Sperma i vino (Doručak)

Posle dve burne noći sa Adrianom, predlažem mu da zajedno posetimo Borisa. On nas ne očekuje i zatičemo ga na spavanju. Želim da sva trojica ostanemo u tom krevetu i neću da mi to ostane samo pusta želja. Prilazimo mu tiho i nežno ga poljubimo u obraze, ja sa jedne a Adrian sa druge strane. Trgne se u snu, a onda ugleda Adriana, poskoči i zgrabi me šakama za vrat. Njegova noćna mora postala je stvarnost.


„Šta radite ovde? Šta hoćeš?! Ostavio si me“, odguruje me i ustaje, potpuno ignorišući Adrianovo postojanje. Ovaj ostaje zagledan u posteljinu i čini mi se da će u sekundi svojim mislima podići krevet kao pero i sručiti ga na Borisovu glavu. Umesto toga, samo me razočarano pogleda.


Pre nekoliko meseci, Adrian je spasio Borisov život kada ga je grupa ludaka prebila dok se obučen kao prostitutka vraćao iz striptiz bara. Adrian ga je nedelju dana lečio svojom herbalnom medicinom u kojoj je bio jedan od najboljih. Ali nije prihvatao Borisove ekstreme i ta ljubav nije bila dugog veka. Kada se oporavio, Boris ga je sasvim neplanirano upoznao sa mnom i odmah su sevnule varnice.


Izlazim iz sobe i pratim Borisa u dnevnu, kada vidim kako jedno veće slikarsko platno pokušava da što pre zakloni iza velikog ormara.


„Šta je to? Kriješ svoje radove od mene?“


„Ne, nego se ne ponosim njime jer sam napravio jednu veliku grešku.. Hajde da doručkujemo malo vina!“, gleda u mene i poziva me u kuhinju, a za mnom hoda i moj neodvojivi deo.


Tih kao senka, Adrian me još uvek me podseća na krhku lutku koja je nenadano iz razbijenog izloga ispala u okrutni svet. Ali, poznavajući strastvenu zver u koju bi se pretvorio pod mojim dodirom, samo pratim njegove usporene pokrete sa prikrivenim osmehom.


Sedamo za manji sto a Boris naliva tri pune čaše.


„Ja ne mogu, hvala.. Rano mi je za alkohol“, objašnjava tiho Adrian.


„Nije problem, popiću ja umesto tebe. Uzeo si mi ljubavnika, pa mogu valjda i ja nešto da uzmem od tebe“, ispija najpre Adrianovu čašu.


Obe moje ljubavi imaju posebne bolesti. Adrian pati od sopstvene moći da pomera predmete i ljude snagom misli, pa ponekad nehotice lansira prolaznika na vrh solitera ili premesti poneku građevinu sa jednog kraja grada na drugi. Ovaj talenat mu donosi mnogo više muke nego užitka.


Poučen strahotnim posledicama svojih dela, proveo je dosta vremena učeći da svoju moć kontroliše i koristi kad baš ima potrebe za tim. Nije neko ko čini isključivo dobra dela osim kad to njemu odgovara, pa radije miruje u svojoj tišini i neaktivnosti.


Boris je vrstan slikar, onaj čije likove ram mora čvrsto da pridržava da iz njega ne iskoče u stvarnost. Istražujući mračne strane nadrealizma kada su ga njegovi osudili na bolnicu za duševne poremećaje, otkrio je sposobnost da na svom platnu kreira budućnost kakvu priželjkuje, koristeći je naravno i u svrhu da naudi nekome ko bi mu zasmetao.


Odlučujem da skrenem temu sa njegove posesivnosti i pređem na stvar.


„Idemo malo u provod večeras. Hoćeš sa nama?“


Ispljune čitav gutljaj vina ispred sebe, umalo se ugušivši. Adrian spušta pogled, i čvrsto zagrize donju usnu.


„Mislim da je to jedna od najgorih ideja koja ti je mogla pasti na pamet! Je li tako, kučkice?“, naginje se prema Adrianu čije oči ga i dalje izbegavaju. „Zašto mu ne kažeš, šta glumiš? Sebastian je zaljubljive prirode... sve ti veruje, vidi se da je sasvim lud za tobom. A ti i dalje ćutiš kao stena!“


 „Šta to još ne znam? O čemu se radi?“, pitam, kada začujem zvuk svog telefona u tri kratka navrata. Odlažem javljanje, ponovo zatočen u još jednu zagonetku koju treba neodložno rešavati.


