Samo moj
Svest mi se vraća. Ne mogu da se pomerim. Vezan sam. I to čvrsto, da jedva dišem.
Debelim konopcem sam obmotan za naslon stolice. Znojim se u nemoći.
Ispod stolice su mi svezane noge, uzalud ih povlačim jednu uz drugu da olabavim konopac, od trenja kao da se sve više zateže.
Na krilu mi leže ukrštene, pomodrele šake, spojene širokom lepljivom trakom.
Ne sećam se šta sam kome uradio da me ovako kazni.
Osećam bol u potiljku kao da sam bio onesvešćen nekim gadnim udarcem. U kakvom sam ovo filmu završio?
Oči su mi preteške kao da ih nisam otvarao tri dana. Mračno je, a kroz uzak otvor između vrata i zida primećujem da je napolju dan.
Odjednom se sećam nedovršenih stvari kod kuće i kako je trebalo da se vidim s društvom uveče. Nema ništa od toga.
I nema nikoga, ko zna koliko sam dugo ovde i koliko ću još biti, a da ne znam ni razlog tome.
Prostorija je velika, hladna, sivih zidova koje jedva nazirem, nalik na neki magacin koji se odavno ne koristi.
Usta mi nisu zalepljena, pretpostavljam zbog toga što me odavde niko nikada ne može čuti.
Pomišljam koliko može biti sati. Izgleda kao da je popodne.
Nadam se da će me onaj koji mi je ovo uradio makar obići dok ne padne mrak i objasniti šta hoće od mene. Tešim se a uporno drhtim, jer ništa ne znam.
Sve ću dati, obećati, samo da napustim ovo odvratno mesto.
Dan 1
Budim se u istom položaju, samo sa mnogo većim bolom u nogama i potiljku. Ili je neko došao i drogirao me, ili sam ubrzo zaspao pod dejstvom nečega što mi je ranije ubrizgano.
Uzaludna pretraga po sećanju ponovo me ne vodi nikuda.
Prostorija je osvetljenija, valjda je jutro.
Razgledam kožu ruku do laktova, podižem ih vezane da opipam lice. Ne nalazim bolna mesta ni tragove nasilja.
Sada boli samo dug period u ovoj pozi, i blaga potreba za pišanjem, koje će mi biti problem u ovoj situaciji.
Sunčeva svetlost se promalja duž ivica debelih cerada kojima su prekriveni ogromni prozori levo od moje stolice.
Pored njih, kroz onaj otvor do vrata sunce ulazi jače i zraci padaju na prašnjav beton nedaleko od mojih zarobljenih nogu. Ali do mene ne dopiru. Kao da sam ostavljen da umrem ovde.
Prestajem da se plašim, shvatam da mi strah neće pomoći. Panika će me samo iscrpeti, a onda će me očaj dokrajčiti.
Pokušavam da kontrolišem disanje, veštački se umirujem i ponovo dremam na stolici, vezan, napet i premoren, u bolu koji postaje sve nelagodniji.
Trgnem se na zvuk. Vrata! Neko ulazi, kao da je najpre udario nečim tvrdim što planira da unese.
Otvara širom. Muškarac u čiju crnu siluetu gledam zaslepljen iznenadnom količinom svetlosti.
Srce mi lupa dok unosi manji sanduk u rukama. Gajba piva, pomislim, da samog sebe opustim jer ponovo drhtim. Zapravo verovatno donosi neke sprave za mučenje i opijate kojima će me dalje drogirati.
Vrata je tako snažno šutnuo desnom nogom da se onaj otvor između njih i zida više nije video.
Spušta sanduk ispred mene. Uspravlja se i gleda me. Uporno i sa nekim čudnim poluosmehom.
Oči smeđe-sive, skoro prozirne, fiksirane na moje. Ogroman je, ili mi se tako čini dok od straha pokušavam da potonem kroz stolicu.
Proučavam ga mirno, bez daha.
Iako je rano proleće, ledi me vazduh koji je uneo, dok gornji deo njegovog tela prekriva samo tamni kožni prsluk, uzak i zakopčan duguljastim drvenim štapićima, ističući u potpunosti svaki nabrekao, sirov i snažan mišić ruku koje su ipak duge i skladne. Žile na njima stoje zapete kao pred pucanje pod teretom.
Nije ovo teretana napravila, ovaj mora da izvlači rude gvožđa ili kleše kamene palate.
Na dugim, jakim nogama su mu pantalone od grubog platna, kao da su ručno prošivene u nekom od ranijih vekova.
Pomišljam da ipak sanjam, i to me na momenat teši, dok razgledam njegovo tamno lice vidno ispečeno suncem i išibano olujama, kao da preda mnom stoji neki srednjovekovni dželat.
Proučava i on mene, ali ništa ne govori.
Lice mu je mirno, i nije to neko karakteristično lice dželata. Ima neke sete u tim grubim crtama. Usne čak lepe, neupadljive.
Šta prvo da pitam? Očigledno je poremećen čim mi ovo radi.
Ćutim, razmišljam, podrhtavam. Šta ako me ubije čim progovorim? Ne smem da rizikujem da me ova grdosija udari ni malim prstom.
Dok se dvoumim, on se već bliži vratima. U grlu mi čvor šta da poviknem. U tom trenu zavlači ruku u neki prorez pantalona i izvlači jebeni žilet.
Pre nego što me je potpuno oblila strava, baca ga na pod pred moje noge. Pogleda me još jednom, bez onog osmeha. Nestaje.
Poslednje što vidim je nešto nalik ogromnom repu koji izlazi iz njegovog vrata. Jedan metar debele crne pletenice koja zastruji kroz vazduh pre nego što se vrata prodrmaju od novog treska.
Na tren sam uspeo da vidim blago zelenilo u daljini.
Šta treba da radim? Više mu ne trebam? Žilet je tu da se oslobodim. Ali kako da ja ovako svezan iskoristim žilet?
Pokušavam da ga privučem nogama, ali ubrzo mi odleće pod stolicu. Ne mogu da je pomerim pod sobom. Nema šanse da ga ičim dohvatim.
Iskrivljujem stolicu i padam. Ponovo me sve boli.
Žilet mi je nadomak glave. Okrećem mu nekako ruke i uspem da mu primaknem prste.
Držim ga u slepljenim dlanovima i polako usmeravam ka sredini gde treba da proreže traku, a da pri tom ne opalim venu.
Načinje ga. Traka sama puca i popušta. Trgam i razvlačim dok se sasvim ne pocepa.
Ruke slobodne! Odvezujem se, odvezujem noge. Šutiram jebenu stolicu i hodam.
Vrata ne mogu da otvorim, a nisam čuo da ih je zaključao. Ako je san, ovo je vreme kada treba da se probudim.
Vrtim se oko sebe, istražujem prostoriju. Iz ove ogromne u kojoj sam bio vezan može se ući u još jednu manju sa desne strane.
Primećujem u uglu neko korito i poželim da se ceo ispolivam, ali kako? Vraćam se do sanduka koji je doneo, prevrćem.
Nekoliko flaša vode. Jednu odmah ispijam celu.
Odlazim da pišam u ćošku pored vrata, zamišljam da pišam po onoj njegovoj mračnoj faci, oslepim ga brzim mlazom mokraće i bežim.
Vraćam se. Pored flaša su razne krpe, čiste, lanene. Dobro. Higijena na nivou. Neke vrećice i jedna veća sa hlebom u njoj. Ok. Ali kako da pobegnem?
Na dnu pronalazim neko penkalo i manju, podebelu svesku. Šta s tim da radim, da obrišem dupe? Ovaj me baš zajebava.
Odlazim do prozora i zadižem cerade. Zelenilo u daljini je ogromna šuma. U kakvu zabit me je dovukao? I kako me je uopšte omamio?
Ništa ne znam. Ali vidim da je staklo na prozorima predebelo da se razbije bilo čime što je meni dostupno.
Donosim tešku stolicu i udaram staklo svuda kao lud, ništa. Pre će se ona raspasti, i onda ću spavati na betonu. Donosim sanduk, probam njegovom ivicom, ne ide.
Premoren sam. Sedam i razmišljam. Pada mrak, ali primećujem prekidač na zidu blizu vrata. Ima struje, upalio sam svetlo. Sad ću bolje da sagledam sav ovaj besmisao.
Skidam se i ulazim u prljavo korito. Zalivam se litrama one vode dok mi jedva ostaje pola flaše za piće.
Pojedem sav hleb koji je doneo. Nek se userem odmah samo da više ne gladujem, ima onih vreća pa ću da upakujem i onda ga zveknem u glavu i umažem govnima kad se vrati.
Bilo je i neke odeće nad onom sveskom. Vadim sve i razbacujem.
Nekakva vunena odora, oblačim je. Izgleda kao babska spavaćica, ali topla je. Od prljave odeće pravim ležaj da se konačno ispružim.
Ostavljam svetlo i gledam u onu svesku.
Otvaram je i pišem svoje ime, prezime, da ih ne zaboravim. Ispod 13. mart, poslednji datum kog se sećam.
Dan 2
Budim se pod upaljenim svetlom u magacinu. Svaka kost me boli, ali je ipak prijatnije nego na stolici.
Ustajem. Napolju je dan. Razgrćem cerade da vidim šumu. Nedostaju mi kafa i cigarete. Hrane više nemam.
Šetam okolo i gledam visoku tavanicu, sav prostor oko sebe bez ijedne mogućnosti da negde nešto razbijem, probušim i na bilo koji način pobegnem. Sve je sivo, hladno, bez utehe.
Odlučujem da zapišem neki trenutan feeling, da nekako samom sebi pomognem da izdržim. Nemam šta drugo da radim, niti imam kako da se spasem, niti čime da se ubijem sem onog žileta.
Nakon sat vremena dolazi dželat. Ne otvara onako bučno, ulazi polako i obazrivo.
Odustao sam od gađanja govnima i kontam da je pametnije da primenim neko jebanje u mozak, da ga nadmudrim. Da ga prvo odobrovoljim i stvorim sliku poslušnog pa ga posle nekako sjebem kad se ne nada.
Ležim pored sveske i pravim se da spavam. Prilazi mi i nogom privlači sebi svesku. Uzima je i otvara, dok ga gledam kroz trepavice. Pogleda u mene, zna da se pravim. Gledam sad i ja.
Baca svesku ljutito na moj stomak i odlazi. Šta kog kurca?? Šta sam pogrešno uradio? Nemam ni mrvu hleba!
Trčim do vrata ali ih je već zatvorio. Čujem sada da ih priteže nekom žicom spolja. Naslanjam se ispruženim rukama na vrata i savladava me potpuni očaj.
Ako je ovo neki umobolan san, bolje da nastavim uobičajene aktivnosti kao da sam kod svoje kuće. Da se pravim lud da ne bih poludeo.
Nastavljam. Bez cigara, kafe i piva. Jedva. Bez jebene hrane. Skoro bez vode. Vodu nategnem iz one poslednje flaše na kratke gutljaje jer mi ponestaje.
Pišem. Šta mi padne na pamet, pišem o svom stanju, o njemu. Mom dželatu.
Razrađujem priču kako mu je život bio bajka, a onda se odjednom dogodilo nešto strašno što ga je pretvorilo u dželata. Lupetam, cepam listove, pa ispočetka, šaram, prepravljam, old school, koje su to muke sada bez dugmeta za brisanje.
Zajebavam se a vidim da je ispisano već dvadesetak listova. Zapadam u san o nekom lepšem danu.
Dan 3
Budi me zvuk metala koji se vuče po tlu. Ušao je i sa sobom doneo neke lance.
Poskočio sam na noge, a on me brzo savladao i prebacio mi jedan oko struka, presavivši me na stolicu oko koje me je ponovo obmotao.
Kraćim lancima mi je povezao ruke i noge. Ponovo na početku. Ponovo gladan i žedan.
Osetio sam njegovu snagu drevnog lovca kojom me je obuhvatio i celog sručio na stolicu.
I njegov miris, divlji i težak, miris zemlje i kore drveta, skorene kiše, i nekih predela kojima nikada nisam kročio. Miris nepojmljivih strasti za koje samo on zna.
Seo je na moju staru odeću, savivši duge noge u kolenima, i uzeo u ruke moju sveščicu.
Iako stalno u istoj odeći, delovao mi je čisto i sveže u toj svojoj zverskoj pojavi. Njegovo plameno, potamnelo lice odjednom je obojila senka radoznalosti.
Gledao sam u njega ponovo bez daha, kao da gledam u nemuštog stvora koji je izronio iz dubine nekog prastarog stabla i na sve četiri uleteo galopom u magacin.
Na moju opštu nevericu i šok, počeo je da lista moje rečenice, da ih čita.
Ćuti on, ćutim ja. Ćutimo od početka. Jebeno mu pišem, a preda mnom je. Pomišljao sam da je možda i nepismen, ako već živi ovim izolovanim šumskim životom.
