Alex i trio fantastico
(Evo još jedne, iz arhive. Teže je kategorisati, zbog elemenata crossdressinga, ispitivanja seksualnosti.. Na dužinu ćete se već navići, hehe.....)
Odrasli smo zajedno, kuća do kuće, i svaki dan bismo zajedno uz smeh prevaljivali dug put do osnovne škole, pa onda prevozom do srednje, po suncu i po kiši, nerazdvojni. Bili smo jedina deca istog godišta u našoj ulici, što nas je u početku osudilo na zajedničku igru, a ubrzo je preraslo u jedno prijateljstvo za večnost. Oduvek sam verovao da se ne bismo toliko slagali i voleli ni da smo bili deca istih roditelja.
Zvala se Alexandra, ali nas je uvek sve ispravljala i zahtevala od malih nogu da je zovemo samo Alex, i, osim dokumenata u kojima je čitav život morala da gleda svoje celo ime, u svakoj drugoj prilici ga je izbegavala i prezirala, insistirajući da ga izbegavamo i striktno naglašavajući da su roditelji „pogrešili“ u imenu koje su joj dali. Bila je muškobanjasta, večito kratke frizure, crnih i gustih kovrdža nalik na malog Afrikanca, pomalo agresivna kao dete. Ni najmanji problem joj nije bio da poleti i namlati nekog klinca na ulici koji bi je pogledao kako nije smeo, a kada je trebalo da odbrani mene, vazda bolešljivog, nežnije i slabije konstitucije, činilo mi se da je bila spremna i glavu da odgrize. Osećao sam se bezbedno sa njom, a kada su krenuli izlasci, ni sa kim osim nje i malog Patrika sa druge strane naše ulice nisam se mnogo ni družio. Imali smo naš mali svet, najviše moj i njen, i kada bi Patrik bio odsutan, jedno drugom smo bili i više nego dovoljni.
Otac joj je bio rano poginuo u vožnji kamiona preko granice, zaspavši u trenutku kada se sudario sa drugim vozilom. Majka je tada otputovala u Švajcarsku da zaradi novac za dalje školovanje Alex i njena tri brata dosta starija od nas, koji su već upisivali fakultet. Kako je počinjao pubertet, a majka iz inostranstva bar triput godišnje sem novca slala i različitu jeftinu a kvalitetnu garderobu, Alex i ja bismo se zatvarali u njenu sobu, daleko od očiju braće i roditelja njenog oca, i satima se cerekali isprobavajući najraznovrsnije odevne kombinacije. Bio je tu i skupocen Polaroid fotoaparat kojim bismo beležili sva čuda koja bismo navukli na sebe, jer smo znali da će te fotografije moći da vide samo naša četiri oka.
Bilo je poželjno da oboje budemo odeveni istovremeno za slikanje, a kada smo primetili da se otimamo za iste pantalone i košulje namenjene njenoj braći, rekla je da joj ne pada na pamet da obuče nijednu haljinu, suknju, niti bilo šta što je imalo veze za ženskom odećom, pa sam to učinio ja, isprva da bih je nasmejao i opustio, a onda sam shvatio da se u ženskoj odeći osećam mnogo bolje nego u muškoj. Uskoro je i sva šminka koju je majka slala sa namerom da Alex konačno učini devojkom, završila isključivo na meni. Postao sam jedina verzija žene koju je mogla da toleriše, smejući se i beskrajno uživajući dok me je oblačila kao svoju barbiku, šminkala, a zatim fotogafisala u bezbroj poza. Umišljali smo da smo manekeni ili poznate ličnosti, i ovo se pretvorilo u naš omiljeni hobi za koji je znao samo Patrik, a Alexina baka samo jednom naišla na mene našminkanog, sa plavom perikom na glavi, i ubrzo istrčala iz sobe pominjući nekog sveca.
U javnosti smo bili sasvim normalni, čak su mnogi pomišljali da smo par, a moji roditelji često bili mišljenja da između nas postoji nešto mnogo više od prijateljstva, što će se tek kasnije razviti i prerasti, po njima, u vezu ili brak. Alex i ja smo znali da nema ništa od toga, međutim, kad god bih testirao njenu seksualnu orijentaciju, komentarišući poneku lepu i doteranu devojčicu, verujući da Alex može biti lezbijka, dobijao bih od nje dosta čudnu, a opet i poznatu reakciju gađenja, i uskoro sam odustao od utvrđivanja šta to nju privlači. Bilo mi je bitno da to nisam ja, i da se naše prijateljstvo nikada ne prekine.
Nakon završene srednje, Alex je nastavila da se bavi amaterskom fotografijom, nesigurna kako će i kuda dalje sa tim hobijem, kada se ukazala prilika u firmi njenog pokojnog oca, da zameni nekoliko radnika u vožnji. Žena kao vozač kamiona, pomislio bi neko, na šta to liči? Ali Alex nikada nije bila obična žena. Ona sebe nikada ni u šali nije nazvala ženom. Prihvatila je sve ponude kao da je to bio posao iz snova, i kako je često putovala kamionom u Italiju i skandinavske zemlje, u povratku bi bila umorna i u njenim bistrim, crnim očima polako se gasio onaj sjaj luckastog avanturizma koji je samo njoj bio svojstven. Počeli smo da se viđamo retko, jer sam ja studirao u drugom gradu, i dok bismo zakazali viđenje proteklo bi nekoliko meseci.
U mojoj porodici nije bilo tragedije kakva se desila njenoj, ali je naše mirne dane donekle obeležila bolest dijabetesa, koju je otac nasledio od dede, a ja od njega. Od mladih dana kontrolisao sam unos insulina, mučeći se sa usklađivanjem ishrane i stila života, dok mi nije dosadilo i počeo sam da svoje zdravlje sve više zanemarujem, kao da mi nije bilo bitno koliko ću živeti. Imao sam već dvadeset i pet godina, živeo punim plućima, bavio se prevođenjem od kuće i fino zarađivao, izlazio i nisam se ničim preterano opterećivao, kada sam jednog dana primetio čudne crvenkaste fleke po preponama i podlakticama, i neodređen strah me je bacio u depresiju umesto da pohitam lekaru.
Upravo narednog vikenda trebalo je da se konačno vidim sa Alex. Nikome drugom na svetu ne bih smeo da poverim ovakav problem osim njoj. Alex je bila prijatelj koji ti ne bi odmah rešio problem, koji i nije mogla da mi reši, već bi ti šalom i sprdnjom skrenula misli na sasvim drugu stranu, gde bi shvatio koliko je problem zapravo minoran i rešiv. Upravo je to učinila i sada, govoreći mi da se ne sekiram unapred, da ću sve proveriti i da je zapravo sve u redu. Bilo je to kišovito, subotnje veče kada smo sedeli u pabu Underground u koji smo najčešće odlazili, smejući se i sada glupostima na samo nama poznatom jeziku, kada mi je sva zabrinutost odjednom nestala i nisam znao kako da joj zahvalim na tome. Rekao sam joj za ogroman strah od lekara i toga da će me podvrgnuti ko zna kakvoj terapiji, kontrolama i ispitivanjima, kada mi je pomenula kliniku svog poznanika lekara i još jednom utešila da neću imati nikakav problem čak ni po pitanju posete klinici. Da sam te večeri znao da poslednji put u životu razgovaram sa svojom najboljom drugaricom, grlio bih je satima i nikada je ne bih pustio da napusti grad, niti da ponovo sedne u prokleti kamion.
Skupio sam hrabrost da odmah narednog jutra otiđem kod tog lekara. Privatna klinika mirisala je na sterilnost i čistoću koji su mi ubrizgali strah nazad u vene dok sam sedeo u čekaonici sa nekoliko slučajeva sličnim sebi. Iz ordinacije bi na svakih pola sata izlazila vitka, mlada sestra duge smeđe kose prošarane svetlim pramenovima, prozivajući nekog od njih, dok nije došao red na mene i brzo mi je iz drhtave ruke otela zdravstvenu karticu. Kada sam ustao sa stolice, više nisam osećao ništa, pa ni strah. Zamišljao sam doktora kao nekog kvazi-iskusnog starca koji će me ispitati o svim nebitnim boljkama iz detinjstva, a onda ih povezati sa trenutnim stanjem i poslati me kod još desetak specijalista da bude siguran kako da me leči. Ušao sam, a sestra se sa osmehom izmigoljila iz ordinacije. Preda mnom je za stolom sedeo dečko mlađi od mene, udubljen u brzo ispisivanje nekog recepta, ponekad podižući svetle oči u pravcu monitora sa koga je nešto čitao.
“Sedite”, rekao je odsečno, ne gledajući me. Ja nisam imao u šta drugo da gledam sem u njega. Bio je nervozan i često bi brzo uzdahnuo, izvijajući tanke, ružičaste usne u neuspehu da poveže neke samo njemu poznate pojmove. Lice mu je bilo bledo od umora i predugog boravka u zatvorenom prostoru, po boji već slično belom mantilu koji je na njemu stajao kao anđeoski kostim bez krila, sašiven po meri za njegova dečački mršava a čvrsta ramena, i duge, vredne ruke lepih prstiju koje su počele da kucaju udarajući u tastaturu kao da će je uskoro razbiti i da će slovo po slovo poiskakati iznad naših glava. Po godinama, kako sam zaključio, računajući u glavi, nije mogao tako brzo da završi studije medicine. Sve mi je delovalo kao se neko poigrava sa mnom.
Konačno je sve završio i pogledao me u oči. Pogled je bio fokusiran i oštar, kao da je prodirao u dušu, otvarajući je sasvim golu i spremnu za detaljan pregled. Iz njegove kratke crne kose nijedna jedina dlaka nije odstupala od celine niti se uzdizala na stranu i bilo kako izdvajala, već je poštovala neki unutrašnji red kao i sve ostalo što je na ovom biću stajalo besprekorno namešteno, usukano i pedantno. “Šta želiš da ti dam?”, upitao me je iznenada, više ne persirajući, što mi je i laskalo i začudilo me. Sasvim sam se izgubio u razmišljanju da li bih prvo zatražio da me poljubi ili pojebe, kada je povisio ton. “Ovde piše lek koji piješ, a zapravo ne piješ?!” Nasmešio se sasvim blago, da ublaži optužbu i da mi stavi do znanja da sam provaljen. Nije tražio da me pregleda, što me je utešilo jer nisam morao da se skidam i pokazujem fleke, već mi je samo bacio formular koji je trebalo da popunim.
Kada sam sve ispisao, jedva sam progovorio. “Doktore…”, započeo sam tiho i obazrivo, ne znajući ni šta ću sledeće reći. “Imam nekakav drugi problem, kao da ne mogu da se nateram… ili zaboravim, često, da uzmem lek.” U tom trenutku je uletela sestra, kao da je normalno da prekine njegov razgovor sa pacijentom, stavljajući neki karton na police iza njega. “Armine, pobogu, pauza će! Zvala te je apotekarka ponovo, poludeću od nje!”, dobacila je brzo i isto tako izletela iz ordinacije. On je gledao u mene, očekujući nastavak ispovesti, dok sam ja u glavi ponavljao njegovo ime koje sam upravo čuo i divio se lepoti suglasnika u toj kratkoj reči.
“Možda ti ja nisam dovoljan”, prozborio je jer sam ćutao. “Moguće je da treba da razgovaraš sa psihijatrom. Ne, ne, ne plaši se, samo bi ti pružili stručnije mišljenje. Znaš kako kažu, svaki problem potiče iz glave, a kod tebe je možda… uznapredovao.” U ovom trenutku, kao da je za njega zaista otpočela pauza, ispružio se leđima ka naslonu stolice kao da će se protegnuti čitavim telom, izvijajući glavu nagore da ispravi ukočeni vrat, a ja sam pratio svaki njegov pokret zaboravljajući da će u sekundi zateći moj iskolačen pogled. Ponovo se samo blago nasmejao i uskoro ustao. “Moram da popijem kafu, oprosti molim te, hoćeš li da sačekaš ili da dođeš ponovo sutra? Postoji jedan lek koji bismo mogli uvrstiti u postojeću terapiju, ali ne mislim da se tu radi o dijabetesu koliko nekoj drugoj blokadi koju imaš duže vreme”, gledao me je sa visine pravo u oči, nameštajući kaiš pod mantilom kao da će ga izvući i išibati me, ali je to samo bila moja pusta želja. Ustao sam i krenuo za njim u tišini, nemajući pojam da li ću otići ili sačekati. Bio sam hipnotisan i opijen bez ijedne droge.
Nije se osvrnuo kada je ostavio širom otvorena vrata da bih izašao, i nestao niz hodnik sa desne strane. Izašao sam u dvorište sa leve strane klinike, i ugledavši klupu, odlučio da sednem i zapalim cigaretu. Šta li me je upravo pokosilo i kako to uopšte da shvatim? Čak i dok sam testirao Alexinu seksualnost, znao sam da ja preferiram dečake, ali me je ova čudna pojava sasvim izbacila iz glave i tražio sam smisao gledajući oko sebe u ogromne, kamene dvorišne vaze ispunjene jednako urednim cvećem kakva je bila i klinika i njen besprekorni lekar. Nikada ranije nisam doživeo takav stepen zanosa u trenutku, toliko neočekivano da mi se zavrtelo u glavi i činilo mi se da ću ostati da tu sedim dok me ne izbace na ulicu.
“To će te sigurno izlečiti”, začuo sam Arminov glas sa vrata dok je gledao u moju cigaretu koju sam pušio strasno kao da mi je poslednja. “Hoćeš i kafu uz nju?” Gledao sam ga zblanuto kao da sam posle razgovora u ordinaciji zapao u san. Samo se nasmejao i okrenuo. Zašto me još i zajebava?! Izgleda dosta okrutno, što bi mi itekako prijalo, ali ne u ovoj ponižavajućoj verbalnoj formi. Ostao sam zagledan u drugu, praznu klupu nasuprot moje, kada je ponovo izašao. Stvarno mi je donosio kafu, držeći u drugoj ruci još jednu šolju. Seo je pored mene, kada me je oblio hladan znoj. Oteo mi je iz usta tek zapaljenu cigaretu i prisvojio je, uvukavši dubok dim u pluća. “A i ti imaš zdrave navike?”, provocirao sam još uvek drhteći. “Uh, nemaš pojma!”, presekao mi je oči onim mačevima iz pogleda tako da sam se opružio na gornji deo klupe da ne padnem sa nje. Imao je te nadrkane crte lica koje su me uvek palile.
“Slušaj…”, stavio je svoju lepu ruku na koleno moje prekrštene noge. “Dođi sutra oko tri. Bićemo sami. Danas više nemam vremena, uskoro će ponovo gužva!” Potapšao mi je koleno, srknuo svoju kafu do kraja, bacio opušak na sred dvorišta, a zatim mi blago namignuo, vraćajući se poslu. Ostao sam da sedim gledajući u vrata, ali se više nije vraćao. Bićemo sami, i šta? Šta li je to nameravao? Da li smo isti? I da li je moguće da se tako brzo prepoznamo? Ili je samo provalio koliko me fizički zadivljuje pa rešio da to iskoristi za svoje zadovoljstvo? Nisam bio siguran šta me je čekalo sutradan i to me je pomalo plašilo. Rešio sam da upitam Alex porukom te večeri za više informacija o ovom njenom poznaniku.
Vraćao sam se kući, kada sam na ulasku u ulicu ugledao svoju majku kako silazi sa kućnog praga, primetivši me iz daleka, i trči ka meni koliko je noge nose. Bila je u godinama i trebalo je da se desi nešto poput požara u kući da bih je video u ovakvom trku. Kako se bližila, njeno lice kao da nije bilo njeno. Čuo se plačni krik, njene drage oči bile su sasvim crvene, a vilica podrhtavala u šoku koji mi još uvek nije bio jasan. “Alex…”, uspela je da izgovori, padajući u moje ruke koje su je jedva pridržale da ne padne na tlo.
Nisam dočekao ni da joj pošaljem planiranu poruku od par reči. Nisam dočekao da je ikada više vidim živu. Alex je tog dana oko podneva poginula na sličan način kao njen otac, iako nije bilo vremena da zaspi u vožnji, kada je u blizini granice naišao još jedan teretnjak, zaobilazeći automobil koji je nepropisno skrenuo, a zatim, vraćajući se silinom u traku, nju odgurnuo u stranu tako da se njen kamion skroz izvrnuo sa puta. Ostala je mrtva na mestu, u svojoj, našoj, dvadeset petoj godini. Noć sam proveo u ambulanti hitne pomoći zbog problema sa disanjem usled šoka, a sa mnom su bili majka, Patrik i najmlađi od Alexine braće. Na momente sam gubio svest, vraćajući je zatim u novu, bolnu realnost koju sam odbijao da podnesem. Jedna polovina mene zauvek me je napustila.
Usledio je dan žalosti za obe naše porodice. Alexina majka je neprestano plakala, kao da žali za izgubljenim vremenom dok je radila u inostranstvu da im obezbedi pristojniji život, a sada je jedno od dece izgubila u cvetu mladosti. Prenoćio sam u Alexinoj sobi, gledajući satima naše fotografije i proživljavajući svaki trenutak našeg zajedničkog vremena dužeg od dve decenije, do nivoa gde sam već sebe počinjao da mučim pokušavajući da evociram svaki detalj, da mi nikada ne bi izbledeo i da ih sve sačuvam u posebnoj memoriji odavno rezervisanoj samo za nju i mene.
Sahrana mi je delovala obično, kao da nije preminuo niko bitan, niko toliko važan kao što je bio meni. Tek sam sada shvatao koliko je mene otišlo sa njom. U očima su mi neprestano titrale dve zaleđene suze koje sam treptajima bezuspešno terao da iskliznu. Nisam uspevao da zaplačem. Bol je blokirao svaki protok tečnosti u mom organizmu i stajao sam poput zombija u gomili ljudi dok su moju drugu polovinu spuštali duboko pod zemlju. Razmišljao sam o stvarima koje mi možda nikada nije rekla, ako je imala nekih tajni, iako sam verovao da smo sve delili, ipak mi je nešto delovalo nedorečeno, neki deo nje ostao zauvek nedokučiv, kao da je trebalo da joj pomognem oko problema za koji nisam ni znao da postoji niti mi ga je ikada poverila.
Kada smo krenuli kući, na izlazu sa groblja video sam Alexinu majku u zagrljaju mladića čije lice me je fasciniralo prethodnog dana, a sada mi se činilo kao da se lekarski pregled desio pre par meseci. Sada nije više bio beli anđeo, već je nosio običnu, usku crnu majicu i iznošene plave farmerice. Usporio sam, rekavši svojima da nastave bez mene. Uskoro je i on ostao sam, gledajući u zemlju pred sobom, tražeći po džepu upaljač za cigaretu koju je držao u drugoj ruci. Prišao sam mu, paleći njegovu i svoju, kada me je setno pogledao. “Čekao sam te… Video sam te”, rekao je, gledajući me kao da očekuje odgovor na svoju tvrdnju. “Pomenula mi je da ćeš doći juče, rekla je da si njen najbolji drug. A eto, danas je više nema.” Okrenuo sam glavu, naslonivši se na zid pokraj njega, ne želeći da sa njim, koga praktično nisam poznavao, podelim i reč o mojoj Alex. Umesto mene, on je pričao. “Moj otac im je bio porodični lekar i kućni prijatelj, otud smo se poznavali. Zamenio sam ga pre nekoliko meseci zbog njegove bolesti.. Ona je dolazila često, po lekove za nerve, ne znam da li to znaš… Ali bismo se uvek ispričali o raznim temama, bila je osoba koja ti nekako za tren izmami poverenje.”
Nisam znao za njeno lečenje. Pitao sam se šta mi je još ostavila da otkrijem kada više ne bude uz mene da mi išta objasni. Da, bila je osoba kojoj lako veruješ, prirodno pouzdana, spontana, otresita, delovala je uvek moćno kao da sve drži pod kontrolom. A izgleda je malo toga zavisilo od njene moći. Gledao sam u Armina nekim novim očima. Odjednom su njegove oštre crte poprimile rumenu toplinu, a pogled me više nije sekao, već sve češće milovao. Mada, još uvek nisam znao koliko i šta mogu da mu verujem, a moju urođenu nepoverljivost teško je bilo razoružati, ma koliko sam želeo da se opustim u ovom teškom trenu, i konačno mu dam znak da mi se dopada.
“Je li ona sestra na klinici tvoja devojka? Deluje da ti je baš privržena”, čačkao sam izokola, dok smo napuštali groblje u istom, meni nepoznatom pravcu. “Ma ne! Otkud ti to?”, zaprepastio se. “Ne znam, ali sigurno imaš devojku, osećam to.” Odjednom mi je stisnuo ruku. “Znaš ti dobro da nemam. Imao sam nekoga… ali me je razočarao. Ne bih voleo da i ti učiniš isto”, drugu rečenicu je izgovorio polušapatom kao da me moli da ne budem kao prethodni iako nisam znao ništa drugo o njemu sem da ume da razočara. “Potrudiću se…”, progovorila je iz mene više nadolazeća erekcija nego moj zbunjeni um. Otpustio mi je ruku, ponovo tražeći nešto u džepu, kada je odjednom izvukao ključ i u narednom trenu otključao ulazna vrata kuće kraj koje smo zastali. “Živim ovde, što me tako čudno gledaš?! Hajde, ulazi.”
U ovoj sekundi svako odupiranje u meni se povuklo i žudeo sam samo za potpunom predajom, na rizik, makar me drogirao ko zna kakvim lekovima, iskasapio nekim medicinskim nožem ili podvrgnuo neisprobanoj terapiji- bio sam potpuno spreman da budem njegovo zamorče, samo da vrati svoju ruku na moju, da me čitavog prepipa i propusti kroz te lepe koščate šake, a onda neka umrem i pridružim se Alex, bar neću ni za čim žaliti. Bio mi je potreban dobar seks koji sam predugo gledao na filmovima, izveštačen i dalek. Trebalo mi je nešto jako, što će pokrenuti zastale tečnosti u mom telu. Nešto brutalno, da mi iz glave izbaci i tugu i strahove.
Soba u kojoj smo se našli bila je nalik ordinaciji, bela i tako čista da mi se učinilo da ću poremetiti sklad sa prvim korakom koji načinim. Odmah me je razuverio, počevši da otkopčava kaiš koji sam posmatrao hipnotisano kao prethodnog dana. Seo sam na kauč, čekajući njegov sledeći korak. “Primetio sam da ti se dopada”, rekao je brzo izvukavši kaiš i otkopčavši pantalone da iz njih oslobodi zver koja je već bila ukrućena poput moje. “Vidi kakav lek sam ti pripremio”, zamahao je svojim organom pred mojim očima. “Priznaj da nisi video lepši kurac u životu!”, povisio je ton, bližeći ga mojim usnama. “Nisam… iako ih se i nisam baš nagledao…”, priznao bih i pristao na sve samo da ga već jednom liznem. Ali mi ga je izmicao čim bi se našao na dohvat jezika. U ruci mu je bio presavijen kaiš kojim je počeo da me miluje po vratu.
“Ovako ćemo… Neću te pitati šta očekuješ već ću raditi ono što ja želim, a ako ti se ne svidi, ti mi to reci, ok?”, objašnjavao mi je spuštajući se kolenima na kauč kraj mene, skidajući me u dva poteza i pokazujući da mu se okrenem leđima. Uhvatio me je za vrat i izvinuo ka sebi, a drugom rukom počeo da me bičuje po leđima i zadnjici. “Hoću da osetiš bol ali da ja to čujem! Bez toga nećeš dobiti svoj lek, jasno?” Klimnuo sam glavom. Izdržao sam nekoliko udaraca kada ih je ubrzao kao da bičuje konja koji odbija da pokrene kočije, i shvatio sam da su oni početni udarci bili preblagi. Osetio sam kako je pri jednom pukla koža blizu rebra dok sam se izvijao da uzmaknem udarcu, kada mi se oteo bolan krik jer sam shvatio da krvarim. Prestao je, zarivši u mene nekoliko prstiju i grubo pripremajući ulaz za najlepši kurac na svetu. Videćemo da li je i najbolji, pomislio sam, zaboravljajući na svaku bol kada mi je na otvor pritisnuo ogroman i vreo glavić, zavrtevši ga da ga uglavi u moju dugo nekorišćenu rupicu.
“Mislio sam da si malo aktivniji po tom pitanju… Juče si me na klinici gledao kao da ćeš me pojesti, a ti si izgleda nevin?!”, pričao je a ja sam ćutao, posvećen primanju leka. Manjak odgovora ga je razbesneo i ušao je u mene kao pretežak teret koji nisam znao kako ću izdržati. Utroba mi se parala, kada se i sam u bolu izvukao da ulaz natopi šakom pljuvačke. Drhtao sam više od dodira njegove ruke nego ulaska kurca. Počelo je da klizi, kao da me je time sasvim otvorio, a nervi su poskakivali da usisaju pripremljenu dozu.
Shvatio sam da sam bio u pravu za njegovu okrutnost. Voleo je grubu igru i ona se ne može opisati blažim vokabularom čak i da to pokušam. Bilo je to prvo pravo uživanje za mene, dok me je karao kao sasvim podčinjenu životinju, kao šupljinu koja nema drugu svrhu sem da se napuni njime, da u nju istrese litru svoje nagomilane požude i potom je ostavi da ga i dalje želi, prepunjena a nezasita. “Odgovara ti sve ovako? Ne buniš se… Svršavam uskoro!..”, obavestio me je. “Sve je potaman… Jebi me jako sada, jače, daj mi taj lek, dublje, ne izlazi…”, govorio sam u vriscima, isprekidanim njegovim naletima. Ostao je unutra i zverskim trzajima prokrčio put do samog dna, polirajući ga sokom koji mi je nagrizao sluzokožu.
Izludeo me je tako da sam zaista pomislio da ću ga želeti bez mere i tražiti da mi ovo radi svakog dana. Podvukao se glavom pod mene, zatražeći da ga jebem u usta. Nisam to nikada radio do tada i krenuo sam da ulazim nežnije, a on podizao glavu sa kauča, i uskoro iznerviran uzviknuo “Jebote, hajde, čega se plašiš? Ima li života u tebi?!”, privukao me je rukama oko struka da se sasvim spustim i iskoristim njegovo grlo kao posudu za pražnjenje. Butine su mi pokrile njegove obraze tako da se skoro gušio, stišćući me da nastavim, kada se u meni probudila grubost slična njegovoj i zario sam se duboko, bez vađenja, da mu je iz očiju iscurelo nekoliko suza koje sam za kratko vreme pomešao sa svojom tečnošću, prskajući u te plave oči, glatku kosu, čelo, prelepe oštre usne, kada se već otimao, smejući se. “Sada ćeš sve to lepo polizati, doktore”, zapretio sam. Skidao je moje tragove i prst po prst progutao svaku kap. Bilo je više nego predivno gledati taj prizor. Posmatrao sam ga u sasvim novom strahu- strahu da se ne zaljubim.
Nije bio tip koji se posle mazi i prepušta intimi, i rekao je da rano ustaje, što je značilo da se pokupim i uhvatim puta. Ne mogu reći da je bio neprijatan ijednog trena, ali sam se ipak kući vratio sa osećajem praznine, kada me je dokrajčilo i sećanje na sahranu. Izgleda ćemo morati redovnije primenjivati ovu terapiju, doktore moj… Doza je slatka, ali kratkotrajna. Mešavina oprečnih osećanja me je dodatno izludela i zbunila. Uspavao sam se u suzama za mojom Alex i vrelim prisećanjima na ovog čudnog ljubavnika.
Sledećeg dana sam otišao pravo na kliniku pre deset sati, da bi mi saopštio da ne možemo da se vidimo večeras jer popodne putuje na neki lekarski skup u glavni grad. “Dođavola!”, kriknuo sam, a iz dvorišta su mogli da me čuju pacijenti koji su sedeli u delu čekaonice blizu vrata. “Kako zamišljaš da ja sada…? Posle onoga…? Dođavola…”. Nije mu se dopadala patetika i presekao me je već poznatim plavim mačem iz oka. “Alo, mali, saberi se malo… Šta ti je danas?! Živi život, bre, uči neke stvari, pronađi hobi, ne znam… Nemoj da se tako… odmah zalepiš za mene, ja nisam u tom fazonu.” Lice mu je dobilo boju leda i nisam mogao više da ga gledam.
Nazvao me je malim a mlađi je i nešto niži od mene. Možda je hteo da unizi neke druge moje dimenzije.. ili prosto naglasi moje neiskustvo. On zna da ja nemam hobi! Da treba da učim o životu! Govno jedno drsko i bezobrazno... Ušao je u kliniku kada sam pljunuo na mesto gde je stajao, i odjurio iz tog dela grada da se više nikada ne vratim. Prošao sam kraj njegove kuće, poželevši da se popišam na nju, ali sam produžio ka groblju, i seo kraj svežeg groba prekrivenog cvećem.
“Alex… taj tvoj poznanik je kreten! Da, tvoj Armin je potpuni kreten”, pričao sam joj, pušeći cigarete jednu za drugom. “Navukao me je i odmah me ohladio kao budalu.. Bude li me ikada kontaktirao, ubiću ga golim rukama, sa ovih mojih deset prstiju, kunem ti se! A ti misli šta hoćeš o meni… I njemu.. možda ti je bio drag. Ali nikome, nikome nećeš nedostajati kao meni, Alex… Moja devojčice, moj dečače, šta god da si bila, moja jedina srodna dušo na ovom tužnom svetu.” Konačno sam se isplakao kao čovek, i vratio kući.
Kako sam bio jedinac, sada sam prisvojio Patrika kao brata. On se formirao u predivnog, lepo građenog, strejt muškarca koji me i nije dovodio u iskušenje jer čim bih počeo i da se zezam na tu temu, pogledao bi me ispod oka u fazonu “Mani me tvojih boleština” i počinjao da prepričava neke od svojih erotskih scena sa ženama da bi me opametio u svemu što “propuštam”, vodeći računa da mi se propisno smuči baš koliko i ja njemu. Vezivala nas je najviše naša Alex, i noćima smo zajedno odlazili u Underground, prisećajući se svih puta kada je tu bila sa nama. Na trenutke, kao da je sedela blizu nas i slušala sve naše reči. Patrik je bio pravi pivopija, iako bez pivskog stomaka, i nikada nismo napustili lokal a da to nije bilo skoro četvoronoške, kada bi on mene ili ja njega gurao kući a jedan bi redovno pao na sred ulice dok smo se teturali kao dva pijana majmuna.
Ove sesije dangubljenja i napijanja produžile su se na nekoliko meseci. Često bih, pred fajront, utripovao da me neki tip krišom posmatra sa strane, a kako mi nije bila želja ni da saznam ko je, znajući da to nije moj doktor, samo sam to par puta potvrdio osvrnuvši se da pogledam u njegove tamne oči i dužu, neurednu riđu kosu. Uvek je pio sasvim sam, na drugom kraju šanka, posmatrajući me dugo kao da čeka da nešto uradim. Ponavljalo se svakog vikenda i već postajalo iritantno. “Izgleda da imamo tajnog obožavaoca, a?”, podjebavao je Patrik. “Da… Hoćeš ti da ga obradiš ili da ja preuzmem?”, pitao sam. “Šta će to meni, ti si bar iskusniji. Evo ja ću da vas gledam, ako ti to nešto znači!”, dobacio je, šaleći se na račun moje orijentacije kada bismo već dosta popili. “Ozbiljno? Gledao bi? Uh, može. Idem odmah da ga startujem, pripremi se”, smejali smo se, kada sam rešio da te subote stvarno priđem liku i upitam ga šta hoće od mene.
Pogled mu je bio spušten ka krigli piva i nije očekivao da mu se pojavim s leđa. Stavio sam mu ruku na rame, kada se okrenuo skroz prestravljen, usporeno okrećući celo telo prema meni kao da sam ga uhvatio u nekom teškom zločinu i bio je spreman da mu presudim. “Zašto me stalno proganjaš? Šta hoćeš?”, pitao sam mirnim tonom. “Ništa… Ja… Ja te znam odnekle”, odgovorio mi je, a njegov strah kao da je još porastao. “Odakle?! Zapamtio bih to lice da smo se ranije sreli”, približio sam mu se, pomazivši mu obraz kada je uzdrhtao i zatreptao tamnim očima. “Čuvam sve tvoje poruke, da znaš”, odjednom je rekao glasno, “Nestao si, a mogao si mi bar reći u čemu je problem, ako ti se ne dopadam, a ne da budeš takva pička i kukavica!”
Shvatio sam da me je sa nekim pomešao. “Ti bulazniš, brate, kakve poruke?!”, povikao sam, a Patrik je prilazio da vidi da li je sve u redu. Mahnuo sam mu rukom da se odmakne. “Ali poznat mi je taj fazon, u redu je…”, nastavio je. “Samo nestaneš i rešio si stvar. Svaka ti čast!”, pokušao je da se pridigne i ode, kada sam ga zgrabio za ramena i postavio nazad na stolicu. “Stani malo ti. Daj da vidim te poruke. Mislim da me zajebavaš opasno, a dosta mi je zajebancije i bez tebe!” Pogledao me je izmireno, gurnuvši ruku u džep kožne jakne iz kog mi je pružio svoj telefon i rekao da odem u mejl. U njemu je bilo bar dvesto pristiglih poruka sa mojim imenom. “Šta je ovo sunce ti jebem?! Ovo ti nisam ja pisao, definitivno.” Tražio sam da vidim naziv mejla sa koga su bile poslate. “Ti si… I slike si mi slao, na njima si ti, isti kakav ovde stojiš preda mnom.”
“I tebe je brate neko gadno zajebao…”, rekao sam i dalje šaltajući poruke u bekonačnost, skrolujući nazad na vrh, kada su mi se punim nazivom prikazali njegov i mejl pošiljaoca. Telefon mi je umalo ispao na pod, kada mi ga je on pridržao, uzeći moju ruku u svoju. “Treseš se… O čemu se radi?”, upitao je. Okrenuo sam se da vidim gde je Patrik, ali ga više nije bilo. Izjurio sam iz paba bez pozdrava i otišao pravo u Alexinu kuću. “Mogu li dobiti Alexin laptop, treba mi nešto hitno a moj je u kvaru?”, pitao sam njenog brata u sred noći, raščupan i unezveren. Odmahnuo je sasvim ravnodušno i potrčao sam u njenu sobu. Mejl koji sam bio video ličio mi je na jedan rezervni koji je imala. Na svoje zaprepašćenje, zatekao sam isti niz poruka upućenih Leonu, kako se zvao taj riđokosi iz Undergrounda. Alex mu se bila predstavila kao muškarac, i dopisivala sa njim nekoliko nedelja pod lažnim identitetom, a kada je došlo vreme da razmene slike, poslala mu je moje. Leon je tada hteo da ugovore sastanak, kada je “veza” počela da puca, jer Alex nije mogla otići tako daleko.
Alex… sestro i brate… Šta uradi?! Ostao sam u njenoj sobi do jutra, čitajući poruke dok nisam oslepeo. Ovo je zapravo bio njen pravi identitet koji verovatno nije ni sama znala kako da mi otkrije, a možda je i nju samu čitav život držao u dilemi kako da se sa njim izbori. Ophrvao me je takav čemer da bih joj oprostio i da mu je slala moje gole slike, ako joj je toliko značilo da bar preko računara bude ono što je očigledno mnogo želela. A jadni Leon, šta ću sa njim? Čitao sam dalje i dalje, kada sam naišao na Leonovu ispovest o njegovom bivšem, koji zaista jeste bio nestao odjednom, a Alex ga je u svojim porukama tešila. Pričali su zatim o putovanjima, a Leon joj je poslao sliku iz Venecije, iz srećnijih dana, na kojoj se nalazio baš pored tog tipa. Odmah sam prepoznao Armina i ostao da buljim u sliku kao da će mi oči ispasti. Kakvi su ovo sve ludaci?! Dakle, Leon je bio taj koji je “razočarao” mog doktora. E pa lepo. Imao sam sasvim novi plan, ali sam morao najpre da se istreznim i odspavam.
Posle vikenda sam kročio u ukletu kliniku u koju sam se zakleo da se neću nikad vratiti. Seo sam u dvorište, po običaju, znajući da me jednim pogledom kroz niski prozor u ordinaciji može lako primetiti. Prošlo je dosta vremena, koje mi je i bilo potrebno za razmišljanje, kada je izašao i stao pored klupe gde sam sedeo. “Mislio sam da te ja nisam razočarao, a izjebao si me i odjebao kao konjinu”, pogledao sam pravo u ledene oči. Seo je ovog puta na suprotnu klupu. “Anita je negde zaturila formular s tvojim podacima… A bilo mi je glupo da ti dođem na kuću, iako sam znao da živiš pored Alex”, govorio mi je tiho i potišteno. “Hteo sam da sve ponovimo, i da nastavimo”, uzdahnuo je, a ja sam sasvim iznenađen pokušavao da mu poverujem. “Nema ništa od toga, dragi moj doco”, sasekao sam bezobrazno. “Imam dečka. Leon se zove. Sladak je, neobičan, riđ, da ga vidiš samo!” Led u njegovim očima u trenu se istopio u sjaju besa izmešanog sa drhtajima potpunog šoka.
“Došao si da mi to kažeš?”, upitao je posle duge tišine. “Došao sam po lek, pravo da ti kažem, ali ne onaj tvoj, “najlepši na svetu”, nego onaj običan, znaš, za moj jebeni šećer!”. “Dobro…”, ustao je, i ubrzo mi iz ordinacije doneo recept. Pružio mi ga je gledajući me sa zubima zarivenim u donju usnu dok nije pomodrila. Već sam se okrenuo da odem kada sam začuo da progovara. “Svrati večeras… do mene. Molim te. Ispraviću sve. Nisam bio svestan, odjebao sam te surovo… Posle sam se pokajao.” Prijalo mi je da ga mučim, neizmerno. “Možda… Ostaviću te u iščekivanju”, namignuo sam i istrčao kroz kliniku.
Uveče sam otišao u Underground bez Patrika, očekujući da pronađem Leona iako je bio utorak i šanse za to su sada bile minimalne. Dugo sam sedeo sam, od kasne večeri do ponoći, kada je prišao konobar sa poslednjom kriglom. “Hej… Da te nešto pitam. Onaj mladić sa riđom kosom, što bude uglavnom tamo”, pokazao sam na desnu stranu šanka, “znaš li možda kada svraća, treba nešto da mu dam, a nemam njegov broj.” Konobar me je pogledao nervozno sa visine. “Misliš na Leona? A šta da mu daš? Pre neko veče samo što ga nisi prebio.” Do kurca, pomislio sam, kada je ubrzo nastavio. “Leon je moj brat. I kloni ga se, ako mogu lepo da te zamolim, i sada da odeš kući, jer zatvaram!”
“Stani! Čekaj! Bio je nesporazum, veruj mi... Želeo sam da mu se izvinim. Kada će doći? Gde živite? MORAM da ga vidim”, ređao sam rečenice kao kratke molitve, kada se smilovao i dao mi adresu. Dok sam odjurio na drugi kraj grada, verovatno mu je javio da dolazim, jer me je Leon čekao ispred kuće, šetajući levo-desno i pušeći cigaretu, kada smo se ugledali. Nasmešio sam se izdaleka da me se ponovo ne uplaši. “Jasno mi je sve”, brzo sam mu prepričao sve o sebi, Alex i Arminu. Shvatili smo da je Alex iskoristila Leona da se na neki način osveti Arminu koji ga je bio ostavio bez ijedne reči, i da joj nije bila namera da povredi ni mene ni njega, već samo da na kratko uživa noseći masku o kojoj je predugo maštala.
“Svašta… I to ti je bila najbolja drugarica?”, upitao je Leon, dok smo sedeli u njegovoj sobi na prostranom krevetu, pristojno udaljeni. Pričao sam mu o svom životu i našem prijateljstvu, kao da pričam sa Patrikom ili nekim sasvim bliskim. “Ja sam je zavoleo… kao muškarca, a ona je bila žena! Ovo može samo meni baksuzu da se dogodi!”, uhvatio se za glavu smejući se na ivici suza, a njegova kosa do ramena, neobične boje i sada sasvim uredno očešljana, padala je niz slepoočnice u svilenim pramenovima. “Mislim da si se ipak više naložio na moje slike koje ti je poslala, a?”, prekinuo sam njegovo samosažaljevanje, kada me je pogledao postiđeno, ne znajući šta da kaže.
Gledali smo se neko vreme kao dve izgubljene životinje greškom zatvorene u isti kavez. Smanjio sam udaljenost između nas primakavši mu se malo bliže, kada je legao pored mene i dopustio mi da ga milujem po licu i grudima. Poželeo sam istu grubu igru kao sa Arminom, jedva gušeći u sebi potrebu za brzim, divljim seksom, ali sam nastavio nežno, kada se i on uključio, grleći me i ljubeći mi vrat. Nisam ni slutio da nešto toliko sitno može da me skroz izbezumi. Valjali smo se tako po krevetu čitave noći, kada mu je brat već uveliko stigao, večerao i zaspao u drugoj sobi, a čekajući da se udalji i mi smo zadremali, budeći se u kasno jutro sa istim poljupcima i neprekinutim erekcijama.
Armin je očigledno tragao za formularom i pronašao moj broj, jer su mi do podneva telefon ispunile njegove poruke koje su odzvanjale kada smo se Leon i ja već rešili odeće i ležali goli jedan uz drugog, ližući se i grickajući dok smo odlučivali ko će prvi u pasivu a ko će biti jebač. Telefon je počeo da zvoni pozivima koji su me polako izbacivali iz takta i ustao sam da se javim. “Hej, mali, ne mogu više da te čekam, dolaziš li?! Kući sam danas ceo dan!”, čuo se Arminov nestrpljiv glas na spikerfonu. “Ne dolazim… Dolazimo!”, odbrusio sam. “Kako god…”, uskoro je Armin prekinuo poziv. Leon je raširio šake u vazduhu zahtevajući objašnjenje. “Oblači se, idemo na trojku”, naredio sam. “Ti nisi normalan, ne želim ni da ga vidim!”, vikao je. “Znam… ali želiš da te jebe itekako, zar ne?! Ne seri i ustaj, hajdemo”.
Nešto se prelomilo u mom mozgu, kao da je njime upravljala Alex, a ne više samo moja ličnost. Armin nas je ugostio u svojoj beloj sobi, posmatrajući nas obojicu letimično kao da ne može u istoj prostoriji da nas dugo gleda u oči. Želeo sam i jednog i drugog, skroz podjednako, skroz suludo, a osećao sam jasno da je ista želja gorela i u njima. Seo sam na sredinu kauča, pozivajući ih da mi se pridruže sa obe strane. Opipao sam kroz trenerku Leonovu rastuću kitu prosečne veličine, oslobađajući je na površinu dok nas je Armin posmatrao. Gledao sam led u njegovim očima kako se rastapa dok drkam jedan kurac, a on vadi drugi iz svojih farmerica. “A ne, ne, nećeš još”, poskočio sam i naredio da zameni moju ruku na Leonu, nabijajući mu glavu lagano na tvrdi kurac iznikao iz gnezda riđih dlačica. “Fino da mu se izviniš što si bio onoliki gad… Jasno?!”, usmeravao sam kojom dubinom da ga sisa, držeći ga prstima za kosu i kvareći urednu frizuru animalnim stiskom koji ga je čupao i boleo. Leon se žmureći kretao po Arminovim ustima, beskrajno simpatičan u svojoj dečačkoj stidljivosti.
Dok sam se skidao, Leon je ubrzo svršio, kada sam primetio da je podigao Arminovu glavu ka sebi i da se već uveliko predano ljube. A ja?! Poleteo sam da se umešam. Nema više nikakve Venecije bez mene, golupčići moji, govorio sam im u sebi, ne znajući koga pre da mazim i gde, gubeći ravnotežu u zagrljaju naših šest gladnih ruku poput talasa koji su nas odnosili ovog puta predaleko. I meni i Leonu bio je očajno potreban Arminov lek, a Armin je to znao. Držeći nas obojicu za kose, sa glavama na njegovim butinama, gurao je svoju moćnu kurčinu malo u moja usta, malo u Leonova, lagano ali snažno i duboko, ostavljajući nam sekund pauze samo da razmenimo pljuvačku ponekim poljupcem, a zatim svršio obilno po našim očima i nosevima kao da jebenom kantom zaliva ono cveće u dvorištu klinike. Da sam ikada saopštio nekome broj doživljenih orgazama sa njima tog popodneva, svako bi mislio da lažem, ali taj prvi put ostao je nezaboravan.
Gledao sam kako Armin sočno guzi svog starog a mog novog ljubavnika, dok me Leon posmatra, besno drkajući u istom ritmu kao ja, kada smo se ponovo sva trojica prolili skoro istovremeno, već se smejući ludilu kome nije bilo kraja. Napravili smo pauzu za kafu na kojoj je doktor insistirao, ostajući goli i preznojani na njegovom razvučenom omanjem kauču. Leon je imao neki trip sa lizanjem bradavica koje me je prvo golicalo a kasnije sam ga jedva čekao. Već se spuštao mrak kada smo početni krug ponovili po treći put, kao da smo bili na takmičenju izdržljivosti. Galoni izbačene sperme mora da su otpuštali svoje mirise u večernji vazduh po čitavoj ulici.
“Kakav promiskuitet! Kakav haos ste mi napravili ovde, mali moji pacijenti”, uzdisao je pedantni Armin skupljajući krpom tragove sa kauča i poda koje nismo stigli da poližemo. “Prerano brišeš, moraćeš posle ponovo…”, zajebavao sam ga, grizući mu gole guzove, kada se erekcija vratila u trenu i konačno sam ga navukao na sebe, dok nas je Leon već premoren uporno ljubio po leđima i rukama, milujući i golicajući naša tela spojena mojim prodorom u lepu doktorovu koščatu guzu.
Sa uživanjem sam je navlačio, gledajući kako se koža njegovog anusa izvlači i uvlači pod brzim pomeranjem kurca, što mi je izbilo dah iz grudi a srce je htelo da iskoči, kada sam ga napunio svojim filom, tresući do poslednje kapljice na samo dno, kao da sam zapečatio svoje pravo da to radim bar još nekoliko narednih decenija. Leon mi je jezikom uredno okupao kurac, dok su se prsti Arminovih ruku nestašno kretali unutar obe naše guze, još jednom nas terajući na uzdahe, kada se već teže izdržavala ovolika količina slasti u jednom danu, a naša tela lagano iscrpljena tonula u trostruko užareno klupko požude. Fleke na koži, koje su se još neko vreme javljale od kako me je Armin prvi put ohladio, posle ovog dana više nikada nisam imao.
Nastavili smo da se viđamo intenzivno, nakon godinu dana malo proređujući, a svaki put kada bi neko od nas bio sprečen i sastali bi se samo dvojica, treći je nedostajao i nikada nije bilo isto kao u trojci. Nisam znao naziv za ovaj fenomen, ali sam ga u sebi zvao vezom u troje. Bilo je perioda kada smo bili okupirani obavezama i šansa za susret nije se ukazivala po mesec dana, ali bismo našli termin i način da sve izgubljeno pošteno nadoknadimo tako da bi nas još nekoliko dana kasnije boleo svaki deo tela. Kada je bilo više vremena, ludirali smo se i čak putovali zajedno, ja bih oblačio poneku žensku suknjicu, ostavljajući ostatak tela nag, a to ih je mnogo palilo. Tada se u Leonu budila žestoka muškarčina i kidao me je kao pobesneo pas. Niko od nas dugo vremena nije imao četvrtog u planu, samo smo uživali ostvarajući Alexine snove kad god bismo mogli.
“Au jebote, to se zove buran seksualni život!”, zezao je Patrik kada bih mu namerno prepričavao neku od naših scena, jer sam više od svega voleo njegove zgranute izraze na licu dok živopisno delim sočne detalje. Doći ćeš i ti na red jednog dana, obećavao sam mu prećutno, gledajući kako ponekad porumeni i spusti pogled pri nekoj mojoj masnoj rečenici.
Basi Jul (nl)
2019
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 30 Avg, 2023
- 1270 pregleda
Svaka cast
Fenomenalnoo...auuuuuu
Svaka čast druže
Upravo tako, to ti je “arhivski zivot”, druze moj, kad guglas shadow/nightmare existence haha. Imam knjigu, ali objavljivanje toga na ovim prostorima… eh. Baš sam takve probleme planirao da pomenem u narednom pisaniju. Sve je počelo iz nekog sitnog, baš levog fajlića, iz neke 2010, obrisao tadašnju verziju i krenuo od početka, shvatio da ide i da me čini srećnim kao retko šta drugo. A ko sam- ostaje enigma, ko mi mene objasni dobija od mene… ne znam, neko pivo, cokoladu, nesto lepo
Jebo te, koje priče, koja ludnica...Radnja, stil, pismenost..., ma sve. Iskreno, ja sam malo i zbunjen. Čak sam dijelove tvojih priča u glavi preveo i guglao na engleskom. Bezuspješno. Ko si ti druže? Otkud ovdje odjednom? Gdje si prije bio? Ne možeš reći da nikada nisi ništa objavljivao. Da si ove priče i svoj talenat držao u arhivi, u nekom lijevom fajlu sve do sada?