Zavođenje otmičara III
Kroz vrata se promolila poznata glava plavo-sede kose, bledog lica i snenih, sivih očiju. Ušao je na prstima, obrnuvši ključ u bravi. Pretrnuo sam.
“Ne spavaš?”, pitanjem sam prikrio jezu.
“Čuo sam da si stigao”, rekao je, protrljavši rukom čelo.
“Svratio sam.. Vukla me je želja i nisam odoleo”, nastavio sam laž, radujući se što me strah nije odao.
“Javi se Robertu, da zna gde si”, rekao je odsečno. “Odvešću te ja sutra posle posla nazad”, smislio je, zevajući i prilazeći prozoru.
Ova rečenica me je pokosila, i u meni se ponovo probudila zver koja mora da opstane i radi tog cilja nije prezala ni od čega.
“Važi. Nazvaću ga”, ispunjavao sam želje.
“Robi?”, probudio sam svog mučitelja u pola noći pozivom iz hodnika, očekujući da će se nezvani gost ubrzo vratiti na spavanje.
“Ljubavi? Gde si? Ostavio si me, svi ste me ostavili… Znao sam da će se to desiti jednog dana”. Zvučao je potpuno utučen.
“Kod mojih sam. Odbaciće me Nimel nazad sutra ili prekosutra… Dugo sam želeo da budem sa njima, razumi me… Znam da si mislio da ću pobeći i stavio mi tabletu u piće, a trebalo je da mi veruješ”, odglumio sam svu nežnost glasa i molio za oproštaj.
“Kako god hoćeš, ostani… Odavno me ne slušaš, za tebe još uvek nisu pogodna putovanja i stresovi… Morao sam pokušati da te zaustavim, za svaki slučaj, znaš da mi trebaš… Nisam pronašao Reu!”, govorio je, pobesnevši kod poslednje rečenice na odbeglu sestru. Moj siguran povratak i sve što je mislio da ne znam, umirili su ga dovoljno da ubrzo prekinemo mučan razgovor.
Vratio sam se u sobu da se konačno odmorim, a na moje zaprepašćenje, Nimel je ležao na mom krevetu, fiksirajući mi zenice potpuno razbuđen.
“Ti hoćeš da spavaš sa mnom, a ne sa svojom ženom?!”, nasmejao sam se, maskirajući šok neslanom šalom. Spustio je pogled, kada sam ovog puta ja zaključao vrata i naslonio se na njih, posmatrajući ga. Uzvratio je pogled, lagano odmahujući glavom.
“Zbunio sam te?”, upitao sam, ne znajući odakle mi je dolazila hrabrost potpunog ludaka koji kao da ovakvom provokacijom nije imao da ništa da izgubi.
“Zbog čega si zapravo došao? Slagao si… ”, procedio je, gubeći strpljenje.
“Zbog tebe!”, odlučio sam da budem direktan, kada se uspravio.
“Ako planiraš da me ponovo pitaš isto pitanje po hiljaditi put, ja ne mogu da ti pomognem…”, nervozno se pravdao.
“Neću ništa da te pitam. Za samo jedno pitanje ne bismo zaključavali vrata, zar ne?”
Sada se on uplašio, a sive oči sevnule su kao u šumske životinje čiji je decenijski život u miru odjednom bio prekinut neobjašnjivom bukom.
“Ti i ja… Nikada nismo ni pričali kao ljudi”, prolilo se ubrzo iz mene sve što me je i samog začudilo. “Pomogao si mi, i utešio me kada mi je bilo najteže u životu, sećaš se…” Klimnuo je glavom. “Oženio si moju sestru a ja i dalje ne znam skoro ništa o tebi, sem iz detinjstva, kada sam imao dvanaest, a ti samo pet godina, kada si se igrao sa mojom i svojom sestrom, a mene pomalo izbegavao, uvek taj tihi dečak koji si i ostao… Razmišljao sam mnogo, otkada J. više nema i otkada je moj život prazan i očajan, kako treba da se pokrenem, da odnekle krenem sa mrtve tačke, a svaka želja me je samo vraćala nazad na dno. I kada mi je već bilo svega dosta, Robert je počeo da me saleće i uznemirava, ali mi je teško da to podnesem, i nemam kome da kažem, pomislio sam na tebe i to da ima šanse da me ti jedini razumeš… a možda grešim”.
Gledao me je bez reči, a sivilo u očima postajalo je suznije i spokojnije.
Zabacio sam kosu sa obraza iza ramena, prilazeći sa druge strane kreveta, i ležući iza njegovih leđa.
