Čamac na reci

Čekao sam, jer sam znao da će doći. Čekao sam ga dugo, zurio u Tisu kao da je i proklinjem i molim. Gledao u stare alase kako provode jednostavan život kraj reke i pomalo im zavideo, a njihova rutina me je smirivala i osnaživala da ću jednog dana i sam moći tako da se prepustim trenutku, i da više neću čekati.


Miholjsko leto 2011. Nas četvoro pozvani kod Irene u Sentu. Položila je i poslednji ispit, oteglo se ali je zaslužila da proslavi. I to ne bilo kako, već žurkom na vikendici. Zbog toga sam i pristao da im se pridružim na putu od desetina kilometara. Falilo mi je svežeg vazduha i bekstva iz grada.


Momak i ona spremili gomilu klope, piće neograničeno kao u restoranu, a pogled na reku nepregledan, fantastičan. Sve već purpurne i zlatne boje lišća sa okolnog drveća ogledaju se u njoj kao da ponovo zelene. Svaki udisaj kao da te preporađa iznutra svežinom.


Stigli smo pre podne da se što duže družimo, švrljali obalom, pijuckali i zajebavali se, a kada bi postalo dosadno zajebavali su mene što se ne kupam sa njima nego ostanem da zamišljeno sedim na obali i gledam nekud u daljinu.


„Jednom ćemo te samo gurnuti u vodu, nećeš znati šta te je snašlo!“, zezao me je najbolji drug.


Uzalud. Znao sam kako bi to izgledalo. Plivao bih neko vreme a onda bih se smorio. Nisam razumevao tada čime to voda toliko raduje silne ljude. Nisam se mnogo ni pitao o tome.


Padalo je veče i počeli su da pristižu Irenini poznanici, kolege, koleginice, drugarice. Nakupilo ih se tako da ni četvrtina ne bi imala zaklon niti stala u vikendicu kada bi krenulo neko nevreme. A nebo se baš smrklo kao da donosi neke čudne vesti. Reka je sva nekako zloslutno potamnela.


Dosadila mi je celodnevna pijanka, i dok su ostali večerali sedeo sam sasvim sam na obali, čekajući da se moji pokupe i da krenemo nazad. Smrkavalo se, kada mi se približio mladić naših godina i bez pitanja seo tik uz mene, pružajući mi tanjir prepun hrane kao da ga je napakovao nekom beskućniku.


„Ma kakvi... Hvala ti“, odmahnuo sam.


Stavio je tanjir kraj sebe i pitao me odakle sam, kako znam Irenu, koliko ću ostati, kako mi se dopada vikendica. Odgovarao sam na niz pitanja kao na nekom intervjuu, kao da se odnekle znamo i nije mi ni smetalo što je tako napadan. Bio je crn, srednje visine, prosečnog izgleda, koliko sam nazreo u polumraku, a kada me je ispitao, ustao je dodirnuvši blago moje rame, pokupio onaj prepun tanjir i nestao.


Ostao sam da sedim zamišljen, kada je drugarica dotrčala da mi kaže da ćemo ostati da prespavamo jer se sprema oluja. Kako ćemo svi stati, pomislio sam, ali uskoro mi je bilo jasno da je ostao samo najbliži krug prijatelja i bilo mi je drago da smo među njima. Odjednom mi se i nije odlazilo. Ipak, nadao sam se da je onaj tajanstveni ispitivač odavno otišao. Noć je bila hladna, a drugarica i ja smo se šćućurili leđa o leđa na jednom uskom ležaju i ubrzo zaspali.


Osvanulo je sunčano jutro kada smo izmileli iz vikendice jedno po jedno kao gušteri. Seli smo na drvene stolice koje je vetar u toku noći razneo skoro do reke.


„I, šta je za doručak? Je li ostalo bar nečega od sinoć?“, upitao je drug Irenu.


„Skoro ništa, sve ste pojeli! Ali doneće Neven ribu, mislim da više voli pecanje nego mene!“


Razumeo sam da se radi o njenom momku o kome nam je često veselo pripovedala, a koga u onoj gužvi juče nisam upoznao. Svi su izgladneli čekali tog Nevena, pomišljajući već da krenu jer dok se riba još pripremi svi će pocrkati. Kidaju hleb uz sitne ostatke večernje salate i nervozno žvaću, nalivaju pivom.


„Evo ga konačno! Eto, a vi se već prejeli“, žuri mu Irena u susret, a ja prepoznajem ono lice iz polumraka. I lepe, tamne oči. Jebiga živote. Ako sam i ogladneo do tada, ovo mi je ubilo i apetit i čitav dan.


Sunce se penje visoko dok se niz reku ponovo širi miris gomile hrane i zvuk ljudskog grohota remeti prirodni mir. Ponovo se izdvajam na ono moje mesto gde uglavnom pobegnem.


Skidaju se i opet na kupanje. Monotonija. Prigrejalo je i poskakaše svo šestoro u Tisu. Pomalo cvokoću, pomalo vrište, uživaju. Gledam ih mirno, kada osetim snažne ruke kako me guraju napred. Odjednom se obučen nalazim u reci. Prepadnut, jedva uspevam da zaplivam, a ovi se cerekaju i koče od smeha.


„Hahaha, pa nisi baš morao tako!“, dobacuje Irena slepljene kose Nevenu iza mojih leđa koji me hvata za ruku i pita da li sam dobro.


A onaj moj ortak, najbolji od detinjstva, najglasnije se smeje, ne može da se suzdrži. Znam mu po faci da je to bila njegova zamisao. Da mi se on šunjao iza leđa, odmah bih pogodio šta namerava.


Izvlačim se kao nasukan i sav mokar otežano hodam do vikendice. Irena dobacuje Nevenu još nešto što ne razumem, više iznenađen nego što sam ljut.


„Evo ti, presvuci se“, daje mi Neven smotuljak suve odeće kada smo zakoračili u sobu. „A jebiga, sad ćeš sve smočiti, čekaj...“, stavlja mi pod noge nekakvu krparu da upije vodu koja lije sa mene.


Skidam majicu i pantalone žurno dok se nisam prehladio, a već me trese drhtavica.


„A jesi kilav nešto, pa što nećeš lepo s nama da se zezaš?!“, pita me naslonjen na vrata.


„A hoćeš li mi se ti skloniti sa očiju bar dok skidam gaće?!“, pitam ga, sada već besan i na njega i na reku i na to što mi je sve prećutao a onda me još smočio.


„Neću“, odgovara mi.


„Dobro jebiga“.


Popizdeo sam, skidam gaće i bacam ih blizu njegovih nogu.


„Imaš i neke suve gaće možda?!“, stojim pred njim kao od majke rođen i više ne odustajem da ga podjebavam.


„Nemam... a i šta će ti“, primiče mi se, kada su mi se oba obraza odjednom zapalila.


Ovaj ne okleva. Zaustavlja se na korak ispred mene.


„Nije fer da sam ja go a ti obučen“, svidelo mi se da ga prckam, kada me je uhvatio za jaja grubo, a onda počeo da ih mazi.


Odmahnuo sam glavom kao kad mi je prineo onaj tanjir, hitro pogledavši kroz prozor vikendice da li je neko u blizini. Njihov grohot čuo se sada izdaleka.


Menjao sam boje dok me je kurac odavao, stvrdnuvši se kao cepanica.


„Znao sam...“, govori mi tiho i drka moju cepanicu snažno i nespretno, već mi je sasvim blizu i iritira me njegov dah koji se oseća na prženu ribu.


„Šta si znao?! Ostavi me... Pederčino!“, odjednom je samo grunulo iz mene, podižem mu ruku da je odvojim a on me ne ostavlja. Gurnuo me je preko one mokre krpare i spustio se preko mene.


„Ja pederčina?!“, povikao je, a ja se mučno povlačio pod njim da ga skinem sa sebe kada me je ponovo zgrabio za kurac i počeo da me ljubi po stomaku.


„Pa ti si počeo, ti si... Ako proveravaš da li sam ja, onda si i ti, jebiga...“, pričao sam unezvereno kada mi je stavio ruku na usta.


„Daj ućuti više, ne otimaj se“, spustio se niz moje raskrečene butine i progutao mi kurac u jednom potezu, otpustivši mi sa usta ruku koju sam umalo zagrizao.


Gledao sam uzdignute glave šta mi radi. Gutao ga je kao profesionalac a ja sam pomislio da je nespretan i neiskusan. Obrađuje mi ga kao da nije doručkovao, ma kao da nije jeo od prekjuče nego samo čekao da se najede kurca. Neven. Irenin momak.


Ništa normalno nije ni moglo da me zadesi, kapiram i spuštam glavu, a on guta li guta, oblizuje ga pljuvačkom koja mu se sliva iz usta, pa ga zauka nazad u duboko grlo, dok me celog trza i gledam u vrata kada će se otvoriti da najebemo propisno za sav ovaj užitak.


Zabranjeno je najslađe, kažu. Kažu i iskusni ribari da beskrajno vreme provode čekajući krupnu ribu, da ih ne mrzi satima da miruju samo da zagrize. Ponekad i pridremaju, i skoro ih odvuče sa sobom kad im se trgne uspavana udica.


On je moju uveliku razbudio, istresao u sebe onako grubo kako mi je hvatao jaja, i progutao do zadnje kapi kao sočan obrok. Kao da me je najviše zapalilo kako je to predano radio, više nego šta mi je uradio.


Obukao sam suvu odeću kada je već izašao, a nešto posle se odvukao i ja, polušlogiran, isušen, pregladneo i zbunjen kako ću odglumiti pred Irenom.


Začudo, kao da mi se maska odmah lepo primila na facu, skrojena prema mom licemerju. Smešio sam se govoreći da jedva čekam da se ponovo vidimo. Nismo bili toliko bliski, ali ipak smo se neobično voleli i imali sličnosti.


Međutim, dugo posle toga nisam video našu Irenu iz Sente. Nisam mogao da pomislim da je ikada više pogledam u oči. Ne samo zato što ju je momak prevario sa njenim drugom, nego zato što je to nastavio da radi još nekoliko godina.


Dolazio bi po mene svakog vikenda i bio sam u Senti nebrojeno puta a da to Irena nije mogla ni da nasluti. I da jeste, on je kriv za sve, pomišljao sam, jer mi je prijalo da opravdavam svoj odvratni postupak. Olakšavalo mi je to što sam kontakt sa njom sveo na minimum, pokušavajući neko vreme da se smirim, ali mi je svaki slobodan tren okupirala vizija kako mi njen dragi guta kurac onako duboko kako nije niko pre njega.


„Upadaj, pederčino!“, smeškao bi se kada me pokupi u auto u zabačenoj ulici blizu moje kuće. Uživali smo u vožnji i priči koliko i samom boravku kraj Tise i bezgraničnim, slobodnim, raskalašnim jebačinama za koje nije znao niko osim nas.


Na sasvim drugoj strani obale, udaljena od Irenine, bila je vikendica njegovog strica koji bi obišao mesto jednom godišnje, uglavnom na par dana početkom leta, i u ovom periodu niko nije mogao da nas uznemirava.


Popodne bi Neven izvukao stričev stari čamac, neoštećen kao da ga stari i nije koristio, i dugo bismo plovili, gnjaveći se ležećki u njemu dok se umalo ne bismo izvrnuli. Kada bismo prispeli našoj obali, prećutno se znalo koji je na redu da ostane da leži na leđima, a koji da ga skine od pola i nemilosrdno zlostavlja dok obojica ne svršimo u čamcu zapljusnutom krajičkom talasa.


Dok bi ujutru duže spavao, izlazio sam i sedeo dugo na obali dok su mi prvi zraci sunca obasjavali tragove sperme na prsima i rukama. Voleo je da me svog išprica, a meni je bilo slatko. Bio je moja kurva, a ja njegova. Našli smo se kao dva nezasita manijaka. Vremenom, zavoleo sam te lepe crne oči, a kako se ta promena dešavala u meni, njega kao da je baš to odvlačilo i udaljavalo od mene.


Sami i odbegli, konačno slobodni, u tom periodu smo se dugo zajedno kupali u Tisi. Nisam voleo što ogromna voda tako brzo sa mene skida sve naše tragove, ali bi me uvek iznova gurnuo u vodu, i u njoj dugo drpao i grlio, golicao i ljubio.


„Ne beži još, pederčino“, vikao bi za mnom kada bih se već ohladio od vode, a on bi još dugo plivao dok ga posmatram sa obale.


Sve ređe bi dolazio po mene, i sve češće bih u vikendicu nadomak Sente odlazio sam, makar samo na jednu noć, da ga vidim, da se izjebemo, ismejemo i ponovo rastanemo. Žalio se kako ima malo vremena. Znao sam da je svih ostalih dana sa Irenom.


Ali sam odlazio, uporno i redovno, i nagovarao ga da dođe kad god bih mogao. Sam taj boravak u prirodi kao da me je vraćao na neka fabrička podešavanja i sve što radim delovalo je neusiljeno, lagano, sasvim prirodno. Iako je daleko od toga, rekli bi mnogi. Ali ne i mi. Mi smo uživali.


„Život mi ona pruža“, rekao mi je ribar zagledan u reku, jednog jutra dok je Neven još spavao. Razumem ga. Pruža mu zabavu, relaksaciju, hranu. Pa isto kao meni ovo mesto i njegove čarobne moći. Isto, a drugačije.


Alasi ne bi odustajali od ribe ni pod kakvim vremenskim nepogodama. Tako nisam ni ja, mogle su munje da sevaju, oluje mlate, drveća padaju i gromovi prže, vrebao sam svoju ribu, svoju pederčinu, svoju hitru rečicu i grub talas koji me je zauvek oduvao na nepoznatu obalu.


Kada nam se broj susreta već proredio, jednog dana je nazvala Irena. Poziva me na svadbu. Najnormalnije, kao što poziva i ostatak ekipe. Razmišljam šta ću. Ajd sad odglumi da si ok pederčino, govorim sebi a u grlu mi suze dok joj potvrđujem dolazak.


Zašto li sam i očekivao da to neće uraditi. Pa neće mene oženiti. Ali je ipak odvratno. Još je odvratnije što tome prisustvujem. Skockan sam, crni sako i nove farmerice, bela majica, namirisao se i doterao bolje od mlade. Primetio me je i pravio se da me nije video. Nalio sam se ubrzo kao svinja alkoholom da zaboravim taj crni pogled. Ali svaki put kada bi neko prišao da im čestita, ja bih se otreznio. I nalivao nanovo. Znao sam da je gotovo. Da onim čamcem njegovog strica opet godinama niko neće zaploviti.


Glumio sam, do sitnih sati, pretvarao se, pričao i sa Irenom, smešio se kao stari licemer do samog kraja. Kada više nisam izdržao, počeo sam da lutam restoranom i nalazio zabačene ćoškove u koje bih se sklonio i zastao da progutam opori zalogaj nekog životnog razočaranja.


Primetio sam stepenice koje su neometano vodile do krova. Popeo sam se skroz gore, izašao na vazduh i naslonio se na ogradu koja je oivičavala krov. Zapalio sam cigaretu i posmatrao Sentu sa visine kao što sam gledao u reku bezbroj puta sa naše obale.


„Pa ti opet bežiš, skrivaš se“, začuo sam njegov glas iza sebe nakon pola sata i pomislio da sanjam.


Ja bežim. Hm. Opet sam ja kriv.


„Šta ćeš ti ovde, mladoženja? Treba da budeš uz ženicu, sa ženicom... U ženici!“, budio se u meni stari mehanizam provokacije kao i uvek kada mi je bilo najgore.


„Ili u ovoj guzici...“, prišao mi je brzo i zalepio oba dlana snažno na guzove tako da me je skoro prevrnuo preko ograde.


„Oborićeš me ovde da poginem na samom centru tvog grada... Na tako divan dan, mladoženja“, trljao sam se o njegov kurac koji se probijao ka meni dok me je nalegnut pritiskao sve grublje uz ogradu. „A možda i bolje da padnem, a? Pa da bar živiš pošteno u braku ako nisi pre njega...“


Ovo nije izdržao i povukao mi je farmerice svom silinom kao da će ih iscepati. Za tren je olabavio i svoje svečane pantalone i zabio u mene svoju kurčinu tako da sam zacvileo i propeo se uz ogradu, a on za mnom, sa vrelim i drhtavim, tvrdim kurcem u meni. Mislio sam da će mi srce iskočiti na gradski beton ispod nas.


Zabijao ga je u mene kao da me nizom udara kažnjava za svaku izgovorenu reč kojom sam ga ikada zajebavao. Nabijao jače nego ikada, povučen ovom ludačkom situacijom svog prvog dana u braku i našim ponovnim susretom nakon par meseci.


„Koliko puta sam te zvao, pederu jedan!“, cvileo sam pod njim, a on bivao sve viši iznad mog tela presavijenog preko ograde dok me tuca, a pola Sente može da vidi kako me muškarac u svečanom odelu sav raspomamljen kara na osvetljenom krovu elitnog restorana.


„Znaš... da... moram... ovako“, govorio je u trzajima kojima se zarivao u mene i zajedno sa mnom bivao sve kraćeg daha i manje izdržljivosti. Ipak nije odustajao, usporavao je kao i uvek da produži, da uživa, kao da smo opet sami na obali a ne na ovom jezivom mestu njegovog venčanja gde u svakoj sekundi može da nas zatekne i sama Irena.


Shvatio je to i sam, i ubrzao, držeći me jednom rukom za rame a drugom oko struka. Postao sam deo ograde, a on me razvalio kurcem poput sekire, napaljen kao nikada pre, isekao me na polovine okrutno kao da mu nije bitno i da sletim dole, i ispucao u minutu vrelu reku u mene, prosuo ravno u moje dupe i radost i kajanje.


Navukli smo pantalone i silazili smireno u restoran, kada mi je rekao da ga čekam u sledeću subotu na vikendici. Nisam stigao da ga pitam da li to ozbiljno planira i da li ćemo nastaviti kao pre, kada su ga nekud odvukli kumovi a drug me pronašao i krenuo da ispituje gde sam odjednom nestao.


Stigao sam te subote ranije, kao i uvek mnogo pre njega, da dugo sedim i posmatram. Mirna voda. Tisa i ja. Ko bi rekao da će mi voda ovako prijati. Da ću je ovoliko zavoleti.


Čekao sam, jer sam znao da će doći. Čekao sam ga dugo, zurio u nežni talas kao da ga i proklinjem i molim. Progovorio bih koju sa ponekim alasom, i pratio ribu koja mu izmakne. Njen slobodan beg me je smirivao i snažio da ću jednog dana i ja moći tako zaplivati sam, i da više neću čekati.

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara