Poželeo sam za rođendan...

Kada je Ema otišla, Alen i ja smo načeli flašu nekog viskija koji je donela.


“Ja ti nisam kupio ništa specijalno za rođendan, jebiga, ona je birala za oboje”, rekao je.


“Ma nije ni to trebalo, znam da me volite!”, utešio sam ga, a po glavi mi se vrzmala jedna od mojih suludih ideja, ovog puta nešto ekstremnija.


“Imaš neki predlog šta da uzmem? Glupo je, meni si onomad doneo svašta”, i dalje se mučio.


“Pa ne znam… Šta god, na šta prvo pomisliš!”


“Neki dildo, haha”, spustio je pogled.


“A jebiga Alene brate.. Daj mi pravu stvar, makar za rođendan!”


Smejali smo se i pijuckali.


Prebacivao je TV kanale iz fotelje u mojoj sobi, a ja sa kreveta gledao u plafon i kovao plan.


“Sutra utakmica, hoćeš doći sa Emom?”, zajebavao je znajući koliko me fudbal zanima.


“Alene…”, pogledao sam ga dok je pratio neku loptu na ekranu.


“A? Jesi li smislio šta za poklon?!”


“Možda…”


“Ne seri.. Šta??”


“Hm… Kaži mi… Ema poznaje te tvoje ortake?”


“Iz kluba? Slabo, pa znaš da od nedavno igram s njima.”


“Što znači da ne znaju ni mene, je li tako?”


“Kako bi tek tebe znali, brate? Tek su mene upoznali!”, iznervirao se.


“Da, da… A koliko njih ima s tobom u timu?”


“Devet, deset… što?”


“Hm…  Pa nešto razmišljam, ne treba li da vas je više?”


“Pa i u drugom timu je isto desetak.”


“Alene, šta bi ti rekao… Da ja tražim od tebe da ih upoznam? Da mi to bude poklon.”


“Koga? Fudbalere?! Ne kapiram.”


“Vidim da ne kapiraš… Da se nađemo negde s njima i da im objasniš… Da bih ja s njima..”


“Čekaj… Da te…?”


“Da me jebu, Alene.”


“U sunce ti… Ti si skroz odlepio, života mi… Pa znaš ti koliko je… koliko je to ljudi?”


“Pa rekao si. Dvadesetak.”


“Svi oni na tebe jednog?! E baš je vreme da se lečiš…” Skenjao se i skrenuo pogled postiđen kao da će da jebu njega a ne mene.


“Slušaj, hoćeš ti uraditi to što tražim, ili ne?!”


“Sramota me brate.. Dođem i kažem im Ej hoćete da jebete mog drugara, to mu je rođendanska želja.”


“Tako ćeš im reći. Zanima me koliko njih će odbiti.”


“Pa verovatno svi… možda neka neiživljena budala i pristane.”


“Ja se kladim da će se složiti bar osamnaest.”


“I ti si budala, i to ona.. Nemam reči ej…”


“Stani. Nemoj im reći drugara ako je problem, reci drugaricu.”


“A drugarica ima kurac! Posle ja da najebem…”


“Pa reci im- drugarica s kurcem!”


“Ma daj, čoveče…”


“Ja ću se skockati, malo se namažem, frizuru već imam, i eto.”


“I to da im kažem, da ćeš glumiti trandžu?”


“Da ću im izgledati kao devojka… kao profi kurva!”


“Hm… Bože, ko su mi prijatelji dobro sam ja i normalan… Ili nisam.. Zna Ema za taj tvoj poduhvat? Je l’ zato otišla, da me nagovoriš?!”, opasno se unervozio, poskakujući sa udobnog mesta.


“Ne zna, i neće ni saznati, ok? Znaćemo ti i ja.”


“Bolje da nisam saznao ni ja… A… kada bi ti to?”


“Što pre. Nije lepo da poklon čeka dugo a rođendan mi bio juče”, naslonio sam se laktom na fotelju i dugo posmatrao njegov izgubljen pogled.


“Sad sam sve čuo u životu… Hajde da sačekamo da te malo prođe, ok?”


“Sačekaćemo da tebi dođe. Ja sam odlučio, a i ti ćeš učestvovati.”


Skočio je i odmakao se od fotelje, umalo udarivši u televizor u mojoj skučenoj sobici. Počeo je teško da diše i čekao sam da me udari, jer je izgledalo kao da će me prebiti ili otići bez reči.


“Ne mislim da me i ti jebeš, nego da… Da napravimo jedan video zapis, meni za uspomenu. A?”, molećivo sam ga gledao kao dete kada traži nešto zabranjeno.


“Misliš da ja to snimam dok se vi…”


“Da, naći ćemo kameru, pa imaš ti onu svoju, ako se dobro sećam? Snimao si klincu priredbu pre par meseci, zar ne?”


“Decu sam snimao, da, i sad treba tom kamerom da…”


“Alene, nije mi svaki dan rođendan. Ja bih to za tebe učinio. Eto, da ti hoćeš da jebeš par žena, nikom ne bih rekao, Ema nikada ne bi saznala, organizovalo bi se lepo i ja bih to profesionalno obavio za svog prijatelja.”


“Znači da objasnim ortacima da će zapravo snimati pornić?”


“Verovatno sanjaju o tome, ko ne sanja? Ionako im je jednoličan život, bar se meni tako čini, eto prilike da se zabave, opuste i još budu zvezde na nekih dva-tri sata.”


“Pa da je žena u pitanju, ne bi me bilo toliko stid da im predložim, ovako je… Misliće svašta o meni, ne znam da li mogu tako daleko ići. Izvini”, okrenuo se vratima sa desnom rukom prilepljenom na čelo puno teških misli.


“Ti si mi najbliži, koga drugog da pitam? Probaj i ti mene da shvatiš… Ne bi snimao lica, sem mog, to ćemo im reći, samo eto, tela, poneki sočan detalj..”


“Jedino ako mi obećaš da nikad, ali NIKAD više nećeš od mene tražiti NIŠTA slično, niti ćeš ikada pomisliti na takvo nešto...”


“Dogovoreno, drugar moj! Možeš sutra da ih pitaš?”


“A gde… gde planiraš da se snima… taj FILM?!”


“Ovde je nezgodno, mali prostor.. Usko je kod mene, haha… Možda posle te utakmice? Javiš mi kada da dođem, pa ti i ja nađemo tamo neku prostoriju, kada odu oni suvišni…”


“Ok. Idem sada, nije mi dobro brate…”


“Idi odmori, i nemoj da brineš.”


Izleteo je bez pozdrava. Koji sam izrod... Izgubiću ga najverovatnije, a sa njim i Emu, baš kao u filmu, kada se na kocku stavlja i sam život zarad požude. Ali dogovoreno je, bar između nas dvojice, i koža mi se već ježi pri pomisli na neku od predstojećih scena.


Sviće sudbonosni dan. Sa izlaskom sunca razmišljam o obući u kojoj ću se pojaviti, jer je sve ostalo manji problem. Dvaput u životu sam nazuo sestrine cipele na štiklu, dvaput i nikad više.


A mogao bih, Alen će doći autom po mene. Ipak ne, nema izvrtanja zglobova osim kad krenemo u akciju... Ah. Samo profesionalno! Crne patike na suknju? Jebiga. Kakav film, takav i protagonista.


Maj. Mesec rođenja. Preporoda? O da. Krajnje je vreme. Sve me je smorilo. Presrećan sam i bez odeće đuskam po kući, pojačavam muziku, The Knife čuje ceo komšiluk. Pass this on, širim radost, ceo svet je moj!


Oko dva popodne sam se totalno skenjao i poverovao u Alenove reči da nešto sa mnom duboko nije u redu. Zašto mi je uvek trebala neka perverzija? Nije bilo dovoljno što sam odavno „zastranio“, što bi rekla moja jadna majka, pa još nešto dodatno mora biti van razuma, začinjeno, nenormalno.


Oko četiri zovem Alena da vidim šta je uradio povodom plana.


„Hej, šta ima... gde si?“


„Evo presvlačim se pa krećem. Utakmica je u šest. Doći ću po tebe oko devet, pola deset...“


„Čekaj, rekao si im?“


„Jesam...“, odgovara tiho i ozbiljno kao da mi saopštava da je neko umro.


„I? Koliko će ih biti, Alene? Kameru spakuj odmah!“


„Pa ostaće... Ostaće ovi moji. Spakovao sam...“


„KOLIKO??“


„Skoro... svi.“


„Alene, majstore moj! Ljubim te! Hvala ti. Odužiću ti se za ovo, šta god hoćeš, samo kaži!“


„Ništa mi ne treba od tebe... Samo da večeras preživim.“


„Pravi si ortak, nema te država! Čekam te u devet!“


Prekinuo je bez ijedne reči. Alen. Moj drug iz osnovne. Drug iz kraja. Jedan od onih koji ostaju za večnost. Moja sušta suprotnost, ali onaj na koga se možeš osloniti za sve. Čak i nešto ovoliko sumanuto.


Moj Alen, bilo mi ga je žao, a ne bi mi bilo žao ni da me ubije večeras kada sve završimo. Imao je pravo na to, i prihvatio bih sve, i da nikada više ne progovori sa mnom.


Sestrina uska crna majica sa dubljim dekolteom, oko izreza neka blaga čipka. Sasvim kratka, jarko crvena kožna suknja koju verovatno nikada nije obukla niti zna odakle joj.


Ja odavno znam gde se krila. Čekala je svojih pet minuta.


Mazim svoj kurac blago kroz kožni materijal, a on već divlja i uzdiže mi suknjicu. Ludački dobar osećaj, a šta me tek čeka…


Svi pristali… Ili ih je baš elokventno ubedio, ili uopšte ne poznaje svoje saigrače. Zamišljam kako će u jednom trenutku polovina nasrnuti i na njega i neće nam biti spasa.


Drkam ubrzano kao manijak, jer mi ponestaje vremena. Svršavam u suknjicu, zatim ispiram umrljane delove materijala. Već je osam. Još malo nekog alkohola i spreman sam.


Nigde po kući nijedna mrežasta čarapa... Neka, idemo ovako, kao sporty whore! Bitno mi je da sam sa tela uklonio i poslednju dlaku i sam sebi sam neobično gladak. Ne smem mnogo da se pipam jer više nemam ni minut za igranje sa sobom.


Tu je sekina pegla za kosu da se malo izravnam. Maskaru umem da nanesem bez da ogaravim celu facu. Top. Ne bih ništa više dodavao.. Ups, malo njenog parfema pod kosu, da kompletiram ženstvenost.


Cupkam kraj vrata i čekam Alena. Devet i dvadeset, a još ga nema. U sestrinom ogledalu vidim koščatu kurvu sa licem dečaka. Hvataju me naizmenično panika, neizvesnost, strah. Dvoumim se, kada čujem sirenu auta.


Alen me posmatra nekim novim očima. U pogledu mu se mešaju zgroženost i divljenje za hrabrost. I nešto treće, što još ne mogu da definišem. Sedam u auto naglo i instinktivno raširim noge, a suknjica mi odskače do jaja. Jebote, pa gaće sam zaboravio! Ali neće mi ni trebati.


Alen gleda u moje glatke gole noge, ali brzo se okreće volanu i kreće. Svlačim jebenu suknju do pola butina koliko mogu, a već onaj njegov pogled kao da me je pecnuo gde ne treba.


“Čekaće nas njih šestorica, ostali su…”


“Kako to?! Rekao si… svi!”


“Ne, prekidaš me, ostali su otišli valjda na piće pa će se vratiti. Izgubili smo…”


“Izgubili?! E jebiga. Pa eto, bar će nešto večeras dobiti od mene, i ja od njih…”


Alen se počešao po vratu kao da ga je nešto ujelo u toj sekundi. Ćutao je.


“A koliko njih će se vratiti?”, bio sam dosadan.


“Pa šest, sedam…”


“Pa i nije nešto, mislio sam…”


Alen je umalo skrenuo s puta ne videvši vozilo pred nama iako je gledao u put.


“Hajde ućuti molim te, bar dok ne stignemo. A tamo ćeš svakako biti zauzet…”, govorio je ne gledajući me, nekim čudnim tonom koji nikada nisam čuo u njegovom glasu.


Ipak mu je teško sve ovo. Ipak sam sve zasrao.


Pogledao me je kratko tek kada smo stigli, kao da mu se gadim. Bio je uveliko mrak i moj izgled nije mogao nikoga drugog da začudi, što mi je olakšavalo tremu i pomalo žalost zbog Alena.


Koračali smo sporo ulazeći u ogromnu halu, kada se pred nama stvorila starija žena sa nekakvom kofom u ruci, verovatno čistačica. Zakovala je svoje prodorne oči za moju majicu, našminkane oči i gole noge, dok mi nije postalo neprijatno, a srećom smo je u tom trenu zaobišli.


Vodio me je do prostorije u kojoj su nas čekali. Ušao je pre mene, otvorivši širom vrata preda mnom kao da ulazi još desetoro ljudi a ne jedan.


Bila je to manja sala, nalik fiskulturnim u školama. Sredinu su ispunjavale razne sprave za vežbanje, a levo, uza zid, poslagane nagomilane strunjače.


Požurio sam za njim, ali je bez čekanja ubrzao, a meni se srce već popelo u grlo. Približio se muškarcima ispruženim na dve gomile strunjača. Neki kao da su dremali, a neki budno čekali, sedeći. Jedan je stajao, držeći polupraznu flašu koja mi je izdaleka ličila na votku. Doping, znači.


Dvanaest očiju pogledalo je pravo u mene dok sam im se bližio. Tih razgovor koji su vodili je zamukao. Oni ispruženi su poustajali kao da je u salu ušao najstrožiji trener. Tišina. Čujem samo svoje korake. Osećam hladnoću i istovremeno nadolazeći znoj. Prilazim.


“Dakle ti si ta devojka! Pa dobar si…”, pruža mi ruku jedan, pa drugi, treći, redom. Odmeravaju me kao na izložbi. Četvrti mi ljubi nadlanicu i gleda me pomalo zajedljivo. Ne govorim im ime, ne znam ni šta odgovaram u svoj toj zbrci.


Prilazi mi jedan visoki, plav, sa ručerdama kao lopate, pitam se koliki mu je tek kurac. Kažem mu ćao, a svi se nasmeju.


“Dobry wieczór!”, poviče mi on, a ja gledam u ostale. Alen mi objašnjava da je Poljak. Ne znam ni jednom rečju da uzvratim i šapućem tiho “Hello..” a on se smeška. Pomazio me je onom lopatom od ruke nežno po kosi i seo na strunjaču, a onda se i ostali vratili na svoja mesta, i jedan po jedan dohvatili ostatka flaše.



“Dajte i meni malo…”, konačno sam se oglasio jačim tonom. Da li glas treba da utanjim? To mi i nije palo na pamet.


Dolazi flaša do mene. Nikad mi u životu piće nije bilo potrebnije. Puštaju me da nategnem par gutljaja, znajući šta me čeka.


Ogromni su, razvijeni, visoki, nabijeni… Iako su se preobukli iz dresova, jasno vidim svaki mišić nogu, prsa, stomaka. Snažni, i većina dlakava kao medvedi.


Alen se odjednom udaljava, a ja ga gledam prestravljen. Vidim da odlazi da zaključa salu, i vraća se, sa rancem koji je ostavio nedaleko od vrata.


“Hoćeš da budemo brzi, ili da te onako… jebemo baš dok ne svane?”, pita me jedan, koji nije prilazio da se upoznamo, a odjednom se stvorio kraj mene, sa rukom na mojoj glavi dok mi polako uvrće kosu na temenu.


“Ovo drugo”, nasmešim se, a on me zavrne tako da me je cela glava zabolela.


“Voliš grubo, vidim…”, hvata mi desni guz celom šakom i stiska ga čvrsto kao da će ga u momentu otkinuti.


“Ajde ne zajebavaj, pusti devojčicu”, opominje ga drugi, ili šesti, ne mogu još da ih popamtim, razlikujem samo onog stranca i Alena.


Ovaj prilazi, drži me šakom za vrat, i počinje da me ljubi po obrazima, nosu, očima. Zar mora odmah ljubljenje… draže mi je čupanje nego ova intima. Okreće me ka drugom koji stoji iza mene, a lice mi je već mokro od pljuvačke.


Drugi, i možda jedini moje visine, hvata me oko struka i celog prepipava, a onda uzima za guzove, nabija me na sebe i gura ka strunjači na koju padam, plašeći se da će mi se suknjica opet podići pre vremena.


Leže preko mene i trlja se svom težinom dok mi pohotno liže uši, vrat, ramena, a onda zubima pokušava da mi rastrgne majicu. U meni još uvek doza nekog straha, dok mi se kurac polako propinje ka telu koje me pritiska.


Kontam da nemaju nikakav dogovor o načinu ni redosledu, i da će ipak sve biti spontano, kako sam i želeo. Alenova još uvek skenjana faca počinje da me iritira i izbegavam da ga gledam, a kada i budem morao, gledaću u kameru.


Lik na meni daje mi vazduha, jednom stranom tela leže pored mene, a kad sam se uspravio imam šta da vidim. Trojica ispred nas uveliko masiraju kurčeve kroz trenerke i pantalone, gledajući u moje noge i suknju.


Strah mi sasvim nestaje, izmrvljen u životinjsku požudu.


Skrećem pogled ulevo, a jedan je već otkopčan i svoju kitu prinosi mojim ustima. Zevam dok je još i nije sasvim približio, a on mi je ubacuje u širom otvorena usta.


Čujem kako pucaju i drugi šlicevi i šuška odeća koju skidaju. Čvrst je kao kamen i bez štednje mi razvaljuje vilicu. Gušim se a hoću još.


Zabija mi ga i drugi, i treći. Jezivo su žilavi i tvrdi kao stene. Zarivaju mi ga duboko, jako, kao da im žene nisu pušile od medenog meseca. Četiri kurca zaredom u mojim ustima ne toliko naviknutim na ovakvo rasturanje. Adaptiram se, širim, gutam različite obime i ukuse.


Razvaljuju me, smenjuju se brzo, na kratko. Zahuktavaju. Poljak izvlači dugačku kitu iz mojih usta, a umesto nje mi gura flašu duboko u grlo i istresa ostatke votke.


“Drink it, honey, more is coming!”, dobacuje mi svojim smešnim akcentom. Ovaj me produbio i sad mogu da gutam i mnogo veće. Smeje se i sam, i grize mi usne kao neko ogromno čupavo dete.


Pogledam u Alena a on na telefonu. Uopšte ne prati. Odjednom ustaje i odlazi do vrata, otključava ih, a za njim ulaze još četiri momka, od kasnih dvadesetih do kasnih tridesetih.


Sa njima nema upoznavanja, oni drkaju još u hodu. Bacaju još donetih flaša pokraj strunjača, odmah se skidaju i napadaju.


Časte moju oralnu šupljinu sa još par metara kurca dok ostali gledaju. Alen guta knedlu, i obećano ali nevoljno priprema kameru. Gledam ga pitajući se da li zna zbog čega su još pomenuta trojica ili četvorica odustala.


Ali dobro je. Podmiriće me i ova cifra. Jedan od novoprispelih otvara vreću iz koje izbacuje u vazduh dvadesetak kesica kondoma za opremanje ekipe. Svi poleću i svako je dočepao po jedan. Auh.. Sad ćemo da vidimo da li je deset stvarno premalo.


Crveno svetlo na kameri se pali. Upaljen sam i ja, dok me neko s leđa izdiže na kolena. Osećam ruke koje mi brzo miču suknju na leđa, a onda oštar jezik kako me liže i nalazi moju vrelu rupu željnu da je svaki protrese za pamćenje.


Golica me jezik i ulazi, dug i hrapav. Drhtim, izvijam se, gledam oko sebe gomilu ljudi koja drka i sprema se da me noćas oplodi. Alen i kamera kao zamrznuti u vremenu, krije se iza nje i ne mrda niti prilazi.


Osećam pritisak više od dva tela na strunjači, dok se onaj iza mene lagano uglavljuje unutra. Ne znam trenutno koji je, i to me pali više od samog njegovog prodora. Snažno ga je ritnuo i ceo ušao u mene.


Razglavljuje me, dok mi drugi redom prinose svoje kurčeve na novo sisanje, sada dosta duže i slađe. Mog niko ne pipa, ali se sam leluja u svojoj nemirnoj tvrdoći. Još uvek nagonski spustim suknjicu kao da ne znaju šta imam.


Alen konačno približava kameru. Na njoj krajičkom oka vidim sebe kako mi momci jedan po jedan jebu krajnike. Provlačim ruku na svoj kurac i u dva poteza ga cedim na strunjaču ispod sebe, čitavog me drma groznica dok se pozadi već drugi zabija u moju guzu i kida me da jedva izdržavam na kolenima.


Nisam odoleo. U tom trenutku Alenova ruka je zadrhtala, ali je čvrsto zgrabio kameru čim sam to primetio.


Ulazi i treći, nešto nežniji, masira moj unutrašnji kanalčić fino raširen od dva kurca pre njega. Spreda dvojica pokušavaju da mi strpaju isto dva u usta, gutam ih jedva ali uspevam, a onda sledeća tura, kao da ide u beskraj.


Poljak me gleda, drka. Gleda u Alena. Alen menja boje, ali ne ispušta kameru. Četvrti me jebe onako kako najviše volim, ravnomerno i okrutno, ne staje ni sekunde dok sasvim ne poludi i ubrza.


“Primaj ga, kurvo, tako ga lepo primaš, rođen si za ovo”, zabada dugo i kvalitetno, a njegove glasne psovke me izbezumljuju. Sa ovime se i ja ritam i nabijam sve dublje na njega, sa njim baš uživam.


Svršava dugo u meni, drži mi i pomera dupe kao posudu za spermu, ponovo sam ukrućen do daske i ne mogu da verujem da sam konačno u raju. Pomisao da Alen sada snima deo iza mene, zaliva mi jezom pršljenove.


Bolje je za njega da sve snimi kako treba, da ne bi morao snimati ponovo. Ja već hoću opet, a nije ni prestalo. Prestajem da brojim.


Mislim da me trenutno kara peti lik, dugim i tanjim kurcem sasvim u dubinu od čega poskakujem i nabijam se na kurac šestog ili sedmog ispred mene koji me hvata za glavu i ludački jebe već izjebano grlo.


Ovde treba bar dve kamere, moj Alene. Ali biće zanimljivo gledati snimak u časovima dokolice. Mmm.. Uživam ipak u sadašnjosti, dok me neki deseti, četvrti ili sedmi cepa kao krpu. Kao da će probiti negde u creva, do srca, pa do mozga.


Debeo i jedva je ušao, a kada je ušao, ore me kao njivu i uzdiše preglasno, što nikome ne smeta, čak nas sve pali još više.


Kapiram da je bar deset onih kondoma odavno nafilovano i odbačeno. Neki sedaju kao publika, da predahnu. Drkaju lagano, ne žure, gledaju. Alen se vraća napred, i kao da zumira moja usta sa još jednim kurcem u njima.


Pogledam ga a on se udalji. Pogledam malo bolje a njegova usta su poluotvorena kao da i sam jedva dolazi do daha.


Okreću me na leđa i sada ću svakom jebaču videti lice. Ne volim nikoga da gledam dok me jebe, faca mi je tada nebitna. Sklapam oči i čekam da opet dođe na red onaj najbolji. Do tada, oni svršeni su se već ponovo naoštrili.


Ponekog prepoznajem u sebi, naročito onog predebelog što me zaboli, i onog dugog i tankog što bode kao da mi ubacuje klip kukuruza. Poljak još uvek jebeno drka i posmatra.


Trojica mi zaredom sedaju na usta i ovakvo jebanje kad ne mogu da pomerim glavu od butina je teško za izdržati.


Ugušio sam se bar nekoliko puta pre nego što bi smanjili tempo i pomerali se na moj vrat da me jebu sa malo manje pritiska. Ali sam svačiji hir izdržao iako su mi već oči ispadale od napora da ne dišem na usta dok gubim dah.


Ponovo on dole! Omiljeni mi se zabija i prca onako lepo i stabilno, dugo ne gubeći snagu, a od toga ludim. Vidi to i on i uzima moj kurac u svoju ruku.


Konačno… mogu i da ga vidim, jedan je sišao sa mene, a dok gutam seme za semenom gledam ovog, lepog i crnog, mišićavog, iskusnog, gleda me u oči i povlači mi kurac u ritmu kojim me i jebe, ne izdržavamo dugo, a kamera i ostali gledaju kako svršavamo- on u mene, a ja u njegovu ruku.


Za ovoga ću morati da se bolje raspitam kod Alena. Alen jedva drži tešku kameru, sav se uvukao u sebe kao da hoće da nestane sa mesta zločina a kasno je.


Na trenutak sam ostavljen, nema ni jedne ruke na meni, ni jednog kurca u meni. Čudan osećaj odjednom. Neplanirano zatišje dok ne krene sledeća etapa.


Na moje iznenađenje, prilazi mi Poljak i podiže me jednom rukom sa strunjače. Stavlja me sebi na krilo, drugom rukom zašiljava svoju ogromnu spravu u moj otvor. Spušta me polako, a onda izdiže, grli me da ne padnem, ulazi polako, ceo, jedva se pomeramo koliki je.


Ništa ne vidim, samo osećam toranj u unutrašnjosti. Vidi da mi nije baš dobro pa me nešto ljubaka i čvršće grli. Lepi mi grudi na svoje i povlači me skroz na sebe dok mu sedim na tom panju, i kreće da ga pomera gore-dole, gleda mi lice a na njemu ekstaza.


Započinje ludačko karanje dok me čvrsto drži i ne popušta, gde si Alene da ovo zabeležiš, i dalje jedva gledam ali ova ispunjenost do dna i vožnja duge i debele kurčine kroz mene potpuno me podčinjava da sa mnom radi šta hoće.


“Like gettin railed like this… don’t you, little slut??”, čujem reči duboko u uhu, dok mi zubima čupa ušnu resicu, drži svoje zube u njoj.


“Hell yeah...”, odgovaram kao da mu je potreban odgovor da bi nastavio. Od ovoga ludi i galopira. Zver je ušla u mene.


Ostali ga valjda opominju da ostavi još nešto i za njih, kada me skida sa sebe i opet ljubi ogromnim usnama kao da će me u jednom zalogaju pojesti. Samo sam pao ponovo na kolena.


Jedan gleda u moje oznojeno, rumeno dupe dok se ono spremno izvija ka sledećem.. Alenova kamera spuštena blizu mog lica. Ulazi, besni u meni, siluje me, dišem u ropcu, mislim da ne mogu više. Pogledam sasvim slučajno u Alenove noge, a pantalone među njima uzdiže erekcija. Znao sam…


Jebač izvlači kitu, prepušta me ortaku. Ponovo osmom, devetom? Ima li kraja? Gledam oko sebe a svi su uzdignuti, pogledi im zamagljeni i izludeli. Diže se i meni. Ne želim ja kraj.


Oko struka mi je crveni pojas od tragova njihovih ruku. Jedne me prebacuju u druge kao da se preko mene uspinju uz rajske merdevine. Suknjica izgužvana, preznojena.


Kakav Von Trier, kakva Nimfomanka. Sve sam ih zajebo. Lepog li poklona, moj Alene. Gledam ga dok se slatko muči, mada vidim da mu postaje sve napornije.


Skidam se i tražim da me okupaju spermom. Prilaze mi svi, mojih deset kurčeva, neke još malo posisam, neki mi ga udaraju o glavu i zezaju me, smeškaju se kao da se dobro znamo, neki i prskaju, ne mogu dalje da izdrže.


Drkam ih snažno, po dva, treba mi više od dve ruke, svi su dobri, nijedan me nije razočarao. Kao da sanjam, a tu su, mirišu životinjski i prelepo kraj mojih usta, na mojoj glavi, prskaju u moje oči, kosu, oblivaju me kao najuspešniju kurvu noći.


Poljak me mazi po licu, a onda mi zaliva usne svojim brzim mlazom. A onaj moj omiljeni drka sam, onda priđe i po ko zna koji put mi ga nabije u grlo da zapečatimo uspomenu.


Alen samo što nije pao s nogu, kao da ga snaga izdaje, uvija noge, bori se, na samrti je, kamera se zatresa, ali ipak snima, do kraja.


Ulepljen sam sa svih strana i bacam se preko strunjača. Oni pored mene, neki leže, neki se ponovo hvataju za flaše. Kamera se gasi a Alen seda dalje od nas, premoren.


Votka! Pijem i ja, i odlazim na tuširanje.


Sedimo još neko vreme. Poljak me je ogrnuo gornjim delom trenerke i govori nešto na poljskom kao da je zaboravio engleski.


Pričaju nešto o gubitku utakmice, nekim planovima do kraja nedelje, kad neko predlaže da polako krenu. Pozdravljamo se, sa istim osmesima od početka večeri.


Alen ih ispraća i zove i mene da me odbaci kući. Pokazujem rukom da se vrati.


“Eto… zadovoljan?”, pita me, sasvim pokunjen.


“Ne znam, Alene, znaću kad proverim koliko si bio dobar kamerman”, pružam mu flašu.


“Eto ti i kamera, pa sam prebaci snimak.. Kakav dan, čoveče…”, seda pored mene.


“A što su ostali odustali, znaš za razlog?”


“Koji ostali? A, nemam pojma. Nije ti dosta bilo?!”


“Deset… Računao sam na šest plus sedam!”


“A jebo ga ti, šta bi sad? Ćuti, jedva sam i ovo preživeo. Šta hoćeš, pa to je tvoj broj, deset!”


“Kako moj broj?!”


“Pa rođendan… I rođen si… oko desetog. Zar ne?”


“Brate ti ne znaš ni kad sam ja rođen!”


“Znam, devetog, desetog, pa to ti je taman toliko.”


“E nije, Alene. Jedanaestog.”


“Zezaš me sad…”


“Nazovi Emu pa proveri, ona zna, pravi prijatelji znaju.”


“Pravi?! A jebem ti sunce nenormalno!”, krenuo je rukama da me zadavi, smejući se.


“Pošto si lepo povezao da broj momaka treba da odgovara danu rođenja, znači da mi fali još jedan… dušo.” Stavio sam dlan na njegovu butinu, kada je otvorio oči kao hitra divljač kad naprasno upadne u lovačku zamku.


Ćutao je i uzdahnuo, pa spustio pogled i polako sklonio moju ruku.


“Ne moraš da se pretvaraš… Video sam, Alene.” Vratio sam ruku, ovog puta na njegov kurac. Počeo sam da ga trljam i spustio se na kolena ispred njega.


Otkopčao sam mu šlic i brzo izvadio nabrekao organ u obe svoje šake. Prestao je da diše i gledao me kao da sam mu očupao masku sa kojom se rodio.


Zatim je zažmurio i bez reči me pustio da iz njega isisam svu nakupljenu želju, otvrdlu od predugog čekanja, vrelu i mokru od odlaganja i zavaravanja.


Svršio je na mojim usnama, uz jecaj koji je zaparao salu a koji je znao da niko neće čuti, konačno ispražnjen i spašen.


Ruke su mu ostale na mojim ramenima, a prsti su krenuli nežno ka mojoj još ulepljenoj kosi. Osmeh mog najboljeg druga, isti kao moj osmeh, tih, traje kao da će zauvek.


“Eto ti prava stvar od mene… Ipak nisi dobio dildo za rođendan… budalo jedna!”

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara