Bosanka
Jedva čekam da je vidim, prošlo je skoro četiri godine. Neša pristaje da je zajedno pokupimo na aerodromu. Stišalo se ono od ranije i sada smo u boljim odnosima. Kako je upalio auto, sa radija je krenula muzika koja me je vratila u dan pre tačno trideset godina.
„Jesi li ti zadaću donio?“, kreću se oko đačkih klupa dve sitne devojčice i ispituju ponekog drugara a ovi ćute kao pred učiteljicom. Nove su, ne snalaze se sa zadacima, drugi razred. Jedna glasno traži pomoć, druga nešto klimne glavom, stidljiva.
Ova prodorna mi otima svesku i nosi je svojoj klupi. Vičem da mi je vrati, učiteljica samo što nije ušla, histerišem uzalud, ona već prepisuje zadatak. Teška matematika, sabiranje dvocifrenih brojeva. Druga gleda, pa će kopirati od nje. Vraća mi usporeno sveščicu na klupu, kao da mi ju je ona otela, pogleda me sitnim crnim očima, nasmeje se iznenadno stisnuvši stidljiva ramena, i pobegne na mesto.
Prva ljubav. Njene tamne kikice, bela haljinica na bronzanom tenu, sva je zanimljiva i egzotična, za onaj slatki osmeh daću joj i bubreg a ne samo da prepiše domaći. Nije pakosna i puna sebe kao ove iz moje ulice, umišljene princezice.
Ana iz Bihaća. Ima dva starija brata i ne živi u našoj ulici. To je sve što saznajem i upamtim. Mali sam, bitno mi je samo da gledam one njene živahne okice, kontam da je spala sa neke planete gde je sve lepše nego ovde. Grešim, ali tada to još ne znam.
U četvrtom razredu, za predstavu napisanu po basni, učiteljica uzima mene i Anu da nosimo kostime mačke i pileta. Ja nastupam kao mačor sa ogromnom repinom, a ona sva pernata kao neka divlja patka. Od tada pa do kraja osnovne zvao sam je pipica, a ona mene maćkić, sa njenim mekim ’ć’koje mi je bilo uvek tako milo samo kada ga ona izgovori ili ubaci u reči koje ga inače na sadrže.
Onda naglo odrasta, naglo sve saznajem. Njen matori kao da je predosetio šta se spremalo, dolazio je poslom u ove krajeve mnogo ranije, vremenom rešio da tu sagradi neku trošnu kuću koja je dugo stajala bez prozora. A onda su izbegli i jedva je dogradili od sitne pomoći koju su primili i krvave zarade njene braće na građevini.
Stasala je Ana, jednom nas sve pozvala kod sebe. Nismo više bili u velikoj ljubavi jer je našla nekog bilmeza, ali nikada se nismo tako slatko najeli, valjda zato što je čitava ta skromna a itekako bogata trpezica pružala sve ono što nikad okusio nisam, i ostao ga željan naredne tri decenije. Ali ne loše kopije, ne suve pite iz pekare, nego one domaće, razvijane rukama Anine stare majke. Uzalud sam svojoj kući govorio da isproba recepte, nikada ne bi mogli ispasti onako.
Shvatao sam. Video sam. Čuo sam priču koliko je šipki ugrađeno u levu nogu Aninog oca koji se od kako ga pamtim teško kretao, ali je ipak bio donekle spašen brojnim operacijama. Primoran da ratuje u Bosni i najebao. Kuća spaljena, bežanje za goli život. Očni živac njenog starijeg brata uništio je geler i tu nije bilo pomoći, lepo tamno oko ostalo je da luta daleko od drugog, baš kao i on, u potrazi za smislom nakon što je izgubio i zdravlje i dom.
Dugo godina se osećam neopravdano isključen iz svega, ali ne mogu reč da progovorim na tu temu, užasno mi je. Nema tu meni kraja dokazivanjima krivice. Možda bi bilo sasvim drugačije da se meni desilo, ali bi se svelo na one stihove- Šta bi rekli moj i tvoj deda, ‘Sećanja blede na herojska vremena’? Ja kažem, ne baš, rekli bi, ’Samo deco ne ginite radi reda, sve je to partija šaha - armija pešaka strada za megdan...’
Ana se jedva sećala, skrivala se s majkom tokom rata i krijući preživela. Neki deo nje kao da je nastavio da se krije, gradeći sebi veliku zidinu na sred vojvođanske ravnice, i preko nje nije puštala nikoga. Samo bi provirila preko da vidi ko je uznemirava, i muški povikala „Ma pušći me!“, a sve duže crne pletenice mamile su me da taj zid jednog dana probijem.
Prilazio sam joj nekoliko puta skroz suptilno ali me je drčno odbila u fazonu ‘zar i ti hoćeš isto’ i samo bežala od gomile. Družila se s njih par, nekih naših a nekih njenih, i rešio sam da joj i ja postanem drug, pa da joj se tako polako približim. Menjala je momčiće ali bi svi otpali posle par nedelja.
Čekao sam novu priliku, često mi se činilo predugo i uzalud. Ali sam čekao strpljivo, razvijao planove kao onu pitu, začinjavao, odmeravao, dok svaki sastojak ne podesim na pravo mesto, pa u rernu na krčkanje i degustaciju. Bez ikakve žurbe sa šesnaest godina, nikud ti se i ne žuri. Od drugova sa kojima sam ostao u kontaktu ponekad bih načuo poneku informaciju i o njoj.
Nisam hteo da je prestravim, da išta pokušam na silu. Nisam želeo ni da kvarim tu njenu sliku o meni koja je ostala neiskvarena i zasnovana na onoj detinjoj ljubavi iz osnovne. Nisam bio svestan da sam je ovako puštajući prepustio velikom izboru drugih momaka. Prepustila je i ona mene drugim devojčicama, dečacima, svima, bio sam joj višak. Samo je među njenima bilo opasnijih lovaca, onih željnih samo provoda a i onih željnih ženidbe.
Samo čujem jednog dana da se verila, sa nekim frajerom s kim je navodno bila u kratkoj vezi a da je za to jedva ko i znao. Pomišljao sam da je u pitanju neka nameštaljka, jer smo uglavnom znali kada neka od devojaka nađe ‘jaču polovinu’, hvalile bi se na sva usta, zapadale u romantični trans i samo davile o tome, dok šema ne bi pukla, pa onda prešle na sledeću. Znao sam da ona nije takva, ali mi nije delovala ni ovako ishitrena.
Skenjan sam kao da me je venčana žena prevarila, kao da sam sve vreme mislio da smo na neki način suđeni da se pronađemo, da će nam se sve samo reći ako ja i ne progovorim, da će magično shvatiti da treba da se zbližimo, da makar probamo. Mladost je stvarno ludost. Pomračenost uma u kojoj ti ni tuđe reči ni razum ne pomažu kad nešto umisliš. Izmirio sam se sa sudbinom i čekao kada će udaja.
Jedne subote kada sam već na fakultetu, vraćam se kasno iz izlaska, sestra je još budna i kaže mi kako me je zvala drugarica iz osnovne i rekla da joj treba pomoć oko neke radne biografije pa se setila mene jer studiram književnost. Ajd dobro. Na um mi padaju sve one umišljene princezice i već mi je muka, ali mi sestra kaže da je ta ostavila i broj i poručila da joj se maćkić obavezno javi. Pa to mojoj pipici treba pomoć! Njoj ću rado pomoći, oko domaćeg, oko bubrega, biografije, ma srce dajem ako treba.
Zovem je ujutru, dugo se nismo čuli. Ne ide joj pisanje, uklapanje, iako treba da bude kratko hoće da to bude lepo napisano i ako ja mogu da se vidimo. Zovem je kod sebe, moji su isplanirali neki kraći put u nedelju. Pojavljuje se pipica, sada već rasna kokica, zanosna i utegnuta kao da je krenula u provod. Svakako ću ja da pišem, a ona samo da bude lepa.
Grli me s vrata snažno kao da mi se unapred zahvaljuje za uslugu, a zapravo to radi sasvim iskreno, nismo se sreli sigurno dve godine. Kožni mantil i kratka crna suknja, odozgo neki ružičasti džemperić, sva je slatka kao u prvom razredu sa onim sitnim okicama, ali su sada one pletenice raspletene i prelepa crna kosa se sliva niz ramena, a njen stas kao izvajan odmah me naježi u tom zagrljaju i setim se svih planova kako sam davno mozgao da je osvojim. Svi mi se oni sada čine smešnim, ovde će trebati mnogo više truda od naivnih dečačkih snova i zabluda.
Seda na kauč u dnevnoj sobi i prekršta gole noge jednu preko druge dok mi objašnjava kako je pokušavala da sebe predstavi u biografiji ali joj nije išlo i da ja to proverim i doradim, odužiće mi se, čime- ne znam, a i ne mora. Jebe je to motivaciono pismo, ne zna tu da izmisli i da sebe nahvali. Zatrepćem kad pogledam u njene male ali čvrste i istaknute okrugle grudi, tako bih da ih ispomeram pod onim džemperićem a onda da zavalim glavu pod suknjicu i ne izlazim dok se biografija sama ne ispiše.
Na svu moju muku poziva me da sednem pored nje i vadi papir sa podacima i delom koji je sama sastavljala. Planira da ide preko, u Dalmaciju kod majčinih ili čak Nemačku, da zaradi pare i da se više ne muči kao njeni. Završila je srednju ekonomsku i prezirala je, bilo joj je dosta nauke i na dalje školovanje nije ni pomišljala.
„Evo... Od tog ti dalje ja ne umijem, maćkić, bogomi“, govori dok mi lagano podrhtava papir u ruci dok čitam. „Bil mi ćio to završit? Priokreni ga ti nekako, tiš to lako, ka one sastave što si piso, pa ono je bilo... Zato sam te se i sjetila, mislim nako- maćkić će to meni sridit!“, zakikoće se mazno i ustrepće, pa kako neću, čemu onda služim ako ne mogu ni to da joj učinim.
Nikada Ana nije zanemarila svoju jedinstvenu mešavinu govora zapadne Bosne sa jakim uplivom hrvatskog, naročito Dalmacije gde je kao mala provodila svako leto. Mekoća njenih suglasnika i skraćivanje samoglasnika uvek bi mi u glavi uzludeli onu borbu da razumem svaku reč a pritom oduševljenje koliko mi je baš ta razlika od mog naglaska beskrajno draga i simpatična.
Izmenio sam joj sve, otkucao, doterao, odštampao, bolje ne bi dobila za ne znam kakve pare.
„Maćkić, preračunaj de ti kolko košta to zadovoljstvo, nako po tvome, meni će znaćit samo da to valja!“, gunđa ona negde iza mene dok još sedim za računarom. Okrenem se, a ona miriše sveže cveće u vazi koje je majka jutros uzbrala. Lepša je od svakog cveta. Gledam je, zastajem, a ona čuje da je kucanje slova odjednom utihnulo.
Odjednom dotrči, ovlaš pogleda otkucano i zagrli me oko ramena. A meni u glavi ono njeno „Pušći me“, ako me ne pusti odmah neću više moći da se odvojim od nje.
„Već gotovo?! Jooj maćkić! Šta bih ja bez tebe? Pa ti si moj... đul!“
„Šta sam?!“, okrećem se i gledam joj radosno lice, a usne su joj bliže mojima nego što sam mislio.
„Cvjetić, budalo! Ili cveeet, kako ti kažeš, nek ti bude!“, pomazi me grubo po glavi oponašajući moj govor, kao da ima potrebu za nekom vrstom dodira još od onog iznenadno čvrstog zagrljaja. Lažem se da je do mene, možda je sa svim prijateljima takva.
Popila je kafu i jurnula kući, rekavši da joj dolaze neke drugarice. Na izlazu me poljubila u obraz malo duže nego što bi bilo očekivano. Ili sam opet umislio.
Odmah zovem starog druga koji je upućen u sva dešavanja u gradu. Pitam da li zna sa kim se ona viđa.
„Pa gde je sada nađe, sine? Udaje se za koji mesec!“, odvraća mi odmah dobro informisan i potapa mi sve lađe koje su jedva ponovo isplivale na površinu. Pa šta sad, napisao sam šta je tražila, učinio sam jedno dobro delo.
