Priča o Viktoru
Subota preda mnom, maglovita i duga. Planiram da je provedem u osmišljenoj dangubici pa kako me ponese. Setim se neodgovorenih poruka sa kraja nedelje i vidim da mi je Viktor još u sredu javio da danas dolazi iz Beograda.
Već dugo se viđamo na svakih dva meseca. Od pre pola godine, kada mu je Klaudija rodila drugog sina, stigne da obiđe svoje samo na kratko, tako da ću morati da ga ubacim u raspored u toku dana. Znam da mu nedostaju kafanske večeri otkako se oženio, a ja sam se umorio od ljudi i buke, jebe me neka jesenja depra i najradije bih ga ovaj put propustio.
Smišljam odgovor, smišljam izgovor, kada začujem njegov poziv.
“Jebote gde si ti? Tri dana ne odgovaraš na jednu poruku?!”, zaribava popizdeo glas s druge strane.
“Ej… ma tu sam. Kad se vidimo?”, rešim da ga odradim što pre.
Dogovaramo se za dnevno alkoholisanje i ubrzo nalazimo u kafani.
“Što me kuliraš, šta se dešava?”, pita me dok za šankom guta pola krigle piva naviknut na žurbu u prestonici.
“Kako kuliram? Ma… izvini. Ne dešava se ništa, možda je to i problem”, zagledao sam se u njegovu lepu riđu kosu i prisetio davnih dana kada sam je posmatrao mnogo drugačije.
“Kad tako odjednom zaćutiš uvek pomislim da nešto nije u redu”, pogleda me pa vrati pogled na kriglu.
“U redu je sve... A otkud da si ti zabrinut za mene?!”
“Pa…”, ostao sam bez odgovora dalje od ta dva slova.
Nije ga brinulo kako sam, koliko se plašio da je on kriv ako nisam dobro. Upoznali smo se sasvim slučajno pre šest godina, jer se njegova sestra družila sa mojom, a za mene je to bila ljubav na prvi pogled, jedna od retkih, za koju je znala samo moja sestra. Govorila mi je da ga ostavim na miru, a ja sam ga samo neumorno posmatrao i nisam ni nalazio muda da išta pokrenem.
Jedne večeri kada je sa ostatkom društva došao kod nas, pred kraj žurke su se svi bili nekud raspršili, i na trenutak smo ostali on i ja sami u mojoj sobi, prilično pripiti. Bio mi je sasvim blizu i nisam oklevao da ga sočno poljubim, a on se skroz izgubio. Stao je i gledao me kao da čeka objašnjenje, a ja sam čekao na njega.
Za sekund mi je uzvratio, i ljubili smo se nekoliko minuta, slasno i duboko, a onda je samo izvukao svoj jezik iz mojih usta, polako mi se oteo iz zagrljaja i otišao iz moje kuće. U meni je ostao urezan taj mutan sivi pogled jedva vidljivih zenica, kao ispunjen gustom ponoćnom maglom.
Nije mi se javljao par dana, a kad smo se narednog vikenda u gradu sreli u pola noći kao dve utvare, pravio se lud kao da nije bilo ničega između nas.
“I, kad ćemo opet da se ljubimo?”, pitao sam ga polušaljivo tada za istim šankom za kojim smo sada sedeli. Nisam više umeo izokola, direktno pa šta bude.
“Ma daj. Ne glupiraj se”, odbrusio je odsečno, muški.
“Čekaj… Mislim da se ti ovde glupiraš. Bilo ti je dobro koliko i meni...”
“Sebastiane, slučajno se desilo. Sapleo si me tamo, popio sam dosta.”
“Ja te sapleo? Ne može slučajno da se desi takvo nešto!”
“Pa dobro, ako nije slučajno, da sam bio devojka koju si poljubio i da ipak neće ništa da nastavi, da li bi je ponovo pitao?”
“Ako mi se dovoljno sviđa, naravno da bih je ponovo... sapleo!“
Pogledao me je zamrznut i odmakao se od mene.
“To jedino postoji u tvojoj glavi, istripovao si.”
“Šta, da mi se sviđaš?”
“Ma ceo taj gej trip. To su gluposti.”
“Ne razumem, šta si ti?! Ko progovara iz tebe, tvoj otac ili prababa? Znaš šta radiš sada? Jebeno govoriš umesto mene kako je meni. Zašto si ovde uopšte?”
“Daj jebote, iskuliraj. Samo kažem da si umislio… to, da ti se ja dopadam onako kako ne treba.. Jer ti je dosadno u životu.”
“Nije mi baš toliko dosadno da na sred kafane trpim ovakvo hlađenje od nekoga ko me uz to i ponižava!”
“Ne ponižavam te i ne vređam, jednostavno mislim da je suvišno i da time kvariš naše prijateljstvo i sve ostalo, bez ikakve potrebe.”
“Kvarim? A eto tebe posle tog poljupca opet sa mnom!”
“Kontao sam da si zaboravio ili da to nećeš pominjati...”
Umeo je da me hladi inteligentno uz obrazloženje za svaku stavku, a to me je dodatno uspaljivalo. Nisam hteo da ga ispustim ni za šta makar me prebio na kraju. Voleo sam njegove nagle pokrete koji su često delovali baš kao da će nekog udariti ili i sam odskočiti u nepoznatom pravcu kao teleport mašinom.
Bio je moje visine, zategnut, gibak i okretan. Od svoje devete godine se ložio na borilačke veštine u kojima je odavno postigao gomilu onih vrhunskih pojasa koje nikad nisam razlikovao. U zamišljanju seksa sa njim, beskrajno sam leteo na njegovom kurcu dok me diže u vazduh obema rukama.
“Kako da te zaboravim? Smišljao sam čitavo to veče kako da ti priđem”, nastavljao sam uporno.
“A svih dana pre tog?! Kada si pio mnogo manje?”
“Baš se ne daš… A zbog toga mi je još zanimljivije!”
“Slušaj… Vera mi je pričala o nekoj tvojoj devojci i kako ste se muvali, i nekoj pre nje, tako da nemoj da mi prosipaš te gej priče, mene si našao…”, okretao se svom piću, baš kao i danas, da ne bi zaustavio predug pogled na meni, isto kao i uvek.
“To je bilo pre sto godina. Samo zato misliš da sve foliram, što sam imao jednu ili dve devojke?! I to te kao sprečava da…”
Prekinuo me je začepivši mi usta novim poljupcem na sred kafane. Srećom u tom noćnom času nije više bilo nikoga oko nas sem neke trojice oduzetih matoraca. Ljubio me je kao ja njega prvi put, uranjajući svoje usne u moje i milujući ih nežno kao da nikada neće prestati. A onda je seo nazad na svoju stolicu. Bio sam u šoku, srce je lupalo, a kurac mi se propinjao da iskida gaće.
“Eto vidiš, ništa.”
“Šta ništa?!”, pao sam na svoje mesto.
“Ne osećam ništa. Ni blizu kao kad poljubim Klaudiju.”
“Jebala te Klaudija…”, otpio sam žurno piće i izleteo iz kafane, videvši da se okrenuo i gledao za mnom iznenađen.
Nismo se videli par meseci i malo me je popustilo, a onda smo se slučajno sreli i predložio je da opet popijemo koju. Ista kafana, isti ja, a on uvek drugačiji.
“Izvini zbog onoga”, kaže mi a opet me jedva ponekad pogleda. Ćutim i čekam da pojasni. Nemam više živaca.
“Što sam te onako… Što sam… I što sam pomenuo Klaudiju.”
“Ma nebitno. Jeste li još zajedno?”
“Jesmo, jesmo, zaprosio sam je.” Smrklo mi se.
“Basi, znam da nisi hteo ništa loše”, odjednom se okrenuo prema meni. “Voleo bih da ostanemo prijatelji.”
“Šta loše, ne razumem?”
“Pa kada si me… Ono sve od pre, i kad smo se opet videli ovde, kad sam ja… Hteo sam da probam, zbog tebe, i zbog sebe, da budem siguran…”
“Hoćeš opet da probamo? Ako si još uvek nesiguran…”, namerno sam mu se približio.
“Stani! Ne zezaj… Ne mogu. To jest, ja… Volim je. Volim žene. Eto, da znaš. A mislim da si i ti kao ja.”
“Ti i ja znamo da nam je oba puta bilo super, samo ja ne biram da sebe lažem kao ti, je l’ ti jasno?! Da, jesam kao ti, jer si ti kao ja. Ne volimo žene koliko muškarce. Ili bar ne toliko koliko se dopadamo jedan drugom. Nisi mogao da odoliš, a nisam ni ja. To je jedina istina, a istinu svako iskrivi onako kako mu odgovara, zar ne? Pa izvoli. Kako god da je iskreneš, ona se neće promeniti, a nećeš ni ti.“
Zaćutao je i pio. Pomislio sam da shvata, ne zbog mene, nisam se više ničemu nadao. A onda je progovorio i onaj otac i prababa i svi homofobični preci iz njega, ali nekim novim, svečanim i zvaničnim tonom.
„Meni si drag i ja neću da te izgubim. Ti ćeš to u sebi nekako da kontrolišeš, ja hoću i dalje ovako da se viđamo, da ne kvarimo i da sve bude u redu. Nemam druge prijatelje kao što si ti, iskreno, možda ti imaš ali ja imam samo tebe u moru onih mojih ludaka, plitki su i razlikujemo se u svemu, ti i ja smo slični... nekako, razumemo se...“, zastao je kao da odmerava da ne kaže nešto što ne planira. „Samo neću... da ikada više pomisliš da može biti ičeg pored toga, to ne mogu sa muškarcem, i ne treba ni ti...“
„Šta ne treba ni ja?!“
„Pa sa nekim da... onako kao sa mnom.“
„Aha, da se družimo i pri tome ja drkam misleći na tebe, tebi ne trebam ali ne smem biti ni sa kim drugim?“
„Ne, ne, nego to ni za tebe nije dobro, Basi...“
„Kako misliš nije dobro?“
„Pa ni ti nisi to, lepo ti kažem. Naći ćeš devojku i onda ćemo se družiti svi zajedno...“
Spustio sam pogled. Bio je to trenutak kada sam zauvek odustao od mog Viktora. Nastavili smo da se družimo onako kako mu je bila želja. Ona druga, da se družimo u četvoro, nikada mu se nije ostvarila. Kroz neko vreme sam upoznao i Klaudiju, izvanrednu ženu, mnogo stabilniju ličnost od njega koja je otpočetka znala šta želi i izborila se za to, i postala mi baš draga.
Narednih pet godina Viktor je nastavio da me ubeđuje da nisam homoseksualac, da se samo uspešno zavaravam nečim nedopustivim, odvratnim i neprirodnim. Odabrao je da svoje osećaje prebaci na mene, a sam je činio ono što nije bilo u skladu sa njegovom pravom prirodom koju je rešio da svim silama potisne i postane uzoran suprug i otac.
“Kakva je to žena? Obična bludnica”, komentarisao bi neku udatu koja bi ostavila muža zbog ljubavnika. “Jak mi je on muškarac, kao neka žena!”, opisao bi svakoga ko bi odavao ma kakvu slabost koja se nije uklapala u njegovu uvreženu viziju o snazi i ulozi mužjaka u bračnoj zajednici. Napravio je jasne razlike, duboke rezove i prave izbore, zalepivši preko lica masku srećnog čoveka.
Imao je on druge prijatelje, poznavao sam neke od njih i nisu bili tako loši. Mogao je on bez mojih reči i razumevanja. Nije mogao bez mene. Jedino sam ga ja doživljavao celovito, svim čulima. Jedino ja znao nijanse sive u njegovom oku, detalje o njemu koje Klaudija nije, jer je nisu zanimali. Neka mu je i trebala i prijala pička, ali nikada nije zanemario onog čiji kurac je bio spreman da strpljivo čeka vekove na njega.
Kada god bi stigli iz Beograda, gde su se odselili u stan koji je Klaudija nasledila, odmah mi se javljao i trčao da me vidi, često zabravljajući prioritete sa Klaudijom, pod izgovorom da mu se pije a da ona to ne voli. Dugo bi se smejao nekim mojim i našim forama kao da se otkravljivao posle dugog boravka pod ledom. Jedva sam čekao da ga vidim, živeo sam za taj dan, makar to bilo samo sat vremena površnog razgovora, ništa mi nije toliko prijalo ma koliko sam se mučio što ne smem da ga dodirnem dalje od drugarskog zagrljaja. Bilo je bitno da sebi nikada ne priznam da ga volim, jer bi to pokrenulo put u ambis bez povratka.
Gledao sam ga svaki put istim očima kao onog prvog puta. Poželeo da ga onako ljubim svaki put. Ali nisam više nikada. U početku je bilo mučno, ali dok je u njegovom životu ostala samo Klaudija, kroz moj su prošli muškarci sa kojima bih ga na neko vreme zaboravio. Da mi se nije uporno javljao i toliko vrednovao naše ‘prijateljstvo’, možda bih i uspeo da se sasvim ohladim. Ovako me je podgrevao i zamrzavao na svaka dva meseca. A valjda ne postoji ništa gore što možeš nekome uraditi.