“Znam da je ne voliš”, rekao sam mirno, a on se okrenuo ka meni kao da će me zadaviti, zastajući nepomično, ubrzanog daha.
“Šta to pričaš? Ti još uvek nisi sasvim ozdravio, govoriš nepovezano, i ne znam šta tražiš sada kod nas, šta hoćeš od mene”, uznemireno je nabrajao, kriveći usta u kiselu grimasu, progutavši vazduh i prebacivši ruku jednu preko druge u sivoj pidžami boje očiju.
“Znam da sam bolestan, od tebe tražim pomoć, nisam želeo da te optužim…”
“Nego šta?!”, povikao je, kada sam stavio prst na njegove usne da ga stišam, a onda njime prešao preko njegovih usana, a on uzdahnuo i odmakao se od mene, nastavljajući da gleda u vrata.
“Pomozi mi… Znam sve, ni tebi nije bilo lako. Tražio si tako malo, a ostao bez svega…”, okolišao sam, pogađajući pravo u metu. Ćutao je. “A ljubav… uvek je na nekom teže dostupnom mestu i traži da poginemo da bismo do nje stigli, istrošeni i mrtvi…”. Prešao sam istim prstom niz njegove pršljenove, od najnižeg na gore, osećajući kako se naježio.
“Dakle... Otkrio si...?”, okrenuo se i ponovo me ubio bistrim pogledom. Potvrdio sam bez reči.
“Istinu ću zadržati za sebe... A ostalo ti nudim, uzmi sve”, raskopčao sam košulju, i brzo prislonio njegovu levu ruku na svoje grudi, spontano prateći manipulativnu tehniku kojom sam prethodno zavodio Roberta da bih kupio svoj mir.
Ruka je ostala nepomična, a sive oči su ustreptale kao da će zaplakati. Zažmurio je, pokušavajući da ujednači dah koji se gubio.
“Dobro… sada znaš šta su uradili. Što znači da je gotovo i sa mnom...”, povukao je ruku sebi. “Ali ne znaš… ne znaš da je i tvoj J., pre svega toga, bio mnogo drugačiji nego što ga ti znaš, kunem ti se, možda ćeš reći da sam učestvovao u zlodelima… Ali nije sve bilo baš tako, ne umem ja to sve na brzinu da ti objasnim… “, ućutao je, usana naboranih u čemerno klupko.
“Neću ništa reći sestri…”, dohvatio sam njegovo rame, prodrmavši ga nežno.
Prekrio je čelo dlanovima, tražeći lek u tišini sopstvenog poraza.
“Nikada neću biti kao ona… Ona je tako dobra”, procedio je odjednom, kao da ovo priznaje Bogu a ne meni.
“Znaš da to nije istina. Zajedno ste mi sa onim zlikovcem oduzeli sve što mi je bilo sveto… Mislim da je vreme da jedan drugom damo ono jedino što je ostalo na samom dnu, neki trag ljudskosti…”
Spustio sam glavu na svoje uzglavlje.
“Trag ljudskosti, kažeš… A zapravo misliš da sam najgori ubica…”, konačno je sebe opisao ispravno.
“I ubice imaju neku samilost… Neku sahranjenu ljubav u sebi…”, gledao sam ga upornim, nežnim pogledom sa jastuka, dlanova spojenih pod glavom, nogu opuštenih kraj njegove ruke na krevetu, spremno čekajući na njegov sledeći korak.
Beskrajno me je zabavljalo njegovo nesnalaženje sa rečima i to kako su moje, vešto smišljene i kovane tokom besanih noći, i one spontane, koje više nisu čekale ničiju dozvolu, u sekundi umele da ga potpuno sapletu.
Međutim, ovog čoveka, koga niti sam dovoljno poznavao, niti je reagovao animalnim instinktom na prvi dodir, nije bilo moguće tako lako zaslepiti obećanjem skorog olakšanja kao Roberta.
Nimelova predaja postajala mi je sve veći izazov i svu moju koncentraciju i glumu održavala na samoj britkoj ivici svesti, jer sam osećao da je falila jedna moja sitna greška da otključa vrata i vrati se laži koju je živeo samo zato što za nešto drugo nije imao hrabrosti.
Poneki duži pramen plave kose koja je počinjala da srebrnkasto sedi, pao bi preko sivog oka kada bi spustio pogled, čineći ove pokorne i zbunjene pokrete daleko osećajnije, neuporedivo sa Robertovom sirovom energijom i stalnom, odbojnom odlučnošću.
Gledao sam njegovo lice, po prvi put uočavajući njegovu mističnu nežnost. Na prvi pogled, to lice je bilo slično mnogima, lepuškasto, ni po čemu upadljivo. Ali gledano izbliza, njegove pravilne, pomalo smrknute i melanholične crte kao da su pripadale nekom grešnom, neshvaćenom svecu.
Ni u snu ne bih pomislio da bi zavođenje sestrinog supruga na ovako suptilan način moglo da mi zapali sve nervne završetke u telu. Istina je da sam ga se sećao najviše kao dečaka, dok je sa prstića lizao fil za kolače koje je pravila njihova majka, a njegova sestra bi ga, starija i slobodnija, večito vodala svuda sa sobom kao tiho a znatiželjno kučence.
Sedeo je nepomičan kraj mene i shvatio sam da ako ja nešto ne preduzmem, ostaće u istoj pozi do svitanja, a onda otići na posao, pitajući se svih osam sati u smeni zašto je čitavu noć presedeo kao živi leš. Nisam mogao to da dopustim.
Uzeo sam ponovo njegovu umrtvljenu ruku i prineo je na svoje međunožje, osećajući kako se sa tim potezom moja erekcija uzdigla do plafona. Pokrenuo je prste, otvarajući širom oči.
“Ti si… perverzan!”, dreknuo je šapatom kao dete, sa nadolazećim osmehom, mazeći me mehanički i po naređenju.
“A ne… Pravi perverznjaci se noću tiho ušunjaju kod brata svoje žene!”, uzdigao sam svoj penis u njegov dlan, kada se nasmejao, a tužan, samrtni izraz na njegovom licu zamenila je poluodmrznuta euforija.
Protrljao me je malo jače, gledajući me sada ravno u oči, sa skoro neopisivim izrazom prestravljenog dečaka koji odjednom krišom radi ono što je oduvek želeo, napokon ne samo dopušteno, već i ponuđeno.
U njegovim bistrim očima boje betona, utrnuo je svaki treptaj, dok su pratile moj pogled, iznenađene i potpuno fokusirane na novonastalo ludilo. Poželeo sam da osetim njegov ubrzani dah u svim svojim porama.
“Sia će me tražiti, često se budi zbog bebe…”, oslabio je stisak.
“Samo pokušaj da joj se obratiš ako te pozove… Saznaće kome je potpisala brak!”, namignuo sam, stavljajući obe ruke preko njegove da mu pokažem kako da me masira.
Ovo ga je već izludelo, ali me je ostavio u daljem divljenju nad upornošću da se otima tako milo i strašljivo, da mi je od najblažeg dodira njegovog dlana nabujao vulkan u glavi.
Pogledavši kroz prozor dok su me njegovi jednolični pokreti odnosili u plameni san, video sam da je nebo počinjalo da menja boju i da je ostalo jako malo vremena do svitanja i buđenja njegove žene i deteta. Pridigao sam se da ga privučem sebi, kada sam zatekao njegovo lice pred svojim.
Jedan treptaj očiju dao mi je znak da približim usne, a njegove, pamučne i nervozne, kao da nisu vekovima ljubljene, prepustile su mom jeziku da ih izludi van granica svega u šta je ovaj tajanstveni čovek verovao.
Na tren se udaljio, provukavši svih deset prstiju kroz kosu kao da će ga to otrezniti.
“Sebastiane, ne mogu… Želim, zaista, ali…”
Moja tolerancija za nećkanje i neizvesnost odavno je probila svoj čep. Zgrabio sam ga divlje i celog navukao na sebe, čupajući obema rukama udobnu pidžamu sa njega. Nije se opirao, stidljivo mi pomažući, dok se nije našao sasvim nag na mom još uvek obučenom telu. Pogledao sam ga prekorno, a on je shvatio da kasni, i počeo da me skida.
I dalje me je posmatrao kao da je ovo nešto na šta je primoran, a taj pogled me je oblio požudom koju nisam osetio još od J.. Zažmurio sam, prepuštajući se psihodeličnoj javi, dok je nežno grickao moje bradavice a u meni sve drhtalo kao da se kućom zaorio zemljotres.
Ljubio mi je stomak oprezno kao da će voditi ljubav sa prvom devojkom u srednjoj školi, kada mi je izleteo neobuzdan grohot.
“Šta ti je? Šta sam uradio?”, podigao je posvećene usne, gledajući me poniženo.
“Nisam tvoja žena... Možeš ti bolje od toga!”, uputio sam mu užaren pogled, a on meni sasvim mrk. Pobesneo je i rešio da sve promeni.
Uzeo me je u naručje kao lutku i u sekundi okrenuo, nalazeći moj uspaljeni otvor za tren oka, probijajući ga svojom već krutom alatkom bez srama.
“Ovo hoćeš?!”, upitao je, i sam na ivici slatke agonije.
“Da, baš to!”, uzviknuo sam, glave nabijene u jastuk od kog sam jedva dolazio do vazduha. Više mi nije bilo bitno ako me čuje ceo svet.
Skoro me je plašila ovoliko razarajuća želja koja mi je skraćivala dah, mutila vid i oduzimala osećaj u rukama i nogama, dok se moja rupica širila da ga proguta.
Postajao sam njegov, kao moja sestra, puštajući mu da uranja u mene i zauvek me isprlja ovim prestupom, a pomisao da smo, u mom neznanju, delili istog ljubavnika, skroz me je izbezumila.
Nabijao sam se na njega u drhtavici orgazma koji je odlagala samo njegova pažnja da nas ne čuju iz druge sobe.
„Nije čudo što te je Robert zadržao... Zbog tebe eruptiraju vulkani... i razvode se pošteni ljudi“, dahtao je na moje uvo, dok smo se grčili od ludila.
„Poštenjačino, možeš i malo jače...“, zamolio sam zbog sporijeg tempa, a onda me je brzim i okrutnim trzajima oplodio kao životinju, vriskajući i sam do granice suza, odmakavši se od mene i razmazujući mi uz trtičnu kost sav sok tako željenog zabranjenog voća.
Uz taj snažan, nekontrolisan jecaj, moj poznanik iz detinjstva a sadašnji muž moje sestre, prolio je u mene sve tragove J. za koje sam verovao da su i na njegovoj koži predugo čekali da mi se vrate.
Dobio sam sve što želim, pomislio sam, okrećući ga u istom trenu sebi, presavijajući ga na kolena, spreman da u njega uđem bez milosti, kao da ga kažnjavam za sve zločine čovečanstva, dok je cvileo odviknut od podčinjenog položaja.
Grubo i sasvim izludelo, survao sam se svom dužinom u njegovu svilenu utrobu da je vrisnuo, a ja mu brzo začepio usta prstima, pomerajući ih oko njegovog jezika dok sam se ja pomerao u njemu.
Uvrtao se u obožavanom, bolnom prodoru tvrdoće onog za koga nikada nije sanjao da će ga ovako zavesti i rasporiti, a njegova venčana supruga, moja sestra, ni u noćnoj mori nije mogla naslutiti da joj mužić ima i ovakve talente.
Topao, uzak kanal do njegovog dna bio je prepušten mom brutalnom organu da ga iznutra širi, njime upravlja i naslađuje se njegovim stidljivim izvijanjem. Nije se nabijao kao ja, već svakog trena drhtavo otimao kao da ga silujem, a ništa nije moglo da me uzbudi više od toga.
Sa svakim njegovim svesnim i nesvesnim opiranjem, nezasitost moje strasti je rasla i opijala mi mozak da sam poželeo da našem spajanju nikada ne dođe kraj. Kada je kraj došao, vrtoglavo zadovoljenje je nastavljalo da raste.
Ostao sam dugo prilepljen, držeći ga čvrsto oko struka da mi ne umakne dok ne izbacim kap u kap u ovu retko otvaranu šupljinu blaženstva. Popustio sam tek kada je svest poručila da isklizavam i da je posao završen.
Ne, nije ovo bio nikakav čin greha. Bilo je ovo konačno, žestoko parenje dve jedinke izmorene nošenjem maski i opštim bezukusom života.
“Idem nazad u sobu, da izgleda kao da sam tamo prenoćio…”, rekao mi je stidljivo, očekujući moju neposrednu reakciju, kao da mi se izvinjava za svoje reči.
“Ideš da bi što pre zaboravio kako smo se lepo zabavili”, optužio sam ga, paleći cigaretu.
“Ne… Neću zaboraviti, nikada.” Spustio je pogled u postelju.
Odmahujući glavom u ovom obećanju, sručio se pokraj mene i za tren usnuo. Dugo sam posmatrao svoju lepu žrtvu. Pamuk poluotvorenih usana mu je bio rumen, iscepan strastima. Nisam odoleo da ga još jednom poljubim dugim poljupcem, a ipak lako i neosetno, da ga ne probudim.
Preko njegovih kapaka pretrčala je sena ushićenja, i promeškoljio se u mojim rukama, pokušavajući da se ugnjezdi udobnije. Ugasio sam cigaretu, pogledao u ključ u bravi, i uskoro zaklopio oči.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 7 Sep, 2023
- 823 pregleda
Super