Neda
Ovo je priča o virusu čija klica je predugo spavala neotkrivena u meni.
Još jedna dosadna priča o koroni i izolaciji, pomislićete. I meni je tako delovalo na samom početku.
Anjin čas violine se te večeri završio ranije nego obično. Dok smo čekale da nas Miloš pokupi ispred muzičke škole, a po običaju je kasnio, odvela sam je do obližnje pekare jer mi se na izlazu požalila da je ogladnela.
Ulazimo u pekaru, a radnica je zagledana u televizor postavljen na zid iznad frižidera sa jogurtom i sokovima. Anja gleda u neki sok, a ja vidim da ova prati neke bitne vesti. Pratim sad i ja, i ubrzo shvatamo da je proglašeno vanredno stanje.
Miloš nas kupi, i na radiju u autu slušamo o uvođenju policijskog časa i instrukcijama u kom vremenu ćemo smeti da izlazimo iz kuća. Anja jede sendvič, a mi smo već uveliko nervozni. Ulice počinju da liče na scene iz Contagion-a, panika se širi mnogo brže od Covid-a.
Ćerka nam je četvrti razred i u subotu puni deset godina. Još za deveti, obećala sam joj frizuru koju je dugo želela, paž sa dugim šiškama, iako sam i dalje smatrala da je još mala za nju, ali je bila skromna i već dve godine želela tu jednu želju.
Kod koga sada da je odvedem ako nas sve zatvore i rad se obustavi? A neće Anja hteti ništa drugo. Anja ne menja odluke olako, za razliku od mene.
Miloša je lako iznervirati bez bilo kakvih loših vesti, a sada je već totalno odlutao, ne vidi nas, maše rukama i psuje na sve strane, poremetilo mu je planove. Majka ga stišava i govori ’Nemoj tako sine, možda nije tako strašno’. Matorog boli dupe, leži i pije pivo, gleda one vesti na repeat. Živimo sa njegovim roditeljima i miljama sam daleko od mojih.
„I šta ćemo sada za poklon? Ako se i frizerke zatvore...“, plašljivo dajem glas svojoj panici.
„Kakav...? Ma daj jebote, uzećemo joj nešto sutra, tek je sreda“, odgovara moj smireni suprug.
„Znaš da ona želi samo onu frizuru kakvu je onda videla u...“
„Hajde prekini!“, nije dugo izdržao. „Jebem ti, sam ću je ošišati, okej?!“
Jebe se njemu. Sutra će u svojoj radionici sa ostatkom ekipe završavati posao od pre nedelju dana jer i sa time kasni. Onda će se kao i obično zajedno napiti da se trese čitavo dvorište, a posao opet prebaciti za prekosutra.
Pre dvanaest godina, dopalo mi se što je sam svoj majstor, što se sa svojih deset prstiju izborio za mesto pod suncem. Izborio se i za mene, nije stajao dok me nije osvojio, a onda je zakoračio u raj. Nije bilo problema koji Miloš nije mogao da reši. Nije bilo kiše koja bi pomračila njegov optimizam. Tada mu nije smetalo što smo toliko različiti. Zasmejavao me je u trenucima kada sve potone.
Ali ubrzo nakon Anjinog rođenja, pretvorio se u džangrizavog tipa poput svog matorog, koji je delovao odsutan i kada je pored mene. Ili je našao drugu, što bi bila bolja opcija jer bi se bar nekad završilo, ili je pak propao kroz neki ambis u sebi za koji nisam znala da postoji.
Idiličan život se uskoro pretvorio u svakodnevne svađe i njegovu razdražljivost bez razloga. Bila sam van sebe od sreće kada bi dan prošao bez prepirke, i tada shvatila da sam počela da prihvatam neprihvatljivo. Pomisao na razvod, Anjine suze i naš odlazak iz kuće u dalek grad kod mojih roditelja, u početku mi je izazivala mučninu i teskobu, a vremenom se pretvorila u intenzivan bol u vratu koji se širio niz ramena i nije popuštao dok ne bih legla da se naslonim uz jastuke i mirujem nekoliko sati nepomična i onesposobljena.
Nije pričao o nama, za njega nije postojao problem. Gde muškarčina da se požali ženi na neku prazninu i promašaj. Sve je okej, kaže kad ga pitam, sve okej a sve je gore. Seks jednom mesečno, brzinski kao da ga otaljava, bolje mi je bez njega. Samo me upali kao sijalicu u podrumu, pa zaboravi, dok se sama gasim daleko od svih očiju i polako umirem.
Živim samo zbog Anje. I naći ću joj frizerku, makar to bilo iza sedam gora i sedam mora.
„Znate li neku koja radi od kuće ili bi mogla da dođe da mi sredi Anju?“, pitam u grupi sa drugaricama predveče, ali su i same izgubljene u novonastaloj situaciji sa virusom. Jedna mi oko ponoći daje broj frizerke koju poznaje.
Zovem je odmah ujutru. Kaže da joj je salon u okviru kuće i da će raditi samo dva sata dnevno, ali da su danas i ona i koleginica pretrpane. Kažem da je hitno i nekako nas uglavljuje u petak, na knap, u poslednjih pola sata da bismo stigle da se vratimo kući pre zabrane kretanja.
Dolazimo u salon. Kako je smešten u kući, nisam zamislila da će biti ovako moderan i opremljen. Dočekuje nas veoma ljubazna frizerka Sneža, kaže da sednemo i sačekamo, da će brzo završiti sa feniranjem mušterije.
Iz priče shvatam da je trenutna mušterija žena koja živi u blizini, i da joj je ćerka Anjino godište. Moja Anja je mirna i poslušna iako je ne opominjem, a ta mala skače po salonu, dira stvari i izaziva haos i dok majka viče na nju. Anja se smeje i uskoro se upoznaju, dok ja konstantno gledam na sat.
„Opusti se, prespavaćete kod nas, vidiš kako su se njih dve zgotivile!“, kaže mi ova isfenirana, sva napucana kao da se doteruje za vikend izlazak dok napolju počinje apokalipsa.
Ne ostaje mi se, a i Miloš će me zvati bar dvadeset puta u slučaju da okasnimo. Primećuje me samo kada nisam kod kuće.
„Šta li je sa Nedom“, komentariše Sneža jedva čujno od fena.
To je valjda ta druga frizerka ili njen član porodice, zaključujem.
Devojčica je animirala Anju i sada obe skakuću, smeju se, uzimaju da isprobaju razne češljiće i prave sopstvene igre po salonu.
„Eto dočekala je da nema škole! Ova moja mrzi školu“, priča fenirana cica.
A moja Anja se već brine hoće li uspeti da uradi sav domaći zadatak, iako je nikada nismo podsećali na obaveze. Različitost karaktera uveliko vidlijva na dečijem uzrastu.
Dok pričamo i feniranje se konačno završava, na vratima se pojavljuje poslužavnik sa šoljama kafe. Prenulo me je iznenadno zveckanje koje se pomešalo sa zujanjem fena i još ne podižem pogled ka onome ko ga donosi.
„Ti kao da kuvaš ručak a ne kafu!“, viče frizerka u pravcu svoje koleginice.
Dakle to je Neda. Prinosi poslužavnik i stavlja ga na manji stočić ispred mene. Sklona sam da unapred zamišljam slike najavljenog, ali kako sam pogrešila u zamisli salona, tako sam i ovu osobu zamislila sasvim drugačije, obično, nalik njenoj koleginici.
Sneža je u kasnim tridesetim poput mene, smeđe kose skupljene u neurednu punđu, ispunjava onu tvrdnju da frizerke redovno imaju najgore frizure. Obučena je skromno, pa ipak nikakva skromnost ne može da sakrije da je vanredno zgodna, i nikakva odeća ne umanjuje utisak o njenim lepim oblinama iako ih ničim ne naglašava.
Nije lepa, niti ružna, skoro je neprepoznatljiva u moru sličnih, osrednje privlačnih ali uvek nasmejanih. Jedna od onih koje prve nađu dečka i prve se udaju, jer jednako odišu i pozitivnošću i pouzdanošću.
Za razliku od fenirane komšinice sa negovanim geliranim notkima, frizerkini su obični, ponegde iskrzanog crvenog laka ali ipak sve na njoj deluje ženstveno i nežno baš kako treba da bude. Ona je glasna, njeni pokreti su brzi, profesionalac je u svom poslu. Gledajući je, tačno znam da bi se svaki prosečan muškarac bez izuzetka na prvi pogled zaljubio u ovu slatku, odraslu devojčicu.
Neda je nešto drugo. Tačnije, nešto treće. Neda ne potpada pod kategorije i to me zbunjuje. Više je nalik meni po tome, ali ipak ovakvu osobu ne očekujem da sretnem u iskukanom terminu kod frizera na pola sata pred zatvaranje.
Posmatram je i znam da je vreme da prestanem. Ali posmatram i dalje. Posmatram je predugo, kada mi odjednom pruža ruku i govori svoje ime. Gotovo muški stisak šake. Nokti na njenim rukama su odsečeni i prirodni, nežni, dečački nedefinisani.
Nekako je žilava, pri nevoljnim radnjama hitra i okretna, a kada postupa svesno, i seda u fotelju kraj moje, to čini odmereno, sporo i zvanično, prateći poglede svih prisutnih u prostoriji. Ne govori mnogo, ali nešto u njenom izrazu ukazuje na to da bi umela da progovori o bilo čemu bez ikakve zadrške i stida.
Kod nje ne mogu da pogodim ništa sem onoga što vidim, pa ni njene godine, koje mogu biti iste kao moje, a mogu biti i za deset manje. Nešto je u njoj pomereno izvan svake mogućnosti procene i to mi krade svu pažnju, iako se još uvek kontrolišem da je promatram što diskretnije.
Ravna riđa kosa joj je čvrsto svezana u uredan rep. Svetlog je tena koji prenaglašava tamna odeća. Telo zmije, usko i mišićavo, izraženih kostiju laktova i šaka. Pantalone su joj neke muške sa džepovima, verovatno najkomotnije za rad.
Majica crna, kratkih rukava, sasvim prilepljena uz telo tako da su konture njenih čvrstih, okruglih grudi izražene jasno kao da je to tako želela. Naspram mojih su velike, a opet tako skladno uklopljene sa širim ramenima, ravnim stomakom i tankim strukom.
Oči su joj sivo-zelene, krupne i mirne, kao da su i same središte baš one nedefinisanosti koja me hipnotiše, sa pogledom koji ne luta okolo već se fiksira na objekat koji mu pobudi radoznalost i dugo ga proučava. Taj objekat sam večeras ja.
„Ne znam da li ćemo stići Anjinu frizuru, već je pola osam“, nervira se Sneža. „Ne znam šta da radimo, znam da joj je bitna... A ako započnem, neću završiti do dolaska tvog supruga.“
Na pomen Miloša instinktivno sam pogledala u Nedu i postidela se. Nisam znala šta mi se dešava i još me je više potreslo što je moja sluđenost svima vidljiva.
„Pokušaj, šta sad da radimo.. Ne znam ni sama, baš je nezgodno sve ovo“.
„Tijana vam je rekla da možete prenoćiti kod njih, znam da ti to nećeš, ali... I ovde kod nas ima mesta, u drugoj prostoriji ima dva ležaja, tako da znaš. Tu razrađujemo Nedin salon za masažu, treba još da ga sredimo. A možete i kod mene, mi smo u drugom delu kuće, i imamo slobodnu sobu.“
„Važi, onda ostajemo“, pristala sam, pored tri ponuđene opcije, a deo mog mozga se skroz isključio. Anja je dotrčala da me zagrli.
Neda je zapalila cigaretu i gledala nas kroz dim poluspuštenih kapaka, proučavajući moj odnos sa ćerkom. Blago se nasmešila, ali nisam znala kako da protumačim taj osmeh.
Sedeći na metar od nje, već sam imala osećaj kao da činim nešto nedozvoljeno, i taj neprijatan i nejasan osećaj je činio da se stalno pomeram u mestu, prekrštam jednu nogu preko druge, pa opet drugu preko prve, a kafu sam progutala u jednom gutljaju.
„Rešeno je, ne nerviraj se više“, tešila me je Tijana videvši da treperim, a ja sam gledala u devojčice da ne bih sretala Nedin pogled.
Trebalo je da javim Milošu za ovu promenu plana, a nedostajale su mi reči koje bi to uobličile tako da on to prihvati bez galame.
„Kad završimo Anjinu frizuru mogla bi ti na masažu, draga moja“, odjednom mi je glasno rekla Sneža, odlažući fen na policu. „Neda je slobodna i uvek raspoložena, zar ne?“, namignula je ka devojci u koju nisam smela da gledam.
„Naravno“, začula sam njen ravnomeran, zvonki glas. „Deluje mi da bi ti prijalo“, osetila sam njen pogled na svojim umrtvljenim ramenima. Samo sam se nasmešila i spustila pogled ka telefonu.
Otkucala sam poruku od par reči koje sam morala da pročitam nekoliko puta pre nego što sam ih poslala mužu. Uskoro je stiglo njegovo uobičajeno „okej“ koje je moglo da znači sve od prihvatanja do potpunog razočaranja mojim potezom. Mrzela sam tu reč iz dubine duše.
Zna gde sam i zbog čega. Znam i ja. Ali sam istovremeno skroz izgubljena i iznenađena sopstvenom reakcijom. Bačena u vatru. U nebrano grožđe. Naprasno, niotkuda. Osećam buru koja raste negde ispod srca.
Tijana seda u kožnu fotelju između moje i Nedine, a Sneža počinje da frizira Anju. Oči moje devojčice su pune radosti. Odseca joj veliku količinu kose pozadi i formira šiške onako kako je odavno sanjala. Gledam je kako odjednom odrasta, dok se ja vraćam u infantilnu fazu neodlučnosti, zanosa i straha.
„Eto, možda još i stignete kući ako baš želiš“, ubrzava naša Sneža.
„Neee, mama, neću da idem, hajde da ostanemo! Molim te, molim te...“, dotrčava Anja i stavlja mi u krilo kosu sa mirišljavom novom frizurom.
Pogledam u Nedu, a njena glava iskrivljena u stranu sa prodornim pogledom koji me pita neću li valjda sada odustati.
„Može li Anja da ostane? Mooolim vas“, kuka mi sada i druga devojčica.
Prećutno odobravam, iako je tek deset minuta do osam. Odlučeno je. Ostajem. Osmeh mi nestaje sa lica i ostaje mi samo strah od nepoznatog, izmešan sa nadom koja me još više plaši. Pokušavam da uživam gledajući neskrivenu dečiju sreću dok planiraju kako će se zabaviti kod Tijanine ćerkice.
„Vikend je, neka ostane kod Jasne koliko hoće pa neka se izigraju“, slaže se Tijana.
Nikada ga ne bih prevarila, pomišljam. Kakav god da je, moj je. Moj Miloš. Otac mog deteta. Nije tako loš, imamo i dobre dane. Bio je moj izbor i svašta smo već prebrodili zajedno. Zašto li se udaljio? Šta li mu se desilo? Kada je sve postalo tako hladno, kada se zaledio? Da li sam možda ja kriva za to?
Pitanja u mojoj glavi ne prestaju, kao da su tek ovog dana dobila potpunu formu. Kao da sam živela u slepilu do ovog trenutka. Jasno je. Ne volim ga. Inače bih mu se večeras vratila. Ostala sam svesno. Ne zbog devojčica. Ne zbog vremena i policijskog časa. Osvestila sam se i sasvim zgrozila. Ostala sam samo zbog Nede. Želim da je upoznam po cenu svega.
Dugo sam ljubila Anjin obraz pre nego što ih je Tijana odvela svojoj kući. Obećala mi je da će ih kontrolisati i do jedanaest poslati na spavanje. Na oči su mi krenule suze koje sam jedva zaustavila.
Neda je pokupila šoljice kafe, poslagala ih na onaj poslužavnik i odnela u drugu prostoriju. Sneža je konačno sela da se odmori, uzimajući jednu Nedinu cigaretu.
„Šta ti je? Pobelela si“, rekla mi je. „Hoćeš nešto slatko? Nedo! Donesi one kolače.“
„Ne, ne, ne mogu. Nisam gladna, ne cimaj se...“
„Ima i nekog vina ako hoćeš, ja bih baš mogla.“
I bez mog pristanka, stiže flaša. Stižu čaše. Vraća se Neda.
Sipa nam belo vino i seda na svoje mesto.
„Imaš li ti dece?“, pitam Snežu, zanemarujući joj koleginicu.
„Imam malog sina, tri godine. Nestašan je, uh. Nedu naročito voli da nervira“, pogledala je u nju i nasmejala se.
„To je zato što ne reagujem na njega!“, uzvratila je Neda osmeh.
Čekala sam da ponovo začujem taj glas. Sada je u meni već sve drhtalo, a valjda zbog pomena masaže, zamišljala sam njene ruke na svom vratu i ramenima, počinjući nesvesno sama da ih pritiskam rukom dok je gledam.
„Zapravo ga Neda voli i uvek mu daje slatkiše, čak i dok je pravila te kolače, pitala me je gde je Uroš da proba. Uzalud negira, videće kad jednom dobije svoje...“, smešila se Sneža i dalje je čačkala.
„Ma kakvi, znamo da od toga nema ništa“, Neda je nežno gurnula laktom i pogledala u mene.
„Pa dobro, shvatam. Treba prvo naći dobrog momka, pa polako... Videćeš kako je sve to lepo... “, oborila je Sneža pogled ka čaši, kao da teši samu sebe.
„Vidim kako je lepo“, Nedine oči tonule su u moje.
„A dolazi joj neki udvarač stalno i raspituje se kada će krenuti sa masažom, dođe kod mene da ga ošišam i razmišlja kada će Neda da ga propusti kroz šake!“
„Poruči mu da se uzalud nada, dok opremimo salon izgubiće interesovanje.“
„Neće, neće, ne brini, deluje mi odlučno. Sve ću ja da ti pomognem, drugarice, i oko salona i oko mušterije!“
„Već si mi pomogla i previše, nisi ni svesna“, zasmejala se Neda i prvi put nije smela da me pogleda.
„Ah, ne vredi, vidiš kakva je. Ostaće sama na kraju i onda će reći ‘Sneki, sve si bila u pravu’, a biće kasno!“, nastavljala je Sneža sa provokacijom.
„Možda ne voli kad joj ti tako provodadžišeš, pusti je neka se sama snađe“, konačno sam progovorila na ovu temu.
„Sama?! Pa ne bi daleko odmakla! Ponekad pomislim da je i ne zanima da nekog upozna, stalno je vučem sa sobom, zovem je da izađemo, upoznala sam je sa bar tri moja druga, i ništa! Čak se i moj dever trudi oko nje, i on je sam, ali ga Neda samo ignoriše“, zagledala se u nju, kao da zapravo zna razlog Nedinog odbijanja.
„Očigledno je ne zanimaju... Mislim, ne zanima je brak. Nismo svi isti...“, pokušavam da ublažim tenziju.
„Ah, Bog zna... Družite se vas dve, idem ja samo da proverim jesu li oni moji večerali“, ustaje Sneža a nas dve je pratimo sa jasnom nadom da će se pridružiti svojima za večerom.
Tišina. Neprijatna, a priželjkivana.
„Izvini, stalno me tako smara“, govori mi tiho Neda i ispija čašu do kraja, a onda nama dvema naliva ponovo.
„Sve ćemo popiti same? A misliš da se Sneki neće vratiti?“
„Ma neće. Živela sloboda!“, smeška se vragolasto i krvcne svojom čašom o moju.
„Glupo je da te nagovara, možda voliš samoću.“
„Ma daj, ko je voli?! Ni ti je ne voliš, zar ne?“, nastavlja gledajući me pomalo bezobrazno, kao da je još sa prvim pogledom pročitala priču mog života.
„Ja sam... Pa, nisam nesrećna, ne mogu to reći“, pokušavam da objasnim ono što me i ne pita.
„A ni srećna? Pa super. Ni na nebu ni na Zemlji, a?“, spušta laktove na kolena, i gleda me smireno glave naslonjene na dlanove kao da čeka dalji izveštaj o mom stanju.
„Znaš kako, teška su to pitanja... kada smo i čime uopšte zadovoljni. Nekad mi se i ne misli o tome, kao na primer sada, oprosti, ne priča mi se o tome, prija mi vino i... da samo budem malo odsutna iz kolotečine.“
„Onda si na pravom mestu i u pravom društvu. Sneža je započela te teme. Ti i ja ćemo samo piti i ćutati o svemu tome“.
„A gde ste mislile da prespavam?“, pitam bez veze da skrenem tok razgovora.
Vodi me da mi pokaže drugu prostoriju.
„Ovde, ako hoćeš“, pokazuje mi dva manja kreveta u sobi predviđenoj za njen salon, a zatim prolazi do naredne prostorije i pali svetlo u njoj. „A ovde je veći krevet, u kome ja spavam sama, vidi koliki je, i udobniji je.“
„Misliš da spavam s tobom?“, izletelo mi je a onda sam porumenela.
„Da, da, baš to mislim, ludačo! Ne hrčem i ne šutiram se u snu, tako da znaš“.
Sela sam odmah na njen krevet. Da, ludača želi tu da ostane, i tu da spava pored nje. Čak i da hrče i da me šutira, ne marim.
Ona se odmah čitava ispruža na drugu stranu kreveta.
„Uh, tek sada osećam koliko sam umorna“, proteže se, a još uvek ne smem da je pogledam u ležećem položaju.
Odjednom osećam ruke na vratu. Poskočila je u sekundi, sklonila mi kosu i krenula da me polako masira.
„Ne moraš... To se Sneža šalila“, govorim joj, a već osećam miris njene kože u vazduhu.
„Da, šalila se, a ramena su ti tvrda kao da istovaraš ugalj... Hajde, opusti ih malo. Tako...“
Prelazi sa vrata na ramena, pa nazad na vrat, masira mi i lopatice dok se izvijam odviknuta od bilo kakvog dodira a kamoli maserskog. U početku me boli, jer je u pravu da je sve stegnuto i napeto, svaki mišić mi je otvrdnuo od hladnoće i čemera u kome se budim i zaspivam svakog dana.
„Miruj samo, opusti... Jao golica te, a? Mužić te baš i ne mazi često, čini mi se“, odjednom konstatuje. Naglo se otrgnem i pogledam je u oči.
Samo je uzdahnula nervozno, frknuvši nad mojom prećutnom optužbom, ne povlačeći izrečeno.
Vratila sam se u istu pozu, prepuštajući joj svoje telo. Shvatala sam koliko sam slabašna pod njenim rukama, i to mi je čudno prijalo, da joj predam potpunu kontrolu, kao da će neki stručnjak konačno da reši moj životni problem.
„Možeš li skinuti tu bluzu? Nezgodno mi je zbog kragne“, zamolila je.
Pomislila sam kako mi je ispod bluze samo tanka, poluprovidna majica. Ali šta sad.
Sada mi je već bila na koži. Ulazila lagano ispod kože svojim snažnim dodirom usmerenim da me reši svakog bola, a naročito onog koji bi me tako često paralisao da mi ni lekovi nisu pomagali.
„Nisi ranije pomišljala na masažu? Ovo je baš teško razbiti... Boli li te?“
„Nisam... nisam išla nikada, eto slučajno sam sada tu...“, uživala sam u ravnomernim pokretima kojima kao da mi je skidala komad po komad patnje sa leđa.
Znala je šta radi i koju metodu da primeni. Zasvirala mi je niz pršljenove kao da oporavlja raštiman klavir. Prsti su na sekund zapeli o kopču mog grudnjaka kada sam se setila gde sam i šta uopšte radimo.
„Opusti se... Možeš sve da skineš što se mene tiče, pa da ništa ne smeta“, šapnula mi je blizu uveta, kada me je od njenog daha prodrmala blaga kontrakcija među nogama.
„Šta ti je?“, primetila je da ubrzano dišem.
„Ne znam, Nedo, trebalo je ipak da odemo kući pre osam...“, stigla sam da izgovorim, kada sam osetila njen jezik na istom tom uvetu, kako ga nežno liže i potom još laganije ljubi. Ponovo sam u paralizi, a kao da sam poletela nekud u visine.
„Reci mi ako ti ne prija. Ja znam da nije tako, i znam kako smo se gledale otkako si zakoračila kod Sneže...“, šapuće i ljubi mi oči, uzima mi glavu nežno u svoje čvrste ruke.
Opet osećam suze u pripremi, a ne znam da li mi dolaze od budućeg kajanja ili od trenutnog blaženstva.
„Stani.... Prestani samo malo, molim te“, hvatam njene šake i skidam ih sa obraza. Odmičem je od sebe i sama se udaljavam. Hoću da shvatim šta se dešava i da mi viša sila kaže da li je to u redu.
„Nedo... Nisam nikada... Sa ženom. I nisam ga nikada prevarila, niti bih ikad. Ne mogu.“
Klimnula je glavom žalostivo i nije mi prilazila. A ja sam se u sekundi pokajala za sve što sam upravo rekla.
Ostala sam da sedim na ivici kreveta, gledajući je krajičkom oka dok se okrenuta leđima skida i priprema za počinak. Ostala je u belim gaćicama i grudnjaku kada se zavukla pod pokrivač, ne okrećući se ka meni.
Dugo sam sedela u svojim mislima, znajući da ni ona ne spava. Primetila sam malu lampu na stočiću i odlučila da njome zamenim veliko plafonsko svetlo koje nas je nemilosrdno obasjavalo u ovim mukama.
Konačno sam se skinula i legla pod drugi deo velikog pokrivača. Gledala sam u plafon, kada se okrenula. Uspravila sam se ponovo u sedeći položaj kao da će mi to pomoći oko reči koje nisam nalazila da joj išta objasnim onako kako sam želela.
Pogledala sam je, a ona me je gledala sa osmehom, otkrivena do struka.
„O Bože“, prekrila sam oči dlanovima, kada smo se nasmejale. „Ne odustaješ...“, pogledala sam u njene lepe krupne grudi spakovane u beli grudnjak oivičen nežnom čipkom. Stavila je dlanove na stomak, pomerajući ih onako kako je htela da je ja mazim. Riđa kosa se razlila po jastuku, a zelenilo u sivim očima je gorelo.
„Znaš, Sneki je posumnjala jednom... Dolazila je na frizuru jedna devojka koja mi se dopadala, i ja njoj. Bila sam odsutna jedan dan, a Sneža joj je rekla da više ne dolazi. I od tada me je upoznavala sa muškarcima, da me preobrati“, tužno se nasmejala.
„I uzalud te je preobraćala, eto tebe opet u istom problemu...“
„Taj problem je i isti kao tvoj, mala, samo nećeš da ga...“, zgrabila me je za ramena da me privuče sebi, ali sam pala pored nje otimajući se. Odjednom se našla iznad mene, a čipka iznad njenih grudi dotakla mi je usnu.
Iznad čipke duž cele leve dojke stajao je dugačak ožiljak. Pogledala sam je upitno, poželevši da ga dotaknem.
„Ma... operacija, prošle godine. U redu sam sada“, pogledala je u stranu ne želeći pitanja, a ja sam prinela prst ožiljku i prešla duž njega, kada mi ga je prinela usnama. Konačno sam dodirnula dve prezrele voćke željne mojih usta od prvog pogleda.
Držala sam ih na dlanovima dok su se na njih naslanjale, teške i čvrste, a zatim nežno izljubila ožiljak čitavom dužinom, kada je zadrhtala i ponovo mi uzela lice u svoje dečačke, snažne šake. Jezik mi je blago zaparala tvrda, tamnija koža koja je zarastala pod ušivenom ranom.
Delovala mi je kao neko ko nema nikakvu ozledu, na telu ni na duši, odavala je utisak osobe koju ništa nije moglo da dotakne ni da povredi, ali je i njoj trebalo ublaženje bola kao što ga je ona ublažila meni.
Uklonila je pokrivač koji nas je razdvajao i sela na mene, obgrlivši me čvrstim nogama. Gotovo je, pomislila sam, počinje. Prošli život je završen i upravo nastupa nešto prelepo i opasno. Spojene smo užarenim, vlažnim središtima naša dva bića koja razdvajaju samo dva tanka komadića tkanine.
Miloš nestaje iz mog sećanja kao da je prošlo deset godina otkako sam ugovorila Anjinu frizuru. Nestaje zajedno sa svima ostalima zauvek iz celokupnog upamćenog, ponavljajućeg iskustva. Postoji samo Nedina koža pod mojim dlanovima i njena toplina kojom me prekriva.
Ne čekam više, ne dvoumim se. Ne pretvaram se i ne kočim, želimo isto. Razmičem čipku na njenim grudima, a ona ubrzo zbacuje grudnjak preko glave bez otkopčavanja.
Pogled joj je istopljen i sama se oblizuje dok je sada već mnogo odlučnije mazim po golim sisama, stiskam ih jednu ka drugoj i grizem vruće bradavice, sve čvršće sa svakim ugrizom dok mi upadaju u usta i uvlačim ih sve dublje, usisavajući i deo oko njih dok je ne zaboli i samo ih izmakne, pa opet približi.
„Uh, pa ti si divlja devojčica!“, zavrišti. „Ako ovako dobro sisaš i njegov kurac, kako mi te je onda prepustio tako lako?!“, smeje se a ja joj nežno šamaram jednim dlanom obraz a drugim bradavice.
„Ne sisam ga već dugo, ali zato ću tebe noćas...“, progovaram, a ona skida gaćice, baca ih u vazduh negde daleko od kreveta, i pitam se da li će i moje tako, kada se odjednom penje ka mom licu.
„Da vidim, kako ćeš to mene da sisaš!“, širi svoje tanke, mišićave noge preko mog lica i namešta se svojom pičkom tačno iznad mog nosa. Trlja svoj klitoris o njega, ispunjava mi nozdrve mirisom ženke koji druga ženka dobro prepoznaje.
Grabim joj kukove kojima mesi oko moje glave i nabijam njen sluzavi otvor na svoj nos dok ga skroz ne začepi unutrašnjost vagine. Udišem drugu pičku kao da je čekam ceo život, gušim se u njoj, a ona se sama sve brže nabija, dajući mi samo malo vazduha dok me ponovo ne začepi.
Neda jebe moj nosić svojom pičkom, drži se za jastuk pritiskajući mi njime uši tako da čujem samo odjek njenih uzdaha, a iznad glave vidim kako one lepe sise udaraju o hladan zid dok jaše po mom licu kao u đavoljem sedlu.
Gušim se ali ne pomeram, puštam joj sve, hoću da je zadovoljim svime što imam i mogu, ne znam ni kako ću, samo znam da hoću. Mazim joj guzove, leđa, navlačim je skroz na sebe, a ona samo jaše, provuče ponekad desnu ruku napred da se protrlja, slatka moja riđa kobila, njen zanos me zapaljuje do ludila.
Njoj nije prvi put, usmeriće me ona kako se sve ovo radi bez kurca. Jer njoj nije potreban, ako to već radi sa ženama. A meni? Meni treba samo ona. Ne treba mi kurac, ne treba Miloš, niti iko drugi, treba mi samo Neda, ovako vlažna, zanesena i jedinstvena.
Ona drhti nada mnom, butine na mojim obrazima su joj stegnute, tvrde kao kamen. Grlim je, u transu je. Naizmenično mi uvlači nos, a zatim ga koristi da izmazi klitoris, pa ga opet gurne u sebe. Svršava frizerkina koleginica na sred mog lica, dugo, ne prestaje, ližem je sve dok joj se usne nisu zgrčile u postorgazmičnom bolu i vreme je da sjaše a još uvek joj je lepo.
Spušta se iscrpljena na mene, ostaje da leži na meni, a rukama nemirno razgrće moje sise, vadi ih pod svoje zube i gricka kao što sam ja nju, samo što su dosta manje i nema baš sočan zalogaj kao ja, a između nogu mi se već sve rastopilo, osušilo pa ponovo navodnjilo. Opipava kolenom svu tečnost koja je završila na mojim natopljenim gaćicama, smeška se, ljubi me, upija svoje tragove sa mog nosa i jezika.
U trenutku nežnosti zaboravljam koliko me je iznenadno bila uzjahala, ali me na svoje divlje poreklo podseća odmah zatim. Drži me zubima za levu bradavicu i malo spuštena, razmiče moje gaćice žestoko kao Miloš kada je baš napaljen i nije mu bitno da li to meni tada prija, brzo klizi svojim koščatim prstima do moje pičke i u narednoj sekundi dva njena prsta su duboko u meni, dugi i čvrsti, razglavljuju me grubo i oblivam ih lepkom kroz koji klize još brže i jače.
Premešta mi zube na drugu sisu, grize je celu, ujeda me, a prste u meni pokreće kao mašinu na najjačem stepenu rada, neumoljivo dok ne vrisnem, a ona ih izvadi na klitoris, pa ga stegne i ispomera čvrstim potezima da sam uskoro skroz razlivena. Vraća prste u dubinu, polako, kao da prebrojava kontrakcije i u njihovom ritmu me ljubi između sisa, dok joj glava ne klone na njima a čitavo telo se udobno smesti između mojih nogu koje još dugo podrhtavaju.
Zaspale smo. Ona mirno, a ja u mislima da nijedna vrata nisu zaključana i da će u svakom trenutku neko da me pronađe golu ispod druge gole žene. Telo mi spava, razvaljeno od užitka, a mozak s mukama usvaja moj novi identitet.
Razmišljam kako će se sve nastaviti narednog dana, razmišljam o Anji, koroni, rođendanu, Milošu, svekrvi, pa opet o Nedinoj pičkici. Svakako ne mogu da spavam a u mojoj tužnoj, izgubljenoj glavi, ona i ja imamo samo ovu noć.
Provlačim ruku pod njen stomak da je pomazim. Uzdiže se u snu i nežno zacvili. U tom trenu poželim da nikada ne odem od nje.
Još uvek je vlažna kao na početku, mazim je zatvorenih očiju a preda mnom je slika kako leži gola na onom jakom svetlu dok gledam u belu kožu njenog stomaka i butina, a onda u taj maleni, ružičast pupoljak koji mi izvija i traži toplotu mojih usana.
Želim je bez prestanka od kako sam je sinoć u sedam sati prvi put videla. Želim je sve više što mi se više daje, jer se u meni ponovo budi ona životinja satkana od svile i požude, koju je jednom davno probudio i nemilosrdno uspavao moj muž. Isto tako mi ga nikada nije bilo dosta i prvih par meseci naše veze nisam ga puštala iz kreveta.
Za mene je pravo upoznavanje osobe teklo kroz seks. Znala sam to, iako sam pre njega imala samo dva momka. A sada ona. Isto je sa njom. Moje telo je postalo jedno sa njenim i ne može da podnese da joj čuje glas a da je pritom ne dodiruje. Zato njena tišina dok me celu prekriva govori više od reči, reči mi više nisu potrebne. Govori kožom i pokretima, predanom odlukom da se ne razdvojimo bar dok još ne moramo.
Znam da mi se ovo ne bi desilo sa svakom ženom. Sa baš bilo kojom. Sa Snežom, Tijanom, sa nekom mojom drugaricom ili poznanicom. Ne bi nikada. Kao što me takva sirova strast ne bi obuzela ni sa bilo kojim muškarcem. Isto je sve, zapravo. Neka biologija, neka čudna hemija i neobjašnjiva magnetna privlačnost me je razoružala dok je još držala onaj poslužavnik s kafama. Prvi pogled je sve rešio i od tada sam čekala da uđe u mene, da prodrem u nju, da se spojimo, raspadnemo i sastavimo.
Nije bilo razlike, objašnjavao mi je oporavljeni mozak. Nije bilo bitno sredstvo niti deo tela kojim me dovodi do orgazma jer je to mogla učiniti bilo čime, dodirom ruke ili noge blizu mojih, moguće i samim dužim poljupcem. Moje telo se pretvorilo u ogroman receptor za najmanji trzaj tela osobe koja mi je u fokusu, koja me zaposeda kompletnom pojavom, ličnošću, sklonostima, ranjivošću. Sama ona je dovoljna. Sam pogled na nju da sve krene. Sama misao o njoj da skroz poludim.
Neda se budi i proteže preko mene. Ljubi me na ivici sna, svuda, budne smo a sanjamo. Oseća sve što mi se vrzma po glavi, oseća sve što mi gori pod početnim slojem kože. Oseća ženskom tananošću svu snagu razdorne, neobične strasti koja nas proždire. Oseća isto, želi da mi uzvrati sve što sam joj radila, želi da joj uradim sve što je ona meni. Noć nije dovoljna, zato treba iskoristiti svaki minut.
Njena kosa je još uvek mokra od naše vrele blizine, udara me po licu narandžastim pramenovima. Na nama je sasušen znoj proteklih orgazama, bez želje da ga speremo, preliven rađanjem nove želje, neumorne i nezasite.
Uspravlja se tako da ponovo sedi na meni, ali se pomera u stranu i povlači moje ruke da ustanem. Ne opirem se, može sa mnom šta god hoće. Uzdiže me i okreće na sve četiri, zna gde će pogoditi ako me ovako namesti.
Uranja prste u moju pičku odavno dobro podmazanu da me ponovo izjebe. Vadi ih, a onda me dugo liže, zavlači dugi žilav jezik u moj anus, što me totalno raspamećuje, toliko sam želela da mi to Miloš radi, a nikada nije. Čita mi misli Neda, čita neke želje od pre deset godina, poznaje me bolje od svakoga.
Leže na leđa i zavlači glavu ispod mene, a prsti joj ostaju zariveni u mene. Jezikom mi obmotava, licka, vrti i pritiska klitoris a šaka joj iskrivljena u meni tako da me njeni prsti ponovo ispunjavaju i dopiru do tačaka koje je Milošev kurac samo doticao i nije se na njima zadržavao.
Zna šta radi, želim to njeno iskustvo, želim da budem kao ona i da ovako precizno i planirano mogu da je zadovoljim kada god poželi. Za sada to ne umem kao ona, i samo uživam i učim, sa skoro četrdeset, otkrivam novu sebe i propuštene, neslućene mogućnosti zadovoljstva istopolne nežnosti koju mi obrnuta varijacija, priznajem, nikada nije donela.
Neda je ubitačna, ne preza, ne popušta, ono što uvrti ona ostvaruje. Ne pušta me, u kandžama sam, opirem se samo da bi me jače stegnula.
Liže me i prodire, njen jezik i usne me gutaju kao da je poslednje, dok uvlači nabrekao i isturen klitoris u usta stvara mi osećaj kao da je i sama jebem, dopušta mi naleganje i trzanje unutar usta, dok zapravo ona poseduje mene, njeni nežni dugi prsti pretražuju moju klizavu pećinu detaljno, a onda samo odustane od detaljisanja i surva mi ih okrutno do materice, pa se ponovo igra, pritiska i prati moje izvijanje i cviljenje, guta i čupa me usnama.
Kreće da prodire veoma brzo i jako dok me liže čvrstim jezikom svom silinom ubrzano kao da sam nasađena na mehanizam stvoren i predviđen da me raspara i ne prestane dok ne svršim. Njena upornost me izluđuje i noge mi se same ukrućuju, glava i leđa kao da otpadaju iza mene, ostaje samo donji deo da se na njoj njiše dok me jede, proždire i jebe, kao muško, ne, kao nešto više od toga, neka mešavina ili nešto između. Ono treće, što se samo zove Neda. Oseća da svršavam i malo usporava, a kao i njoj dok me je jahala ni meni se ne prestaje, previše zanosi, predivno je.
Njišem se dok me ispija, suši svojim usnama tragove izlivene da je zauvek obeleže. Moju ženku, jebačicu. Gledam je sa visine u oči dok već sviće. Šta mi uradi ženo, i kako ću kući kod onog mog posle ovoga.
Ima još vremena. Neće se niko još probuditi, tek je četiri. Bacam je u istu pozu u kojoj sam bila, ali ne želim da je ližem, želim samo da je rasporim. Da u nju potonem svim mogućim delovima sebe. Ne zamišljam sebe i Nedu kako se jebemo bilo kakvim veštačkim predmetima i igračkama, bolje smo od toga, nas dve pokreće vatra koja može biti podeljena samo direktno, bez posredstva ičega što nije izraslo na nama i nije deo naših tela.
Željna je, raširena, moja riđa kurva, moja devojka. Ne gledam u njeno telo sada, zanima me samo njena gladna pička. Stavljam prste desne šake u svoja usta, močim ih onom pljuvačkom kojom bih je svu olizala, ali će je osetiti samo na jednom mestu, u središtu svoje paklene žudnje.
Zabadam ih u nju, sva četiri namočena, klize lako a ona se sasvim izvija i širi za skoro čitavu šaku. Manja mi je od njene, ali dokazale smo da ovde veličina ne menja stvar, čak se sa manje postiže više, jer trud i želja nadmašuju i realnost, sredstva i mogućnosti.
Mazim je levom rukom po leđima i struku, a desnom zabijam, ponirem, pod noktima mi prevoji njenih unutrašnjih zidina, nabreklo tkivo koje me poziva da idem sve dublje, da razgrćem, borimo se dok me skoro istiskuje, ali sam sada ukleta kao i ona, ne zaustavljam se, prodirem i povlačim se, da bih se vratila i prodrla još dalje, raširena mi je kao otvoren kovčeg blaga, pruža mi se da joj uzmem sve, sa samog dna, do doprem do svega što je izbezumljuje.
Vadim ruku i proturam ispod nje da je pomazim i spreda, sudaram se sa njenim prstima koji lome onaj nežni klitoris i izvrću ga svom silinom dok me mole da se vratim unutra. Razvaljujem je svom širinom, više nemam mesta, skroz sam u njoj i ne izlazim, pomeram se grubo do otvora i samo zarivam još luđe. Parenje dve ženke ili dva mužjaka uvek je posao mnogo kreativniji i veći izazov nego ono lako, monotono, prirodom nametnuto, olakšano i predvidivo dolaženje do cilja.
Neda me zapljuskuje iznutra, a spolja drhti i otpušta svoj dodir, grčeći se i izvijajući leđa nagore, dok se nije sručila na krevet sa mojom šakom u sebi. Izvukla sam je a ona me je privukla na sebe, ližući mi prst po prst, umrljane desne pa leve ruke, ljubeći mi usne dok se spokojno šćućurila u moj zagrljaj.
Jutro. Tiho i svečano, kao da ga sanjam. Neda mi donosi kafu u krevet i predlaže da konačno probam onaj njen kolač, iako mi je još uvek u ustima ukus onog najslađeg koji je imala da mi daruje.
Oblačimo se i sedamo u Snežin salon, kada nam se pridružuje i vredna frizerka, zabrinuta koliko zaštitnih maski da kupi u apoteci, pod utiskom vesti koje je pratila čitave noći. U svojoj panici ne uspeva da uoči nikakve tragove ekstaze na nama.
„Da uzmem i za vas? Kako ste tako mirne?! Raste broj zaraženih iz minuta u minut!“, iznervirana našom tišinom, ubrzo nas ostavlja i žuri u grad.
Sele smo jedna kraj druge i koristile svaku preostalu sekundu nasamo da se ljubimo i mazimo, pazeći na svaki moguć sumnjiv zvuk koji začujemo. Maštamo o sledećem putu, skrivenom kutku, svemu što je ostalo da istražimo.
Na utišanom telefonu bilo je već nekoliko propuštenih poziva sa kućnog broja. Više me to nije brinulo.
Nije prošlo mnogo kada je došla i Tijana sa našim ćerkicama. Uplašila sam se da će me Anja pogledati nekim drugim očima, ali me je zagrlila jače nego ikada.
„Srećan rođendan, Anja“, Neda je donela dva najveća parčeta kolača slavljenici i njenoj drugarici.
Anja mi je sela u krilo i uživala u svakom zalogaju. Tako je dobra. To dete je skoro iritantno dobro, i jednog dana će me samo optužiti što sam ostavila njenog oca, a onda će prekinuti svaki kontakt sa mnom i neće me više nazvati do kraja života.
Gledam je i ljubim na njen deseti rođendan setno i razdragano kao da neću biti sa njom za svaki naredni.
„Mama, može li Jasna doći kod nas sledećeg vikenda?“, pita me dok još obe mljackaju.
„Videćemo, mila, ako bude sve u redu, ako svi ostanemo zdravi“, mazila sam joj novu frizuricu, a Neda me je gledala sa nekom ponosnom tugom u posivelim očima.
Kada je Tijana rekla da Jasna treba da ide kod bake, shvatila sam da se bliži kraj našem druženju. Bolje je da odemo dok se Sneža ne vrati. Da odem brzo, nestanem što pre, sa što manje misli i oklevanja.
Neda nas je ispratila do vrata i pratila još dugo svojim lepim, sivim pogledom. Nisam smela da je zagrlim jer bih ne bih otišla.
Usput smo srele Snežu. Ugurala nam je u ruke po nekoliko maski i rekla da kada sve prođe svratimo ponovo na neku frizuru.
„Mama, a hoće li i Neda doći kod nas?“, pitala je Anja dok smo se bližile kući.
„Kako misliš da li će Neda doći?!“
„Pa i ti sada imaš novu drugaricu, pa kad dođe Jasna...“
„Anja, doći će Jasna sigurno, ne brini. A sada da ispričaš tati kako si se lepo provela, važi?“
Uletela je trčeći kroz ulazna vrata, ostavljajući ih širom otvorena preda mnom, da zakoračim u novi dan pod maskom.
- Kategorija:
- Lezbo erotske priče
- 22 Okt, 2023
- 3279 pregleda
U jbt... Al me razbi priča... Kad ono fikcija. Pisao muškarac, a ja već krenula da tražim tu predivnu ženu!!! Svaka cast! Doduše, jeste malo opširno, ali lepo baš lepo pišeš. Piši neku knjigu čoveče!
Emotivno.... Erotski.... Savrseno docarano...
Jako lijepo si prenijela momenat lomljenja u kome žena osjeti zov istopolnog dodira. Dužina priče nervira samo drkaroše koji hoće rasplet nakon 5 rečenica. Imate druge pisce p vam m. pustite romantičare da dobiju svojih 5 pregleda više. Svaka čast piscu
Sestro slatka,ovde se pisu i citaju price a ne romani,skrati malo sledeci put ,ljubim te!
haha , vazi, a je l' onako samo san na jedan dan ili ?
Budi devojka molim te
Ne znam ni ja.
Ne znam da li sam ikada procitala nešto lepše!