Zima sa Stefanom
Zove me najviše dvaput godišnje. I razumem ga. Sada ima više slobodnog vremena, ali ima i pedeset tri godine. Žena mu dosta mlađa, i dalje ima svoje prohteve, deci finansiraj studije. Nije mu lako. Ali kad dogovorimo viđenje, kao da se sva ona prošlost vrati, i ponovo je onaj strastveni ljubavnik od nekada.
2005. godina. Upis na fakultet. U početku putujem, ali je naporno. Dajem oglas i pronalazim cimerku, da podelimo troškove. Stančić u užem centru grada. Ona na pravu, ja na književnosti. Ona glasna, ja hoću tišinu. Ona na narodnjacima, ja neki rock fazon. Ona strejt, ja... već tada obrnut. Totalno nepovezani bilo čime što bi spojilo dvoje mladih. Spašava nas samo beskrajna tolerancija za bilo koje sranje koje napravimo.
Moja predavanja su se završavala nešto ranije od njenih, i nagovori mene Sanela da svakog dana dođem do njenog faksa, da je „pokupim“, pa usput nešto jedemo, i prošetamo kući. Pristanem. I načekam se. Stojim napolju, pušim, često se i smrzavam. Nikoga drugog sem nje još uvek ne znam u gradu.
Kasni jer uvek vija neke profesore na konsultacijama da joj nešto dodatno pojasne i jede govna dok je čekam po sat vremena kao budala. Pronađem u međuvremenu neki kafić gde ću je čekati a da ne otpadam kao klošar po ulici. Tu čak upoznam par ljudi i brzo mi proleti vreme. Kasnije nam se Sanela i pridruži. Počinjemo tu da se družimo sa par njih, ali se seljakaju, menjaju faks, nestaju.
Opet je čekam sam. Kraj će prvog semestra. Imam par ok kolega i koleginica, ali nešto se još nismo zbližili. Sanela živi sa mnom pa mi je kao sestra koju bih nekad rado izbacio iz stana, ali svašta delimo i vezali smo se kroz milion sitnih stvari.
Sunčano zimsko podne. Čekam je napolju. U glavi mi naslovi dvadeset knjiga koje treba pročitati do aprila. Izlazi Sanela sa faksa, ali ovog puta nije sama. Žustro nešto rukama objašnjava, sva nervozna, ne čujem šta govori, a pored nje visok i na oko zanimljiv muškarac od trideset i nešto, hoda gledajući u nju i smeši se njenoj upornosti da do kraja istera svoje.
Prilaze mi. Sanela zapenila u priči i ne gleda okolo, ali me je on video pre nje. Staklaste plave oči zabile su se ravno u moje. Kratki talasi svetlo-smeđe kose padaju mu nežno preko slepoočnica. Na njegovom vitkom telu crni kaput do kolena, oko vrata sivi šal na tanke bele pruge.
Elegantne muške braon čizme i široka, pomalo istrošena kožna torba iste boje, verovatno ispunjena hrpom studentskih referata. Topao pogled koji me zagreva na minusu, malo izduženo lice i crte kao Adrien Brody, sa malo izvijenim usnama. Ovo je lepota, mislim u sebi, mlad i blesav.
„Shvatićeš da nisi u pravu, još si mlada i zato nećeš da me poslušaš“, govori joj, a ne skida pogled sa mene. Sanela se okreće u besu i vidi me.
„Moj cimer“, ljubi me u obraz i predstavlja, a ja osećam kako mi obraz rumeni kao da ga nije ona poljubila.
„Stefan“, pruža on hladnu ruku ka mojoj. Moja već drhti. Pomisliće da sam neki narkoman. Prodrmao me je dobro da osetim šta mogu da očekujem. Prepoznali smo se u dve reči, dva imena.
„Vidimo se od nedelje“, govori Saneli, a i dalje jedva da pogleda u nju.
„E u ponedeljak ćete videti, pronaći ću Vam dokaz za sve one tvrdnje od jutros!“, uporna je cimerka. Topim se kako mu slatko persira.
Stefan nas pozdravlja, okreće se i odlazi. Sanela izvlači kapuljaču koja se zaglavila ispod ranca na mojim leđima, jer iz nekog razloga to ne podnosi. Stojim zamrznut.
„Šta ti je? Hajmo na ručak, crkoh od gladi!“
„Nešto te muva onaj profa?“, ispipavam, ne oklevam.
„Ma kakvi, muvaju me svi ostali, a jedino s njim mogu baš lepo da razgovaram. Ali volim malo da ga zezam, misli da sve zna!“
„Svaki dan imaš predavanja kod njega?“
„Ne, ponedeljkom i petkom samo, šteta... A samo rimsko pravo i učim, zbog njega, on nam tako lepo sve ispriča, uživanje ga je slušati, ali zamenjuje nekog starog profu pa nam neće dugo ostati...“
„Opa! Nemoj da se zaneseš, ipak je prestar za tebe..“, govorim njoj, a zapravo govorim sebi.
„Možda ja volim starije!“, zeza se ona.
Otišli smo kući jer su joj se jele palačinke koje je tvrdila da sama najbolje pravi. I ja sam ih obožavao, ali ovog puta uspeo sam da pojedem samo pola jedne, i to na silu.
„Pre bih rekla da si se ti zaljubio, mangupe!“, vrisnula je, prebacujući mi na tanjir još dve palačinke.
„Šta?!“, zagrcnuo sam se, plašeći se da je sve skontala.
„Pa mene zezaš za nekog profu, a ko zna šta ti radiš, ja tebe ne obilazim na faksu. Vidim da nemaš apetit i sav si bled, čoveče!“
Ubrzo ležem jer počinje da me drma groznica. Sanelica domaćica mi pravi čajeve i zajebava me da mi bude lakše.
„To sam nazebao dok sam tebe čekao, da znaš“, uzvraćam joj istom merom.
„Znači ništa od vikend izlaska ni danas ni sutra, možemo da štrikamo džempere ovde ko dve babe“, proriče cimerka budućnost, ali jedna stvar joj ipak promiče.
Meni je sutradan bolje, odspavao sam ukupno deset sati da valjda na sve zaboravim. Razboljeva se ona. I to gadno. Kašlje, curi nos, jedva ustaje do kupatila. Sad ja nju negujem, kao da me je proklela što će joj vikend propasti zbog mene.
Čitam knjigu, a ona traži da čitam naglas dok leži i umire od dosade. Sluša me i zaspi, kada se utišam, a onda skonta da sam prestao i kaže da je baš pratila šta se dešava u knjizi a ja prekinem kad je najbolje. Zajebava me da joj bude lakše.
Nedelja, a nije joj bolje. Sad već razmišlja da će sutra kod lekara. Utopljavam je, merim temperaturu, pravim obloge, ušuškavam, otkrivam, kuvam neku supicu od koje pojede jednu kašiku. Opet joj čitam i opet spava, skoro do kraja dana.
Uveče mi pominje da bi trebalo predati na faks papir sa nekom urađenom vežbom koji je zaboravila, pita mene da li to mogu da odnesem. O, kako rado, draga moja. Samo da vidim onog profu makar izdaleka. Pristajem i jedva čekam jutro.
Budim se u pet sati, u znoju, plašim se da mi se vraća prehlada. Tuširam se, pijem dve kafe, pušim osam cigara, srce mi otkazuje a noge klecaju i dok sedim. Nervozan kao da polažem poslednji ispit. Sanela mirno spava, a kad se vratim ići ćemo kod lekara.
A ne, ne smem nikuda. Jebo je papir, odneće ga kad ozdravi. Ali rekla je da je rok utorak... I obećao sam.
Gušim se, dvoumim, šetam po stanu kao utvara, polako sviće, oblačim jaknu pa je skidam. Obučen sam odavno. U očima mi suze, u gaćama uporna erekcija. Ne znam ko sam. Prepoznajem sve simptome prve ljubavi, odvratno uporne i zaslepljujuće. Grabim njenu fasciklu i izlećem napolje.
Koračam kroz belinu snega i prisećam se kako mi je pre dve godine nevinost oduzela tri godine starija devojka koja me je na žurci pijanog niodakle uzjahala. Kasnije iste godine desilo se i zajedničko drkanje sa drugom uz porniće, i trenutak kada je spustio glavu u moje krilo da mi popuši. Hteo je da odemo mnogo dalje, ali ja sam se nešto pogubio i otišao kući. Iskusan nema šta, ako se računa mašta bez granica.
Ostao sam jednako zbunjen i sa devetnaest. Ćutim i kad imam šta da kažem, kažem uglavnom kad popijem. Depresija već krenula samo se još ne zove tako. Sanela me malo socijalizovala, a i dalje se gubim u mislima. Treba baš neko da me prodrma i da odrastem, a u glavi mi onaj strah šta ako bude sve super pa me ispali, i ostale gluposti koje sam čuo od brbljivih drugarica.
Stižem do pravnog fakulteta, koraci mi sve teži a dah sve plići. Sama zgrada mi izgleda drugačije kao da je prvi put vidim. Drhti mi ona fascikla u ruci, patike mi proklizavaju i gde nema klizavog tla.
Ulazim, a iz kabine na ulazu odmah me startuje portir i pita koga tražim. Ja odmah govorim Stefan, iako treba rad da predam skroz nekom drugom profesoru. Jače je od mene. Čekam ga u holu nekih pola sata, razmišljam da ostavim fasciklu kod portira i odmaglim.
Kad eto njega, bliži mi se sa osmehom iz neke učionice u dnu hodnika. Obliva me uzbuđenje od tih očiju isto kao u petak, samo mnogo jače. Želja i nemir su me pregrejale kao da ću se samo izliti u njegove ruke.
„Znao sam da ću te ponovo videti“, pruža mi ruku. „A šta je ovo, neki izgovor da dođeš?!“, smeška se gledajući u fasciklu koju mu predajem bez reči.
Ćutim, govorni aparat mi je pod ledom, a telo plamti. Samo osećam kako mi se faca iskrivljuje u osmeh koji sve odaje.
„Sačekaj me samo deset minuta, važi? Da odemo na kafu“, govori mi, a ja van sebe, u momentu ne znam ni gde smo, ni gde treba da ga čekam. Odvlačim se u onaj kafić u blizini.
Nije se puno zadržao i uskoro stiže. Raskopčava kaput, skida ga i stavlja preko naslona stolice. Meki, uzak crni džemper na njemu izgleda tako seksi da ne smem da gledam.
Mladolik je, a kontam da je prešao trideset petu. Upravo dok seda preko puta mene, pita me da li sam i ja prva godina kao Sanela, šta studiram, i utvrđujemo da je razlika između nas tačno šesnaest godina.
Zaboravljam sve, pa i da pitam gde je završila fascikla. Ne postoji više ništa i niko sem nas. Stižu dve naručene kafe, a ja ga gledam uspavano kroz dim naših cigareta kao da će ovo trajati večno i da ćemo se sporazumeti bez ijedne moje izgovorene reči.
„Čudno me posmatraš... Nešto nije u redu na meni?“, pita me sa smeškom i zagleda svoju odeću.
„Ne, ne... Sve je... Super“, odgovaram nespretno.
„Mogao bi i ti da skineš tu jaknu, nije ti vruće?“
Eh kad bi znao koliko. Ako je skinem, oduvaće ga moja vrelina. Zapalio me je samom jebenom pojavom. Izbija iz njega i neki iskusan šarm dok okoliša sa mnom kroz nebitna pitanja da me nekako otkravi.
Ostavljam i ja jaknu pored, ne baš ponosan na dečački crveni duks s kapuljačom koji sam prvi zgrabio iz ormara u ranu zoru, a u kome sada sebi izgledam retardirano naspram njegove elegancije.
„Pa ko si ti, mladi čoveče, šta te zanima? Čime želiš da se baviš u životu?“, propituje me kao na ispitu, a ja ni dan danas ne znam da odgovaram na ta opšta pitanja. Opet ćutim kao mutav.
„Ja sam ovde slučajno, još nekoliko dana. Nisu pronašli nikog da predaje, a kolega se nešto odjednom razboleo“, objašnjava mi da ne slušamo tišinu. „Nadam se da ćemo ostati u kontaktu...“, dodaje, a ruka mu se približila mojoj i jednim prstom dodiruje moj. Ponovo drhtim, povlačim ruku da to ne primeti.
„Oprosti.. Nekako si drag dečko, a mislićeš sad da sam ja neki...“
„Šta?“
„Neki pedofil, otkud znam.“
„Ali ja sam punoletan.“
Vratio sam ruku i ugurao je ispod njegove. I dalje se trese, ali je on sada smiruje.
„Odmah smo znali, zar ne? Slušaj, živim sam, ali imam... verenicu. Predugo smo zajedno, a ništa nemamo... Onako, istinski... Planiram da to prekinem, ali još uvek skupljam hrabrost da je zvanično razočaram. Red je da ti sve otvoreno kažem, pa onda hoćeš-nećeš, nema ljutnje.“
„Šta hoću-neću?“
„Da provedeš sa mnom jednu noć.“
Meškoljim se u stolici i izvijam kao da me je nešto ujelo za dupe. Tek sad ne znam šta da kažem na ovako direktnu ponudu. Ali gledam ga ravno u oči, dugo, skamenjeno a istopljeno, kao i on mene. Ne trepćemo, kao da se jebemo pogledima.
Uzdišem duboko, skrećemo pogled samo ka konobaru koji pita da li ćemo još nešto popiti. Stefan mu odgovara da nećemo, kao da ga je iscrpelo moje odugovlačenje.
„Zašto baš ja od svih dečaka?“ , odjednom upitam.
„Zašto ne ti? Poseban si, a i nisi ti više dečak, vidim ja kakve varnice sevaju u tim očima...“, zbunjuje me još više.
Ustajemo bez reči i izlazimo kroz vrata kafića kao neki čudan par. On odrastao, formiran, siguran u svoje izbore, iskusan verovatno sa oba pola. Ja do juče dete, bačen u vatru da se snalazim, opečen ovom zaljubljenošću, smotan i nezreo.
Znam samo da ga želim, ali sve drugo mi je nejasno- i da li je to normalno, i šta ćemo posle, i šta će mi sve to, kada momak mojih godina može da ima ceo svet, a ja biram ovog starijeg tipa na, kako je sam rekao, jednu noć. Smeta mi ta noć koju je odvojio za mene. Hoću mnogo više njega, u mnogo više noći.
Razmenjujemo brojeve i rastajemo se nevoljno a ipak mnogo hladniji nego kada smo se ugledali.
Odlazim sa Sanelom kod lekara. Dok čekam da izađe sa pregleda, u glavi mi gori stotinu i jedna misao. Da li sam pogrešio? Da li je moje ćutanje značilo da sam odbio ponudu? Zašto sam toliki kreten i ne mogu usmeno da se izrazim normalno? Napisaću mu poruku.
Uzimam telefon iz džepa, a na njemu već njegova poruka.
„Izvini... Prenaglio sam sa onim predlogom. Sada shvatam kako je zvučalo. Voleo bih da te vidim ponovo.“
Filmska scena u mojoj glavi. Ono kada je dugo napeto pa se odjednom razrešava i sunce para sive oblake. Presrećan sam.
Odlazimo u apoteku po neku gomilu lekova i sirupa.
„Jesi li našao Todorovića na kraju?“, pita Sanela.
„A??“
„Profesora. Da mu daš one papire. Jesi li ih odneo jutros uopšte?!“
„Jesam, jesam...“, odgovaram brzo da me ne uhvati u predomišljanju, a fascikle se više i ne sećam.
Sanela ostaje kući do kraja nedelje da se oporavlja. Tu sam da joj pomognem, ali sam ovo već neki novi ja. Dešava se da je uopšte ne čujem i samo klimam glavom, a ona je mudra i za čas provali da je ne slušam. Počinjem da je izbegavam, i provodim sate dopisujući se sa Stefanom, dok konačno ne ugovorimo ponovni susret. Želi da dođem kod njega.
Jedna sreda u sred belog januara. Sneg zavejao, deca ispred zgrade se grudvaju do kasno uveče. Mrak još uvek pada rano, ali belina obasjava dolazeću, odlučujuću noć. Sredio sam se i krećem kod njega. Sanelu lažem da se viđam sa koleginicom, a ona zadovoljna što je bila u pravu da sam se zaljubio.
Iste setne stope kroz vejavicu, zraci uličnih svetiljki boje sneg svojim rumenilom i daju svemu neki svečani vajb. Vatreno krštenje preda mnom.
Stefan je na drugom kraju grada, ali umesto prevoza ipak koračam i koračam, kao da dajem sebi još prilika da razmislim i odustanem. Ali sa svakom stopom, želja samo raste, buja, krvari, preliva se, sasvim me obuzima. Ubrzavam korake, letim.
Konačno kucam na vrata stana, promrzao u zanosu. Otvara mi.
Iz pretoplog stana me odjednom preplavljuje miris doma i pripadanja, dok se on, u beloj majici kratkih rukava, povlači unazad da bih ušao.
Tek sada jasno vidim konture njegovog vitkog a ipak razvijenog, žilavog tela. Bos je, u sivom šorcu, kao da je spreman da sve sa sebe skine jednim potezom.
„Uh, ala si zagrejao ovde...“, komentarišem još uvek ozbiljno, a u glavi mi se vrti od nagle promene temperature.
„To je da bi sa vrata krenuo da se skidaš“, namiguje mi i nestaje. Uskoro donosi dve čaše vina i pokazuje mi gde da se smestim.
„Šta ako si mi sipao nešto u piće i silovaćeš me? Koji sam ludak da ovako upadam kod nekoga koga i ne poznajem...“, šapućem sebi u bradu, a gledam ga, i opet se lepim za njegov pogled.
„Odlučio si da rizikuješ, to sa sobom nosi razne mogućnosti... Ali ne brini, nagradiću te za hrabrost!“, pruža mi svoju čašu da nazdravimo.
Ne osećam ukus vina. Sve je u meni blokirano. Kakva li me nagrada čeka... Da li da ga slepo pratim ili se izjasnim čim mi nešto bude zasmetalo?
U tom trenu poželim da sam bar deset godina stariji i da već imam odgovore bar na polovinu pitanja u sluđenoj glavi. Šta ako me bude bolelo? Nisam imao sa kime da pričam o analnom seksu i tome kako to treba prvi put da izgleda. Plašim se, a želim, više od svega. Želim, a hoću da odem iz istih stopa.
On svoje vino pijucka opušteno, zavalio se preko naslona svog kauča, dok ja sedim uspravno kao da sam progutao štap i hvata me nekontrolisana nervoza, kada odjednom osetim ruku na svojim leđima.
Pogledam ga, a on žmuri i mazi me, sasvim polako, da me opusti. Još mi je gore. Ovo je zatišje pred buru. Šta ako bude tražio od mene da ja budem aktivan? Bolje da jebe on mene pa šta bude, samo da ga ne razočaram.
Ruka mu klizi nadole i miluje mi guzu, diskretno, odmereno, kao da pripitomljava neku divlju životinjicu. Podrhtavam ceo, a on to oseća, i ne prestaje. Mazi me oko struka i polako privlači k sebi.
Sasvim smo blizu i nosevi nam se dodiruju. Oči prozirne, azurne, iste kao moje, kao da se gledam u ogledalu. U istom trenu približavamo usne. Pomišljam kako sam zaboravio i da se ljubim ovako izgubljen, ali me on vodi.
Liže moje usne, nežno, otvara ih svojim jezikom, i deo njega je već u meni. Već sam sasvim njegov, samo se još nešto borim i pitam, a njegova nežnost me razoružava. Njegova ruka je prebrzo u mom međunožju i to me opet i pali i užasava, ali kako se moj kurčić budi, mozak lagano usporava tempo.
Jezici upleteni, a onda njegov uleće u moja usta, pa moj u njegova, nekoliko puta zaredom, duboko i brzo, kakva slatka simulacija onoga što je pred nama.. Onda me zapečati čvrsto zatvorenim usnama da se više ne razdvoje od mojih. Istopio me profa.
Ispruža se preko mene i gubim dah. Ljubi mi vrat, a ja pokušavam da zavučem ruku između njegovih nogu. Opipavam tvrd kurac za koji sam tek kasnije utvrdio da je prosečne veličine, a tada mi je delovao ogroman.
Raskopčava me i polako spušta svoje poljupce do mog žarišta. Stidim se jer mislim da mi je mali u odnosu na njegov, ali njegova tehnika drkanja ubrzo ga uvećava kakvog ga ni sam nisam ranije video, i ubrzo mi nestaje pred očima kada ga celog iskusno proguta.
„Dobar si, mali... Hoću da me jebeš!“, govori mi profa odjednom, sasvim izbezumljen gutanjem od koga mu dlačice na bradi obliva pljuvačka.
Opa, šta ćemo sada. Nikada nisam... Kako li ću... Ok, idemo u napad, makar izašli poraženi.
Ustajem bez reči dok se on žurno skida i okreće mi se leđima na kauču. Primećujem da je baš napaljen da ga primi kao starija, zanemarena kučkica. To me izluđuje i odmah prilazim, mazeći mu guzove već sasvim očvrsnut, dok on tiho cvili kao da sam već u njemu.
Primenjujem znanja iz pornića dok usvajam ona nova, životna i svoja. Stefan mi rukama širi svoje guzove, pozivajući me da zaronim. Pljujem u šaku i razmazujem dlanom pljuvačku kružno po glaviću, a onda ga uperim na tačku prodora i tu ostavljam, gurajući snažno dok se on još snažnije širi ka meni.
Ušao sam. Prvi put. U životu. Sasvim brzo, neplanirano, ludo. Hoće da ga jebem... Zapamtiće me. Sa ovim ulaskom u meni se budi sve što sam kasnije postao, a da toga tada nisam bio još nimalo svestan.
Kaže dobar sam, hajde da vidimo... Guram, ulazim duboko, a on već nasrće guzom na moj kurac i pomalo me ometa da održim kontrolu koju želim nad njim. Nad lepom guzom Sanelinog profe. Prva guza u životu se pamti, ona mora biti izjebana i zadovoljena, a ni ja ne planiram da sa njega siđem nezadovoljen kada mi se već ovako lepo ponudio.
Pre toga sam jebao samo jednom, pijan, devojku. Poređenja nema, i na samom sam početku. Ona je bila na meni i bukvalno me silovala. A sada od mene zavisi rezultat i moram da se potrudim. Nema zajebancije, vreme da se odraste.
Umirujem ga tako što mu iznenada udaram guzu brutalnim šamarom nakon čega samo pomera glavu ka meni da vidi šta mi se desilo. Ne dajem objašnjenje, već počinjem da ga karam onako kako mislim da očekuje. Ili bar onako kako ja želim. Ako ih je bilo pre mene, a verujem da jeste, sada ću mu ih sve izbiti iz glave.
Iznenađen je mojom surovošću ali neobično uživa. Što sam grublji, on se više ispruža i više mi se prepušta. Oduvek je tako. Tada prvi put, nakon toga mnogo puta. Kada je kontrola moja, ne puštam je ni na tren. Jebem kao stvar, krpu, običnu rupu, za mene u ovoj ulozi onaj drugi kao da ne postoji, tu smo samo guza i ja.
Prvi put otkrivam sebe ovakvog, prvi put nekoga odvaljujem do bola i potpunog užitka. Osećaj prejeben i svemoćan. Osećaj koji će mi stvoriti zavisnost. Ne znam ja to 2005. godine, samo učim da jebem nagonski, mehanički, bez milosti i trena pauze, samo znam da mogu tako i nikako drugačije.
Okreće mi glavu kao da će mi nešto reći, ali nema kome- moj racio je odsustan. Svakako mi je na kurcu da bude jeban, a ne da razgovara i da se buni. Odustaje i prepušta mi dalje vođstvo, bez pokreta. Shvata da me njegovi pokreti dekoncentrišu i da ih sada ne želim. Držim mu dupe i zabijam kurac kao da jebem dvestoti put, tako je sve prirodno, lako i podmazano.
Cvili on, pa polako zaurla, kada i sam sebe osećam u njemu poput čekića i pitam se kako li će tek mene da zaboli kada se obrnemo. Pomisao na bol, ovako stegnut, sjedinjen, kao glavni deo, glavni sastojak blaženstva, pomračuje moj um do kraja i istresam seme u vreo anus mog profe, zagrejan jebačinom koju neće zaboraviti.
Zašto je tako bitno da me ne zaboravi, zato što je meni prvi?! Ne znam ni to tada, samo znam da mi je važno. Uvek kao da sam na nekom takmičenju, kao da pokušavam da nadjebem onog pre mene.
U drugim sferama života, ovakva ambicija bi bila za svaku pohvalu. A tada i tamo, dok se moj profa previja, moja sperma mu iz dupeta kaplje na kauč, a meni se polako mozak vraća u svoje ležište, samo sam se pitao da li mu se to dopalo ili će me u narednoj sekundi izbaciti iz stana.
Na moje iznenađenje, on se okreće i leže pred mene, drkajući svoj kurac i gledajući me opet onako prikovano pravo u oči. Pokazuje mi očima da bih i ja mogao da mu pušim. Umesto toga, hvatam se za onu poluotpijenu čašu vina.
„Hoćeš li da i ja tebe...?“, grli me s leđa dok sedim i nežno šapuće. Ponovo mi ljubi vrat, ali više ne osećam onu jezu.
Palim cigaretu a on se prstima igra sa mojom kosom i zabrinuto me pita zašto sam odjednom nadrkan, kao da sam ja stariji od njega. A ja već želim onaj svoj muk i neometanu tišinu. Što podrazumeva sat vremena šetnje do moje zgrade.
„Spavaj ovde, ako želiš... Ne moraš sa mnom...“, seda i oblači se, uviđa da sam odlutao.
„Ma kakvi, popijem još ovo i odoh“, odgovaram odsečno, a on mi sipa novu čašu.
Nisam to želeo. Nije me palilo da mi titra i zapitkuje šta mi prija i u čemu je problem. Trebalo je da me odmah tiho izvrne i manijački izjebe. Ali nije. Bio je čovek, a ne manijak.
Bio je nežan i fin kao niko drugi posle njega. Drugi su već i znali šta mi treba čim ih pogledam. A drugačije sam ih i gledao. Moj profa je hteo da i on meni ostane nezaboravan na svoj način. Nikada nije saznao koliko je u tome uspeo.
Nisam mu nikada rekao, niti nameravam. Ali o tome nešto kasnije.
Oblačim se i nestajem, bez poljupca. Instinktivno, kako smatram da treba. Ništa ne lažiram niti to očekujem od njega. Promrmljao sam da je Sanela bolesna i da joj trebam.
Nisam znao da je ostao sjeban dok nisu počele da mi stižu njegove poruke sve do jutra.
Preispitivao se da li me je nečim povredio, da li je nešto pogrešno rekao. Dvadesetak poruka, poslednja da se ponovo vidimo. Odgovaram samo na poslednju.
„Zajeban si, mali“, kaže mi kada se nađemo, ovaj put u kafani nakon par dana, na moj predlog. Ja sam odlučio kada i gde ćemo se videti, a on se nije bunio.
„Ali ti se baš to sviđa, zar ne?“, zajebavam.
„Hm... kako kada... Mislio sam... da smo se nekako vezali, dopadaš mi se. Baš.“
„Misliš oženićeš mene umesto verenice?!“, glasno se smejem i verovatno delujem prilično bezobrazan.
U ovom periodu počinjem intenzivno da pušim i pijem, a umereniji profa me prekoreva zbog toga.
„Kako je na faksu?“, pita me bez veze i usput odmerava, a ja sam se odenuo nešto oskudnije nego što januar zahteva.
„Dobro je, dve desetke ove nedelje“.
„To je zato što si zaljubljen“, sada on zajebava. Samo se nasmejem.
Pogledi mi lete naokolo, ka drugim mladićima i muškarcima, koje sada gledam novim očima, odmeravam tuđe guze dok on hipnotisano gleda u mene i smeši se.
„Ne moraš to da radiš, jasno mi je. Neću te zadržavati niti ćeš ičim biti obavezan da budeš sa mnom, ne plaši se“, govori mi iskreno.
„Kako misliš nećeš me zadržavati? Na koji način to i možeš?“
Video je da nema rasprave. Mladost-ludost. Reči su počinjale da gube smisao, i ubrzo je pio istu količinu kao ja.
Mislio sam da ne konta moj test, ali on samo nije želeo da ga polaže. Postajalo je dosadno, a tada bih već smišljao raznorazne gluposti. Sve mi je dopuštao, kao svom razmaženom klincu. Moram priznati da me je palila razlika u godinama, iako sama njegova iskustva pre mene nisu bila nešto na čemu sam mu zavideo.
U kafani mu se javio neko ko ga poznaje i sav se uzvrteo. Prilika da predložim da odemo kod njega. Obradovao se.
Naša osećanja su bila identična. Zavoleli smo se. Njegov način da to pokaže bio je normalan, pun topline i ugađanja, a moj hladan i okrutan, ispunjen zamkama i sarkazmom. Nismo to jedan drugom zamerili. Znalo se šta osećamo čim nam se pogledi spoje.
„Ti to nosiš cimerkinu majicu?“, pitao me je sa ulaza dok sam skidao tanku jaknu.
„Aha... pa i ona nekad nešto moje pozajmi“, slagao sam drugi deo, već napaljen kao stoka na ono što sam isplanirao.
„Hoćeš da popijemo nešto još ili da se malo... opružimo?“, pitao je šapatom u moje usne.
Poljubio sam ga sasvim mu se predajući u ruke.
„Hoću... da me jebeš odmah kao kurvu!“, isteklo je iz mene ljigavo naređenje. Otvorio je širom staklaste oči.
Skinuo sam se na jakom osvetljenju u sobi, a na meni su zasijale i Saneline tange. Jebem li ga da li su njene, našao sam ih u stanu i pripremio za ovu priliku.
„Mali, ti si skroz lud, pa ne treba mi... Ne tražim ženu, ne moraš to da budeš...“, skroz se pogubio.
„Hoćeš da odem onda?“
„Ma ne nego... Ako ti hoćeš tako, meni ne smeta...“
„Onda se skidaj i jebi me!“
Naguzio sam se ka ivici onog istog kauča, izvio trticu ka plafonu, čekao i pomalo drkao da se zagrejem. Prilazi on, malo me spušta, opet poljupci u vrat a ja gorim.
Ja sam od onih koji nisu gurali ništa u sebe pre prave kurčine. Ko bi rekao. Ali tako je. Alkohol mi je znatno umanjio strah od mogućeg bola i bio sam prava kurvica već tada spremna da primi i mnogo više od profine lepe prosečne kite.
„Mislio sam da ti voliš da jebeš... da nećeš nikada pristati...“, šaputao je a dah mu je drhtao na mom uhu dok je na moja leđa prislanjao svoj topao i sluzav glavić.
„Samo me brzo razvali, hajde. Jako!“
Izbezumio sam ga i nagrnuo je, nije imao drugih opcija.
Razmaknuo mi je crne tangice malo ulevo i nabio mi ga u čmar kao da nam je stoti put. Vrisak je krenuo iz mene ali sam ga zaustavio negde na pola puta i utihnuo je, hrabro progutan.
Čujem njegov uzdah olakšanja i potom mučenja da se pokrene unutra. Pomeram se i sam da razradimo moju rupicu. Pomeram se mnogo više od njega kao da ponovo preuzimam kontrolu. On uživa, gleda otpozadi kako se nabijam nezasit.
Pružam ruke nazad i hvatam ga za guzove. Privlačim ga u svoju dubinu. Tek tada kreće. Savijam se i ne mrdam, prepuštam mu da me nauči, a već znam. Jebe me profa majstorski, uleće snažno, ponekad zapljune svoj kurac, a onda ga nabije tako iznenadno da leluja u meni dok se ne namesti.
Onda ga vadi skroz napolje, malo prodrka, dok se moja rupica hladi, pa mi ga vrati preduboko u svoj vrelini i snazi.
„Jebi me, Stefane, kidaj, karaj me, jako, molim te...“, čujem svoje reči a kao da neka izludela kurvetina povikuje iz mene.
Drži me oko struka i tuca brzo i snažno. Pulsira u meni i jedva uzima dah. Ne govorim ništa više da ne svrši prebrzo. Hoću da uživam, prvi put mi je.
Potrajalo je. Izjebao me je skoro kao ja njega, iako mi se to nije činilo njemu svojstvenim. Izdržao je dugo, zbog mene, osetio je da me svojim kurcem hrani i napaja.
Primetio sam da je blizu svršetka kada je počeo ponovo da mi ljubi vrat. Poskočio sam i sagnuo se da ga izdrkam sebi u usta.
„Ti si... Nenormalan... pa ne moraš...“
Gde ne moram! Svršio je u sekundi u moje grlo da mi i njega razdeviči kako je dolikovalo.
“Ti si moj... Ne puštam te...“, šaputao je ležeći na mojim grudima dok sam mu mazio čelo a on mi ljubio bradavice i igrao se vrhovima prstiju sa njima. Ponekad mi se činilo da ne mogu da izdržim svu tu nežnost, ali samo jedan pogled odmah me je smirivao.
Tu noć sam ostao kod njega, zaspavši zagrljen profinim rukama.
Od tada smo se viđali skoro svakog dana. On bi bio prvi kome bih javljao kad položim neki ispit, i hrlio u zagrljaj da me dobro izjebe i nagradi. Tek dobro izjeban sam se javljao Saneli, roditeljima i sestri.
Sanela je izgubila kontakt sa njim kada se stari profesor vratio da predaje rimsko pravo, što mi je odgovaralo. Nisam bio spreman da joj priznam da se jebem s njenim omiljenim profom.
Verenica mu je bila iz obližnjeg sela i sa njom je posebno ugovarao redovne sastanke da ne bi bilo sumnjivo. Nisam osećao grižu savesti jer bih, kad god bi se čuli telefonom u mom prisustvu, skapirao da je neka hladna i proračunata kučka.
Pitao sam da li mu smeta što je uglavnom sve po mom, što ja biram kada sam jahač a kada kurvica, ali je rekao da mu se dopada kada god ga iznenadim.
Proslavljali smo zajedno rođendane, Nove godine i sve što nam je pružalo priliku da budemo što duže zajedno. Izmišljali smo, za sve pare.. On je lažirao službena putovanja a ja bezočno lagao porodicu i cimerku da se viđam sa devojkom koja nije spremna da ozvaničimo vezu.
Jest, dve godine nije spremna... Sumnjali su, ali me puštali da uživam u lažima. Nisu nikada otkrili ko je u pitanju.
Pravili smo sranja zajedno, isprobali outdoors, skrivali se i jebavali gde smo stigli, nastupio je period kada nisam izbijao iz njegovog stana a njegov kurac iz mene. Naučili svašta jedan od drugog, kao trajni spoj različitosti, divljine i nežnosti. Uživali punim plućima jedan u drugome.
Sve do dana kada je u grad stigao neki novi student književnosti iz neke južne zabiti, a ja se popalio da ću kad-tad osvojiti ulaznicu za njegovu guzu. Neprestano sam pričao o njemu, a Stefan me slušao i čak se pretvarao da je on, oponašajući neki južnjački dijalekt da me zasmeje.
Znao je da sam tek počeo da živim. Pustio me je. Pustio a voleo, i tako puštao i voleo još dugi niz godina.
Viđao je češće svoju verenicu i naredne godine je oženio. Ja sam se vratio u svoj grad. Naše obaveze su se umnožile, a naša viđanja proredila.
Pričao mi je o nekom mlađem momku sa kojim se tajno viđao. Ja više nisam izdržao tajnost, a pomalo mi je zavideo što sam se tome oteo.
Za godinu dana dobio je prvog sina. Predložio je ženi da dečak nosi moje ime, a njoj se dopalo. Da je znala čije je, druga bi se pesma pevala.
Sanela je ponekad dolazila u moj grad. Cimerka je postala advokat, cenjen i uglađen, potpuno se promenila i uozbiljila. Jednom prilikom kada nam je ponestalo tema za razgovor, upitala me je za devojku sa kojom sam se viđao dve godine a da je niko nije upoznao. Odlučio sam da joj tog popodneva sve ispričam.
„Uh, to je poslednje što bih pomislila. Mislim, profa... Pun si iznenađenja!“, komentarisala je burno, ali me nije osuđivala. Razumela me je, toliko različita od mene, a zauvek tako bliska.
Zove me najviše dvaput godišnje. Moj profa. Najviše zimi, najviše u januaru. I kad dogovorimo viđenje, kao da se sva ona prošlost vrati...
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 25 Sep, 2023
- 2257 pregleda
Svaka časz..Fenomenalna priča.
Bravo