Vremenom sam se pomirio da nikada neće biti moj. Sada je već pripadao njoj, sigurno više nego što je pripadao sebi. Ona ga je naštimala i postao je otvoreniji, a samim tim dobio neku čudnu moć da gomilu svojih stavova u koje ni sam nije verovao, sada dokazuje i nalazi im argumente gde čovek ne bi ni pomislio da se mogu naći. Dolazio je kod mene, i sam i sa njom, zvao i mene da dođem i kada je ona tu i kada nije. Nikada više nisam prešao granicu od pre šest godina, iako sam se nekoliko puta našao u ozbiljnom iskušenju kome ni sam ne znam kako sam odoleo.
Istina se ipak malo promenila. Za mene više nije bilo prijatelja kakav mi je bio on. Često bi mi za moje probleme nalazio ona rešenja koja su mi bila pred nosom a da je trebalo samo da mi neko ukaže na to, i naspram mog temperamenta njegova smirenost u razgovoru i umeće da sve obrazloži surovo realno balanisirali su moju potrebu da preteram, idealizujem i zanosim se nekim idejama od kojih sam imao više štete nego koristi.
Navikao sam se i učio kako da ga gledam nekim drugim očima. Iako nikada nisam uspeo u tome, pošlo mi je za rukom da taj deo u sebi sasvim isključim kad je pored mene i da budemo ono što je davno predložio, i ništa više od toga.
„Ni ovaj put nema Klaudije?“, pitam ga posle kraće tišine koju sam proveo u sećanjima.
„Ma haos s klincima, beban je bio nešto šmrcav pa sad pazi na njega, baš se potresla. Ne bih ni ja došao, nego matori hoće da dogradi onaj dimnjak u dnevnoj, sećaš se, slab mu je cug. Planira još od proleća, ja nikako da stignem, a sad će već da zahladi pa da vidim to sa majstorom, da odem po njega u neko selo jer matori hoće baš tog, dogovorili se i neki lim okolo da postavi, ma... Tu sam sad do ponedeljka.“
„Eto, taman da se ispričamo“, zaključujem veselo, a njegove misli još u dimnjaku.
Gledam mu poluprofil i pravilan, špicast nosić, lepe šake koje svaki put zagledam kada to ne primećuje. Na jednoj je odavno zlatni prsten koji je napola prekrio sitnu tetovažu izvijene zmije duž prsta, kakve smo radili zajedno dok smo još ludovali. Riđa kosa je sada nešto kraća i skupljena u mali čvrsti repić. I dalje je moj san snova, ništa se jebeno nije promenilo, pomišljam i skrećem pogled.
„Pa pričaj mi šta ima ovde, kući sve znam, dosadilo mi je“, kaže oborenih očiju.
„Misliš ovde kući ili tamo kući?“
„Svuda, Basi, nešto mi je baš dosta.“
„Čega?“
„Svega pomalo, na sve strane sam i jedva postižem.“
„Pa dobro, ipak si ti najbolji sin, suprug i otac, ne možeš sada da poklekneš..“
„Ma puši kurac! Ne znaš ti šta je to, jebe se tebi, radiš kako hoćeš.“
„Mora da si očajan kad mi u istoj rečenici nudiš kurac i kontaš da mi se jebe.“
Smeje se. Pije. Pa me opet dugo ne pogleda. Moj Viki. Najbolji drug. Ipak je trebalo da ostanem kući.
Rastajemo se u još nekoj njegovoj priči o poslu, Beogradu, klincima i matorcima. Isušen željom koja me iznova sastavlja, vučem se kući i borim sa mislima.
Ponovo zamišljam kako me jebe divljački, uzdignutog nad njim dok me nabija na kurac koji već šestu godinu samo zamišljam. Zamišljam čvrsta muda na koja me nabija sa mnogo više žara nego Klaudiju. Kako se znojimo na mom krevetu na kome i dalje ležim sam a od tolike čežnje kao da ponovo osećam ona njegova dva poljupca i svršavam od same pomisli na njegov jezik još samo jednom u mojim ustima.
Nedelja. Zove me oko podneva, pita hoćemo li ponoviti kafanu. Šta ću s njim. Nigde nikoga pametnijeg nemamo, kao dva pokisla džukca.
Ledeno pivo i tugaljivo novembarsko popodne. Priča kako je išao po tog majstora, kako dograđuje dimnjak i kako se neće zadržavati jer treba da ga odveze nazad u selo. Kaže da matorog nervira što će se sad to sušiti neko vreme na promaji.
„Čekaj, to je u dnevnoj sobi? Pa gde će spavati tvoji?“
„Pa u mojoj sobi.“
„A ti?“
„To sam hteo da te pitam, da prespavam kod tebe samo noćas. Sutra će se već osušiti, a popodne svakako putujem nazad.“
„Ma ok, naravno“, potvrđujem a u glavi mi već novi horor gde da ja pobegnem dok on bude spavao u mojoj kući u kojoj sada živim sam.
„Znam da imaš tamo soba za deset gostiju! A ja ti neću smetati, eto... Hvala ti.“
„Daj ne lupetaj, znaš da možeš ostati kad god zatreba“, odgovaram hladno, drugarski, po njegovom.
Krenuo je da odveze majstora, a ja kući da se potajno radujem i strepim. Kontam kako nikada nije trebalo da nastavim to druženje, ceo život će ovako da me proganja jebeno iskušenje dok sasvim ne poludim. Kontam, a jedva čekam da dođe.
Čekam ga dugo i počinje da mi se spava. Jebao ga i dimnjak i brak i drugarstvo i... ja. Ja bih tako da ga jebem, da ga ljubim, da bude moj. Opominjem samog sebe da se bliže sati kada ću morati da se kontrolišem više nego ikada za poslednjih pet godina.
Ako ovo budem preživeo, konačno ću uspeti da to već jednom pobedim u sebi za svagda i nastavim život. Odlučio sam i da ga posle toga više ne bih viđao, razradio sam plan kako ću smisliti da imam nekoga kako bismo još više proredili naša opijanja i na kraju će me i sam pustiti.
Dolazi u deset, konačno. Umoran je i pita me gde će spavati. Zagrejao sam svoju sobu i namestio mu sve da ostane u njoj, a ja ću na kauč u dnevnoj. Gleda me pomalo iznenađen dok mu sve to pričam ali mu se u očima vidi zadovoljstvo što uspevam da igram njegovu igru i što ne planiram da ga spopadam. Ne treba mu moj trip, treba mu odmor i mir. Seli smo da popijemo piće, kada sam se već isključio iz priče o sušenju maltera i počeo da zevam. Ustao je i krenuo u moju sobu, nasmešivši se kada sam mu poželeo laku noć.
Moj Viki spava na par metara od mene. Nema meni sna. Prevrćem se, palim svetlo, gasim, pokušavam da čitam, ništa ne pratim niti vidim, opet gasim, opet se prevrćem. Ne smem ni da drkam ovako blizu jer svakog trena može izaći recimo da piša i zateći me. A da se negde povučem da to uradim, možda će me zvati da mu nešto treba a ja ću sav zajapuren u mislima o njemu trčati dignutog kurca da ga ljubazno poslužim. Mirujem u mraku, dođe mi da samog sebe nečim zveknem u glavu samo da se onesvestim i zaboravim.
Prolaze mi kroz glavu sve godine, veselja, proslave. Sve njegove rođendanske čestitke, svi naši izlasci, pa njegova ženidba. Za mene kao da se nije ni desila. On se nije nimalo promenio, a još manje sve ono što sam ja istripovao, kako je voleo da to opiše. Ustajem i izlazim na hladno dvorište, pušim deset cigareta hodajući pred kućom, vraćam se, pijem, razmišljam. On verovatno već uveliko spava, ponoć je odavno prošla.
Šunjam se do kupatila, više ne mogu da izdržim. Izdrkaću i smiriću se, obećavam sebi. Prvi korak u hodniku, sve je mirno, nije budan. Sad samo treba proći pored moje sobe tiho i na prstima, otvoriti brzo vrata kupatila i zaključati se tamo dok ništa nije začuo.
Koračam i čujem samo svoje srce u grlu. Imam tremu kao tinejdžerka kad samo pomislim ko je u toj sobi, na mom krevetu. Nije prošlo dva dana da nas nisam zamislio isprepletanih nogu i ruku kako se po njemu satima valjamo i bušimo sve rupe na telima.
Odjednom čujem ubrzano disanje koje više nije samo moje. Zastajem. On. Zvuk dolazi iz moje sobe. Šta li radi, ovo me podseća na ono što i sam planiram. Smeškam se i stojim, slušam ga i natežem lagano svoj kurac u gaćama. Viki drka kad i ja, kao da drkamo jedan drugom. Ali otkud sada, u tri noću? Nije ni spavao. Odlučujem da mu otvorim vrata. Jebiga.
Čujem šuškanje po krevetu kada sam ga prestravio. Ćuti, a ono disanje se čuje još glasnije, uzbuđenje mu se izmešalo sa strahom. Palim svetlo, a u njegovoj ruci jedna moja majica. Sećam se da sam je bacio na stolicu i da treba na pranje. Ispružio se i zatvorio oči kao da mu smeta svetlo, a na faci mu kiseo izraz otkrivenog zločinca.
„Viki... Šta to radiš?“, nasmejao sam se.
„A vidiš šta radim...“, nabacio je moju majicu preko kurca koji je virio iz raskopčanih pantalona i koji mi još uvek nije dopušteno da vidim. Razmišljam da li da iz tih stopa skočim na njega kao zver iz kaveza. Ipak se kontrolišem, navikao sam.
„Njuškao si je ili si izdrkao u nju?“, brinem se za majicu.
„Nisam još... Prekinuo si me“, smeje se u očaju.
„Pa hajde, dovrši. Ali ja ne mrdam, ipak je to odeća koju ću ja prati a ti je koristiš za samozadovoljavanje.“
„Kako si me čuo, jebem ti? Ovo nikad ne radim, veruj mi, ne znam šta me je spopalo, ovde miriše sve na tebe i...“
„Aha...“, posmatram njegovu ruku na izbočini pod majicom. Pod mojim pogledom počinje da se pomera kao da mu moje oči usmeravaju pokrete.
Ne ide mu, muči se zbog mog prisustva. Ne sme da me gleda, ali nastavlja obećano, polako ga mazi, a vidim da kurac nije mali i da je stegnut pred pucanje, samo ne može posle ovakvog iznenađenja da se vrati mašti kojom je sve započeo. Znam po sebi, znam isuviše dobro.
Pogledao me je kad sam se i ja protrljao jednim naglim pokretom. Onda je i sam ubrzao. Ja ga pokrećem, i tu je negde pred priznanjem, ali je već slatko koliko muči i mene i sebe. Zanima me dokle će.
Pogledao me je samo još jednom na brzinu, a onda se skoncentrisao na majicu na svom međunožju, kidajući pod njom kurac da ga što pre izmuze u tkaninu i da ponovo sve zaboravimo kao da je bio samo san.
Svršavao je, a tkanina se povučena trzajima skupila oko njegovog kurca koji je puni spermom. Ispumpavao je dugo trzajući noge kao u ropcu, i na kraju me samo pogledao sasvim zamagljenim očima. Promešao je majicu da sve pokupi a ja sam omađijan čekao da je već jednom podigne i skloni. Presavijen od stida, ostao je da sedi zgrčen na mom krevetu.
„Mogu li dobiti svoju majicu?“, upitao sam tonom bezobraznog deteta.
Podigao ju je umuljanu i ispružio mi je u ruci. Približio sam se odmah da je zgrabim, a pred mojim očima se ukazao lep kurac, prosečne dužine i nadprosečne debljine, izmučenih žila i izmužene kože, kako se zarumeneo presijava između njegovih nogu. Seo sam na krevet pored njega, i prekrio lice majicom, razmazujući njegove tragove po čelu, nosu, ustima, prelazeći ostatkom na vrat. Gledao me je kao da će izdahnuti, a krupne oči pune sive magle gutale su svaki moj potez.
„Vidiš da ne ide... Pokušao si da glumiš, nemoj više molim te“, rekao sam mu staloženo, skidajući u krilo majicu dok su mi kapi njegovog semena nežno nagrizale obraze.
„Kažem ti da to nikad ne radim samo me je nešto...“
Skočio sam i legao preko njega svom dužinom. Za tren sam pronašao njegov jezik i izvukao ga svojim usnama iz njegovih usta, sisajući ga snažno i bez milosti, kada mi ga je i sam ispružio i grunuo u grlo, potvrđujući da su naše želje bile identične od one davne večeri prvog poljupca.
Zagrlio me je oko ramena i skroz sam se istopio, tonući u njegovo grlo jezikom i naizmenično puštajući njegov jezik da mi izliže i ispolira svu unutrašnjost usta, zadebljalu i zatrovanu dugo neizgovorenim rečima zabranjene strasti.
Pogledao sam ga dok su nam zajedničke žvale klizile niz brade.
„Gde si bio kad sam ušao? Na šta si mislio?“, pitao sam ga sada bez stida, držeći njegove ruke pod mojima. Nećkao se i smeškao.
„Hm... Mislio sam na... tvoj kurac.“
„Aha. A kako? Kako si ga zamislio?“
„Zamislio sam da je u meni, Basi... Zamislio sam... i hoću, da me jebeš“, sklonio je pogled posle ovih reči i krenuo da mi ljubi vrat, a u meni se nešto dvoumilo na pomisao da će sutra samo otrčati u Beograd i sledeći put ponovo glumiti ono njegovo ludilo.
„Ali mi smo samo drugari, Viki. Ti si tako hteo.“
„Ma zajebi to. Želim te...“
„Od kada?“
„Oduvek! Od one žurke ovde...“, gricka mi uvo pa me ponovo ljubi, a ja mirujem, uživam u osećaju njegove topline, puštam da me osvaja lagano.
„Mmm... Pa kako si izdržao sve ove godine? Koliko si često drkao?“
„Stalno... I uvek zamišljao istu sliku..“
„A to je?“
„Kako si u meni, ja na kolenima, kako me razbijaš, muški, a onako tvoje, i kao da već jesi, toliko puta sam... Nisam izdržao više, izvini.“
„Izvini?!“
„Ja sam tebe molio da budemo prijatelji... Izvini. Nisam ja normalan, sa mnom nije sve u redu... I ne trebam ti“, ljubi me po bradavicama i stomaku, uzdiže me snažnim rukama iznad sebe baš onako kao kada ga zamišljam.
A ja pregoreo odavno, buncam, kontrolišem se po navici i sada kad više ne moram.
„I... šta ćemo posle?“, pitam ga rastopljen ali se još uvek ne dam.
„Posle ću i ja tebe...“
„Ne, mislim na sutra, Viki. Ostavićeš me.“
„Hah, kad sam te ja ostavio? Uvek smo ti i ja tu, ma gde bili...“
Ubedio me je. Ako ne rečima, onda tim poljupcima kojima me je lizao i nadražio mi svaki nervni završetak koji je dotakao i koji nije.
Ništa ne gubim, neka se jednom i desi. Čekao sam, zar nisam? Čekao eone da se smiluje i prizna. Sad je odjednom tu i nudi mi se. Pravi trip, nema mu ravnog.
Skida me sam, ništa ne moram da radim, želja ga je sasvim savladala. Ja svoju držim na uzici i prvo pratim šta on radi. Odguruje mi pantalone i hoće isto što i ja – da sednem na njegov kurac. Da letim na njemu kako sam maštao.
Držim ga već skroz uzdignutog, neću da mu ga pušim i da mu ugađam, za slučaj da me potpuno ohladi kao do sada. Iskoristiću šansu da se dobro napunim kurcem i to je to.
Mazim se njime polako dok me prati pogledom i osmehom, sav ozaren što mu je maska pala, dok se ja mučim da njegov panj uvalim u sebe.
Lagano mi ipak ulazi i brzo ga lansiram unutra, a Viktorove oči se izvrnule na mom jastuku. Vraća mu se svest dok mu ja već udobno poskakujem na jajima, blaženo razvaljen debelom alatkom koju sanjam više od pola decenije. Skačem i nabijam se kao da je zapravo imalo smisla svo to čekanje, nekako mi je drago što se skroz oteglo, vredelo je, mislim i usisavam ga u sebe, a njegov panj u meni gori užaren kao onaj poslednji u ognjištu koji tinja do svanuća.
Gledam ga u maglene oči dok raste u meni kao da raste od samog pogleda više nego svoje udobne zavaljenosti u mojoj guzi. Jebucka me sasvim polako, kao da se samo ponekad promeškolji unutra kada ja zatajim, a ni meni se više ne žuri, samo hoću da ga što duže imam u sebi.
Jebemo se duže od prosečnog vremena provedenog u kafani. Gorimo od trenja koje nas neprestano uzbuđuje sve više kada pomislimo da nema više, da ćemo pući. Spušta pogled na moj stomak, kada se ja postidim, kao da mi je na kurcu ispisano koliko puta sam ga ogulio u želji za ovakvim trenutkom – da ga on uzme u svoju šaku dok me baš ovako tuca, usporeno a pravo u mozak.
Susret njegovih očiju sa mojim kurcem i njegov prvi dodir odnosi me u neke prostore koje nisam mogao da usnim ni za sve te godine. Čitavo telo mi jebeno vibrira dok mi ga povlači šakom i osnažuje stisak a ja uvlačim ramena kao da ovoliko zadovoljstvo samo može da prevali granicu u bol.
Uzdiže mi ga i lomi svojom šakom, ubrzava i odozdo prodor u mene, prepaljen je, zapaljuje me. Ja bez pantalona, on još obučen, a kompletna koža nam postaje jedan organ koji plamti i drhti dugo kao sveća do jutra, upaljena slučajno kao mi ovom okolnošću u kojoj sam mu iznenadno strgnuo prokletu masku.
Ovo je on, pravi Viktor, ovaj u meni, koji nije Klaudijin i nijednim istinskim delom ne pripada tom svetu. On je ovaj koji podivljalo drka moj nabrekao kurac u svojoj šaci i gleda me zaljubljeno kroz onu maglu dok mi razara anus svojom dugo i strpljivo zidanom tvrdoćom. Osećam kako curi u mene, lagano a jako, kako me je i jebao do sada. Izliva se Viki u svoju voljenu guzu kao onaj malter koji lepi ciglu po ciglu u dograđen dimnjak. Sada ima mnogo bolji cug.
U meni je te noći uz prigušen jecaj eruptirao tiho i moćno kurac koji je čekao na mene isto toliko dugo koliko i ja na njega. Onaj obožavani, koji podre malo dublje od ostalih. Uđu ostali u dubinu, izjebu, prodru, istresu, ali ovakav proniče do srži i tamo ostaje. Prsnuo sam u njegovu šaku, pa opet, i još, zaprskao ga brzim mlazom kao kaznom što je toliko odugovlačio. A on je celim dlanom prešao preko svog lica i razmazao me po svojim očima, obrazima i usnama.
„A Klaudija?“, pitao sam u zagrljaju njegove ruke oko struka.
„Ala znaš sve da sjebeš...“, gorko se nasmejao.
Golicao sam ga i ljubio mu kosu, oči, vrat, ramena, majicu, pupak, farmerice, sve. Sve ono gde moje usne još nisu bile, bar ne na javi. Krenuo sam da ga skidam, ali mi je rekao da je premoren i da bi voleo da bar malo odspavamo.
Ugasili smo svetlo ali posle ovakvog parenja san se primicao olovnim koracima, a zatim udaljavao kao da se dvoumi da li nam je potreban. Mazili smo se istovremeno u zagrljaju, njegova ruka na mom čelu, moja na njegovim grudima. Dugo. Zaspivajući, pa se budeći poljupcem, pa ponovo na korak do sna. Do svanuća.
„I, kada ćemo opet da se jebemo?“, pitao sam ga dok se sav raščupan umivao u mom kupatilu, pripremajući se za odlazak kod svojih pa nazad u prestonicu.
Smeškao se i pogledao me bezobrazno kao da ćemo odmah sve ponoviti.
„I ja bih tebe, znaš, uh kako bih te, mmmm...“, grlio sam ga s leđa dok je gledao u sopstvene nabrekle kapke u ogledalu, a ja mu kroz pantalone nabijao kurac među guzove.
„Sledeći put, Bas, znaš da sam nevin“, okrenuo se i nasmejao, a onda me sočno poljubio kao nekada davno onaj prvi put.
„Znam, nego se plašim da ćeš pronaći neki drugi kurac pa šta ću onda, opet ću te izgubiti...“
“Ma daj. Ne glupiraj se. Ne tripuj više”, odbrusio je odsečno, muški.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 4 Nov, 2023
- 2516 pregleda
haha pa extra, it's a lucky story
Uhh predobra prica! Imam i ja jednog, isto takvog druga. S tim sto nisam mu jasno dao do znanja da ga zelim. I bas dok sam citao ovu pricu, pozvao me!
Bravo Basi, ostavljas nas bez daha!!!!! Samo nastavi!!!
Mislim da bi sad bio red da se film napravi na temelju ove price. Svaka cast!
Hvala svima, hvala Sanny
Ovde sam u prolazu, pisem dosta toga van ove tematike mada sam zadovoljan odzivom na svoje pricice koje su uglavnom obozavane ili omrazene, tako da definitivno ostavljaju neki utisak 
Definitivno sam velika obozavateljka tvojih prica ! Svaka je dobra i cak najbolja ovde na sajtu . Ako vec nisi , vreme je da se oprobas u pisanju romana i da unovcis svoj talenat , steta bi bila da ostanes samo ovde ❤️ Citaoca imas a imao bi ih mnogo vise. Jedva cekam sledecu avanturu. Zaista maestralno
Pokidao sine!
Maestralno napisano i daleko daleko iznad drugih prica...bravo