Uzdahnuo je napeto posle treće strane, zatvorio svesku i ponovo je bacio pred moje noge, strgnuvši lanac s mojih ruku i napustivši me kao da ga je nešto opeklo.
Više me je zabrinulo to zašto je naprasno ispario nego što mi nije doneo ni komad hrane.
Pao sam na svoj tvrdi ležaj, a želudac mi se skupio prazan u bolu. Oblio me je čudan znoj strepnje, gladi i iznemoglosti.
Dan 4
Još je mrak. Budan sam a osećam kao da sam umro. Palim svetlo i ne znam šta da radim.
Čitam sve napisano i pitam se šta li ga je odbilo. Kao da mi je i doneo tu svesku da je nečim popunim. Ali me sve boli i mozak mi ne radi.
Ipak pišem, a onda na ponekoj strani sasvim kolabiram i krenem da iscrtavam drveća one šume ispred, koju ne mogu da vidim u mraku.
Sanjam o begu, a sanjam i o njemu. O njegovom životu o kome pišem.
Kada li će svanuti? Da ponovo vidim šumu. Kao da gubim svest.
Odjednom je svanulo. Znači da sam zaspao, iscrpljen i onemoćao. Pokušavam da se pridignem, ali gubim snagu.
Zaprepašćen, tripujem da imam erekciju. Jebote odakle mi... nisam ni potpuno živ više.
Opipavam. Kurac mi je jebeno tvrd kao stablo.
Potpuno pomućenog razuma, ostajem da ležim, zadižem onu vunenu spavaćicu i gledam ga. Propinje se i traži da ga zgrabim. Ne vidim više jasno, i kao u pijanstvu ugledam dva-tri kurca od svog jednog.
Zažmurim, držim ga, pomeram. Raste, migolji se, boli me to što mi sada radi. Ali mi neće dati mira dok ga ne iscedim.
Pritiskam ga svom snagom koja mi je ostala, ali ne vredi, preslab sam. Odustajem, ali ne i on.
Gnjavim ga kroz vunu, udaram, trljam, on sve veći. Gladim ga i mazim, molim da se umiri. Ništa.
Pozivam u misli nekog svog jebača, prisećam se, upoređujem koji je valjao a da je imao baš prljavu maštu. Masiram jaja, čvrsta su i puna. Ne menja stvar.
Pretražujem po fiokama prošlosti, fiokama kurčeva, svi su nekako bledi, a sad mi treba baš živo sećanje da brzo padnem u nesvest.
Rastežem kitu, bez sećanja, valjda ću uspeti bar za pola sata. Ako ne uspem bar ću se komirati a on nek stoji, ko ga jebe. Eh da ga neko sada izjebe...
Dželat!!!
Nije on tako loš, snažan je. Bio bi ludački privlačan nekome ko živi njegovim životom.
Ima nežne usne pod onom maskom okrutnosti. Da mi ga ispuši sada sočno kao bombonu. Ahh..
Vraća mi se snaga. Zamišljam slike pred očima kao da mi se smenjuju klipovi na ekranu.
On dolazi, ovako, sada, dok ja drkam i zamišljam ga. Spušta se odmah, željan da me sisa kao što nije ni majčinu sisu.
Nepodojen, uvlači ga skroz, brzo, duboko, duboko... mljacka, pljucka, liže mi ga i drka onom moćnom ručerdom od korena, a ostatak mu para ona lepa nebušena usta.
Pušta da ga jebem odozdo, ostavlja usta u mestu dok ga razaram, tonem dok se uzdižem, ne mrda, trpi karanje grla tako iskusno. Dželat postaje moja kurva, šolja za istresanje svega čime me je namučio, gutač nazadrživog, beskrajnog semena.
Grči se pod naletom mog fila u njegovu glavu, mutim i razlivam unutar njegovih usta, usisava me nežno, ne ometa, pušta da ga napunim.
Okrećem se na kolena i pozivam ga da mi pokaže svoj đavolji ud, da mi metu rastrgne jednim metkom.
On ga oslabađa iz platnenih pantalona, dugačkog i izvijenog, tamnoputog poput ostatka svog tela, upadljivo išaranog žilama kao i one ruke. Kurčina mu leluja kao ogromna treća ruka, preti da me raznese.
Naguzim se a on mi pritisne leđa jednim prstom. Padam na stomak.
Leže preko mene snagom diva, širi mi noge i uranja prste veličine prosečne kite koju sam primio, i ovo je već mnogo, a šta tek ima među onim nogama.. Cepanicu koja čeka, dok me širi skoro celom šakom.
Stavlja mi ga, gura, upada čitav. Ovako je bilo onima koji su nabijani na kolac, prostruji mi kroz glavu.
Kreće se, jebe me celog, ne samo čmar, širi se nekud van tela, ili se to ja pretvaram u šupljinu koju rastura.
Kreše, guši, raspolovljava me dželat. Drži se za moj vrat kao za slamku spasa koju njiše, krši, kida i lomi.
Dupe i leđa mi se tresu dok me burgija kao da će me stvarno rastaviti. Više ne osećam bol ni zadovoljstvo. Postaju jedno dok me kara ova šumska zver, rudar koji raskopava do srca, u potrazi za nekim novim blagom.
Telo mi postaje rudnik za njegove kopove, nameštam mu se sve bolje da iz mene sa novim udarom protrese i upije svako zrno zlata.
Svršavam gledajući u svoj kurac koji odapinje kap po kap uvis prema mom sagnutom nosu, prska mi u sopstvene nozdrve, ludim dok ne prestaje, dželat me raščlanjuje na legure za dalje topljenje.
Ispunjava me lavom konačnosti, završetka, smiraja. Sada sam njegov. Sada sam ja dželatova drolja.
Dok se prosipa u mene u divovskim trzajima, čujem mu glas, jeku, kao plač, prvi put. Ako je ovo njegov jezik sporazumevanja, treba češće da me jebe ovako. Da me razjebe na parčad koju ponovo spaja njegova obilna i lepljiva, užarena, divlja sperma.
Mašta je pomogla. Iz mene otiče reka. Ka onoj šumi i spasenju. Mrtav sam.
Došao je tek predveče. Sa vrata mi ugurao novu veknu u vreći, do nje vrelu činiju supe, i bacio ka meni novu odoru. Dok sam ustao, obnevideo i dezorijentisan, već ga nije bilo.
Dan 5
Ispunjavam listove svojom friškom fantazijom. Neka pročita, pa da me lepo izjebe i pusti da idem. Ne znam šta hoće, nek se jebe, nek me jebe, pa da završimo. Nije morao ovako, da me izgladnjuje i vezuje da bi me pojebao. Ne poznaje me.
Pišem i pišem, sada sam sit i ponovo napaljen. Niz bradu mi curi ona njegova supa, zamišljam da me njome hrani a onda me celog zaliva i sa mene gladan posisava svaku masnu kap.
Jebeni dželat, hoću da vidim da li mu je kurac onoliki kao što sam ga zamislio.
Opijen sam bez alkohola, po sivim zidovima zamišljam slike kako me kara u šumi dok se držim za drvo i padam na tvrdu zemlju a on me par puta zaredom odvaljuje od sirove, neumoljive kurčine.
Poludeo sam. Sveska je pri kraju.
Snaga me ponovo napušta. Spavam, prevrćem se, sećam se, ludim još dalje, vraćam se, nestajem, tu sam a lebdim, obavljam potrebe, ležem, ustajem i vrtim se, razgledam šumu i razgovaram sa onima koji nisu tu, haluciniram, gubim se.
Ležim dugo u stanju između svesti i sna, jave i bunila.
Dan 6
Pišem mu sve o čemu maštam, želim da pročita. Neka se naloži, svrši kako želi i konačno me oslobodi.
Za šta mu drugo trebam? Ne mogu da provalim. Jedva me hrani, ne muči me, ni za šta mi se ne sveti, samo me drži ovde valjda da sebi podigne ego tom kontrolom nad drugim bićem. Prepuštam mu je u potpunosti.
Pišem o dogodovštinama koje ima u spoljašnjem svetu, među džinovima i vetrovima, dok žudi da mi se vrati i uvali se u moju toplu guzu.
Imam i spise o njegovim susretima sa ženama, ogromnim i jakim poput njega, sa dlakavim, žilavim pičkama koje ga usisavaju svake noći, iznova željne njegovog debelog kurca da u njima poseje nove generacije takvih kurčeva.
Često na putu kroz šume sreće zalutale grupe istraživača koji ne znaju šta ih je snašlo kada ih sve potrpa u ovaj magacin, sveže i poslaže njihove bele, netrošene guze kao posudice i naizmenično rastura jednu po jednu, jebe dokle god ima snage u njemu, a njegova snaga je skoro nepresušna.
Preživljavam i ubijam vreme izmišljajući priče da ga pogodim tamo gde je najtanji. To je valjda ono što i divovi imaju- slabu tačku, mračnu strast, želju da im se olakšaju napeta muda. Mislim da se neće dvoumiti kada mu se ponudim u takvom trenutku. Ali moram jako pažljivo.
Dan 7
Čekam, nema ga. Prolazi jutro, prolazi podne.
Više ne mogu da izdržim. Skidam vunenu spavaćicu i zavlačim se pod jednu od cerada, lepim se sasvim go uz debelo staklo ne bih li se bar malo osunčao.
Vidim kako dolazi iz šume. Njegov hod je čudan, kao da pomalo hramlje. Izgleda mi visok kao drveće pored kog prolazi.
Gledam ga a osećam kako mi se istovremeno kurac budi a rupica otvara. Od straha, od želje, od čekanja, od ludila. Spreman sam za bilo šta što bude usledilo.
Otvara tiho jer zna da nisam vezan. Ne mrdam.
Čujem stope dok me traži po obe prostorije. Zatim čujem kako seda na pod. Izvirujem. Sigurno zna gde sam ali mu ne trebam ja već moje delo.
Sedi isto onako kao pre neki dan i uzima svesku. Sunce ga obasjava i vidim mu svaku poru. Jaki zraci padaju mu na čelo koje je izborano brigama opstanka u surovoj prirodi.
Može imati i dvadeset i četrdeset godina, nemoguće je odrediti. Izgleda besmrtno u mešavini odlika pećinskog čoveka sa odlikama današnjeg, koji opstaje van civilizacije, pomalo izgubljen i zauvek usamljen.
Oko struka mu je kožni opasač sa zadenutim bodežom čiji vrh se nazire ispod uskog prsluka. Svesku je položio na unutrašnjost svojih listova koji su zategli platno na pantalonama, čvrsti i nabujali.
Guta moja slova, pitam se dokle je stigao. Deluje mi kao da traga za nečim određenim.
Slušam tišinu, kao da mi je i srce utihnulo dok mi napete uši registruju samo povremeno okretanje lista sveske.
Izdaju me noge, neću još dugo moći da stojim prilepljen uz staklo. Leđa su mi se već pregrejala a ostatak tela zaledio.
Lagano otkrivam ceradu i svoje telo, ali on ne obraća pažnju. Oči boje livadskog meda hitro sevaju po mojim stranicama.
Koračam usporeno prema mestu gde se smestio moj čitalac. Poželim da prekinemo šestodnevni tajac i da mi sve kaže. Tišina se nastavlja u svoj svojoj surovosti.
Ne smem da pisnem. Sedam na beton i podižem kolena da prikrijem stidljivu erekciju.
Ne pomera se ništa na njemu osim zenica. Upijaju moju maštu. Prizor je jeziv i nezaboravan. A dupe mi je zalepljeno za hladan beton.
Puzim polako ka njemu da povučem k sebi spavaćicu koja mi je ostala tamo gde se sada oslanja njegova velika šapa dugih, preplanulih prstiju.
Drhtavo pružam ruku, kada se odjednom pokrene kao munja i u sledećoj sekundi osećam da me je nešto teško i vatreno samo odbacilo na mesto gde sam sedeo.
Desni obraz i koren nosa mi pulsiraju kao da je koža napukla a kost slomljena. Spuštam pogled a od bola i iznenađenja mi se oči pune suzama. Razvalio me je udarcem koji me je lansirao nekoliko metara od njega.
Znači imam posla sa potpunim divljakom. Dobro. Neću više mrdati. Ovo mi nije trebalo. Prelazim prstima po obrazu i nosu. Nema krvi, a osećam kao da ističe u litrama.
I dalje se pitam šta mu to čitanje predstavlja. Na trenutke mi deluje kao da samo zuri u slova i da ih uopšte ne povezuje u reči.
Premeštam se sa guza na guz, pa sa butine na butinu, dok on sedi u istom jebenom položaju već dva sata.
Ležem na beton, iscrpljen. Ponovo sam gladan, spava mi se, hladno mi je toliko da mi više nije bitno ni da li će me ubiti ako opet negde pogrešim.
Ispružen sam na nekih tri metra od njegovih leđa. Vidim njegovo dupe fino uvaljeno u moju odeću, dok mu se pletenica na leđima tek lagano zatrese dok sa leve strane sveske premešta pogled na desnu.
Da samo imam neku ciglu da se tiho prišunjam i raspalim ga po toj glavi makar ga ubio na mestu.
Zatvaram oči i mislim da ću po ko zna koji put ovako izmučen izgubiti svest.
Čujem pomeranje. Otvaram oči. Vidim kako pletenica odjednom doseže do betona. Glava mu je izvijena tako da mu skoro vidim ono naborano čelo. Široka ramena čine mu tu guzu nekako uskom i primamljivom mojim umornim očima.
Uzdiše teško i glasno, njegovi uzdasi paraju dugu tišinu. Je li on to drka?
Desna ručerda mu je savijena u laktu i svaki mišić na njoj upošljen u aktivnosti koju ne mogu da vidim, ali je očigledna.
Da mu sada priđem? Ne smem. Tiho prelazim u stranu, da pokušam da bolje osmotrim makar ruku.
Odbacio je svesku ispred nogu, raširio ih i razvlači u vazduh nešto što zaista deluje ogromno kako sam opisao.
Izdrkaće na tu svesku! Šta da radim? Počinjem da puzim polako, u širokom luku da me i ne primeti u svom zanosu.
Pre nego što sam uspeo da mu vidim lice i bacim pogled na kurac, snažno ga je prodrmao i već uvukao u pantalone.
Pogledao me je i naglo ustao, ostavljajući beličastu baru na mojoj crnoj spavaćici. Ostavio je i svesku, više mu nije potrebna. A šta će sa mnom biti?
Pogled mu je mutan i ponovo posiveo. Gleda u mene i ne trepće. Još uvek teško diše, a glava kao da mu se spušta dok mi sve dubljim pogledom fiksira oči. Gleda me ispod oka, konačno trepće.
Prilazi divovskim stopama onoj spavaćici i baca je ka meni. Zgrabim je, ulepljenu njegovim semenom, uvlačim se brzo u nju, gledajući kako se ispruža po mojoj staroj odeći.
Smem li sada da mu priđem? Ne usuđujem se. Čekam njegov znak.
Ali ponovo je muk. Stavio je levu ručerdu pod glavu, ponovo okrenut leđima.
Možda hoće da se privijem uz njega. Možda hoće da ga jebem? Kako da znam? Deluje kao da hoće da spava.
Šapućem da sam gladan, da proverim da li me čuje. Skoro sam zaboravio da govorim i samom sebi zvučim čudno.
Uskoro mu se disanje ujednačava i prelazi u ono duboko i mirno kojim se diše u snu.
Zaspao je! Dželat spava! Mirno. Zna da mu ne smem ništa. Ne smem ni ona vrata da dotaknem, čuće me i uhvatiti za tren oka čak i da uspem da izađem.
Ustajem i šetam, zanima me da li čuje moje korake. Definitivno je izmoren ovim drkanjem.
Odlazim sa druge strane, u nadi da pronađem još neke ostatke hrane. Nema ničega, sem par kapi supe koje isparavaju na dnu činije.
Okrećem se oko sebe i razmišljam kako da ga ubijem ili pojedem.
Na ulazu u drugu prostoriju stoje odbačeni lanci iz kojih sam se oslobodio. Možda je i zaboravio na njih.
Oh, kada bih samo mogao da ih uzmem nečujno i još neosetnije mu u njih stavim i ruke i noge! Srce mi je oživelo i lupa kao na samrti.
Samo polako, jedan sat - jedan korak, ali uspeću.
Uzimam jedan lanac u ruke, podižući ga brzo sa betona da se ne bi čulo.
Srce će mi iskočiti. Spava i dalje.
Umoran sam, slab. Smotan sam za to. Ubiće me za najviše pola sata. Najpre će da me raspizdi onako kao večeras, a onda će me jednom stopom izmrviti u prah.
Prilazim da vidim na kojoj strani sveske je zastao, šta li mu je to bilo najuzbudljivije. Vidim da je ostala otvorena na poslednjoj strani.
Sve je pročitao. Svršio. Usnuo. Kako bi bilo lepo da se okrene, osmehne i pozove me u zagrljaj... Ali to se neće desiti.
Samom sebi lupam šamar da se otreznim.
Vraćam se u drugu prostoriju, gledam u korito, metalno je ali tanko. Nije dovoljno teško da ga njime onesvestim.
Onim sandukom bih ga pri brzini verovatno usmrtio, a ipak ne želim da bilo koga nosim na duši.
Stolica je nezgodna, spičiću ga slučajno njenom nogom i probudiće se.
Molim se svim mogućim antičkim božanstvima da se oglase sa nekim rešenjem.
Gledam u sanduk, u činiju, u stolicu, pa opet u sanduk. Ostatak prostorije je beton. Vraćam se u drugu, nanovo odmeravam korito. Gledam oko njega. Nema ničega.
Instinktivno besno udarim nogom o pod, gubeći kontrolu. Zastajem, osluškujem da li me je čuo.
Diše jednako duboko. A pod mojom nogom se klima jedna od pločica koje prekrivaju tlo. Saginjem se da vidim da li je mogu izvući. Betonska je, ali ne predebela. Poslužiće.
Stojim iznad njegove glave sa četvrtastom pločicom u ruci, iz vazduha vežbam da nanišanim njegovo čelo.
Svetlo gori, noć je uveliko pala. Gušim u grlu sopstveno srce.
Spava spokojno poput deteta, a usnuo izraz mu je sada nekako nežan kao da time planira da me obeshrabri u ovom pokušaju.
Sad ili nikad. Moram da ga onesposobim. Podižem ruke visoko, a one uzdrhtavaju.
Pre nego što me sasvim savlada strah, sunem mu iz sve snage pločicu po sred glave. Držim je dok mi se trese u rukama i gledam da li treba ponovo da udarim.
Zaurlao je ali ne otvara oči. Glava mu pada u stranu. Brzo se saginjem da mu opipam puls.
Dodir njegove kože mi je čudan, kao da činim nešto potpuno zabranjeno i da ću za sve ipak ja biti ponovo kažnjen.
Odmah ga umotavam u lance. Najduži oko vrata, dva kraća oko ruku i nogu. Kopčam ih na najbližu kariku, stežem da ne može da mrdne kada se osvesti.
Krećem prema vratima. Otvaram ih. Izlazim napolje. Pravim par još uvek bojažljivih koraka.
Hodam, slobodan. Šuma je sada blizu. Mučitelj više neće mučiti. Ali šta ću sa njim. Ne mogu tako da ga ostavim. A hoću i ja njega malo da mučim. Vraćam se.
Na stolicu ne mogu da ga navučem, ali poslednju kariku najdužeg lanca zadržavam u ruci. Za sada je bitno da neće moći da ustane niti da me udari.
Ležem pored njega. Želim da mu uradim sve što je on meni, ali mi kapci padaju. Još uvek se plašim da ga dodirnem.
Kraj lanca motam oko svojih ruku a zatim ih obe pričvršćujem između butina.
Budim se u rano jutro dok još spava. Privezujem vrata žicom i odlazim.
Pretražujem odjednom beskrajan prostor. Čujem cvrkut ptica.
Bližim se maloj brvnari u šumi, nadajući se da tamo drži hranu.
Otvaram tiho, da ne naiđem na još jednog dželata. Pomislim kako bi bilo slatko da me nategnu i nafiluju dvojica, shvatam da sam luđi od onog vezanog u magacinu. Smejem se, lud i pregladneo, protežem umorne noge šutirajući stvari po njegovom domu.
Poneki obešen kožuh i komadi životinjske kože sa ostacima krzna. Čudni mirisi, ne toliko neprijatni koliko prejaki za moj njuh. Na rubu nalik polici neke začepljene pozelenele tegle kojima ne prilazim.
Manji panjevi umesto stolica i ručno istesan nezgrapan drveni sto. Na njemu platnom prekriveno nešto što podseća na hranu. Dva hleba! Jedan potamneo, ali drobim i gutam.
Trpam ostatak u platnenu torbu koju pronalazim u prostoriji, grabim i nekoliko flaša vode.
Na kraju stola okrugla kutijica koju na brzinu zagledam i otvaram. Neka biljna mast, konačno prijatan miris. Taman da namažem obraz koji mi je rascepao.
Odem u dubinu šume da udahnem vazduha i do kraja slistim načetu veknu. Napijem se vode, umijem, ispišam. Vraćam se u magacin.
Ulazim tiho i odmah gledam na mesto gde leži. Tek se sada budi.
Otvara širom oči, diže se na kolena. Bacam torbu i odmah grabim lanac. Zagleda lance, drma ih, ali shvata da ne može nikuda. I ne može mi ništa. Zbunjeno trepće, a prsa mu izdižu ravnomerni, teški uzdasi.
Gleda u torbu. E nećeš jesti, majku ti divljačku, ima samo da gledaš.
Sedam dalje od njega, jednom rukom vadim flaše iz torbe, u drugoj mi mirno počiva lanac.
Gleda u vodu, krišom obliže usne. Pretvorio se u pravog poslušnog ljubimca.
Ustajem i pokazujem mu da sedne na onu moju stolicu. Sluša me. Vezujem mu struk onim istim, neprerezanim konopcem.
Vraćam se, pijem, jedem, zajebavam ga i gledam. Oborio je pogled. Izlazim napolje da se već jednom iskenjam kao čovek.
Lutam i razmišljam. Pronalazim rečicu u kojoj se konačno kupam. Trljam sa sebe sve tragove zatočeništva. Ležem na sunce da me osuši i oporavi.
Šetam. Udišem. Živim slobodno, ali me on i nevezanog vezuje. Šta ću sa njim?
Najpre hoću da vidim onaj kurac, a posle kako nas ponese. Vraćam mu se radostan.
On baš i nije. Ne gleda me. Gleda u svoje vezane ruke, a katkad podigne plašljiv pogled onako ispod oka.
Tek sada potpuno shvatam kako mi je bilo, dok njega gledam u istom položaju. Tako bih ga izveo na ovo sunce, da čitav dan vodimo ljubav na livadi ispred šume. Ali on je zver, a sa zverima to ide drugačije.
Gledam ga tako ogromnog i potlačenog. Snažnog a zarobljenog. Od stene odvaljenog a vezanog. Tako slobodnog a sada mog. Samo mog.
Kurac mi je kao kamen. Podignut i oštar kao sekira spremna da mu padne na tu lepu pognutu glavudžu.
Odustao je od života, sigurno misli da ću ga dokrajčiti za sve što mi je uradio. Ne sluti da će mu ovo biti dan za pamćenje.
Prilazim mu. Podiže pogled i gleda me molećivo. Ne pale me takvi pogledi. Besnim.
Kleknem ispred njega, raširim mu malo one nožurde. Polako mu stavljam ruku na kurac. Nisam ga ni dotakao a on je poskočio u mestu. Iz njegovih ruku ispada žilet.
Kako li ga je pronašao i dohvatio? Bacam ga u stranu, smešim se i vraćam ruku u toplo međunožje. Izvija se i otima, ali trljam. U meni raste bura. Pogled mu je ubitačan i da može sada bi me zaklao.
Povlačim mu pantalone dole. Nema gaća, kurčina odmah iskače. Teška, masivna. Da, ona iz mašte. Nije cepanica ali je najveća koju su moje oči srele.
Ceo mu je taman i sjajan kao da je nauljen. Prožima me jeza od veličine ove stvari. Konta on da nesvesno gutam knedlu, smiruje se. Prestaje da se otima. Ali nije navikao na tuđi dodir.
Glavić mu je ogroman ali u ravni sa ostatkom. Sve je jebeno uveličano kao da sam na nekim drogama. Kako da ovo stavim u usta. Uzimam ga najpre u obe šake, a treba mi još jedna da ga izmerim.
Šake su mi oko njegovog obima malene kao u devojčice. Stiskam ga da mi se prsti spoje, ali nemoguće je. I tvrd je, već tvrd kao drvo, vreo. Divlji kurac mog mučitelja konačno u mojim rukama.
Drmucka se i previja, poskakuje u mestu i vrti se, golica ga moja jezičina koja mu pere i priprema alat.
Pogledam ga, a on odjednom kao san snova. Postao nešto drugo. Slepoočnice mu obliva znoj, vatra mu guta crne obraze. Oči pomućene, predaju se bez njegove volje.
Uzimam u usta glavić, otvaram se širom ali to je to. To je sve što ulazi. Sisaćemo šta možemo, ali sisaćemo jako.
Tu su i šake, kakve takve, imam bar energije da ga majstorski istresem. Vidim da ga pali, to ne može da sakrije.
Drkam ga obema šakama dok mi je glavić na nepcu kao vrh divovske lizalice. Nisam se mnogo mučio, a i razumljivo je. Ko zna da li mu je ikada iko ovo radio.
Krećući da prska, povukao se ka naslonu stolice, ali mi ga je glava pratila. Nisam ga ispuštao i usmerio sam mlaz nepokorne, iskonske lave da mi zapljusne žedno grlo.
Sasvim se izgubio i zaurlao, a onda sam ga još neko vreme oblizivao, gledajući ravno u medene oči.
Dosta je klečanja, mogla bi i zver malo da puši kurac. Pobrinuću se da sada proba sve što mu je ovaj samotni život uskratio.
Olabavim konopac oko struka, nagnem ga ka sebi. Skidam glupu spavaćicu a kita kao da je locirala usta u blizini i traži ih.
Prinosim mu kurac usnama, ali su zatvorene. Udarim ga snažno po glavi, odjednom ih širom otvara.
Držim mu glavu obema rukama, verovatno nemilosrdno jer mi je sva pažnja u kurcu koji mu uklizavam među vilice sa nekom neobičnom lakoćom.
Miruje, nema šta drugo. Krklja ponekad kad zabodem dublje, ali on moj može da proguta i jače od polovine. Samo nije navikao. Jebem ga lepo, jednolično, siguran sam da će poželeti ponovo, iako tada već neću biti tu.
Pružam ruku da raspletem onu njegovu pletenicu. Buni se i otima više nego kada sam mu vadio kurac iz pantalona.
Za tren mu je lice oivičeno crnom kosom koja doseže skoro do betona. Kakva rasna, divlja kurvetina. Zarivam mu se duboko u grlo držeći mu obraze dok ga punim. Guši se, ali brzo ću. Ovo je moj deo, neka istrpi, i ja sam svašta trpeo.
Neću da ga nahranim, hoću da ga umijem. Da izručim sve po toj ljutoj faci.
Vadim kurac obložen njegovom pljuvačkom, priprema se da pukne. Prodrkam još malo i za kosu mu podignem lice nagore.
Neplanirano prvo prsnem u oko. Zažmuri, gleda na drugo. Dobićeš i u drugo. Oko moje lepo. S tobom i može samo divlje.
Obrazi su mu ulepljeni, a tek sam počeo. Prskam mu po nosu, spuštam se na vrat, pa uzdižem ponovo, obeležavam mu čelo, zatim duge crne pramenove okolo. Ostaci mu kaplju na trošne kožne cipele.
Ovde se završava seksualni deo mog kažnjavanja. Ostali vidovi mi nisu posebno dragi, ali ću ih sprovesti da vidi kako mi je bilo na njegovom mestu.
Brišem mu lice jednom od krpa i poželim da ga poljubim. Izmučen je i nervozan. Oči su mu vlažne i crvene. Dajem mu malo vode, pa otpijam i ja.
Razmišljam da li da ga počastim svojom guzom. Sanjao sam da me neko baš raspori, eto mi prilike. I zaslužio je da jebe, nagutao se kurca kao niko njegov, verovatno prvi i poslednji put u životu.
Imamo samo jedan problemčić. Ovo neće proći bez podmazivanja. I nikakva pljuvačka neće biti dovoljna.
Setim se one masti kojom nisam ni stigao da namažem obraz. Vadim je iz torbe, otvaram i mirišem, a on me posmatra umoran i zabezeknut. Nežna je, sveža i ne previše gusta.
Ostavljam je kraj torbe i prilazim mu. Rasplićem mu kosu sasvim polako i pratim kako reaguje. Trza se na trenutke, ali stidljivo, kao da i sam želi da to potisne.
Prelazim dlanom po tvrdoj koži čela, mazim mu zatvorene kapke. Ne mrda. A da li i koliko uživa, još ne znam.
Stavljam mu dlanove na obraze i približim usne. Otvara oči i gleda me tužno i prestravljeno. Moj stvor bez reči. Mučitelj i rob. Gleda me kao divlje dete tek pronađeno nakon što je izgubilo glas dozivajući sve koji su ga ostavili.
Ljubim ga. Ponovim. Prislanjam usne sve čvršće na njegove. Sve dublje. Mazim ih, svom nežnošću koju pronalazim u sebi, kada primetim da ih polako pomera. Ljubimo se. Ja i div. Ja i dželat. Pali me to, a i njega.
Umalo da ponovo popustim i odvežem ga. Ponovo klečim pred njim, pratim samo pogledom buđenje nove erekcije. Gleda me ludački i za tren je upotpunjena svežom željom.
Pomalo me plaši dokle smo otišli. Bez i jedne izgovorene reči.
Udišem livadski melem sa njegovog kurca dok ga polako razmazujem po njemu i usput masiram maljave grudi, raskopčavajući onaj uski prsluk, pa njegove butine čvrste kao stubovi, testise kao nabrekle kugle. Pulsiraju vrelinom od mog dodira.
Moje ruke svuda po njemu šire opojan miris divljeg bilja koji grize nozdrve. Prejake su, verovatno ih je sam spravio. Moj vidar iz srca divljine.
Namazao sam i njegovu levu nadlanicu, a onda utrljao u nju onaj raspuknut obraz. Osetio sam kako mu se šaka pomera ka meni kao da želi da me pomazi, ali mu to lanac ne dozvoljava.
Ostatak masti ide na moju rupicu. Željna ga je kao nikoga do sada. Mažem svoj otvor, trljam ga nežno a on mi se već širi pod prstima.
Poza je nezgodna, ali je najbezbednija. Čudno je da ću mu dati svoje dupe da ga raspori, a oduzeo sam mu svaki drugi vid kontrole.
Okrećem se leđima i podešavam. Sve moram sam, jebač mi je u lancima. Pogledam ga na kratko da vidim kakav mu je izraz lica. Miruje i pušta me.
Koža mi odmah puca pri guranju glavića. Primećujem da se izvija ka meni i to mi pomaže. Rukom mu snažno držim kurac na koji pokušavam da se nabijem.
Klizi, podmazano, ali ipak jedva ulazi. I neće moći ceo, to mi je već jasno. A dobar je i deo, dok ne razradimo. Kada? Planiram da ujutru nestanem. Kako? Ne smem da mislim o tome.
Ulazi u mene ceo glavić, konačno, nema drugu opciju. Usmerio sam ga u svoju dubinu i ne može nigde u stranu. Pa još deo ulazi. Vrlo malo.
Sada moram da se spustim, a jebeno će da zaboli. Migolji se u meni, golica lepo, bolno i toplo. Prepaljen sam, plamtim.
Nabijam se do pola a glava hoće da eksplodira. Pogledam ga, a na njegovim usnama je osmeh! On ume da se osmehne. Ispružam se proburažen da ga poljubim, a pri okretu mi ulazi još dublje.
Usne nam ostaju slepljene kada se uglavljuje potpuno u mene. Na guzovima osećam vruće oštre dlake u dnu njegovog stomaka.
Okrećem se i udobnije nameštam, a neman u meni raste i cepa me. Trenutak kada pobeđujem bol zarad ove nove, neočekivane i sumanute slasti koja me je progutala u vrtlog paklenog predavanja i mučenja, i iz njih rođene ljubavi koja bi u nekim drugim okolnostima izgradila ceo svet iz početka.
Jebem se njegovim kurcem kao da on nije tu, jašem ga kao da mu ostatak tela nije prisutan, ne gledam ga, samo osećam, prestajem da ga ljubim jer mojoj guzi sada treba samo kurčina, ona iz sna, tu smo samo moj san i ja, iskorišćavam ga a ni njemu nije nimalo loše.
Čujem njegovo brzo disanje dok pomera šake u lancima na mojim leđima, hladan dodir lanca i vreli prsti mi na kičmi stvaraju dodatnu konfuziju koja mi sam mozak baca u orgazmični trans.
Izvlačim ga do pola pa ponovo jašem do korena, a moj dželat slatko cvili, stegnut nezasitošću analne pičke koju verovatno nikada nije probao. Izluđuje ga euforija otkrivanja, a mene ekstaza njegovog dubljeg prodiranja.
Jašem kao da i nije onoliki. Ne znam kako je ušao, ne znam kako je stao u mene, ali je unutra i uživanju nema kraja. Tvrd je kao beton pod nama, zapet kao lanci njegovog vlasnika, pregrejan kao moje telo koje ga prima, lomi, mesi i savija u sebi.
Zaneo sam se u jahanju kada je već počeo da prska unutar mene. Začuo sam snažan krik, i brzo odskočio. Želeo sam da me umije isto onako kao ja njega.
Zgrabio sam njegovu zmiju okupanu mirisima trava i moje unutrašnjosti, i protresao je što sam jače mogao ka svojim očima.
Svršavanje na oči mi je nekako uvek bilo najintimnije. Nisu ga svi voleli i meni bi se to ili omaklo ili bilo sasvim slučajno, ali kada me neko pita gde ja hoću, samo zažmurim i pokažem na kapke.
Nije isto kao na nos, usta, kosu, kamoli stomak ili leđa. Ne. Ništa nije dovoljno osetljivo kao kapak. Niz njega se mlaz sliva drugačije, mekše.
Zaliva najnežnije kapilare i bistri jednu svežu viziju. Kroz trepavice upliva u donji kapak, slepi se sa suzom radosnicom, pomalo zapeče. Oči, ogledalo duše. Moja duša se kupa u semenu voljenog mučitelja.
Gleda me sa istim poluosmehom kao kada sam ga ugledao prvog dana. Zaspiva na stolici, a ja na već isprobanom tlu prekrivenom odećom.
U zoru se budim i oblačim staru odeću. Ne mogu se pojaviti u gradu u crnoj vunenoj spavaćici. Izgužvan sam i samom sebi odvratan, ali moram da krenem.
Gledam ga usnulog i pitam se kako li se sve ovo desilo.
Nečujno otkopčavam lanac oko njegovih ruku, a one se lagano rastavljaju svaka na svoju stranu.
Zbogom, moje čudno divlje stvorenje.
Ne vezujem vrata žicom, iako bih najradije svih ovih sedam dana sa njim ponavljao do beskraja.
Odlazim koliko me noge nose, a bez jednog dela srca. Ostao mi je zauvek kraj one šume.
Par meseci kasnije, na nekoj dosadnoj žurci kod Alena slučajno sam upoznao još dosadnijeg tipa koji je Emi do duboko u noć objašnjavao poreklo narodnosti i manjina u okruženju.
Uspavljivala me je ta priča kada su se već svi razišli, a meni se ostajalo do kraja da ispraznim sve flaše alkohola koje su imali.
Nisam se uključivao u priču iako mi je postajala zanimljiva dok sam pijan zamišljao slike svega o čemu taj dosadni, a ipak izuzetno obrazovani čovek govori u tri sata po ponoći.
Ema je pomenula želju da živi u divljini, a on se složio, valjda da bi joj se uvukao u gaće, dodavši da etnolozi poput njega u svetu baš beleže porast onih koji se opredeljuju za beg iz grada i novi početak daleko od urbane vreve.
Ema se smešila, polupijana, uživajući u pažnji ovog osobenjaka, po interesovanjima toliko različitog od Alena. Rekla mu je da ona i ne bi otišla daleko, dovoljna bi joj bila i obližnja šuma.
„To ti baš ne bih savetovao“, zasmejao se on, i ispričao joj priču koja me je sasvim otreznila.
Čuo je da u šumi živi čovek kome su nekoliko puta pokušali da pomognu i obezbede mu smeštaj u predgrađu, ali je on to uporno odbijao, i čak napadao bodežima one koji su bili uporni da vide kako tamo opstaje.
Nekoliko njih je iz šume izašlo sa ranama i odlučili su da ga više ne diraju. Dolazio bi samo u obližnje naselje po nekoliko skromnih potrepština nekoliko puta godišnje.
Do šesnaeste godine živeo je u gradu, kada je jednog dana po povratku iz škole zatekao svoje roditelje i dve sestre pobijene u stanu.
Kasnije je dokazano da se radilo o pljački koja je pošla naopako. Porodica mu je bila imućna i otac nije hteo da pljačkašima preda vrednosti koje su bile u stanu.
Niko koga sam kasnije pitao nije znao da mi kaže ime tog mladića. Retko ko ga se i sećao. A možda se odrekao i imena. Jedan stariji čovek mi je rekao da ga pamti kao tiho dete koje je volelo borilačke veštine i gajilo neobičnu ljubav prema knjigama.
Nakon tragedije koja ga je zadesila, zauvek je napustio grad. Nije voleo ljude i nisu mu bili potrebni. Sam je sebi lovio hranu, pravio odeću, sam se i lečio.
Nije želeo nijednu materijalnu vrednost. Nikakvu dodirnu tačku sa civilizacijom. Prekinuo je svaki kontakt sa dvonožnim izrodima.
Neki su mi ispričali da je samom sebi odsekao jezik kako više nikada ne bi komunicirao ljudskim jezikom.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 1 Okt, 2023
- 1900 pregleda
U jbt. Biću tvoja zver
Svaka cast majstore! Bravo