„Ko koga ovde laže? Ne mogu ni sam više da izdržim.. Ostaviću vas ovde i idem kod Dominika, nije trebalo ni da se mešam u vaše stvari...“


Ustajem i napuštam kuhinju. Odmičem se nekoliko koraka, ali se vraćam da proverim kako teče dalji razgovor bez mene.


„Zašto si takav prema njemu? Ne zaslužuje to. Ti čitaš misli i sve znaš...“, žalostivo ispituje Boris Adriana.


„A tebe zaslužuje? Znam šta radiš, mene krišom slikaš. Znaš da mene ne možeš da ubiješ. A ni njega.“


„Njega i ne želim, on je moj, i neće mi ga oduzeti niko, a naročito ne ti!“


„Možda će Dominik. Jutros ga je zvao, pričali su baš dugo. Toliko ga se zaželeo da je vodio ljubav sa mnom, zamišljajući Dominika sa tobom onako dok si još bio u bolnici.“


„Pitam se šta li ti zamišljaš- možda kako pomeraš avione? Tako se igraš, priznaj, u časovima dokolice.“


„Nije mi to zabavno kako se tebi čini...“


„Šta ti je zabavno? Pored svih onih koje si mi oteo?“


„Nisam ti nikoga oteo, i dalje ti ide prilično dobro. A i rekao sam ti da prestaneš sa tim...“


„Tvoje droge mi više ne pomažu! Šta da radim? Svi su me napustili. Spavam i vraćam se u Basijev san, u kome makar imam neki smisao...“


„Smisao?! Zašto se ponovo lažemo? Obojica znamo zbog čega sanjaš.“


„Nije samo zbog toga... Ja i u stvarnosti mogu biti sasvim pristojan umetnik.“


„Aha... Umetnik koji kreira haos, prodaje svoje telo, opija se i drogira da bi tu stvarnost podneo? Zarad inspiracije...“


Neposredno nakon ovih reči čujem pucanje šamara.


„Kučko mala... Ne primoravaj me na ovo, ne mogu više ovo da ti radim, tebe to ne popravlja.“


„A ni tebi ništa ne olakšava... Postaješ sve gori. Ne pridržavaš se terapije, ništa ti nije sveto, srljaš glavom bez obzira, nemaš više prava da išta od mene tražiš!“


„Ostavi mi Sebastiana... Ne moraš ništa drugo.“


„Nisam ti ga ni uzeo. Sam me je pratio i ostao dva dana kod mene.“


„I kako se pokazao? Ispunjava li tvoje ponore bez dna?“


„Potpuno.“


„Dođavola... Proklet je dan kad sam te ugledao! Nije trebalo da me spašavaš... Trebalo je da me ubiju one noći i da nikada ne vidim to tvoje šiljato, pokvareno lice!“


„Jesi li probao da naslikaš sebe? Ako uopšte možeš da se vidiš onakav kakav zaista jesi... Možda bi ti se ostvarila ta tvoja želja za smrću.“


„Vrlo duhovito.“


„Sem toga, već gubiš vreme, znaš koga treba da slikaš.“


„Nisam još krenuo, previše uživam radeći na tvom liku...“


„O meni možeš samo da maštaš...“


„Mogu i da te zadavim...“


Uplaši me krik i pomeranje stolice kada umalo ulećem, ali se zvuk naglo utišava i shvatam da se pretvara u melodiju dugih poljubaca koje proizvode spojenim usnama.


„Bolje da proveriš gde je tvoj ljubavnik...“, šapuće Adrian.


„I ti si moj, kučko mala, mogu i ja ponekad da te zadovoljim...“, šapuće Boris, ipak dovoljno čujno, ponet iznenadnom strašću.


Rešim da se udaljim, vadeći cigarete iz džepa kaputa. Bacim pogled na propuštene pozive u telefonu. Sva tri su Dominika. Procenjujem da može da sačeka, ne sluteći koliko grešim.


