Džentlmen iz Holandije

Dogovor je bio dogovor, ali pička to nije mogla da ispoštuje. Neće više dobijati od mene ono što je redovno dobijao. Razmazio se, uskurčio i jurio druge tipove bez mog znanja.

„Pa dobro, hoćeš li se više javiti na prokleti telefon?! Znam da ti stoji na stolu! Kretenu...“, sestra je uvek bila ovako ljubazna prema meni kada je nervozna. Vratila se sa posla i prilegla, a ja sam nemarno iskulirao dvanaesti Mariov poziv.

Meni nije smetalo zvrndanje, čak sam uživao dok me uzalud zove a ja slušam na repeat melodiju omiljene pesme.

Da je sve bilo kako smo se dogovorili, ne bi bilo problema. Priznali smo jedan drugom da nam jedan nije dovoljan, i da ćemo švrljati bez ograničenja a da drugi bude obavešten o tome par sati ranije ili dva sata nakon takvog dešavanja.

Njegov uslov je bio da ga ne pozivam da se pridruži kada sam sa nekim jer ne može da me deli, a moj uslov taj da ga ne uhvatim na delu, dakle, da se kloni moje okoline kada to radi.

Setio me se tek uveče, a ja sam saznao šta je i sa kim radio prethodne noći. Što se mene ticalo, završili smo, i to baš onako gadno, neprijateljski, što sam najviše mrzeo, kada neko tako zajebe da se ja kasnije ponašam mnogo gore nego on.

Nije znao da su moji doušnici zapravo moji jahači. Sasvim slučajno su ga uhvatili u akciji, ali su bili zagrejani da im se češće vraćam, u šta se Mario uopšte nije uklapao, jer je bio posesivan, i zver u njemu je i pored svakog dogovora težila da mi ograniči slobodu na bilo koji način, makar i nekom sitnom ucenom.

Konačno sam bio slobodan, i više nikada neću trpeti ničija sranja u glavi a da ne znam zbog čega to radim. Jedno je dobar kurac, a drugo žrtve koje se podnose da se on zadrži. Dosta sam se nagledao jebanja u mozak u psiho-trilerima, a realnog mi baš i nije falilo.

Kada nisam švrljao, životario sam kod kuće, radeći kada mi se radi. Posle tridesete su prestala da me zanimaju i putovanja na koja bih poneo sve svoje probleme da ih osmotrim sa nepoznate lokacije a onda se vratim na onu početnu tačku, gde su se samo namnožili.

Lea me je prezirala zbog tog prekida, jer je od tada morala da putuje sama, a to nisu bile obične vikend ture zarad kačenja Pariza i Praga na Instagram, nego udaljena egzotika, azijske zabiti, pustinje i hramovi koje smo nekada mesecima obilazili zajedno.

Moja drugarica je nastavila put bez mene, posećujući me ipak svaki put kada je u gradu, da bismo se kao neki matorci prisećali kako je nekada davno sve imalo više smisla.

„Šta ti je sad, imali smo dogovor“, bila je Mariova poruka blizu ponoći kada je konačno shvatio da mu se neću javiti. Gadilo mi se svako njegovo slovo. „Javi se, trebaš mi“, oglasio se nešto kasnije. Znalo se za šta mu trebam, a izgleda da mu ni jebač od sinoć više nije bio dostupan. „Basi, srce, ne budi takav“, umekšao je pred kraj, kada sam utišao telefon da ne smeta Ivi, ostavio ga na krevetu i izašao u noćnu šetnju.

Prošlo mi je kroz glavu kako niko oko mene nije normalan. Pokušao sam da ujednačim disanje, opustim korak i prepustim nogama da me odnesu što dalje od ljudi. Pa ipak, ono o čemu sam oduvek pisao bili su upravo ljudi, devijacije njihovih poimanja sveta, čudne igre kojima su se služili da bi došli do nekog cilja čije ostvarenje ih potom i ne bi preterano zadovoljilo, dok bi počinjena šteta uglavnom bila nenadoknadiva.

Zanimale su me teme „sa one strane svesti“, prirodno a izvrnuto stanje subjektivne percepcije kojima je čovek, za razliku od ostalih plemenitih bića na planeti, bio sasvim zaražen i poražen.

Svi tabui i sve ono što se prećutkuje ili podrazumeva a da se to niko ne usuđuje da iznese na svetlo dana. Svaki psihijatrijski case study gde pola informacija opravdano ne dobiješ, pa sam istražuješ sve što ne smeju da kažu.

Ono što niko ne sme da kaže, često je bio razlog zašto ne spavam.

Topao septembarski vazduh milovao mi je lice dok sam razmišljao o stotinu stvari u isto vreme, a kroz ulični drvored me je pratio pun mesec i uporno se probijao kroz krošnje da bi kao rendgen osvetleo moju izmučenu lobanju i pročitao šta se dalje dešavalo sa mislima u njoj.

Prošao sam ulice oko centra, zaobilazeći bučne lokale koji su bili pred zatvaranjem, i prošetao skoro do samog kraja grada, ne mereći vreme jer sam bio bez telefona, nadajući da ću usput negde naići na jednog od svojih momaka da me malo rastereti sve ove filozofije.

Kada sam stigao do poslednje ulice, bilo je vreme da krenem nazad. Nemarno sam se okrenuo, a ispred mene je niotkuda iz gustog mraka iskočio Mario, pod crnom kapuljačom navučenom skoro do očiju, brade uvučene u tamnu trenerku zakopčanu do grla.

Osetio sam kako mi je lobanja ovog puta zaista zasvetlela, udarena snažno nečim za šta sam verovao da je bio prilično težak predmet. Sećam se pada i buđenja kao iz kome, kada je već svitalo i poneko bi uplašeno prošao pored mesta na kom sam ostao da ležim, a neki klinac je otrčao smejući se, prethodno me šutnuvši i probudivši.

Ustao sam u bolu i usporeno osmotrio okolinu. Srećom, Maria nije bilo nigde oko mene. Mora da je mislio da mi je sada konačno utuvio u glavu ko je glavni a ko sluša, ne mareći sigurno ni da li sam posle toga iskrvario.

Pokušao sam da ubrzam korake, ali sam to morao da činim mnogo laganije jer sam jedva osećao noge. Ovo ću prijaviti policiji, više nema smisla i prešlo je sve granice. Odlučio sam, i nekako se dovukao do kuće.

Iva je radila uvek drugu smenu u restoranu i još uvek je spavala. Izvukao sam tiho jedan od tanjira iz kuhinjskog ormarića, planirajući da nešto prezalogajim jer su me creva već pekla od gladi, kada se pojavila na vratima svoje sobe.

„Pa gde si ti čoveče? Jaoo, pa ti krvariš! Šta se desilo?!“, poletela je da mi ispere čelo, a oprala mi skoro čitavu glavu namočenom kuhinjskom krpom.

Rekao sam joj da me ostavi na miru, da sam dobro i da ću posle doručka pravo u policiju. Objasnio sam joj da je manijak pokušao da me ubije, kada je skroz popizdela i počela da viče da mi tako i treba kada se petljam i jebavam sa sumnjivim likovima svake noći umesto da živim kao normalan svet.

Ustao sam, ostavljajući hranu jer mi je ubila apetit za životom, kada mi je donela telefon sa kreveta u sobi.

„Nije zvrndao, ali su stigle još neke poruke, možda ima veze sa tim što ti se...“, prekinuo sam je otimajući joj telefon, i istrčao na ulicu.

Požurio sam ka policijskoj stanici, okrećući se oko sebe u strahu iako je bio uveliko dan i grad ispunjen ljudima. Dežurni policajac me je odveo do šaltera za prijave, a službenica mi je dala formular koji sam popunio, i zatim rekla da sačekam. U dosadi, rešio sam da proverim kakve poruke je Iva pomenula.

„Hej! Sleteo sam. Kada se vidimo?“, glasila je prva.

„Devojčice, obećala si. Na putu sam do Subotice, ostaću u hotelu, javi se“, bila je druga.

Neko me zajebava.

„Izgleda si omašio broj“, odgovaram.

„Lea, ako se tako zoveš, ako me nisi slagala... Samo želim da te ponovo vidim.“

Stvar se komplikuje. Lea i ja smo prilikom kupovine telefona uzeli brojeve sa sličnim ciframa. Ili je ona pogrešila kada mu je diktirala broj, ili ga je on pogrešno ukucao.

„Nisam Lea. Imamo slične brojeve. Pogrešio si.“

„A ko je to?“

„Drugarica. Lein broj ima cifre 43 na kraju, a ne 34.“

„Ne javlja se ni na taj. Slagala si me, drugarice“, stiglo je nakon nekog vremena.

„Hej, pa možda neće da ti se javi jer je ne zanimaš.“

„A ti znaš da je ne zanimam, ona ti je tako rekla?“

„Ne znam ni ko si, čoveče, a nju već dugo viđam jednom godišnje.“

„Rekla je da se vraćamo iz Holandije u isto vreme ovog meseca i da joj se javim kada budem u njenom gradu, sada sam tu poslom pa sam hteo da je vidim, to je sve.“

Službenica me je pozvala na šalter i rekla da je prijava protiv Maria uspešno podneta. Na trenutak sam pomislio kako nikada u životu nikoga nisam prijavio ni za šta. Takav potez mi se odjednom učinio strašnim i umalo da povučem prijavu. Napustio sam stanicu sa osećajem kao da sam nekoga ubio.

Dugo sam šetao, sa novom gomilom misli u glavi, razgledajući da li sam zaista bezbedan u toj šetnji. Strah mi se uvukao u kosti, a poneki prolaznik bi čudno pogledao u moje lice, podsećajući me da mi je na čelu vidljiva rana.

Ugasio sam telefon kako bi nepoznati udvarač prestao da mi ispoveda romansu sa Leom, i otišao do Ivinog restorana znajući da je sada već tamo. Nisam išao zbog sestre koliko zbog jednog konobara koji mi je bio zapao za oko pre nekih mesec dana. Bar da ga gledam i zaboravim na sve ostalo.

„Jesi li bolje? Šta su rekli u policiji?“, upitala me je sestra kada je sela da mi pravi društvo za ručkom, otrčavši zatim do konobarice koja će nam, kako sam se nadao, uskoro doneti kafu da me još malo održi u budnom stanju.

„Ne znam ni sam. Možda ga uhapse... Jako je bez veze ispalo...“, zasvrbela me je ozleda koju sam čeprkao taman kada se hvatala krasta. „Gde mi je pegavi, ne radi danas?“

„O čemu on razmišlja... Eno ga u kuhinji, da ti ga pozovem?! Budalo! Smiri se malo“, nežno mi je zalepila flasterom bolno mesto na čelu.

„Ne kapiraš kakva terapija mi treba...“, pokušao sam da je zasmejem, kada se on pojavio pred nama, spuštajući usporeno na naš sto dve čaše ceđene pomorandže. Ni Iva ga očigledno nije očekivala.

„Šta je ovo, dečko?! Ja ovo nisam naručio!“, zezao sam ga, smrknut i razočaran. Skroz se izgubio i pogledao u Ivu koja bi skupila usne u čvor kad god ovako počnem da se glupiram pred njom.

Vratio je pogled na mene, ubrzano trepćući, verovatno uplašen i mojim prebijenim izgledom.

„Ej... nemoj mi ovde praviti sranja, molim te, vrati se kući i lezi, stižem oko deset“, Iva je ustala, a Pegica još uvek stajao zgranuto.

„Sedi. Ti ćeš sad da popiješ ovo, i to obe čaše, a onda ćeš meni doneti pivo!“, objasnio sam mu.

„Ali Vaša sestra je...“

„Molim?! Nemoj da mi persiraš kao da sam ti ćale! Ne zanima me šta je planirala da pijem, nisam to sam birao, a tvoj posao je da lepo dođeš i pitaš, je l’ tako?“

„Da... Ja...“, mucao je i vrteo glavom, kršeći lepe prstiće u krilu. Jedva me je katkad pogledao sitnim zelenim očima. Crna odeća dodatno je sužavala vitko, pomalo krhko telo kakvo bi me u neposrednoj blizini odmah napalilo. Riđa kosa do ramena bila je pokupljena u uredan repić.

„Ok, zajebao si stvar i sad ćeš da se iskupiš. I pazi šta radiš jer možeš popiti otkaz...“, gledao sam u njegove noge, a on je to primetio i povukao ih pod sto.

„Šta Vam se... Šta ti se desilo?“, upitao je iznenada tiho, pokazujući prstom na svom čelu mesto moje povrede.

„Ma... Udario sam se. Treba mi neko da me neguje...“, opružio sam se u stolici kao da sam upravo kupio ceo restoran i raširio noge, pružajući ih skoro do njegovih. „I tako povređen dođem ovde na pivo a konobar me zajebava... Baš lep početak dana!“

„Nisam razumeo dobro, slučajno sam... Izvinjavam se“, zbunio se opet i gledao u čašu. Počelo je da me nervira.

„Zajebavam te malo. Opusti se“, rešio sam da ohladim vatru, kada me je pogledao još čudnije i počeo da menja boju, a pegice oko nosa kao da su poskočile da napuste lice. Nakostrešio se i uspravio, ali nije ustao sa mesta. Nije ni smeo.

Nije mi bilo bitno da li će pristati pod prisilom ili voljno. Morao je biti moj.

„Sviđaš mi se“, protrljao sam svojom nogom njegovu pod stolom, pazeći da me Iva odnekud ne vidi. Progutao je knedlu, poručujući mi očima da mu je neprijatno. Stariji sam od njega najmanje deset godina.

Povukao sam nogu i dugo ga gledao sa osmehom. Iva nije izlazila iz kuhinje, a restoran se punio nekim poslovnim ljudima čija zvaničnost mi je išla na kurac.

„Kad završavaš? Da se nađemo kasnije“, čudio sam samog sebe kako nemam ni zrno stida na sestrinom radnom mestu, kako požuda tako slepo i opasno počinje da mi isključuje centre za moral i strah. Da me bol na čelu nije podsećao na proteklu noć, verovatno bih ga prevrnuo odmah preko tog stola.

„Do tri radim...“, promucao je, postiđen pristankom.

„Odlično!“, poskočio sam radostan kao devojčica. „Idem sad, da ne bude upadljivo, ti završavaj i izađi malo ranije. Ukucaj broj da me nazoveš, ok?“

Zanimalo me je da li će išta odbiti, ali u narednom trenutku telefon mu je već bio u ruci i nervoznim prstićima je kucao naređeno. Uska crna majica isticala je bradavice koje su mi se učinile neobično čvornate i ispupčene. Video je da ih gledam i porumeneo. Nipple rings? Je l’ moguće? Holy fuck...

Druga konobarica ga je pozvala i bukvalno je pobegao, a ja iz restorana onako ulupan, prljav, žedan i napaljen izašao u sred bela dana parajući kitom oblake.

„'Ladno si muvao radnika? Hoćeš da ostanem bez posla?!”, vrištala je sestra u moje uvo, nazvavši me odmah po izlasku.

“Šta hoćeš? Mali je ok, nije maloletan.”

“Pobogu, nedavno je napunio dvadeset i jednu... Pomenuo je i neku devojku. Basi, ostavi ga na miru, sigurno si ga pričom naveo da…”

“Šta ću kad sam neodoljiv!”

“Ne, Sebastiane, ti si životinja. Zavisnik! Možda je u pravu Mario…”

“Jebo te Mario! Umalo me nije ubio!”

“Neko će jednom stvarno da te ubije, a onda više neću moći da ti pomognem…”

“Baš mi mnogo i pomažeš.”

“A što moraš baš njega? Mislim da ima neke probleme kući, sav je pogubljen, povučen, samo mu ti fališ…”

“Naštimaću ga ja, biće kao leptir, obećavam ti.”

“Idiote…”

“I ja tebe volim, seko. Idem kući, svratiće posle.”

“Ko?? Emil?!”

“Pa jebiga ne znam kako se zove. Pegica.”

“Kod nas kući?! Ti si lud. I dokle planiraš da… ostane?”

“Završiću sve dok se ne vratiš. Lepo ću sve srediti, i počistiću tragove i…”

“Dobro, ne moram sve da znam!”

Uvidela je da mi nema pomoći. Sunce je bojilo popodne u tamno zlato, a ja sam se radovao Emilu, zaboravljajući sve drugo na svetu.

Srce je zalupalo kada sam shvatio da mi je telefon ugašen još od izlaska iz policije. Uključio sam ga, a na njemu se zaređale nove poruke od Holanđanina.

“Drugarice, znaš li ti uopšte gde je Lea?”

“Odgovori mi lepo, samo to i ostaviću te na miru.”

“Lepotice… Jesi li i ti iz Subotice? Mogli bismo se videti dok čekam. Imam neki sastanak svakog dana u 3, a posle sam slobodan.”

Jebote. Još samo da me informiše kada se kupa i vrši nuždu. Da ga blokiram? Ma ko ga jebe. Neka čeka, zato je došao.

U mojoj glavi Emil. Pegice, nosić, okice, bradavice… Donosim pivo, stavljam u frižider, tuširam se, doterujem, pospremam kuću kao da dečko dolazi da me zaprosi. Planiram romantiku pre toga, možda još neko vino da uzmem…

Sećam se kako me je pre par nedelja zavodljivo pogledao u prolazu. Zamišljam kako ga ljubim, kurac se budi, vadim ga i drkam uveliko, ne mogu da izdržim, kada zvoni telefon. Jebeni Holanđanin.

“Da?”

“Hej… Ko si ti?”

“Valjda je red da se ti predstaviš.”

“Pa Alek je… Lea mi je dala ovaj broj, a njena drugarica kaže da smo nešto pobrkali...”

“Ovo je moj broj, nije Lein! Prekini više s porukama, ja ne znam gde je, putuje, to je sve što znam.”

“Ali… njena drugarica, gde je ona? S njom sam se dopisivao jutros.”

“Ja sam ti pisao, čoveče! Ja sam ta drugarica.”

“Tvoj glas je muški pobogu…”

“Pa šta? Ako imam kurac ne mogu da budem nečija drugarica?”

“Ti si neki frik… šta je ovo?”

“Više ne želiš da se vidimo?”

“Pa šta ću s tobom da se viđam, ni ne poznajem te?”

“Ne poznaješ ni ove dve pa si navalio kao mutav da sve ugovoriš.”

“Slušaj, hteo sam samo piće sa njom da popijem. Upoznali smo se u Roterdamu u maju. Očigledno je u pitanju ispala. Nema veze, ubiću vreme dok sam tu, pa…”

“Do kad si tu?”

“Još četiri dana, zašto?”

“Pa ne znam… Kontaktiraću ja Leu da vidimo gde je.”

“Ne moraš, hvala, više me i ne zanima. Ispalo je da sam neki manijak i da je proganjam…”

“Pa jesi li?”

“Šta??”

“Pitam te jesi li manijak. Neko to voli, jebiga.”

“Kako to misliš?”

“Pa ne znam, neko ne voli te pitome i dobre frajere, neke ribe traže baš ludake, da ih proganjaju, znaš ono, ne jebe lep nego uporan.”

“O Bože.. ne znam… Znam to, nisam zbog toga… Lepo smo se bili skontali, dopala mi se, i eto sad ni traga ni glasa od nje. Možda je jedna od tih… Da budem uporan, a?”

“Možda. A možda da batališ sve, javiće ti se ako je planirala. Ako te je upamtila, ako si joj bio poseban…”

“Imam neki osećaj da ste u dosluhu. Vidi, ne sviđa mi se ovo, ne znam je, a tebe još manje, zaboravi da se ovo desilo, ok? Hvala za informacije.”

“Nema na čemu, Alek…”

Nestao je. Kakav paćenik. Znao sam da je Lea u Kambodži i da se neće vratiti do novembra. Okrenuo sam se da vidim gde sam zastao sa spremanjem sobe, kada sam začuo da neko stidljivo lupa na vratima. Pegica!! Otvorio sam, a on je tužno čekao ispred, ko zna koliko dugo. Pa on je saznao i adresu!

“Zvao sam te…”, rekao je nežnim glasom.

Jebala me Holandija!

“Jesi umoran? Hoćeš da se istuširaš? Hoćeš pivo?”, zbunio sam ionako zbunjenog mladića. “Sedi, sedi samo, sad ću ja.”

Morao sam da se umijem i prisetim da li sam planirao da dovršim spremanje, kupovinu ili drkanje. Zaboravio sam šta je trebalo da kažem Ivi da ponese iz restorana. Sad je gotovo. On je u sobi. On je stigao, sedi, čeka me. There to be taken. Šta sam uradio? Ipak je premlad..

Nema nazad. Hajde da se upoznamo. Stavljam kap nekog parfema, ne znam ni zašto. Izlazim iz kupatila. Gledam izdaleka u one bradavice i želim da se ubijem. Ustaje ka kupatilu, odmeri me. Neznatno niži od mene, slične građe, kao mlađi brat. Dosta mlađi…

Tušira se na brzinu, vraća mi se. Neobičan, lepuškast, tanje usne, poluotvorene, gornja malo podrhtava izvijena. Nešto bi da kaže, a sve se zna.

On je ono “nešto više”, što kad ugledaš- razmišljaš kurcem, a kad malo bolje pogledaš, nešto ti govori da si se upecao ispod površine.

Meškolji se na trosedu razmišljajući sa koje strane ću mu prići. Verujem da želi što i ja, ali sam ga pošteno istraumirao još u restoranu. Sedam na stolicu naspram njega i gledam ga. Izvija ramena i proteže se, poručujući da bi mu prijala bliskost. Premeštam se pored njega, uzimam mu desnu ruku na dlan.

“Jesam li te uplašio? Jesi li nekada… radio šta slično?”, pitam.

Mazi moj dlan bojažljivo kao da pokušava da izvuče prstiće. Prekrivam ih drugom šakom, čvršće. Mešaju nam se kapi znoja neke svečane treme.

“Jednom, ali… ne do kraja”, govori skoro šapatom, zenice mu se šire preko onog zelenila.

“A hteo si, ili…?”

Klima glavom. Svaki pokret mu je tanan a planiran, stidljiv a nepogrešiv. I ja nešto podrhtavam kao da mi je prvi put i to mi se baš ne sviđa. Previše je. Ne mogu da mu odolim.

Rasplićem mu riđu grivu i liči na nežnu, pegavu devojčicu, a između nogu mu se formira džombasta tvorevina koju za sada odlažem da dotaknem. Ista je i kod mene, naizmenično tinja i plamti, preti da će se osloboditi bez otkopčavanja pantalona. Trpim bol dok mi se kurac uvija i uzleće od svakog njegovog pogleda.

Ali on! On odjednom vadi svoj. Mali vadi svoju kurčinu i maše mi njome pred očima. Hipnotisan se spuštam na kolena između njegovih nogu. Zinuo sam i pokušavam da ga uhvatim ustima, a on ga i dalje njiše, ponekad celog prodrma pa mi ga opet otme. Kao, ipak nije lak plen. Dete našlo sa mnom da se igra.

Grabim mu jednom rukom kurac, a drugom jaja. Tvrda i lepa. Puna. Usta su mi puna glavića, lepljivog, tamnog. Usijanog kao i ostatak. Veliki je, Bože, onakav kakav volim, pravi izazov. Vreme da ispoljim talente oralne obrade dublje nego ikada. Bilo je velikih, ali ovaj je kao zumiran. Posle ovog ja svoje gaće neću ni smeti da skinem.

Širina kao da mi već gnječi krajnike do pucanja. Usne su mi rascepane a nisam još ni počeo. Decenije vežbanja i pomeranja granica ovde će biti od slabe koristi. Ne predajem se. Gutam, nabijam, njegovi prstići mi na glavi, mazi me nežno kao da će mi to olakšati. Detence. Ogromno.

Kurac u vlažnoj sredini postaje mu još veći i tvrđi, skoro sa ove tačke ne mogu ni napred ni nazad. Pomera ga on, razvaljuje mi grlo kao da prolazi do creva. Prstima mi sada jače drži kosu, skuplja je sa svih strana da mi ne smeta, cokće dok prikuplja zalutale pramenove, a onda probija malo jače, fiksirajući mi glavu da ne mrdam. Gušim se u obožavanju.

Jebe mi celu glavu, ispunjava je, iskorišćava je. Ubrzava sitne pokrete, polako trese iznutra, slepoočnice mi pulsiraju i raspadaju se. Oči su mi ispunile suze. Slepim ali dudlam, on me sada povlači gore-dole, kosa kao da otpada. Zaustavlja glavić na nepcu pa ponovo ceo kurac lansira gde još nijedan nije bio. Napravio je ogromnu pičku od mojih usta i prema njoj nema ni trunke milosti.

Probija još nekud, ne vadi ga, umirem. Donju usnu mi grebuckaju dlačice na jajima, dakle ušao je skroz. Trza, lagano, kao da puca stablo u meni. Osećam kako mi negde duboko ispucava svoje vrele, tečne metke. Uh, gotovo je. Još malo i ugušio bih se. Oboren rekord, a nisam okusio ni kap. Jedva uspevam da zatvorim usta, kada se spušta i ljubi me. Novi momenti…

Ljubi me kao da je to želeo više od upravo završenog. U početku bez jezika, ali kao melem na ožiljke. Miluje mi ranjeno čelo i povlači me gore na sebe. Usne na usnama, zaceljuje im rascepe. Mazi, prelazi čvrsto svojima po mojim kao tornado, kao da će mi ih nekud oduvati. Mali je vatra. Riđa, užarena, a pritajena. Raspamećuje.

Više od svega želim te usne, plivam u njih, ronim u njima, i plašim se. Ne smemo ovo ponoviti, neće valjati. Predivno je. Gricka me, grli, kao da se znamo godinama. Zelene oči sevaju. Navlači me skroz na sebe i izvija se ponovo u protezanju, znam šta očekuje. Pregoreo sam, svršio bez dodira. Ulepljen sam, osvojen, mrtav. Ali ga želim kao nikoga, dugo me niko nije ovako pomerio. Još uvek mi nije jasno ni kako je uspeo.

Mali želi da bude jeban, a njegova želja je za mene zapovest. Namešta se sam, razapinje svoj divni čmarić onim prstićima, sam mi otvara ulaz i nudi se, pruža mi se. Bilo bi dobro da i on meni malo popuši, ali kasno je. Čeka da ga razdevičim, a to je vredno svakog truda.

Pomislim na Ivin dolazak kad ne treba, jebem ti mozak. Pegica se skroz presavio, nalećem lagano, stavljam svoje prste u njega, nekoliko, pa vadim, stavljam druge, više njih, pa jedan, pa opet više, bušim, ubrzavam, razaram. Drhti i cvili moje detence, umilno, širi se, i čeka, strpljivo čeka kurac. Razvaljujem još malo topli prolaz, preuzak, dok ponovo ne očvrsnem. Prvi put mu mora biti nezaboravan.

Filujem ga pljuvačkom, a onda ližem, uvlačim jezik duboko a kao da je sve uži, šta ako mi se razpekmezi od bola i pobegne kao jedan ranije, dođavola. Ali neće Pegica nikuda. Strpljivo čeka. Vreme je. Oseća i propinje se da prvi put primi kurčinu u sebe. Mazim ga glavićem, kapiram da će to biti to i otići će. Ali ostaje, trlja se i sam, hoće da se nabije. Kada prislonim jače, malo se odmakne. Sarađuj, dečko, molim te..

Čuje mi misli i uspevam da se uglavim. Crkavam od miline, gurnem još malo a on zaskviči kao ptiče. I to me sada pali, više mi neće uzmaći. Više ga ne vadim. Guram ja, gura on, svako sa svoje strane. Tu smo. Unutra sam. Zastali smo, pomera se samo on, namešta se, ispituje bol. Teško diše, a leđa mu se skroz oznojila. Skidam mu majicu preko glave, ostajući u njemu. Skidam i svoju, kao da se opušteno družimo a ne jebemo prvi put. Lice mu menja boju, moram da krenem dalje jer ćemo ispustiti dušu pre vremena.

Preloman trenutak kada mi ponestaje milosti. Nešto me u njemu vuče da u njegove najuže šupljine uglavim najveće delove sebe, rastrgnem, ispitam granicu bola, užitka. Tonem do kraja, teško i jako, ne čujem ga, samo vidim da se grči i drži za glavu. Presavijam ga da mogu lakše da prodirem, prepustio se i mogu da upravljam. O da, volim itekako. Kao kapetan broda. Bog božiji. Bič! Ta moć kurca kojim sam zaboden u njega i vrtim ga na sebi. Vrlo dobro znam kako mu je i znam kako treba da mu bude. Sećam se svog prvog puta, slatke muke i znojenja. Tog drugog osećaja moći u kome mi je sva moć oduzeta.

Opipavam mu bradavice i karike kojima su probodene. Vise sa njih, hladne od znoja, sa leđa ih ne vidim, ali mi zvone pod noktima i svestan da me nikada ništa nije ovako naložilo, krećem da ga jebem podivljalo, a za čudo, on uživa i probili smo led, ostaje da probijemo sve ostalo.

“Velik ti je…uhh” , čuje se on odjednom, umoren.

“Zajebavaš me?!”, njišem se u prijatnom laskanju nakon što sam video i obradio njegovu gromadu.

Nešto odobrava, ali ga sada već prima prilično dobro, mogu da se oslobodim i nagrnem do kraja.

“Emile…”, kreštim u sebi sa prstima oko njegovih karika. Ljubim mu vrat, grizem kosu, dok plivam u njemu, nežno, a ponekad udarim jače, pa ubrzam. Začuo je svoje ime i počeo da se nabija kao lud dok me nije sasvim izbacio iz pameti.

“Ne smeta ti… da svršim… ovako?”, pitam da ga ne iznenadim. Ubrzo ću.

“Ne, ne, hoću sve unutra, ne vadi ga…”, topi me Pegica.

Rastrgao sam mu lančić koji nisam ni primetio dok sam mu sklanjao kosu. Vrisnuo je, a ja se samo prosuo u njegovu sada zagrejanu i razrađenu prelepu guzu. Ubadao sam ga poslednjim trzajima a on me uvlačio u istu dubinu kao da upija zalogaj po zalogaj sperme kojom ga hranim. Držim mu snažno guzu da sve upije, a ruke drhte zajedno sa njom.

“Eto… Više nisi dečak”, probuncao sam, izvlačeći natopljen kurac iz njega, a on se nasmejao. Oči su mu sijale preporođene, prosvetljene. Pegice na mestu, osmeh zadovoljstva. Sručio mi se u zagrljaj. Ponovo me ljubi isto onako. Ako se može reći da sam lud, onda sam poludeo u tom trenutku, u Emilovim rukama. Bez oporavka.