Najbolje sam

Najež. Stigla je poruka.

Kasnije ću pogledati. Prvo da otaljam obaveze pa ću na miru.

Ne, moram odmah!

A šta ako mi ponovo sjebe dan? Ne smem.

Poruka ostaje netaknuta kao ja.

Ponovo ležem u krevet, ponovni dodiri. Ja i ja. Ja i moje drugo ja. Ja i možda on.

On je divljina, plaža, golotinja, pustota. Jebeni kaktus što samo bocka.

Ja sam stidljivo sivilo, prikrivenost, otvaranje pa beg, kažnjena nežnost i nenagrađena surovost.

Šta li me to privlači ka njemu...

Poruka ostaje netaknuta, ali ne i koža. Lutam.

Tražim ga tamo gde znam da ga neću naći, jer je to jedino bezbedno.

Nalazim ga tamo gde želim da bude, jer je to jedino moguće.

Možda i zna. Jebe mi se. Možda sa njim, možda ne.

Ovako, nasamo, a tu je. Stalno je tu a ko zna gde je, ko ga noćas jebe.

Neka, sve je to za ljude, za njega. Ja više i nisam čovek. Klupko sam misli. Misli o njemu.

Ništa više i nije za mene. Sem njega, onako kako ga ja želim. A on želi nešto sasvim drugo. Neka ga.

Plivaju ruke kroz tuđu kosu na meni.

Gde li je noćas?

Plivam i talasam ceo, tražim ga, i opet se kažnjavam jer samo to mogu, nikada me ne bi imao.

Onaj u meni, onaj u kome sam, ima me najmanje od svih.

Gde li si??

Uf... Ne trebam ti. Ne trebaš mi. Odmah bismo se pobili do krvi.

Najbolje sam, sasvim sam, dok moja ruka postaje tvoja, i sisaš me polako dok uzdišem za još, za svim što si samo ti.

Za tobom na meni, za mnom u tebi. A ko zna gde si i šta radiš.

Opet sam, najbolje sam, a s tobom.

Jer ti si nekako moj, a ja te i ne poznajem. Prisvojio sam te jer vidiš kroz sene, kroz finese.

A onda pljuneš i zaboraviš. Uh, tako si moj, moja muška kurva bezobrazna, jebeni kaktus što bocka.

Bol, suza, nismo se ni upoznali. A tu si i već mi je loše koliko smo blizu i gubim se dok te gledam, izgubljen sam u usnama.

Prvi put se gledamo i sećam se reči koje sam noću slao i brisao, a ti me sada gledaš kao dečaka, pokvarenog, prikrivenog.

Pronalaziš tog dečaka u meni, izvlačiš ga na površinu, zlostavljaš nežno, konačno je probuđen, posle dugo vremena, uzbuđen.

Želim da dugo ostanem on. Za tebe.

Nemam šta da ti dam, ništa nije ostalo- šapućem dok mi uzimaš sve i uvlačiš me u sebe kao crevo koje napaja onu prazninu u tebi.

Da- znam da je imaš, i znam da je bez dna.

Zvono telefona. Glupi poziv. Ustajem iz nedovršenog sna.

Poruka ostaje netaknuta kao dečak u meni.

Vraćam se, nervozan, ne ide. Gasim svetla, ekrane, život se gasi.

Gde li si?

Ledeno nebo i mrak i tvoja pesma. Tvoja prokleta jednostavnost.

Šta li me to privlači ka tebi...

Dva grada. Isto slovo i daljina. Nije da to želim da premostim, ma kakvi.

Samo maštam a na javi- poruka. Ne znam više koja je brisana a čija čeka.

Bol, prodor, ne znam ni tvoje lice, a u tebi sam.

Probudio si me i sad je gotovo, pripadaš dečaku koji te ljulja, njiše, lagano, pa jače, ne očekuješ to od mene, i time je još slađe.

Tvoje oči neviđene vraćaju mi vid, opet postojim.

Koža netaknuta gori dok te iznutra topim kao peć.

Režim tvoje neobično ime i izlivam se. Upijaš me i ne puštaš.

Ponovo rođeni, izmrcvareni.

Poruka ostaje netaknuta. Ipak moja.

Nema te. Neka te.

Jebeni kaktusu što samo bocka.