Znam da je Boris hteo da se reši Dominika jer su mu njegove moći pretile i plašio se da će me ponovo izgubiti. Hteo je da ga uništi zajedno sa svojom prošlošću. Oslanjao se na moju snagu snova u kojima smo mogli da živimo paralelnu i možda jedinu istinitu stvarnost. U mom snu smo bili slobodni, njegova umetnost je cvetala kao da nikada nije oboleo, i niko više nije mogao da nas porobi.


Palim cigaretu, ponovo željan i vina, i već naježen strašću od koje sam čuo samo deo, odlučujem da otvorim vrata kuhinje.


Zatičem prizor od koga me jeza proguta pri prvom pogledu. Adrianove noge su sasvim raširene, a glava zabačena preko naslona stolice. Boris kleči pred njim, pokoren željom da okusi istu gromadu koja me je dosta puta izludela i jednako me privlači da je i sada probam, u najboljem društvu koje se moglo zamisliti.


Adrian me pogleda pravo u oči, pa potom u pod, dajući mi jasan znak da se pridružim Borisu. Prilazim i odmah se spuštam na kolena, a Boris mi iz svojih usta pruža Adrianovu otvrdlu, vlažnu kitu, ližući je zajedno sa mnom. Adrian zabacuje ljubičastu grivu iza leđa, grabi naše kose u svoje ruke i snažno nam povlači glave bližeći nas sebi i udaljujući kako mu prija, propinjući se ka nama dok nas hrani, sasvim izbezumljeno i predano, ulazeći duboko u naša grla naizmenično, dok nam se ludilo meša u ono trojstvo o kome sam danima maštao.


Za kratko vreme poliva nam lica i kosu gustim mlazom eliksira na koji smo čekali, i upućuje nas da očistimo njegovu alatku i dragoceno seme iscurelo po nama. Ipak nismo doručkovali samo vino. Spajamo se u pohotni trostruki poljubac, a Adrian nas grli nogama i pruža se na pod dok ga naše četiri ruke pridržavaju i skidaju mu odeću. Udaljavam se i prepuštam Borisu da mu pokaže ko je gospodar.


Boris je previše uzbuđen od početka svoje igre da bi još dugo izdržao, a Adrian se svojevoljno okreće i namešta za najugodniji prodor u svoje središte. Od svega više voli rasturanje svoje male guze. Borisov kurac nije velik kao njegov, ali Adrian zna koliko je čvrst i neumoran. Počinje da ga jaše mahnito čim gospodar započne sa opakim kažnjavanjem ulazeći u njega brzo kao da tu od početka pripada.


Adrian se okreće kako bi me bolje video, dok se dodirujem prateći Borisove uzdahe. Dugo ovo čekam, rastežem kožu gore-dole sve jače, dosta je maštanja, testisi pod dlanom su mi kao kamen, ali mi pogled na njih zajedno podgreva mozak do žara u kome bih izdržao da još tri dana sagorevam ovako.


Volim trojke, kada sam samo kanal kroz koji protiču druge dve energije, druga dva plamena kroz moj plamen, ili me svojima direktno prže dok u toj blaženoj gužvi svi ne izgorimo. Volim i četvorke, maštam ja i o Dominiku s nama, ali to će biti malo teže ostvariti.


Zaglavljen u Adrianovoj uskoj pećini, gospodar je ubrzo kupa u svom nektaru, a ni ja mnogo ne kasnim za njim. Moja sperma nahranjena pogledom kaplje na podlogu pod nama, mešajući se sa Borisovim ostatkom iz Adrianove slatke guze. Malom kuhinjom odzvanjaju zverski uzdasi konačnog olakšanja. Teški, razliveni mirisi ispunjavaju vazduh koji jedva udišemo.


Ostajemo da ležimo na podu u Borisovom zagrljaju. Upravo je ovako trebalo da se završi, iako sada želim da tek započne. Ljubimo ga ponovo sa obe strane, a sada uveliko uživa u tome, više se ne buni, ne odguruje nas već privlači snažno na svoje telo.


Da li je ovo još jedan san ili ona obožavana, jedina stvarnost? Granice blede. Ulepljeni smo posebnim nitima kosmičke ravnoteže, usnuli. Izdišemo poslednjom snagom, tri tela kao jedno.

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara