Džentlmen iz Holandije II
Emil se nijednog trenutka nije skidao sa mene. Pokušao sam da ustanem da nam konačno sipam piće, ali me je odgurnuo nazad, opkoračio mi stomak i počeo da drka svoju lepu kurčinu u pravcu mog lica.
Opet mi je pročitao misli i rešio da mi utoli žeđ. Nisam ga ometao, a on je snažnim pokretima povlačio svoj organ, kidajući ga brutalno kao da mu je poslednje, pregrejan i izludeo od prethodnog jebanja. Gledao me je pravo u oči, centrirajući ga na moje usne.
Otvorio sam ih, a u istoj sekundi iz njega je pokuljao vreo potok kao da će me celog isprskati. Iscedio je sve niz moje zube, stišćući ga kao sunđer dok se nije rešio i poslednje kapi. Zatim se odmakao i spustio usne na moje, da podelimo obrok.
Kakva iznenadna bestidnost, kako je detence brzo pokazalo svoju pravu, divlju ličnost! Osećao sam ponos, a njegov pogled bio je upravo onaj kojim se gleda prvi muškarac u životu.
„Moram kući, zabrinuće se...“, progunđao je oblačeći se, dok sam donosio već zaleđeno pivo.
„Ko, tvoja devojka?“, nisam odoleo.
„Ma... Ne, imam neka posla kući...“, postideo se.
„A imaš i devojku?“
„Da... Kao... Znaš, da se ne priča da...“
„Aha...“, potvrdio sam mu da se ne muči dalje. Jasno mi je.
„Ali hoću samo s tobom... Sve... Ponovo“, priznao je i privio se uz mene.
Ustao sam. Gadila mi se pomisao da sve ovo radi i sa nekom klinkom, i da će mi se svaki put vraćati kako završi sa njom.
„I ja ću morati do grada, zaboravio sam nešto“, slagao sam, a on za tren ispio piće.
Krenuo je ka vratima, kada se naglo okrenuo da me poljubi. Nisam učestvovao, više sam taj poljubac istrpeo, a on se smrkao.
„Hoćeš da raskinem sa njom?“, pitao je kao da sam i ja klinac.
Odmahnuo sam glavom usporeno, a na licu mi je ostao samo ravnodušan osmeh pomešanog gađenja i nejasne gorčine.
Čekao je precizniji odgovor, kada sam mu rekao da ide jer kasnim.
Izašao je, a ja ostao sam, čekajući Ivu da se vrati sa posla. Svaki tren ove samoće činio se neizdrživim.
Jebeno licemerje. Jebene maske. Posle će je oženiti i živeti (ne)srećno do kraja života. Neka. Ja neću. Lepša smrt mi je onaj Mariov udarac u glavu nego da živ trulim glumeći.
Rana na čelu počela je ponovo da peče i legao sam. Iva se vratila kada sam već zaspao, polupijan, omađijan i razočaran.
Uzalud me je zvala da joj se pridružim dok se ne ohladi večera koja je lepo zamirisala. Nije mi se ustajalo. Kuckajući na mesindžeru s jednim od jahača, primetio sam da mi u uglu stoji i Leina poruka od juče.
„Nedostaješ mi ovde... Šaljem fotke da vidiš šta propuštaš. Retko sam dostupna, ali piši. Poslala sam vam razglednicu, javi kada stigne. Volim te“.
Hteo sam da je pitam kakav je taj lik koga je srela u Roterdamu, ali ko zna da li ga se i sećala sada, na obali Pacifika, oduševljena netaknutim prostranstvima zabačenih zemalja o kojima je pisala više na svom blogu nego u porukama svom starom drugu.
Moja Lea, šta bih dao da se u ovom trenutku katapultiram na tu obalu, pod neko strano nebo, gde me niko ne zna, makar me ubili i pojeli domoroci. Zamišljam pleme kanibala od kojih mi jedan konačno puši onako kako sam to očekivao od Emila, ja uživam, kada mi odjednom odgrize kurac.
Mučnina, a rana me peče sve jače. Tražim od Ive da me udari nečim tvrdim kao Mario i da me više ne bude. Sestra se smeje i mazi me po glavi kao posrnulo čedo. Daje mi neki lek protiv bolova, i ponovo spavam.
Budim se sutradan.. Ive nema, znači da je prošlo podne. Glavobolja mi je užasna, a pomisao na Pegicu me boli još više. Šta ću danas? Ležim kao nasukana foka, horor i dosada. Nakanjujem se da ustanem i izlazim da prošetam.
U gradu vruće i neka gužva. Opija sparina kao pred kišu, skupljaju se i oblaci. Sklanjam se od ljudi u sporedne ulice, nikoga ne gledam, u ušima mi odzvanja neki heavy dubstep. I dalje mi je muka.
Napravio sam krug i opet sam blizu centra. Preda mnom hotel. Pomišljam na Holanđanina i pitam se kako izgleda. Mogao bih malo da ga zajebavam. Otkucalo je četiri, ali ne znam koliko mu traje sastanak koji je pomenuo.
„Alek, jesi li za piće? Kod hotela sam u centru“. Sedam u obližnji kafić, zanima me da li će odgovoriti.
„Teško, „drugarice“. Van grada smo danas.“ Dokurca. Sedim još neko vreme. Kafa se zamrzava, netaknuta. Čitam neke Mariove poruke od pre nedelju dana. Čitam novosti na Leinom blogu. Poželim Emilovo prisustvo. A sve je tako daleko.
Bliže se dva jahača iz trojke od pre par dana. Skrećem pogled, ali su me skontali. Sedaju da nešto popiju na moj račun. Zezaju da bismo mogli da ponovimo. Bilo je ok, prosečno.
Stariji, proćelav, gleda me pohotno, nameštajući kurac jedva primetno. Mlađi, suvonjav i zagoreo, mi otvoreno predlaže da kasnije svratim do njega kao onomad, govori da će sa njim biti još neko društvo.
Retko se vraćam na isprobano, pokušavam da objasnim, ali naručuju dva piva. Gledam u telefon kao da nisu tu. Šaltam u nedogled, proveravam prognozu kada će kiša, razmišljam kako da ih skinem s kurca.
Polako se prebacuju na neku svoju temu. Ustajem i ostavljam pare na stolu. Smeše se i gledaju me ispod struka. Vraćam se kući, u gorem stanju nego što sam je napustio.
Piskaram da ubijem vreme, kada se začuje poruka.
„Šta radiš večeras? Ja stalno mislim na tebe i kada ćeš da me jebeš kao juče...“.
E ja neću da mislim, Emile. Imaš devojku pa se jebite. Brišem poruku.
Iva se vraća sa drugaricom konobaricom. Ponele su iz restorana picu i za mene. Cepkam jedno parče dok se njih dve otimaju za ostatak. Prepuštam ih ženskim pričama i puštam neki film da gledam, ali mi je pažnja na samom dnu.
„Da li još važi poziv na piće?“, pita Holanđanin kada se već spušta noć. Bar se nešto dešava. Potvrđujem, tuširam se i presvlačim, vezujem kosu da izgledam ozbiljno a ipak neusiljeno, jer ne znam skoro ništa o njemu.
Ne osećam potrebu da muvam nekog strejt lika, više bi mi prijao skroz bezvezan razgovor o njegovom poslu, o Lei, i bilo čemu sem mene samog.
Noć je pala, ali vreo septembar ne odustaje. Duva topao vetar, kada vidim muškarca naslonjenog na jedno drvo kraj parka. Rekao je da će biti u plavoj košulji. To je on. Ne izgleda loše, ali moram da se približim.
„Alek?“, vičem sa par koraka od njega da na vreme ublažim moguće iznenađenje. Okreće se, a na licu mu blista biserni osmeh kao da se stvarno Lea pojavila umesto mene.
Pored nas je ulična svetiljka koja ga jasno obasjava dok se rukujemo. Primećujem da ima lepe i krupne ruke. Nešto tamniji ten, a oči neke upadljivo tirkizne. Neki egzotičan tip na kog se verovatno već lože sve Subotičanke i ostale građanke sveta.
„Drugarice! Haha, drugačije sam te zamišljao“, dodaje nakon što mi je muški prodrmao šaku kada sam mu rekao svoje ime.
„A je l’? Kako?...“, zamuckujem hodajući uz njega ka nekom nepoznatom mestu.
„Pa ne znam, kontao sam da si neki drks, stalno si me zajebavao. Odlučio sam da ipak proverim ko si!“
Glas mu je bio taman i zvonak, muževan a ipak neobičan, i shvatao sam do sitnih pojedinosti sve što je na njemu moglo da privuče ženu, konkretno moju Leu. Da li je privuklo i mene, još uvek je bilo rano da procenim.
Zastali smo kraj kafića u kome je bilo manje gužve nego u ostalima, pomislivši istu stvar- ostajemo ovde. Seli smo jedan naspram drugog, i sada sam mogao još bolje da ga osmotrim. Glatka crna kosa, negovana, bila je lep kontrast tim upadljivim očima.
Crte lica sasvim skladne, čak monotone, ali svojim izrazom nekako mami poverenje. Pomišljam da je garant i oženjen, nema šanse da nije. Zagledam mu prste, ali su na njima samo dva prstena, čini mi se od čelika. Ipak nema zlata.
„Ja sam rođen u Amsterdamu, ali mi je majka iz Beograda i često sam tu“, počinje da mi govori o sebi.
„A žena?!“ , upadam naravno odmah.
„Ah, ne... Nemam je. Još uvek“. Gleda me pomalo optuženički kao da sam čačnuo bolno mesto.
„A ima vremena... Možda ćeš ovde pronaći neku!“
Spušta pogled, verovatno se seća moje Lee, ali je više ne pominje.
„Čime se ti baviš?“, pita i pali cigaretu.
„Ja... pišem trenutno drugu knjigu. Berem inspiraciju, pravim gluposti, istražujem.“
„Opaa! Knjigu?! Super, čoveče. O čemu je?“
Omiljeno pitanje. Ćutim, blago uzdahnem. Zapalim i ja jednu.
„Hm... O različitim stranama mene, čini mi se, i nekim mojim dogodovštinama.“
„Lepo! Dakle, autobiografija.“
„Ma nije... nije sve. Možda ćeš pročitati jednom, ako zaslužiš.“
„Ako zaslužim?! Pa šta treba da uradim da zaslužim?“, vrpolji se u mestu, a dlanovi mu počivaju na izraženim bicepsima.
Smejem se skoro neobuzdano, znam šta bih mu rekao, ali ne želim da ode u pola priče od sramote.
„Možda ću zaslužiti, nikad se ne zna“, vergla on i ne prestaje, a ja već zamišljam slike. Ja na Leinom udvaraču, pa on u meni. O, ne. Prerano. Restart. Idemo iz početka.
Priča mi o ocu, Holanđaninu koji je takođe prilikom putovanja upoznao njegovu majku, kako su se posle razveli i ona seljakala sa njim i bratom, dok nije odlučio da ostane u Holandiji, a brat sa majkom u Beogradu.
Radio je u međunarodnoj firmi za testiranje kvaliteta nekih vaga, to je sve što sam razumeo iz njegove priče o elektronici, delovima i spojevima koje analiziraju na terenu po gradovima.
„Išli smo danas baš u Beograd, ali nisam stigao da vidim majku i brata, nadam se da ću u povratku...“, pričao mi je sa istim poverenjem koje je meni ulivao, kao da se nismo poznavali samo pola sata.
„Kolega je zabrljao neki izveštaj juče, i treba to da prepravimo“, nastavio je, „ali pošto ništa ne razumemo, teško da ćemo uspeti...“
„Kako ne razumete?“
„Treba da ga dovrši on ili ja, da napravimo neki zaključak, a ovi iz Subotice su nam dali primerak kako treba da izgleda.“
„I?“
„Pa dali su nam ceo dokument na mađarskom jeziku! Sad ovaj moj treba da nađe nekog da nam prvo to prevede, haha.“
„Eto, a našao si ga ti. Meni je maternji.“
„Ne zezaj?! E onda ćeš mi ti pomoći. Hoćeš stvarno? Taman posle ideš sa mnom gore da ti ga pokažem!“
Poslednji deo rečenice malo mi je uzburkao pantalone. Prevodilac se zapalio gledajući i slušajući ovog veselog i lepog čoveka najviše pet godina starijeg, punog života, uglađenog i ljubaznog. San snova svake žene, i poneke drugarice.
Penjemo se liftom na treći sprat hotela. Pokušavam da iskuliram erekciju ali kao da raste od nekog uzbuđenja koje umišljam. Ostaću normalan, obećavam sebi, kada me uvodi u svoju sobu.
Prostran krevet sa zgužvanom posteljinom iz koje je verovatno još jutros izleteo u žurbi. Do prozora mali sto i na njemu laptop koji otvara, pokazujući da sednem na stolicu kraj njegove.
Uzdišem i počinjem sa čitanjem dokumenta. Malo stručniji vokabular, ali sa dosta grešaka koje ispravljam. Ima ovde dobrih deset strana čitanja. Stisnuo mi je rame, kada me je prošla jeza.
„Hvala ti puno za ovo“, kaže, odlazeći iz sobe da nam donese nešto za večeru i neko piće.
Prelistao sam sve, ispravio sve, čekam ga da se vrati, i koristim vreme da započnem sličan dokument na srpskom. Nema ga. Kucam i već sam na polovini. Nešto sam izmenio, nešto dodao. Završio taman kada se vratio.
„E? Jesi li uspeo?“, viče sa vrata, donoseći neke sendviče na poslužavniku. Pored njih su dve šolje kafe i malena vaza sa cvetom u njoj. U drugoj ruci mu je flaša nekog skupog vina.
„Je li to ruža za mene?“, pitam, a on se smeje.
„To su mi uvalili dole... Možda kontaju da sam priveo neku žensku!“, objašnjava.
„Kad ono- bedni potplaćeni prevodilac!“
„Platiću ti, čoveče, nisam mislio da to radiš tek onako što ti je dosadno.“
„Nemaš frke, i jeste mi dosadno. Napisao sam ti i taj zaključak...“
Ostavlja sve i prilazi da pročita. Oči su mu se zasijale.
„Pa ti si genije! Spasio si nas, čoveče!“, uzbuđeno me ljubi u obraz dok se kiselo smejem. Napolju konačno počinje kiša.
„Kako da ti se odužim?“, pita me sa pola sendviča u ustima.
„Ma ništa... Moraću da krenem polako.“
„Gde ćeš ići po kiši sada? Sačekaj bar da stane, evo bar vino da popijemo kad nećeš ništa da mi naplatiš.“
Teško žabu u vodu naterati. Sipa mi čašu do vrha, ispijam je odmah do pola.
„Baš si bio žedan“, komentariše uz onaj svoj vedar osmeh, a otpija dosta i sam.
Kiša udara sve jače, kao da je skupljala snagu da se baš sada izlije.
„Imaš li ti nekoga?“, odjednom me pita, sedajući na krevet. Žalosno odmahujem glavom.
„Nisam baš neki tip za ženidbe, zar ne?“, šalim se dok me zagleda na oslabljenom svetlu lampe.
„Haha, pa ne deluješ, da. Više kao neki... Slobodnjak!“, nasmejao se.
„Misliš da imam neka liberalna shvatanja?!“, uozbiljio sam se.
„Otkud znam. Imaš li?“
„Zavisi. Saznaćeš možda jednom.“
„Kad zaslužim??“
„E, tako nekako..“
„Daj, reci mi šta je cena da mi daš tu knjigu da pročitam, sad me baš zanima.“
„Mogu da ti kažem, ali posle moram da te ubijem...“
„Haha... Mani me tih fora.“
„Ozbiljno. Pokvarilo bi sve..“
„Šta može da pokvari? Znamo se dva sata, živim svoj život a ti svoj, u različitim državama. I da imaš ne znam kakvu tajnu, ja ti je sigurno neću nikome odati.“
„Nemam tajne, ne živim u tajnosti.“
„Pa šta je onda problem? O čemu pišeš, ubio si nekoga? Jebote svašta mi već pada na pamet...“
„Da, da, možda sam neki manijak...“
„Haha... A neke ribe to vole! Ne jebe lep nego uporan, a?“
„Ja sam i lep i uporan!“
„Aha... Pa jesi. Lep, mislim... Lupetam, izvini. Ali jesi, kao.. devojka. Sladak. Šteta da budeš sam, mislim da i lažeš da si sam...“, upetljao se duboko.
„Jesam, Alek. I nisam devojka, jebiga... Moram da idem, stala je kiša“, otpio sam drugu čašu i ustao.
Ispratio me je do lifta i još jednom mi zahvalio što sam mu pomogao. Odvukao sam se kući kao pokislo pseto. Kakav glup dan, hoće li se više završiti.
Skoro je svanulo, a još ne spavam. Misli mi gore, sevaju, dosada me je sasvim iscrpela. Pada mi na pamet neki twink porn, ali odustajem i od interneta, šćućuren u krevetu kao napušten i zaboravljen krvni neprijatelj sveta.
Zamišljam trojku sa Emilom i Alekom. Emil me ovog puta razvaljuje, a ja pušim Alekov kurac, manji od Emilovog, ali debeo i čvrst. Jebe me u usta dok Emil svršava u meni, pa se zamenjuju.
Kada završe sa mnom, drkam dok posmatram Aleka kako se prvi put zariva duboko u Emila. Gledaju me, gledam ih. Svršavamo u trostrukom transu, drhtim, prskam naokolo, čujem svoje srce kako odzvanja čitavom sobom. Otvaram oči, a pored mene je samo ulepljena posteljina. Koja sam ja budala, zaključujem, i konačno tonem u san.
„Hoćeš na ručak sa mnom, tajanstvena drugarice?“, obradovala me je Alekova poruka oko podneva.
„Zar ne ručaš sa kolegama? Kako je prošao zaključak?“
„Odlično je prošlo, oduševljeni su! Danas sam slobodan pa te zato pitam.“
Pristajem, srećan što je najgori dan u mom životu konačno iza mene. Kontam da me zove jer nikoga drugog ne poznaje u gradu a od kolega je već umoran. Možda sam mu zanimljiv na neki način jer smo toliko različiti. Prestajem da analiziram i odlučujem da se ovim povodom i ja pojavim u elegantnijem izdanju.
Pronalazim tamno-plavu košulju i neke normalnije crne pantalone. On voli plavo. Košulja mi ističe oči i stajem pred Ivino veliko ogledalo. Kroz glavu mi prolaze Leine reči kada se doterala pred izlazak pre nekoliko godina, „Al’ sam dobra, pa ovo bih i ja jebala!“
Odlazim nasmejan na dogovoreno mesto. Sedi sam za stolom, a na moje zaprepašćenje, nosi farmerice i običnu crnu majicu sa nekom slikom na grudima.
„Oho, pa ti si se baš sredio!“, po običaju komentariše sve što vidi.
„Mislio sam da je u pitanju neka svečana prilika“, odgovaram glupo na brzaka.
„Možda i jeste...“, namiguje mi i zagleda me kao ja sebe u ogledalu.
„O čemu se radi?“, veselo zapitkujem, a konobar donosi šampanjac.
„O novom prijateljstvu, čemu drugom?“, objašnjava mi tiho. Nazdravljamo. Smešimo se jedan drugom, a tirkiz u njegovim očima postaje užaren i teško mi je da ga gledam a da ne pokažem višak interesovanja.
„Dakle, hoćeš li mi otkriti tajnu?“, naginje se preko stola ka meni, odjednom vrckast i nežan kao malo dete. Topim se u tom pogledu, ali i dalje nemam odgovor koji me ne bi uplašio.
„Mislim da je i sam znam, samo hoću da mi ti to kažeš“, nastavlja razgovor sa samim sobom. Gledam ga u oduševljenju i čudu.
„Dobro, eto, znaš, i šta sada? Recimo da si u pravu.“
„Onda ćeš mi dati da pročitam šta si napisao.“ Konobar prilazi, Alek naručuje, ja odmahujem rukom.
Pristao sam, i sada bih već pristao na sve, to mi je bilo jasno, a znao sam koliko mi ne treba još jedno kajanje i onaj gorak ukus gađenja sledećeg dana, kada se nešto završi loše.
„Da ne znam da nisi oženjen, pomislio bih da si tu majicu maznuo od svog klinca!“, zezao sam ga, gledajući u sliku crvene vetrenjače okružene poljem žutih lala koja je prekrivala prednji deo njegove majice.
„Moram da je nosim da se vidi odakle sam, haha.. A vidiš, tamo odakle sam, ljudi su baš liberalnih shvatanja, kako ti kažeš.“
„Misliš na eutanaziju? A jebiga, možda ne treba ići tako daleko. A tek vam je komšijska Belgija otišla u...“
„Ne, ne to..“
„Nego šta?! Droge? Ne konzumiram, lud sam bez njih. Prostitucija? Može, ali da mi dobro plate...“
„Da tebi plate? Haha..“
„Što? Misliš da ne bih dobro prošao? Pa imaš toga tamo koliko hoćeš...“
„Znam.. Možda bi se tako i obogatio, nikad se ne zna.“
„Naravno! Konačno da mi plate za sve što radim za džabe, haha...“
„Kako to misliš?!“, zasmejao se. „Šta radiš?“
Minut ćutanja. Izlanuo sam se.
„Pa, radim, da...“
„Sa muškarcima? Kao... žena?“
„Kao oba, Alek.“
„Aha...“, zbunjeno je gledao u jelo pred sobom. „Što ti nisi ništa uzeo da pojedeš? Ja plaćam, šta ti je?“
„Jasno mi je da me častiš, u redu je, nisam baš neki klošar, bar se trudim da ne budem. Ali ne trebaju mi nikakve pare, znaš.. Ipak ništa ne prodajem- sve je besplatno...“
Svašta sam istrtljao u trenutku, i što je pitao i što nije.
„Kao nisi skontao do sada?!“, upitao sam, da ponovo ne skrene sa teme.
„Pomišljao sam... Nisam bio siguran“ Pogledao me je kao da očekuje finalni rasplet.
„Ispravno si pomislio. Da, jebu mene i ja njih. Dva-tri puta nedeljno. Mnogo, neko bi pomislio... Adikcija, jebiga. Sanjam o gangbangu- ja i minimum desetorica. Zadovoljan?!“
„Isuse... Ne ljuti se, ništa ti nisam zamerio.“
„Eto to je ‘tajna’. Koju ne krijem. Nisam hteo da te uplašim i osramotim, to je sve.“
„Nisam uplašen... niti osramoćen. Ne smatram da si mi manje prijatelj sada nego pre dvadeset minuta. Ne treba tako da misliš o...“
„Ne mislim, Alek. Ne mislim o drugom delu sveta koji odbija da razume. Nikoga ne ugrožavam niti volim da mi se išta nameće. U pravu si, slobodnjak sam, i to planiram da ostanem!“
„Tako i treba.. Da budeš svoj, uprkos svemu.“
„Uprkos čemu?“
„Znaš na šta mislim...“ Konobar se približio, odnoseći Alekov tanjir i pitajući ga da li je jelo bilo u redu. Pitao nas je da li želimo neku poslasticu. Alek nije odabrao ništa, a ja sam poželeo da konačno vidim njegov kurac, gubeći strpljenje.
„Ne znam na šta misliš, jer govoriš u nekim šiframa. To me inače jako nervira. Izvini zbog toga, ali ne mogu da lažiram reakcije na takve stvari.“
„Ne tražim da išta bude drugačije, opusti se. Meni si skroz u redu i drago mi je da sam te upoznao. Nadam se da ćemo ostati u kontaktu.“
„Ah... Klasika“, prošaputao sam, više za sebe, opruživši se u stolici, kao da su me ramena zabolela od psihičke tenzije.
„Šta je klasika?! Slušaj, prvo i prvo, ti ne znaš ništa o meni. Znaš samo da sam kontaktirao tvoju drugaricu.“
„Šta treba da znam? Kada ću saznati?!“
„Slagao sam te da želim da se oženim. Nije mi to ni na kraj pameti.“
„Dobro... Verovatno još hiljade ljudi to ne žele iz različitih razloga. Koji je tvoj?“
„Prosto nisam siguran... da sa nekim mogu prosvesti čitav ostatak života.“
„Ali da provedeš i pet minuta, imaš sliku osobe koja bi to bila, odnosno kog pola?“
„Imam... Ali nije tako isključivo kako se tebi čini. Zar se tebi nikada ne desi da se zamisliš sa ženom, na primer?“
„Ne.“
„Ti si toliko isključiv i tvrdoglav da je s tobom teško razgovarati...“, okrenuo je glavu, u potrazi za konobarom, vadeći novčanik.
„Nisam, nego tebe ni život van ove države nije promenio, ti živiš u kalupima, nesiguran si u bilo šta, nemaš hrabrosti za...“
„Za šta... Sebastiane? Za šta mi to fale muda, hajde mi ti stručno objasni?!“
„Ne znam da li ti fale, nisam proverio..“
„Hoćeš da proveriš?!“, odjednom me je prostrelio ludačkim pogledom kao da će me jebati ili ubiti u narednom trenutku.
„Znaš da hoću“, odgovorio sam mirno.
Zapalili smo po cigaretu istovremeno i ostali da se gledamo u tišini kao dva kunića pred eksperimentom.
„Jednom u životu i to da probam...“, presabirao se.
„Jebi se...“
„Neću sam... Tebe ću... Ako hoćeš...“
„Zato si mi se i javio, zar ne? Zato si me i vodio u sobu, kao slučajno, i zvao me danas na ručak?“
„Možda... Ne znam, nisam planirao, ali me je kopkalo ko si. Svideo mi se tvoj glas još preko telefona..“
„Šta bi rekla Lea da zna da planiraš da me pojebeš?“
„Haha... Ne zanima me, veruj mi.“
„Ozbiljno? Alfa mužjak jebe nekog usputnog ludaka, nije baš prizor za curriculum vitae, a?“
„Kako si bezobrazan! I tako sladak...“ Znao je kako da me razoruža.
Restoran je bio prazan, a ni konobara nije bilo na vidiku. Ustao sam i prišao mu, dok mi je kurac već opasno žurio da ga vidi, probijajući se ka površini.
„Alek... Hajde. Idemo u onu tvoju sobu.. Hoću da me jebeš. Mnogo, i dugo, baš onako... životinjski.“
Ustao je kao išamaran, i slepo me pratio.
Konačno.
Osećao sam se kao da sam položio državni ispit iz dvadesetog pokušaja, kada smo se napokon dogovorili o jebačini. Malo je bilo glupo ugovarati je, ali od ove priče i njegovog pogleda ja sam već bio na ivici i trebalo je samo da me dodirne da eksplodiram.
Legao sam na njegov izgužvan krevet, a on je stajao preda mnom i skidao se. Gledao me je baš onako kako je trebalo- kao pregladnela životinja koja je slučajno naišla na obrok, sasvim spremna da ga rastrgne na parčad i podmiri potrebe za dug naredni period.
Zbacio je sa sebe sve sem majice i ostao da stoji i gleda me kao da će upitati da li mi odgovara ono što vidim. U sobu je ušlo popodnevno sunce i obasjalo mi pred očima lepo oblikovan, prav i debeo kurac kakav sam pretpostavljao da ću zateći u njegovom međunožju.
„I, šta kažeš, je l’ imam muda?“ pitao je hrabro, ali mu je glas zadrhtao.
„Imaš, imaš, i to dobra! Mogu malo da opipam?“
Približio mi se, a ja sam odmah krenuo da ljubim i ližem dugo čekani dezert. Strgnuo mi je gumicu sa kose a ona se razlila preko ramena. Neka pravi od mene kakvu god curicu hoće. Zavrteće se i u tebi moja vetrenjača, samo polako, samleću te kad-tad..
Sisam mu jaja predano i polako, usput gledam kako na to reaguje. Mazi me po glavi, dobro je, neka zamišlja koga hoće, ali me neće zaboraviti.
Provlačim ruku iza, milujem mu tvrdo dupe, očigledno ga golicam, a on se izvija ka meni kao spržen svakim dodirom pozadi. Namerno nastavljam, kada se nasmeje. Gleda u moje oči, dok mu lagano drkam i stavljam kitu u svoja usta. Nepomičan je i sve radim sam, a on gleda li gleda, postaje sve čvršći. Tvrd je i vlažan kao neki odvojen deo tela, alatka blaženstva.
Ja postajem sve brži, gutam i vadim, gutam duboko, sve manji deo kurca vadim, ukusan je, nizozemski, ne sisa se ovo svaki dan, smejem se svojim mislima koje ne zna, a ostale mi čita, kao otvorenu knjigu, zna da sam muška kurva, osećam da sada zna sve o meni i da me ipak želi.
Jebe on moje grlo, da vidi dokle može, koliko ću izdržati. Trza i zabija, okrutno, a gleda me nekako zaljubljeno, valjda da očima ublaži te prodore. Samo karaj, kad sam preživeo Emila, tebe ću već lakše. Slinavim, balavim, ali uživam. Naginje se još, hoće još dublje, ispružam se ka njemu, progutam ga celog i držim dugo unutra, kad odjednom izbija, shvatajući da ponor nema dno.
Penjem se na kolena i okrećem mu se na izvol’te, a on mi prilazi skroz sluđen time što ćemo sada biti u istoj ravni, intimniji. Eto me sa još jednim strejterom kog treba da obučavam.. pomišljam, a on progovara.
„Mislio sam da treba prvo da se ljubimo...“
„Ne, slagali su te za redosled. Prvo se jebemo, a posle sve ostalo.“
Izgleda ga je objašnjenje prosvetlilo, jer me je za čas skinuo. Oni njegovi krupni prsti na mojoj guzici držali su me tako čvrsto da mi se kurac već prilepio uz stomak i čekao da mu olakšam muke. Nivo uzbuđenja kakav sam osetio samo nekoliko puta u životu.
Skontao je da drkam i to ga je napalilo toliko da je za sekund snažno ugurao kurčinu u mene kao da dodaje ciglu u temelj. Uhh. Ovaj će biti jebeno najbolji do sada, strejter moj..
„Ffffff.....“, izdahnuo je vatrene suglasnike u moje uvo, ščepao me obema rukama za ramena i počeo, i sam iznenađen mojom pećinskom vlagom koju nije trebalo podmazivati.
Rastura me u prvih par uboda. Izgleda je baš, baš dugo samovao... Jebe me bez stida i kočnice, samo neka potraje. Uvek sam tih, a sada bukvalno vrištim. Ovo nije seks, ovo je jedno dobrovoljno silovanje! Drkao sam jače, uspaljen kao trodnevna voštanica, ali me je njegova silina izbacivala iz tempa da mi je sopstvena kita ispadala iz ruke.
Vadio ga je samo da bi me prstima širio i zagledao kao da se igra sa potpuno nepoznatom igračkom i istražuje je, što je anal pussy za njega i bila, čitav novi horizont!
Neprestano mi je milovao dupe kao da će od njega izvajati neko novo telo, što me je fino masiralo i opuštalo do saznanja da zapravo vodimo ljubav. Zabija mi tri prsta u čmar i razdrkava ga iz korena šake tako da se čitav tresem, a on me ljubi po leđima, gubeći se u opcijama šta bi pre da mi radi.
Odjednom je prestao i povukao se unazad. Uplašilo me je da odustaje, kada je proturio ruku ispod mene, dohvatio me za kurac i počeo da ga trese tako silno da sam svršio u deliću sekunde.
Pridigao se i zabio nanovo, a ja sam imao onaj stari osećaj i u ovom slučaju- nije njemu samo prvi put sa muškarcem, već mu je prvi put istinski dobro i može skroz da se opusti, da radi šta hoće, jer se i prećutno kontamo, a granice su izbrisane.
Celo moje telo primalo ga je podatno u svoje dubine gde smo se spajali, Alek i ja, sve naše različitosti, države i kontinenti, cigle i vage, uzdasi i krici.
„Ti baš ne voliš da gledaš ko te jebe?!“, obratio mi se, glasom promuklim od brojnih uzdaha.
Okrenuo me je ka sebi i strovalio na krevet. Gledaj me, brate, samo ne prestaj. Legao je na laktove iznad mene, žute lale sa njegove majice popadale su mi na kapke, a on rukom vratio kurac gde pripada, pogađajući jednim potezom pravo u utrobu.
Kreće sa žestokim probadanjem u kome me celog uzima u svoje ruke i drži u vazduhu, a kada se u mene zabije, zajedno padamo na krevet, pa me ponovo podiže tim svemoćnim rukama, opet lebdim, opet zabada i padamo, kao da spojeni prodiremo kroz krevet, i tako skoro u nedogled, jak je i nemilosrdan, kao pero sam u njegovim rukama.
Uzdiže me da sedim na njegovom kurcu, podiže me i spušta, drži me za struk i nabija, očekuje od mene da to radim i sam, cupkam i migoljim se, neću da ispadne, pa ga previjam u sebe i masiram iznutra, a on vrti glavom.
„Jebote... Gde smo do sad bili“, šapuće da ga jedva čujem, čitam sa usana a u glavi isto pitanje.
Traje li traje. Volim kada ga ne vadi. Jebe li jebe, sav sam mokar, a ni on nije bolji. Ipak izlazi iz mene i penje se na moje grudi, izgleda da tu želi da mi ostavi uspomenu. Ali ga prepušta meni! Kurac klizi niz moj dlan, ponestaje mi snage, ali ga neću razočarati.
Pri kraju je, kao da držim malj u ruci, nenormalno tvrd, drhtav i sluzav, miriše na mene. Drkam ga brzo ali ne prejako. Alek je istopljen i miluje mi kosu. Dodajem gas, dodajem i drugu šaku, stisnuo sam tako jako da ga je zabolelo ali mu je to trebalo.
Sada jebe moje šake zatvorene oko njegove kite, jedva prolazi, ponekad otpustim, a onda opet stegnem i povlačim ga kao sumanut. Prosipa Alek kap po kap, krik usporen kao da će umreti, čitavo telo mu se zanosi, po mojoj koži pada njegova kiša, zapljuskuje mi bradavice, stomak. Dugo, dugo, ima tu dosta materijala. I sam se čudi, nasmejan.
Pao je sa druge strane kreveta, a prsti leve ruke mu i dalje prepliću jedan moj pramen.
„Moramo obavestiti Leu da si jebao njenu drugaricu umesto nje..“
„Da, morao bih se pohvaliti. Drugarica je ipak bila bolja opcija“. Okreće se i ljubi me kao da je to već radio, lepi svoje grudi na moje, ne smeta mu da se skroz umažemo. Alek... Kakvo finale... A hteo sam da ga blokiram posle onih prvih poruka.
Budim se u dnevnoj sobi naše kuće i vidim Ivu kako mi pritiska neku krpu na čelo. Kako sam se odjednom našao ovde? Nisam popio ni blizu toliko da se ne sećam povratka iz hotela.
„Bila sam u policiji, prijavila sam šta ti se desilo. Sumnjaš li na nekoga? Uplašila sam se da se nećeš probuditi, doktor je rekao da je bio baš jak udarac..“, sasvim me zbunjuje.
„Pa Mario me je napao... Prijavio sam ga, rekao sam ti kad sam došao u restoran!...“
„Šta pričaš?! Ležao si bez svesti dva dana, Bas.“
Sunce ti jebem, šta je sad ovo...
„Čekaj... A Emil? On ima devojku, rekao mi je.“
„Kako znaš njegovo ime?! Nema devojku, Emil je gej. Hajde lezi još malo...“
„Iva! Ti si mi rekla ime... Neću da ležim! Zašto me lažeš?!“
Uzdahnula je duboko i bilo mi je jasno. Sanjao sam.
Na mesindžeru nije bilo Leinih poruka, niti Emilovog broja u telefonu. Alek?! Gde mi je Alek? Alek zapravo nije postojao... Ustao sam da se progutam sve lekove koje bih pronašao u kući.
„Ima nekog jebenog alkohola?“, lupao sam vratima frižidera a sestra me je gledala sažaljivo.
Kretala je na posao i morala da me ostavi u ovom bunilu.
„Reci Emilu da svrati, moram da pričam sa njim!“
„Ali on te ne poznaje, jednom ste se sreli, sećaš se? Molim te, smiri se...“
Primetio sam da je zaključala vrata za sobom. Nisam imao pojma gde sam zaturio svoj ključ. Prevrtao sam po stvarima, ladicama, nema ga nigde. Jebem ti život! Bacam sve sa stola, pa sa drugog, moram ga naći i hitno videti Emila.
Zadihao sam se i shvatio da sam preslab za ove napore. Okretao se oko svoje ose, unezveren i izgubljen. Kako je sve ovo moguće?! Kao da sam spavao dve godine...
Vratio sam se i rešio da pročačkam još po ormariću u predsoblju, jer bih u njega ponekad ubacio ključ kad se vratim iz grada. I dalje ništa. U besu ga šutiram, ormarić pada, a sa njega i razni naslagani papiri i sranja, neki računi i priznanice od ko zna kada.
Pogledam ispod sebe i vidim da je do vrata odletela čudna razglednica upadljivih boja. Podižem je, a ruka mi drhti. Na njoj je slika crvene vetrenjače i oko nje gusto polje žutih lala.. Okrećem je.
„Vraćam se početkom decembra. Jedva čekam da te vidim! Pozdrav iz Roterdama. Lea“
_________________________________________________________________________________
HVALA svima koji su pročitali priču do kraja. Oprostite mi dužinu :) Ljubi vas Basi, mwah!
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 16 Sep, 2023
- 1165 pregleda
Zahvaljujem, Lorde
Waooo,predobro…Javi kad izadje knjiga
Slazem se sa ostalima. Neverovatno dobra prica koja se cita u dahu. Bravo!
Svaki komentar i kritika su dobrodošli, ništa ne zadržavaj u sebi
hvalaaaa
Dužina priče se nije osetila. Progutao sam je u jednom mahu. Ti fenomenalno pišeš. Samo nastavi.
Eto, rekao ti je dole covek sve sto ti i ja govorim pa da opet ne govorim
Ovo ne bi smelo da bude objavljeno sa "pričama" koje se inače ovde objavljuju. Tvoja knjiga mora biti bestseler... nemam reči. Konstrukcija, tok priče, dijalozi... ja sam bukvalno progutao priču, kao da je dva pasusa.