Previše istinito da bi bilo dobro
Upoznali smo se preko jednog sajta pre par meseci. U tom periodu sam bio na pauzi od nekog posla za Amere, intenzivnog od aprila do novembra, a zimi je radio dodatno ko hoće da zaradi više. Jebeš pare, mislio sam, daj da malo iskuliram. Imao sam i više nego dovoljno za svoje potrebe, čak i za neku ekstravagantniju, ali mi se odmaranje posle mesec dana pretvorilo u dosadu. Posle praznične euforije stigao je onaj sivlji deo januara, a ja sam se po ceo dan izležavao, izlazeći noću, slušajući iste priče dok me i to nije zamorilo.
Napravim bezvezan profil, ostavim par podataka i neku random sliku, ne preciziram ni šta tražim niti od koga, u sekciju Bio stavim link neke pesme sa youtube, i kapiram ostaću tu neko vreme da se zajebavam. Uskoro me i to umara, jer je lepo pisalo da se izjasnim šta hoću, a pošto me je mrzelo, retke očajničke poruke koje stižu sadrže po jednu rečenicu tipa Jesi li za oral?, Ližem stopala/štikle/štagod.., Mali, kako ti se sviđa ovo? (pošalje pet slika dlakavog kurca, odgovorim da nisam fan dlaka), itd. Svi isti, sve viđeno, svaki sve gori.
A onda on. Počinje zajebancijom, za promenu. Odmah kliknem na profil, i kod njega napisano samo ono osnovno, na slici on crnokos, nasmejan i to je sve što znam. Neke prodorne oči ima.
- Kakav si ti sissy, slušaš neke sentiše?
- Ne bih tako nazvao ni sebe a ni muziku.
- Hmm, a ti si?
- Kako misliš, pa vidiš ime.
- Ne to, nego šta voliš.
- Zavisi.
- Od?
- A jbg od mnogo stvari. Nisam navikao ovako da to pišem pa ni ne znam sada. Možda su mi zato polja prazna.
- A možda ti treba neko ko zna, da te nauči?
- Čemu da me naučiš ako si stvarno mlađi šest godina od mene?
- Nisam navikao ovako da to pišem, haha... Bolje je da se uživo uveriš.
- Ti bar znaš šta želiš. I, šta je to?
- Možda si to ti. Treba da proverimo. U kom si delu grada?
- U centru.
- Hoćeš da dođem tamo za pola sata? Ja sam malo dalje.
- Uh, ti baš goriš.
- Ma ne, da popijemo piće i popričamo.
- Pa ne znam..
- Hajde, sissy!
- Ok.
- Kod parka u 22?
- Biću tamo.
Šta sam sad uradio? Skroz me je sapleo s tim sissy. Idem hrabro, a šta ako je neki bolesnik? Naći ćemo se, popiti piće ali nikuda dalje ne idem. Tuširam se na brzinu, oblačim prvo što nalazim, nestajem iz kuće. Na ulici sneg, odjednom. Nije padao par dana. Vraćam se po crni zimski šešir. Da uzmem ipak kapu? Neću, neka misli da sam neki frik, pa ako procenim da on jeste, bar će lakše odustati od mene.
Nema ga, a mrzim da čekam. Sneg sve jači, hladno mi je i u kaputu. Šetam gore-dole, razbacujem pikavce po parku, teške mokre pahulje gase plamen još jedne cigarete, a u glavi neka vatra iščekivanja, kada ispred mene zastaje ogromno crno vozilo. Džip! What the fuck.. Izlazi on. Prepoznaje me. Crna kosa kratka a lelujava, deblja kožna jakna, dole nekakve upadljive maskirne pantalone s mnogo džepova. Topli stisak ruke, pita gde ćemo. Lepo građen, ne deluje ni preterano dlakav.
Naručujemo pivo u obližnjem kafiću. Nema gužve. Gleda me nemirnim svetlim očima, vidno nervozan. Ja hladan kao odeća na meni i pivo ispred mene. Ne potpuno ravnodušan, nego nekako stisnut i neodrmrznut.
„Sladak si. Nekako na onoj slici kao da si pokušao da deluješ nadrkano“, kaže i otpija pivo.
„Mogu i takav da budem, ne brini“, pokušavam da se nasmejem ali mi ne ide. Još uvek sam u grču.
„Valjda neće biti potrebe, želim da ti bude lepo“. Plaši me dok planira nešto za šta još ne znam.
Pali neku skupu cigaretu. Oči se smiruju i sve češće zadržavaju na mojima. Tope mi neku unutrašnju santu pogledom.
„Hoćemo kod tebe ili kod mene?“, preseca odjednom u meni onu sklonost beskrajnom razmišljanju i letargičnom odugovlačenju koje sam valjda i od drugih očekivao.
„Uff... Kako god hoćeš“, ponovo popuštam, više se prepuštajući trenutnoj odluci pa šta bude. Hteo sam prekid dosade, pa eto mi sad.
„Dovršimo pivo pa te vozim kod mene. Hladno je ovde“, otpio je piće skoro do kraja, gledajući u moju tanku košulju.
Samo sam podigao obrve i uzdahnuo, progutavši sa poslednjim gutljajem i poslednje dvoumljenje.
„Nego kakvo ti je to ime, nadimak šta li je?“, upitao je u autu, odjednom skrećući u neku meni sasvim nepoznatu ulicu.
„A?! Nadimak, da..“, pokušavao sam da se orijentišem po kraju za slučaj da treba da odbegnem od napadača kao u filmu.
„Ja mislio da si neka ženska, možda Barbara, otkud znam, i zbog te duge kose...“, promrmljao je.
„Žao ti je što nisam?“, drsko sam ga pogledao.
„Ma ne, ok je ovako...“, stisnuo mi je koleno stabilno a ipak nežno.
„Pa jebiga ipak i ne znaš da nisam, ko zna šta imam u gaćama, a??“, trema mi se sada otkravila na točkovima.
„Ajd ne zajebavaj, svejedno mi je“, dodao je gas i više nisam imao pojma gde smo.
„Svejedno?? Baš lepo... Mogao si to reći.“
„Što, pa jesi li, pobogu? Nisi valjda...?!“, gledao me je zverski, umalo skrećući sa puta.
„Hajde stani, molim te. Zaustavi auto.“
Zakočio je, okrenuo se ka meni i dugo me proučavao. Gledao sam ga mirno na ivici suza.
„Kako ti je svejedno čoveče?“
„A nije... Izvini.“
„Šta to znači? Šta treba da budem?! Nisam skontao da dolazim na menjanje kože.“
„Otkud znam, jebem li ga, nešto me zanelo, iz prošlosti.“
„Možda je sve ovo ipak loša ideja... Vrati me nazad molim te“, prestao sam da ga gledam.
„Hej... šta god da si, meni je ok. Nisam mislio na... Nije mi svejedno. Poštovaću ono što želiš.“
„Ali već smo utvrdili da ja ne znam šta je to.“
„Eto, onda smo na istom...“. Krenuo je rukama ka mojim, kada sam se trgnuo svestan da njega ipak ne želim.
„Koji ti je sada?!“ Ćutao sam, a on zavrteo glavom gubeći strpljenje.
„Možda ne znam šta mi treba, ali znam šta mi ne treba.“
„A ja sam to što ti ne treba? Dobro...“, okrenuo je auto i vraćali smo se istim putem nazad.
Ćutali smo sve vreme, kada je zastao na mestu gde smo se prvi put videli. Izašao sam i zalupio vrata, a sve dok sam odmicao kući, nisam začuo da odlazi.
Obrisao sam glupi profil sa sajta i legao da spavam. Uzalud sam pomišljao da će neko pročitati moju suštinu i pogoditi pravu žicu u meni. Ovo iskustvo me je vratilo u ranije doba kada sam se mnogo više preispitivao šta to uopšte želim da budem. U meni je na jednoj strani spavala prava pravcata kurva, podatna i nezasita, a odmah do nje hladni i okrutni, dominantan muškarac. Po ko zna koji put opet su se sporečkali ko će izaći na videlo. Morao sam da zaboravim to veče, osećajući kao da sam išao na psihijatrijsku seansu a ne na opušteno upoznavanje.
Trebalo mi je zalečenje, a tome su služili Petar i Adrian.
„Pa što si se tako rastužio, lutkice?“, štipkao mi je Adrian hladne obraze vraćajući koži rumenilo kada sam jedno veče otišao do njih i ispričao im proteklo iskustvo. „Nisu svi isti a jebiga nisi ni ti baš neki lak slučaj za proceniti pa da je čovek mogao da se opusti i da radi sve po tvom“, tešio me je Petar. Poznavali su moju prazninu i kako da je nahrane a da ne klonem nazad u prazninu posle samo par dana. Nažalost ili na radost, za moje hranjenje jedna osoba još uvek nije bila dovoljna.
Živeli su zajedno neke tri godine i bili smo se upoznali sasvim slučajno, ubrzo otkrivajući da moje prisustvo ne samo što neće remetiti njihovu vezu, već su planirali da je mojim posetama dodatno začine i obogate. Tako je bilo i sada. Znalo se po šta sam došao. Na početku večeri bismo svi bili zajedno, dugo se ljubili i mazili igrajući se jedan sa drugim, golicajući posebne zone za koje je svaki od nas znao koje osećaje zapaljuju kod drugog, a zatim bi se jedan od njih povlačio, ostajući u sobi ili pak odlazeći nekim svojim poslom, a ja ostajao nasamo sa jednim od njih. Njihovo je bilo samo da odaberu redosled. Ostalo je regulisala moja zapovest ili moje preklinjanje.
Čim sam ustao od stola sa skromnim posluženjem, progutavši samo čokoladnu bombonu, video sam kako Petar zauzima zavodljivu pozu na njihovom krevetu, sa koga me je u oči gledala nauljena rupica između njegovih nogu dok se pružao na kolena. Niz ramena mi se do nadlaktica spustila sva parališuća nemoć kojom je požuda umela da zavlada čovekom. Bacio sam se na njega kao hijena, uspravljenog kurca koga praktično nisu morale da usmeravaju moje ruke već mu se glava uzdigla kao da radarom locira pogodno tlo gde će se iživeti i istresti. Iako je dosta lako ušao u njega, bio je stisnut užarenim kanalom dovoljno da me izludi uskošću koja me obavija i da uživam boreći se u sve dubljem prodoru.
Usledilo bi cepanje koje nisam kontrolisao niti se to od mene očekivalo, i sa strane, kako je to Adrian ovog puta mogao videti, sigurno je izgledalo kao da umesto živog bića jebem neku zagrejanu glinenu posudu koja će se odjednom samo raspršiti u paramparčad kada prenaglim i ne primećujući je raznesem onim najtvrđim bespoštednim ubadanjem. Ponekad mi se činilo da Petrova guza ovo neće izdržati, a tek bi me to uspalilo da ga testiram. Ove večeri, dok mi je srce lupalo jače nego obično, a on bio itekako izdržljiv, muškarca u meni kao da je zamenio robot, neka fuck machine bez mozga, od sirove snage i sa jednim ciljem. Adrian je otvorio usta gledajući me dok njegovog partnera filujem kao krofnicu špricem za šlag, od dna pa izlačeći se uvijeno i otežalo ka vrhu i konačno napolje. Glava bi mi se sama zavrtela u obe strane jer mi ovaj orgazam nije bio samo jedan od najmoćnijih, nego i najstrašnijih. Činilo mi se da ću prosto samo skapati od iznemoglosti i nagle ispražnjenosti.
Adrian je znao je da to prirodno radim bolje od njega, i nije se ljutio, srećan što Petar može povremeno biti zadovoljen i drugačije, a radostan pred onim što sledi. „Lutkice, nešto si grublji večeras nego ranije... Hajde dođi, čekam te“, legao je na isti krevet, zavaljen među velike jastuke, dok me je vrtoglavica napuštala pri pogledu na njegovu snažnu i muževnu ručerdu kako svoju tamnu kurčinu rasteže do skoro abnormalne veličine spreman da je za nepun minut čitavu zabode bez milosti u moje središte. Petar je ostao da leži pored nas, posmatrajući kako se transformišem u njega, i pod sobom usisavam planinu čije podnožje sa visine jedva nazirem. Čitavo telo mi se ukrutilo kao da se u početku brani od betonske čvrstine ove tvorevine, a onda bi sa prvim toplim dodirom njenog vrha krenulo meko da se spušta, ubrzo gutajući brojne centimetre s lakoćom kao da je rođeno sa njima unutar sebe. Jahanje je počinjalo lagano, poput plesa ili vožnje koja nije česta pa vozač isprva uvek uspori dok se ne navikne, a onda bih onoj kurvi u sebi sasvim prepustio da se nabija i njiše sumanuto kao da joj je poslednje, dok se ne raspadne i u agoniji izjednači sa onom drugom, već iznemoglom polovinom mog bića.
Tu me je prekinuo Adrian, okrećući me na kolena. Kao da ničega nije bilo do pre sekunde u meni, ponovo bi zabolelo kao da mi neki organ vadi a ne stavlja u mene. Prevelik je, znao sam, ali ona, ona u meni ga je samo takvog želela. Sada kao da se dugo zarivao deo po deo i ulazio čitav jedan vek. „Lutkice, raširi se malko“, šapnuo je Adrian na moje uvo gorkim glasom opakog mužjaka, a u meni se odjednom sve rastopilo i kao da je ukliznuo u svilu. Uhvatio me je sa deset dugih, jakih prstiju za vrat kao da se oslanja na stub, i daveći me u vazduhu sve brže i luđe uskakao u mene i iskakao kao metalna boks-rukavica kad iskoči iz one kutije iznenađenja, opali u glavu i padneš u nesvest od jednog udarca, a ja sam uživao u hiljadama ovih udara i tražio još. Meni je to prijalo ovako, ludački, brzo, bolno i divljački, a Petar je pratio moje oči zamućenog vida kako se sklapaju u sopstvenom sunovratu, puštajući telo da iznutra potpuno upije sav lepak odvaljen iz Adrianove zveri. Prsti su sada sa vrata prešli na moju kosu, skupivši je u rep kojim mi je čitavu glavu drmao istresajući grčevito u mene sve što je preostalo. Umesto ispunjenosti i mira, kada sam se vratio kući, odjednom se pojavio isti onaj osećaj izgubljenog nespokoja i proganjao me sve upornije što sam više pokušavao da analiziram njegov uzrok.
Srećom, Sara se tog proleća vratila iz Holandije i imao sam sa kime da provodim vreme onako kako sam najviše voleo. Sestri sam bio kao druga sestra, a ona meni kao brat. Razumeli smo se od malena kao da smo ili oboje imali podjednak broj i ženskih i muških hromozoma ili smo oboje negde u dubini morali biti bespolni, a kako mi se činilo, moj slučaj se više bližio aseksualnom. Imala je nekog tipa u Roterdamu, ali sam primetio da mu se od kada je stigla kući jedva javljala ponekom porukom, a ja baš nikome živom, kao da me je one januarske noći pored džipa zatrpao sneg.
Bio je jun kada je seka posle više godina proslavljala rođendan sa porodicom. Matori su bili presrećni i pozvali svu rodbinu, a ja jedva čekao da se izmigoljimo iz te kućne mase i odmaglimo sami da obilazimo razna mesta za tih par dana dok je još bila u zemlji. Obično bismo vikendom otišli na kratku večeru gde bismo se ispričali, zatim prošetali, i onda završili u nekom od klubova gde bismo skakanjem do jutra istresli i poslednju kap znoja. Ali te subote, Sara je poželela da promenimo uobičajeni plan, da se ušuškamo u sobi i zajedno gledamo neku seriju. I taj naš ritual mi je nedostajao, pa sam odmah pristao. „Zavodnice, izgleda su nas stigle godine“, grlio sam je, a u meni je rastao čemer od nečeg nedostignutog, pustog i zauvek promašenog. Pomislio sam na crni džip i one prodorne oči, i, kada je Sara zadremala, uskoro se obukao i otišao u pravcu one nepoznate ulice.
Dugo sam šetao, ne nalazeći mu ni traga, a bio sam spreman da tragam još mnogo dalje, dok me noge ne izdaju. Nešto me je vuklo da nastavimo gde smo zastali u onom nesporazumu. Odjednom, na uglu ka sledećoj ulici, pred ogromnom kućom poput vile, stajao je parkiran crni džip. Šta sad da radim? Da ga tu čekam nema smisla, da uđem... Hajde, sissy!, začuo sam njegov glas u glavi, i pojurio ka ulaznim vratima. Ala je ovo nabudženo, koja mafija sve ti jebem... razmišljao sam gledajući oko sebe bogatstvo eksterijera koje nisam ranije video nigde u gradu. Čime li se ovaj bavi, pitao sam se, odjednom shvatajući da nikada nisam saznao ni njegovo puno ime već neku skraćenicu koju je koristio na onom nesrećnom sajtu a koja nije ni mogla biti ime. Neću znati ni koga treba da tražim ako mi umesto njega neko drugi otvori vrata.
Ali je otvorio on. Kao u filmu. I kao da je znao da sam ja. Miran pogled odmah me je doveo u red i prišao sam mu. Bio je u nekakvoj smešnoj crvenoj trenerci za koju je njegov stalež verovatno verovao da je treba nositi jer košta ko zna koliko, a meni je bilo dovoljno da se kroz njenu mekoću jasno naziru sve linije njegovog lepog, skladnog tela. Na čudan način, kao da nije pripadao celokupnoj šaradi čiji deo je morao biti.
„Hajde da se provozamo“, predložio je.
„Štoo? Da me se ne stidiš? Ili ne smeš od žene i dece da me uvedeš?!“
„Ma nije ni jedno ni drugo. Molim te...“, stao je pred mene i gledao me sa blagim, neodoljivim osmehom.
„Ostavio si me onako... kao popišanog. A ja sam te tražio posle na sajtu, dugo, mislio da ćeš se vratiti“, ispovedao mi se, vozeći ovog puta polako.
„Nismo se razumeli, ja sam kriv“, priznao sam. „Trebalo je da ti objasnim.“
„Za ono što si se naljutio? Pa nisam mislio da si devojka, čoveče, videlo se da briješ lice, a ti si utekao, nisi mi dozvolio reč...“
„Nije mi to zasmetalo“.
„Nisam hteo da te uvredim, ozbiljno...“. Parkirao je auto blizu parka gde smo se rastali u januaru.
„A šta si hteo?“, opet sam ga pogledao drsko kao prvi put.
„Pa... da se malo zabavimo, i ugrejemo“, glas je zadrhtao dok smo se premeštali na zadnja sedišta.
„Samo to?“
„Ništa više, obećavam... pa i ne poznajemo se.“
„Dobro. Okreni se“, naredio sam. Nije znao šta ga je snašlo, kada sam ga rukama podigao sa sedišta a on više nije smeo ni na šta da se buni. Spustio sam mu meku trenerku a preda mnom se ukazalo lepo i oblo, čvrsto belo dupence.
„Šta to radiš, pa nemoj, nisam nikad... Ne znam da li...“, pokušao je da se otima, kada sam već zakucao na njegova vratanca.
Kada sam krenuo da ga tražim, nije mi baš u planu bilo oduzimanje nevinosti, ali šta je tu je. Kad me je već tražio po sajtu i čeznuo da se vratim, može sad da izdrži i jedan poklon od srca. A želeo sam ga kao čokoladu, da se jedan u drugom istopimo i nahranimo sve što je zjapilo gladno i čekalo. Teško je bilo probiti ovaj preuski nenačet prstenčić, jer je više uzmicao nego što je sarađivao. Kada je uvideo da neću odustati, omekšao je i opustio se, a onda sam već mogao da se lagano uvučem u neistraženu teritoriju. Zabava sa mnom je značila da se svako oružje odlaže u stranu, a to je shvatio na malo bolniji, doduše, u kratkom roku zaslađen način. Prvi put u podčinjenom položaju, dugo se iz njega čulo samo neravnomerno disanje, i mnogo je prošlo dok nisam začuo tiho cviljenje uživanja, puneći ga sada žešće i dozvoljeno. Napunjen do vrha, okrenuo se umorno, sa istim osmehom kao ispred kuće. Bilo mu je lepo.
„Ko si ti??“, mazio mi je kosu, okrećući glavom u nekoj svojoj neverici.
„Samo Basi. Tvoja Barbara, i Sebastian, po potrebi“, nasmejao sam se, a on se izgubio u čudu.
Namestio sam se u pozu iščekivanja od njega istog onoga što sam mu uradio. Na ovaj posao je prionuo sa mnogo više elana. Konačno sam bio jeban, priželjkujući ga dva meseca. Bio je odličan, brz i snažan. Posle samo par apokaliptičnih uboda, ispalio mi je niz nezaboravnih hitaca na dno duše. Doza je bila ubrizgana, glad utoljena, zver umirena.
Zadremao je u mom naručju, kada je došlo vreme za polazak. Pridigao sam se i pogledao ga pre nego što zauvek nestanem.
„Kad se opet vidimo?“, upitale su lepe, sanjive oči.
„Ne vidimo se“, procedio sam, otvarajući vrata džipa.
„Kako to misliš?!“, poskočio je.
„Lepo. Zabavili smo se, i ugrejali.“
Nisam nikada saznao njegovo ime, a i šta bi mi značilo? Ako nekada ponovo naleti, biće dobro. Ako ne, svakako sam odavno završio sa muvanjima i sličnim zanosima.
Uvukao sam se tiho kraj Sare koja je ostala u mom krevetu, zaboravivši da ugasi laptop na čijem ekranu je ostao zamrznut naslov serije koju smo planirali da gledamo. The Crowded Room. Hmm.. Pre će biti The Fucking Hell.
Basi Jul, 2023
@basijul115
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 4 Sep, 2023
- 1923 pregleda
Hvala
Ovako se pise prica.