Fraktura

Toplo junsko popodne. Iva i ja na biciklima. Zanesemo se u vožnji i ubrzo završimo van grada.

Predlaže da skrenemo sa puta u šumu da predahnemo. Sa druge strane ceste čekamo da se teretnjaci prorede.

Kod kuće se žalila kako joj jedna guma popušta, ali kasnije nije obraćala pažnju na to. Kao, izdržaće. Sasvim pogrešan korak koji je umalo koštao života.

Čistina, pičimo napred, svežina šume je pred nama.

Nailazi automobil koji nije imao vremena da zakoči kada se Ivin bicikl samo okrenuo suprotno od željenog pravca. Poleteo sam da je nekako pokupim, i sam se našao pod autom.

Sada je ona pritrčala meni, a vozač auta kukao i vikao, hvatajući me ispod ruku da me izvuče i skloni sa puta.

“Polomljena je”, cvileo sam u bolu osećajući da mi je koleno razneto. Odvozi me do bolnice.

Hitna operacija spoljašnjeg meniskusa, ušivanje ligamenata. Nakrljali me količinom lekova koju nisam video u životu.

Ležim sam u sobi sa starijim gospodinom sa sličnom povredom. Pokušava da me zapriča nekim svojim švalerskim podvizima, ali mi se samo spava.

Budim se, valjda je prošao dan. U drugoj sobi sam, a oko mene leže pacijenti u gipsevima. Pogledam dole, i moja desna noga je gipsirana.

Pogledam gore, Ivina glava iznad mene. Plače i drži neotvorenu kesicu s nekim krekerima.

“Dušo moja… ja sam kriva”, grli me, a ja pokušavam da se pomerim. Jedva. Boli.

Vidim da mi je ostavila gomilu hrane na ormariću koji mi je pored kreveta.

“Bili su i tvoji, ali još se nisi probudio”, govori mi, a faca joj iskrivljena u bolu kao da su nju operisali.

Kaže mi da je subota, da je operacija uspela ali da ću morati da ostanem u bolnici bar do srede, pa onda ako me puste na kućno lečenje. Doći će mi sutra svi zajedno, obećava. Daje mi i moj telefon, da se bar nečim zanimam.

Kada je otišla, ponovo dremam. Na krevetu pored mog, dekica sa uvijenom rukom gleda u moje krekere. Nemam snage da se pomerim ni da progovorim da slobodno priđe i uzme svu hranu koja mu se jede.

Dolazi sestra, prepipava me, daje terapiju. Kaže da ja zapravo mogu da ustanem, štaka mi je naslonjena na zid iza ormarića. Ne moram da obavljam nuždu u krevetu, bar me nešto raduje.

Preko puta mene još tri kreveta. Dva muškarca pedesetih godina spavaju, umotanih ekstremiteta. Verovatno saobraćajka. Do njih, u uglu, uzdignuta noga, čitava u gipsu, pripada čupavom tinejdžeru. Garant se slupao nepromišljeno kao ja.

Ja sam između dekice i nekog tipa čije lice je okrenuto ka prozoru i ne mogu da ga vidim. Desna ruka mu mirno počiva kraj tela, a na njoj sijucka burma. Zagledam i vidim da mu je leva povređena, i počiva mu na stomaku, sa gisom od lakta nagore sve do vrata. I ovaj se dobro unakazio.

Na njegovom ormariću je samo telefon priključen na punjač, i do njega prazna čaša. U tom trenutku osetim žeđ i gledam imam li kraj sebe bilo šta da popijem. Uzdižem se polako, kada ustaje i dekica i pomaže mi da podignem flašu vode ostavljenu pored ormarića.

Zahvaljujem mu se i nalivam, dajem mu moje krekere i neke čokoladice. Sada već sedim, a bol je nešto blaži. Uzimam štaku da vidim da li mogu da hodam.

Ustajem i polako pravim par koraka, a dekica mi nasmejano aplaudira. Budi se i muškarac preko puta nas, sa glavom u zavojima. Gleda nas odsutno i uskoro ponovo pada u san.

Dekica izlazi do toaleta, govori mi gde se nalazi i objašnjava kada kome za šta da se obratim i da će mi on pomoći ako mi treba nešto iz prodavnice.

Šetam do onog lika u uglu, da vidim ko je. Prilazim prozoru i naslanjam se na radijator. Mirno spava. Ima lepe, muževne ali nežne crte. Visok je, zaključujem, krevet mu je skoro kratak. Na licu mu je izraz bola skamenjen u snu.

Vraćam se u krevet, pomalo zamoren za prvi put. Obišao nas je i hirurg, utešio me da sam ipak dobro prošao pod autom, da je falio još centimetar da se zauvek pozdravim sa desnim kolenom.

Priča i sa ostalima, a onaj u uglu se ne budi. Pitam dekicu šta mu je, kaže da je pao sa nekih merdevina i da mu je naprslo rame. Dobro, bar obojica hodaju bolje od mene, moći će uvek neko da mi ode po cigarete.

Izlazim do toaleta, pitam gde mogu da zapalim. Sedim kratko u nekoj kantini, ali osećam bol od previše napora. Srčem mlaku kafu i vraćam se u sobu.

Uzimam telefon da pošaljem sestri poruku da mi sutra donese neke knjige da bolje ubijem vreme. Primećujem da je baterija telefona prazna i uskoro se gasi.

Gledam u telefon onoga pored mene, njegov je već napunjen. Samo ću je sa njega nakratko nazvati, objasniću kada se probudi, valjda se neće ljutiti.

Obavljam poziv tiho da ga ne probudim. I dekica je zaspao. Vraćam mu telefon na ormarić, kada me trgne glasan zvuk dolazeće poruke.

“Ne javljaš se, šta se dešava? Čekao sam te sinoć”, reči su nekoga ko mu upravo piše. Ne otvaram poruku, ali ugledam na ekranu umanjenu sliku pošiljaoca i vidim da je to muškarac obnaženih prsa, mišićav i opasno definisan kao da živi u teretani.

Ups… Vraćam sve na mesto, vraćam se u krevet. Pomalo horny, ali se umirujem. Gledam u njegov punjač, džabe, ne odgovara mom telefonu. Čekam sestru da se vrati. Pitam ima li možda takav, a ona mi drsko odbrusi da nema, kao da sam je pitao da mi popuši kurac.

Dekica mi slistio slatkiše, ali odlazi po cigarete i još neke svoje gluposti. Ponovo izlazim, ne daje mi đavo mira, opet pijem kafu. Šetam hodnikom, zavirujem u druge sobe pa se vratim u našu.

Telefon je mrtav, dekica čita novine, ostali u dubokom snu, sestra me kulira. Naspavao sam se i dosadno mi je. Pitaću odmah ujutru da me otpuste ranije.

Kroz prozore ulazi popodnevno sunce, ono bolničko, tugaljivo i posebno. Ne sija ti isto kao kada si kući ili u gradu. Isprano, ispijeno sunce, teško i sumorno, kao da je i samo obolelo.

Za deset minuta drkam u toaletu, valjda ću posle toga i ja zaspati. Pokušavam da ne razmišljam, ali mi je pred očima ona lepa dugačka ruka sa burmom, zamišljam da me on njome stiska i cedi. Svršavam dok mi se celo telo trese. Na sekundu se osećam živim.

Vraćam se hodnikom skroz oslabljen, da nemam štaku verovatno bih pao. Odvratan sam samom sebi kad ga se setim kako spava u onom bolu.

Ulazim u sobu, a on odjednom budan. Sedi uspravljen i gleda pravo u mene. Promrmljam neki pozdrav, postiđen. Prilazim svom krevetu sporije nego pre.

“Izvini, uzeo sam tvoj telefon da nazovem sestru, moj je prazan…”

“U redu je, uzmi kad god ti treba”, odgovara mi srdačno.

Deluje mi par godina stariji od mene. Crna kratka kosa, gusta. Iste tamne, sjajne oči. Nema više onog bola na licu. Telo jako, ne toliko mišićavo kao kod onog što mu šalje poruke, ali čvrsto, zategnuto, masivno.

“I šta se desilo sa merdevinama?”, iskrivljujem glavu ka njemu kada sam se smestio na krevet.

“Sa merdevinama?! Ne znam, ali mislim da su u boljem stanju nego ja!”

“Pa kako si pao?”

“Krečimo stan već par nedelja, i dok sam završavao plafon klinac je dotrčao, slučajno me zadrmao i prosuo celu kantu po podu. Probao da je uhvatim, i sunem dole i razbijem se k’o...”, odmahuje glavom i slobodnom rukom kroz grozno sećanje.

“Au jebem ti… Jesu ti namestili rame?”

“Da, pre dva dana. Ali moram da mirujem. A sve čeka na mene... Sad je žena zvala svoju braću da to završe, ma, ludnica…”, zavalio je glavu u jastuk, umoran od sopstvenog života.

“Tako prođe ko voli da se penje”, pokušavam da ga zasmejem. “Idealan muž, otac, šta sve nisi, a?”

“Ah… A ti?”, okreće se ka meni. Pripovedam mu svoju dogodovštinu, ali opet šaljivim tonom, jer više od svega želim da ga odobrovoljim i da nastavimo upoznavanje.

Večeramo neku splačinu od supe, uz neki hleb od nekoliko dana. Ali sve mi je potaman. Pogledam ga ponekad a on se nasmeje.

Dekica mi donosi kekse i čokolade da mi vrati one što mi je zaplenio, a ja ih delim sa ovim neodoljivim, oženjenim slatkišem. Ostali nas utišavaju dok se smejemo.

Svestan sam kakav mi je pogled. Znam da mi kurac viri iz očiju i mrzim što je već prilično primetno, napadno, što ne uspevam da iskontrolišem.

Zaspao je ponovo pre mene, kada sam napravio uobičajenu turu hodnikom, u kantinu, pa na drkanje. Zamišljao kako ga ljubim po celom onom čvrstom telu. Žurio sam da me neko ne zatekne ispruženog u kabini kako u zanosu gulim kurac dok mi noga treperi u gipsu kao da će otpasti.

Vraćam se, a on razgovara sa hirurgom. Na licu mu osmeh. Već mi se to ne dopada.

“Ujutru idem kući”, kaže mi radosno.

“Dobro je…”, glumim i ja radost, a bol iz kolena mi se širi kroz dušu.

Moraću nešto da učinim. Hitno. Otići će mi, ispustiću ga.

Odlazim do prozora, dok on kucka na telefonu. Sigurno ugovara sastanak sa onim bilderom.

Okrećem se i gledam u mrak. Ni mrak iz bolnice nije isti. Ispunjava sve- i nebo i okolinu bolnice, gust je, nepregledan i zloslutan kao da nikada neće proći.

“Hoćeš na kafu do kantine? Da malo prošetaš”, pitam ga tiho, gubeći nadu. Pristaje.

Ustaje usporeno i hoda za mnom. Dva invalida, a svako sa svojom tajnom. Kako romantično.

Sedamo u kantinu, kada mi uzima jednu cigaretu a ja mu je zapalim. Pogleda me pomalo sramežljivo. Ali me gleda mnogo direktnije, slobodnije nego u sobi.

Priča mi o glupostima, poslu kojim se bavi, klincima. Smeškam se i ne želim da ode kući.

“Izvini za telefon, bilo mi je hitno”, vraćam se na priču o pozivu.

“A, ma nema veze, što se opet izvinjavaš?!”

“Nisam hteo da pomisliš da ću nešto da čačkam dok spavaš, nisam takav…”

“Je l’ nisi?”, odjednom mi namigne kroz dim. Nasmejem se zbunjeno.

“A video sam samo neku poruku, eto, baš u tom trenutku je stigla. Samo sam nazvao sestru i ostavio telefon.”

Klima glavom usporeno, sve mu je jasno.

“Pa dobro… Ne poznaješ me, ne možeš nikome reći. Dosta mi je i braka i rutine, šta da ti kažem…”

“A ko ti je taj?”

“Hm… Neki tip za provod. Mada mi je malo… Ne znam, viđa se sa baš dosta njih.”

“E to ne valja. Treba ti jedan ali vredan”, ostajem dugo zagledan u njega, kada počinje ubrzano da diše gledajući me. Zatim blago obliže usne i skrene pogled ka čaši sa kafom.

“Idem do toaleta. Čekaću te tamo”, govorim mu opet sa onim prikovanim pogledom. Njegove oči su širom otvorene dok mi pruža štaku koja mi je ostala naslonjena na njegovu stolicu.

Ulazi za mnom i zatvara vrata kabine koja nam je pomalo uska. Kreće se polako ka meni, a povređeno rame kao da mu zaostaje, pognuto unazad. Pomazim ga i lagano privučem sebi.

Ćutimo i gledamo se. Nije visok koliko sam mislio, usne su mu pred mojim nosom. Izvijam svoje ka njegovim i ljubi me. Ljubi žestoko, muški, muževno, istapam se, uranjam i ja u njegova usta, upijam ukus kafe sa njegovog vrelog, tvrdog jezika.

“Suludo je ovde… Neko će nas naći”, dahće ubrzano dok nam se jezici ližu.

Zavlačim ruku u njegovu pidžamu, a ubrzo me prati. Kurci su nam na dlanovima, pulsiraju kao da je kraj sveta i da poslednji put drkamo. Ja njemu, on meni.

Ludački brzo, izbezumljeno. Naslonjen je čelom na moje čelo, gledamo u ono što radimo. Ponekad mi gricne usnu, pa gleda dok mu ga nežno povlačim a onda drobim celom šakom.

Glavići spojeni, svršićemo jedan na drugog. Takmičenje ko je krući a ko je brži. Jednaki smo. Samo je njegov nešto duži, tamniji, tanji.

Njegova šaka krupnija, taman me čitavog obuhvata. Lomi, i skoro boli dok me snažnim pritiscima pomera ka sebi.

Razlivam se po njegovom glaviću i svojoj ruci na njegovom kurcu, ubrzavam da ni on ne okasni. Zaliva i on mene, smeje se i odmahuje glavom. Seme nestaje u dubine upijeno mekim bolničkim pidžamama. Ostatak mi curi niz levu nogu a na drugoj me nežno zagolica pokoja kap dok zalazi pod gips.

Instintivno smo se zagrlili a potom brzo razdvojili. Izašao je pre mene, a ja za nekih desetak minuta.

Noć. Gledamo se ćutke okrenuti jedan ka drugom dok ostali hrču. Prozborimo ponešto sasvim tiho. Kaže mi da će mi se javiti jer ima moj broj. Zaspivam mirno kao na livadi, u mojim mislima više nismo u bolnici.

Spavao sam i kada je otišao. I bolje je što nisam bio budan. Krevet u uglu je ostao prazan.

Odneo sam čokoladu klincu čiji punjač mi je odgovarao. A onda preležao čitav dan čekajući da mi se javi.

Poruka je stigla predveče, kada su me i moji već posetili a sestra mi donela tražene knjige koje sada nisam ni pomišljao da otvorim.

“Hej, Tibor je. Šetaš li?” Na kraju poruke slatki smajlić-namiguša. Odgovorio sam mu da i nemam zašto da ustajem otkako ga nema.

Pitao je kada izlazim i rekao da se moramo videti. Dopisivali smo se čitave noći, a dekica me je zajebavao da sam poludeo otkako sam napunio telefon. Prekorevao me je da se odmaram, govoreći da devojka može da sačeka.

Ujutru sam iznova zatrpao klinca slatkišima jer mi se telefon opet ispraznio. Gledao me je čudno, igrajući neke igrice u nedogled.

Čuli smo se bar dvaput dnevno. Tibor je zvao noću, a pisao kada god bi uhvatio vremena. Ženina braća su dovršavala krečenje, a on čuvao dva sinčića.

Pisao mi kako stalno drka na ono sećanje iz toaleta, lupetao da će se razvesti. Ali mi je preostalo vreme prošlo brzo i prijatno.

Sanjario sam o našem ponovnom viđenju i u utorak uveče, pre nego što su me otpustili, već smo dogovorili mesto i vreme nove “vizite”, a gust mrak sa prozora odjednom mi je delovao manje strašan.