obraz kao da je pročitao moje misli. „Čekaj! Stani...“, uspeo sam da se pridignem sa stolice, a na njegovom licu bio je skamenjen širok, biserni osmeh dok sam se teturao ka njemu. „Reci?“, pogledao me je drsko i sa visine, zauzimajući telom stav kao da me provocira dokle smem da idem. „Smem li da pređem... ovu granicu?“, hrabro sam upitao, pokazujući na uzak prostor između nas. „Možda i smeš, ali nemaš muda!“, odmah mi je odgovorio, okrenuo se i otišao.
Naredni dan bio je oblačan, mamuran i odvratan. Još uvek nismo živeli zajedno, iako je Ema to uveliko planirala, kao i potomstvo sa mnom, a svaka pomisao na dalji kontakt sa njom i bilo kim drugim sem Kirila stvarala mi je mučninu kao da ću ispovraćati čitavu utrobu. Zvala me je oko podneva, kada sam taman uspeo da zaspim bez misli o njemu. „Stvarno si morao to da uradiš?!“, bilo je njeno prvo pitanje koje me je preseklo. U tišini sam čekao objašnjenje. „Zar na takav dan toliko da se napiješ? Tako dugo nisi pio, i sada... Stvarno nemam reči“, kukala je, a ja nisam znao odakle da počnem. „Izvini... Kada si otišla?“, pitao sam, iako me nije zanimalo. „Alen me je odvezao oko dva, pitao je i tebe ali si ga samo besno oterao. Koji ti je kurac odjednom?!“ „Nije ništa, žao mi je, oprosti, ne znam šta me je spopalo, kao da sam se malo izgubio... Znaš da mrzim ta okupljanja“, pokušavao sam da se iščupam. „I šta sad?.. Ostaju li naši planovi isti, ili ćemo odmah danas da se razvedemo?! Treba da odemo danas do tvojih, a sutra kod mojih, pre nego što Kiril otputuje.“ „Da, da, idemo, obavezno, sad ću ja ustati, pa možemo danas obići i jedne i druge!“, odjednom sam oživeo.
Složila se sa predlogom, i dok smo ručali sa mojim roditeljima i bratom, neprestano sam nesvesno gledao na sat kao da sam merio sekunde do ponovnog susreta sa Kirilom. „Sine, nešto si mnogo nestrpljiv otkad si u braku“, našalio se otac, a Ema me je pogledala ispod oka. „Kao da iščekuje prvu bračnu noć!“, zaključio je moj pametni brat, a onda su se svi sem mene ironično nasmejali, znajući da smo predugo zajedno da bi takvu stvar željno iščekivali.
Posle ručka smo prošetali u pravcu njene kuće, kada je izrazila želju da sednemo u park i malo se odmorimo od razgovora o prvom danu braka. Pričala je nešto o kupovini, od čega pola toga nije uopšte doprlo do mene, iako bih ponekad klimnuo glavom kada bih procenio da treba. „Uopšte me ne slušaš, pitala sam te nešto? Idiote! Sve moram sama da planiram..“ „I do sada si tako činila, draga, a sad je odjednom to problem?“ Udarila me je blago rukom po glavi, a onda se nasmejala. Učinilo mi se da smo svo to vreme, od trenutka kada smo se upoznali, pa sve do venčanja prethodnog dana, bili samo dobri prijatelji. Uzalud sam priželjkivao da to i ostanemo.
„Šta to radiš, budalo?! Jaoo, vidi ga, lud je!“, uzviknula je moja supruga, pokrivajući lice rukama dok je ulazila u svoju kuću, a ja se približavao za njom, pokušavajući preko njenog ramena da izvidim šta ju je toliko zapanjilo. Imao sam šta da vidim. Iza dnevne sobe, Emina majka je u kuhinji vadila iz rerne jelo koje je odjednom zamirisalo, a pred nama je, za stolom, stajao Kiril, sa njenom keceljom oko struka, duge kose vezane u rep, i veselo nas pogledao dok je postavljao tanjire. „Prava domaćica...“, pohvalio sam ga, a on prišao da poljubi sestru, pružajući mi ruku. Poželeo sam tako snažno da poljubim tu nadlanicu, dok se vitkim telom skoro privio uz moje da bi prišao sestri, tako da me je sasvim paralisala iznenadna goruća erekcija koju nisam imao mesecima.
„Jesi li se otreznio? Deluješ umorno“, rekao mi je, i dalje veseo, kada je Ema prošla u kuhinju, a moje oči su se zamutile kao da ću mu pasti u zagrljaj. „Slušaj... Moram te videti nasamo“, uspeo sam da izustim tiho, kada me je ponovo pogledao ozbiljno i zasijao zelenim okom, a onda se izgubio u neku od soba. Šta to radim, pitao sam se, i šta ću mu ja? Prestar sam za njega, iako za sebe nisam mislio da izgledam ni loše ni staro za svoje godine. Ali naći će mlađeg, i šta onda? I kako uopšte da funkcionišemo na daljinu? Misli su me za čas survale u bezdan, kada je Emin i Kirilov otac izneo nekoliko flaša vina, a ja ponovo osetio potrebu za spasenjem u piću. Seo je pored mene i dugo pričao o odrastanju svoje dece, Eminim studijama i zaposlenju, kao da to nisam odavno znao napamet, a onda o Kirilovom odlasku i kako je srećan što se konačno desio povod da ih sin obiđe. Jebem ti povod, pomislio sam, smešeći se usiljeno i ljubazno. Ema je imala očeve grube crte i bila plava kao on, a Kiril je više ličio na majku, nežnijeg lica i tamne kose.
Nisam imao apetita za večeru, rastrzan drhtavicom i očajnom željom da njihovog odbeglog sinčića onjušim i posedujem što je pre moguće, a ipak, sedeo sam za tim stolom kao normalan, oženjen muškarac, jedva podižući pogled ka Kirilu da se ne odam, držeći Eminu ruku kada bi to poželela, glumeći „idilu“, ne bi li se što pre okončala. „Kiril putuje ujutru, zbog posla...“, progovorila je majka, pomazivši sina po kosi. Ovo me je sasvim sravnilo. Nasmešio se majci, a onda me pogledao sa senkom neodređene tuge. Zamolio sam Emu da se što pre rastanemo, pod izgovorom da sam umoran i da me još uvek muči mamurluk. Odvukao sam se kući kao pokisao pas, i, jedva se javivši ukućanima, legao u krevet. Žudeo sam za snom koji bi mi izbrisao kompletno sećanje na ova dva dana.
Kada sam se probudio, obliven znojem, bilo je blizu ponoći. Ustao sam i otišao do frižidera u potrazi za ledenom vodom, prolivši pola flaše po prsima i zalivši rukom čelo da se otreznim od burnih novih uspomena. Više mi san nije dolazio na oči. Zamenilo ga je živo maštanje o Kirilovim rukama i kosi, kecelji i poljupcima, kako ga držim oko struka dok se izvija u mom zagrljaju, ne žureći, jer je vreme odjednom stalo i imamo ga samo za nas, kada mi je maštanje prekinulo kucanje na otvorenim vratima... Ema! Videla nas je! Skočio sam iz kreveta kao da me je zahvatio požar. Shvatio sam da sam ipak zaspao, i da kucanje koje sam začuo dolazi sa mog poluotvorenog prozora. Kada sam provirio, ugledao sam Kirila, kako polako odustaje od upornog kucanja i okreće se od prozora. Uplašio sam se da ponovo sanjam.
„Hej!“, viknuo sam. Pogledao me je sa osmehom, sasvim mi se približivši. Bez reči je opkoračio prozor jednom nogom, zatim prebacio drugu, i u trenu se našao preda mnom. Uzdahnuo je, gledajući me strpljivo, čekajući da prvi korak bude moj. Nozdrve mi je ispunio miris svežeg muškog parfema, jakog ali ne preteranog, koji me je sasvim opio i prineo sam ruku njegovoj kosi, milujući je polako, prelazeći na obraz. Odobrio je moj potez, naslanjajući se na moj dlan. Zaključao sam vrata, a onda zgrabio oba obraza u šake, i poljubio ga svom silinom koja se nakupila u meni, kada se oblizao, i krenuo da me svlači. Bacio me je na krevet, skinuvši se i sam u sekundi. Udaljeno ulično svetlo tek je donekle obasjavalo naša gola tela, kada me je neočekivano posle još nekoliko poljubaca okrenuo, ljubeći mi leđa i grizući mi ruke iznad laktova, kao da će me celog pojesti. Kao da zaista žuri, u narednom trenutku je survao svoj vreo jezik u moj anus, izvivši mi zadnjicu snažnim rukama ka sebi tako da sam zacvileo kao najposlušnija kučka, a on nastavio da me probada, liže i golica nemilosrdno dok treperim, otimam mu se i vraćam, uzmičem i ponovo se sam nabadam na toplu zmiju iz njegovih usta.
„Mnogo si nervozan otkad si u braku“, nasmejao se, a zatim ugurao u mene prilično veliki, tvrd kurac o kome sam maštao. Ni sam ne znam kakve sam sve zvuke ispuštao dok me je na svoju motku navlačio iskusno kao kurvu, brzo, snažno i otresito kao da to radi hiljaditi put. I ponovo kao da mu se žuri, uskoro me nafilovao svojom spermom čiju lavu sam osetio u utrobi kako je obliva i iz mene curi u slapovima. Nisam stigao ni da se dodirnem, kada me je okrenuo, objašio i usmerio moj već sasvim užaren panj ka svojoj rupici koju sam želeo da probijem više od bilo čega na svetu. Usledila je igra uzajamne kontrole i predaje, dok sam ga bušio do dna, pohotno dahćući bez pomisli da li me roditelji i brat čuju, nezainteresovan za bilo šta sem da ga zadržim još dugo na sebi i potpuno zadovoljim. Lagan i okretan, skakao je na meni, moje ruke su ga jedva držale, lebdeo je dok sam prodirao, puneći ga sasvim dok je padao do korena i gnječio mi testise svom težinom, zatim se izdizao u slatkom bolu, dišući ubrzano i teško, dok nam se konačno mešao julski znoj, a hladan vazduh sa prozora donosio telima jezu pojačanog uzbuđenja. „Reci mi nešto na nemačkom...“, začikavao sam ga dok se sporije klatio na još uvek skamenjenom kurcu, okrećući glavu u znak negodovanja, a onda me zajahao malo grublje, što me je osnažilo na seriju finalnih prodora bez milosti, kada je ispustio nežni krik poput devojčice i sasvim me izludeo, ubrzo padajući preko mene u obostranoj ekstazi. „Ich liebe dich...“, kapnule su tri strane reči u moje uvo. Najslađa laž koja je istekla iz njegovih usta. „Svrati do Frankfurta, šta bi ti falilo...“, bile su poslednje reči kada je izlazio kroz prozor, a tek vidljiva jutarnja svetlost je počinjala da zamenjuje noć. Ostao sam željan njegovih poljubaca naredne dve godine.
Uskoro se doselila Ema i započeli smo zajednički život. I dalje mi je sve to sa njom delovalo kao neko produženo drugarstvo. Nije me plašilo to što se ne volimo kao muž i žena, već to što sam se kao blentavi klinac do ušiju zaljubio u njenog brata. Krenuo sam da ga tražim u drugima, bez granica, i bez uspeha, svakog dana kada je bila na poslu, vikendima kada je posećivala stručne seminare, kada se viđala sa drugaricama, ugovarao bih sastanke onlajn i nalazio se na skrovitim mestima sa mladićima koji su iole podsećali na njega, po bilo čemu, i najmanji detalj bio mi je dovoljan da zažmurim i da ga zamislim, a sa svakim orgazmom shvatao sam koliko je daleko. Kasnije sam prešao i na grublje tipove starije od sebe, dozvolio im da sa mnom rade šta god im se prohtelo, postajući drolja i predmet za iživljavanje. Ponovo sam mnogo pio, i polako tonuo ka dnu, kada je počeo da mi se javlja porukama, tražeći da se čujemo i vidimo preko kamere, što sam odbio, jer bi mi još više nedostajao i potpuno bih poludeo. Nije me razumeo i par nedelja je ćutao, ali mi se ipak vratio, i kasni noćni sati dopisivanja sa njim bili su jedino vreme kada sam osećao da sam još uvek živ.
Nije znao koliko švrljam i da će me nezasita požuda sahraniti ako tako nastavim, a bio joj je cilj samo da pronađem bilo koji deo njega svakog novog dana. Mislio sam da ni Ema ništa ne sumnja, kada se jednog dana posle Nove godine vratila s posla i krenula da pakuje svoje stvari. „Ostavljam te, dragi. Ne želim da pričamo o razlozima jer će ti biti neprijatno. Alen te je video... Ja ne mogu ovako, i podneću zahtev za razvod.“ Do razvoda je i došlo uskoro, tiho i sporazumno, što me je još više porazilo. Ostao sam sasvim sam posle pet dugih godina provedenih sa njom, a ona se posle mene viđala sa Alenom i čuo sam da se lepo slažu. Nisam mario, nastavio sam sa razvratom i alkoholom, sve više, i sve dublje padao kroz ambis bez dna. Bilo je onih koji su podsećali na Kirila, bilo je onih koji su me vezivali i mučili, ili terali da to radim njima, bilo je fetišista, ludaka, narkomana, trojki i grupnjaka, kada sam shvatio da treba da prestanem. Ostavio sam alkohol i rešio da se zaposlim posle dužeg vremena provedenog kao „propalica“.
Leto sam jedva preživeo, i posle toga počeo da radim kao asistent u centru za urbanističko planiranje, jer je arhitektura bila među retkim stvarima koje su me zanimale. Čak ni na radnom mestu nisam uspeo da potpuno savladam mračnu strast u sebi, često gubeći kontrolu sa nekim od kolega od koga bih dobio adekvatan signal, živeći u strahu da ću ponovo sve zabrljati. Roditeljima je bilo drago što ponovo zarađujem i doprinosim zajednici, a ja sam noću nastavio da lutam i pijem, vraćajući se kući polumrtav, izjeban i pijan, i gledao u plafon do ujutru, bez sna, u bunilu, čitajući poneku, sve ređu, Kirilovu poruku po dvadeset puta. Ujutru bih odradio prvu smenu kao zombi, malo odspavao, pa uveče opet u kurvarluk i opijanje. Pomišljao sam da je Ema svom bratu ispričala sve o meni i da sam mu se smučio. A ni ja nisam znao kako se on provodi u Frankfurtu, niti sam ga ispitivao. S mojim telom gasila se i moja duša, bezbroj puta ispljuvana i isprljana. Gadio sam se samom sebi i priželjkivao neku vrstu kraja, smrti, konačnog završetka svega.
Planirao sam da se osamostalim i odem u stan, ali mi je sav novac odlazio na alkohol i izlaske. U novembru, na proslavi četrdeset godina postojanja firme, isplanirao sam kako da startujem jednog mlađeg kolegu koji mi je delovao podoban za još jednu bludnu akciju. Od velikog broja prisutnih u svečanoj sali firme, jedva sam uspevao da pratim kuda se kreće, kada sam video da je nestao u pravcu toaleta. Imao je Kirilov osmeh i morao je biti osvojen. Odgurnuo sam polako nezaključana vrata kabine u koju je ušao, i odmah se zalepio telom za njegova leđa, ljubeći ga po vratu dok je zakopčavao šlic. Sprečio sam ga u zakopčavanju i uvukao ruku u njegove pantalone, prodrmavši krupnu kitu koja se već ukrutila tako da sam je jedva izvadio iz uskih pantalona. Okrenuo se i pogledao me u šoku dok sam već klečao na pločicama pred njim, željan da ga osetim u svim šupljinama i da se dobro nagutam vrelog, lepljivog mlaza. Uvlačio sam ga u grlo i sisao kao bezobrazno derište koje drugima otima sladoled, kao kurva koja ne preza ni od čega, ni od koga. Držao me je obema rukama za kosu snažno kao da će mi je svu iščupati, a to me je uspalilo van svake kontrole. Podigao sam ruku ka njegovoj zadnjici da napipam topao otvor, gurajući dva prsta duboko u anus kada se zatresao od iznenadnog prodora, ali se nije bunio, nastavljajući da puni moje grlo, dok sam se ja spremao da ga izjebem kao pustinjska zver.
Osetio sam kako je odjednom prestao da se pomera. Podigao sam pogled, a on je gledao ka vratima. Bila su širom otvorena, a kraj njih je stajala elegantno odevena devojka koja nas je gledala iskolačenih očiju, sa rukom preko usta. Njegova žena. Nisam ni znao da je oženjen niti zauzet. Narednog dana obojica smo dobili otkaz, a od naših kolega, preko poznanika, reč se proširila i do naših prijatelja, o tome kako zavodim muškarce, spopadam ih na radnom mestu, i kako nemam kontrolu nad seksualnom zavisnošću. Moja porodica bila je skrhana, a ja sam pristao da odležim nekoliko dana na psihijatrijskoj klinici. Nisam očekivao lek, koliko odmor od sopstvenog ludila. Dani su se pretvorili u nedelje, a nedelje u mesece. Planirao sam da tu i završim svoju „karijeru“, kao neizlečeni alkoholičar, silovatelj, zavodnik, zavisnik, kako god su me zvali. Telefon sam slabo koristio, jer mi to nije bilo preporučeno, a u nekoliko navrata video bih propuštene pozive sa nemačkog broja. Šta bih mu rekao? Da sam oduvek i bio lud? Već je to znao, i ne znam zbog čega bi me zvao. Više ništa i ne bih imao da mu dam, sve sam izgubio, i to ne zbog njega, već zbog postupaka koje sam sebi dozvolio u trenucima slabosti. Ti trenuci su se pretvorili u dve godine, a ja sam postao samo senka nekadašnjeg čoveka punog entuzijazma i volje za životom.
Po izlasku iz bolnice u aprilu, prešao sam u stan koji mi je brat iznajmio da bih se oporavljao na miru. Obilazio me je redovno, kao i roditelji i nekoliko prijatelja. Čak su me i Ema i Alen odvojeno posetili, govoreći mi da ne odustajem i da nije kasno da krenem iz početka, možda i da se preselim u neki drugi grad i stvorim sebi neki novi život. „Nikada nisam razumela šta ti se desilo... A mislim da je počelo one noći posle našeg venčanja“, rekla mi je Ema. Pukao sam i sve joj ispričao. Sve sam joj priznao. Zaplakala je, ne znajući šta da mi kaže. „Ne znam da li on oseća isto... mislim, ne znam da li je Kiril skroz takav, znaš šta mislim“, dodala je. Nisam znao šta misli, a nije me ni interesovalo sa kim je, da li je biseksualan, da li je već oženjen, da li se preselio na Tibet.
Nije me interesovao ni sopstveni napredak i planirao sam da što pre prekratim ovo mizerno preživljavanje, a sada kad sam živeo sasvim sam, to sam mogao da odradim lako i bez smetnji. Proveo sam naredne dane razmišljajući o brzom, kratkom i dostojanstvenom načinu da sebi oduzmem život. Ponovo je stiglo leto, a sa njim se vratile i uspomene na onu julsku noć od pre dve godine. Uz pomoć prijatelja iz apoteke, nabavio sam mešavinu tableta koja bi osigurala da se ne probudim. Naravno, ni on, niti bilo ko drugi nije znao šta smeram. Kupio sam flašu vina, i sa poslednjom čašom ih sve progutao bez predomišljanja. Za nepunih sat vremena izgubio mi se vid, a uskoro i svest.
Probudio sam se u bolničkoj sobi sličnoj onoj koju sam nedavno bio napustio. Čitavo telo me je bolelo kao da me je pregazio kamion. Pored mene je na neudobnoj stolici sedela i dremala mlada, nepoznata žena. Nisam hteo da je probudim, ali je to učinio moj kašalj. Brzo je otrčala po sestru, koja je odmah uletela u sobu, opipala mi čelo i proverila tok infuzije. Ovo je bilo poslednje što sam želeo. Ostao sam živ, i ponovo nasamo sa nepoznatom ženom, gledajući u noć iza prozorskog okna, kada je progovorila. „Vi me ne znate, ja živim u stanu pored Vas. Vraćala sam se iz druge smene sinoć, kada sam već na stepenicama začula krkljanje iz Vašeg stana, kao da se neko bori za život... Bilo je zaključano, a delovalo mi je kao da se gušite. Pozvala sam supruga i još jednog komšiju i razvalili smo vrata. Tako smo Vas spasili...“, pogledala me je roditeljski, očekujući zahvalnost. Ćutao sam, spuštenog pogleda, a ona je nastavila.
„Pokušali smo da saznamo šta se desilo, da pronađemo broj nekog Vašeg bliskog srodnika, ali Vam je mobilni telefon bio zaključan, a ličnih dokumenata nije bilo nigde! Šta ste s njima uradili?! Pobogu... Komšija je doneo neko pismo po kome smo utvrdili Vaše ime. Bilo je u sandučetu od pre nekoliko dana, pa sam ga i sada ponela da Vam ga dam, stiglo je iz inostranstva...“ Pogledao sam je u čudu i rekao joj da mi ga pročita. Pristala je, otvarajući kovertu, govoreći da je prispela iz Frankfurta, vadeći iz nje pored pisma i neke novčanice. „Sve znam. Šaljem ti novac za kartu u jednom pravcu. Predugo ne mogu da prestanem da razmišljam o tebi. Kiril“
„Je li dolazio doktor? Hoću li preživeti?“, upitao sam komšinicu. „Da. Rekao je da hoćete, ako ova noć prođe mirno... Ako nju pregurate, moći ćete ujutro kući... Ili pravo u Frankfurt.“
Basi Jul (nl)
2023
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 28 Avg, 2023
- 1394 pregleda
Zahvaljujem
Definitivno priča broj jedan koju sam do sad pročitao.
Svaka čast druže..
Vrh.
Odlicna prica i verovatno fenomenalan film
Hvala vam puno!
Wow, sav sam se najezio...odlična prica
Poželio sam da ti je priča što duža. I moj komentar bi bio vrlo dugačak kada bi ovde izražavao sve što ova priča nosi. Ukratko, najljepša ljubavno-erotska priča koju sam pročitao.