Tmurna nedelja, moji se vraćaju, ležim u sobi i razmišljam o Ani. Stigla je neka poruka koju nemam snage da pročitam. Jedva ustajem do wc-a i bacim pogled na telefon, srce mi zalupa, otvorim poruku.
„Maćkić, kako mi je drago da sam te vidjela! Mogli bi nekad još po kavu kad imaš vremena.“
„Sutra??“, pišem joj odmah, ne zanima me ako odbije.
„To sam čekala da kažeš!“, odgovara mi još brže a ja ne znam šta me zadesilo, telefon mi drhti u ruci kao onaj njen papir kad sam čitao.
„Kod mene ili kod tebe?“, uzvratim joj uz namigušu.
„Kod mene je gusto, a hoćeš li do grada?“
„Plašiš se da te nešto ne spopadnem kao u osnovnoj?“
„Pa to si mogao i večeras pa nisi...“
„Pa je l’ trebalo?“
Ne bih ovako pitao devojku koju površno poznajem, ali činjenica da se ipak znamo trinaest godina mi ipak daje neku šaljivu slobodu. Nema odgovora, pa nastavljam.
„Definitivno nije trebalo... Čujem da se udaješ.“
„A je li? Nećemo piti kave ako se udam?“
„Neću te spopadati ako se udaš.“
„A prije?“
„Pipice... Hajde ti dođi odmah sada.“
„Doći ću sutra, bezobrazniče.“
„Više nisam tvoj đul?“
Opet bez odgovora. Spavamo, noć će brzo proći. A sutra je moja. Sutra ili nikada.
Odlažem spremanje ispita, studije mogu da sačekaju zbog Ane. Može sve malo da stane. Vreme, fakultet, život, misli u kojima je već predugo samo ona, nekako im pripada, odomaćila se, tako bliska a tako daleka.
Pomalo strepim da će ona mene nasankati i ja ću ostati u kurcu, a ona ima tog svog i neću joj nedostajati. Strahujem kao devojčica umesto da se kao muškarac radujem osvajačkom pohodu. Ćale je otišao do nekog svog pajtosa, razmišljam gde majku da pošaljem, sestra je uveče uglavnom kod drugarice. Već mi ih je dosta, čitav dan me zezaju da sam opčinjen, da mi je pas postao ćuko, hleb odjednom dobio magično ‘j’ a devojka se pretvorila u curu. Vratila mi se sećanja i ceo njihov govor, evocirala svaka do poslednje uspomene iz detinjstva.
„Biće ti veselo kad i zaboraviš koji jezik studiraš“, podjebava sestra i vodi i majku kod nekih prijatelja koje znaju, ne govori joj zbog čega.
Najavila se, spreman sam. Čujem tiho kucanje na vratima. U grudima onaj osećaj šta ako krene kako ne treba, o ne, ne sme. Šta da kažem, šta ćemo prvo sada reći, da se ponašam hladno i obično ili malo u duhu sinoćnjih poruka? Otvaram brzo, pa šta bude.
„Ej...“, sastavio sam reč, kada me je zagrlila kao sinoć, ali me je stisnula tako da su mi ruke same odskočile i obavile se oko nje. Osvešćujem se na sekund kada su joj usne na mojim usnama, u očima mi sevaju pitanja, a ona me gura od vrata, zalupi ih za sobom, a onda mi obraze pokrije svojim dlanovima.
„Maćkić... Slagala sam“, pogleda me ironično tužno.
„Nije ti ni trebala biogafija?!“
„Ma jest, nego tek za jun, kad planiram da... Izvini“, govori i ljubi me dalje, sada samo žmurim i prepuštam se.
„Iskoristila si me, prevarila si me...“, govorim joj skidajući joj kratku jaknu dok tako spojeni upadamo u moju sobu.
„Odavno sam nekako htjela... s tobom...“
„Šta?? Šta si htjela? Govori...“, povlačim joj ovaj put žuti džemper nagore, dolazim do crnog grudnjaka, živim da ugledam one čvrste sisiće. Malo odlažem, mazim ih kroz grudnjak, ona ih uspravlja ka meni, disanje joj je plitko i brzo.
„Pa samo tako da te ljubim malo... maćkić moj.“
„Mm, samo to?!“, zastajem i gledam je pravo u oči, a prstima lociram bradavice kao male tvrde dugmiće. Štipnem ih obe istovremeno kada krikne.
„I još! Još ponešto. Ali... Tebi će smetati...“
„Što se udaješ? Ili što se i s njim jebeš? Koje?“
„Sve... Ali ne moram da se udam. Moram, ali... Želi on, i moji žele tako, i nije loš.“
„Ali si sa mnom i ja te štipkam, ne on.“
„Štipne on, dobar mi je Nešo... nježan je sa mnom, sve kao da sam curca! Sve kao da će me razbit ako me stisne, polomiti, haha...“
„Kao da si ti neki slabašan đul... A pipica bi drugačije malo a?“, zavrćem joj još uvek dugmiće, sporo, tek osetno, više prstima grejem njihovu tvrdoću.
„A ne znam maćkić, mislićeš da sam nekakva...“
Stavio sam prst na njene lepe usne i poljubio je u vrat, kada je zadrhtala i uzela mi šake da ih uvuče ispod grudnjaka.
Izvukao sam ih da bih je položio na svoj krevet, a onda zaronio nazad, odgurnuvši i džemper i grudnjak visoko do njenog vrata, a pred mene su iskočile dve divne jabuke, veće nego što su izgledale upakovane. Ljubio sam ih jednu pa drugu, svud okolo pa nazad na tvrde dugmiće dok cele nisu bile oblivene pljuvačkom dok sam je lizao kao psić, tako sam je željno čekao.
Njene ruke u mojoj kosi me prstima snažno čupaju, usmeravaju sve bliže, ponekad povuku kada joj je jako lepo i jedva izdrži u toj strasti, već prevrće očima a kad me pogleda opet se onako sneno nasmeje kao kad smo sabirali dvocifrene brojeve. Još uvek ne znam koliko je ona vlažna, ali znam da sam se ja pretvorio u kolac koji bi da je nežno probije i da u njoj sav nestane.
Spuštam se posle tog osmeha, ohrabren, da istražim vodopad koji me čeka. Smešno mi je što kao u filmovima zadižem suknju i povlačim gaćice a još ne gledam ispod nego u nju. Ja ne mogu oči da skinem sa nje. Ubijaju me talasi njene sjajne crne kose i ne znam gde bih pre- u tu tamnu grivu ili u međunožje. To njeno ludilo, a mudro lice svetice. Mogla je studirati bilo šta i biti doktor nauka. Ne zanima je. Njena glava tone u jastuk, žmuri, čeka me. Zadižem suknjicu i eto me.
Klitoris joj nabujao i već razgrnut čeka poljupce. Pređem najpre prstom kao kad sam joj pritisnuo usne. Klizne pod prstom sav već smočen, ona se cela naježi i zajeca a tek sam je dotakao. I njena želja tako luda godinama tinja kao moja. Pritisnem joj vrh klitorisa sa dva prsta i protrljam malo grublje, a ona ga izdigne ka meni, spusti, pa opet izdigne. Setim se ukusa od pre, kada sam jednom liznuo neku na brzinu, setim se da je bilo kiselkasto, zanima me da li je i kod nje.
Rešim da je ližem kao verni ćuko, od dna nagore, bez prestajanja, da vidim da li je stvarno toliko uzbuđuje. Počinjem, slatko je. Ližem neumorno i sve jače, ona ćuti i uživa, kao da je bolje meni nego njoj, ja spajam posao i užitak, a pod jezikom mi klitoris tamni, sve žilaviji, činili su mi se tako mekim oni koje sam ranije video, a ona svoj donela sa one planete s koje je spala, neobična i mišićava, mršava a opet sa prelepim, umerenim oblinama, tako rasna, a devojčica. Moja Ana.
Ližem je, ljubim, sisam polako pa skroz uvlačim među zube i ližem njen klitoris unutar usta a ona se izvija kao da me njime jebe i napaja, lepim se na njega kao da mi je deo usana, i kad je na tren pustim oblizujem se kao da mi ga više neće dati.
Vraćam se pa ponavljam, dosadiće pre njoj nego meni, pomislim, kada se izvija još jače i primećujem da hoće da se spojimo sasvim, da se utrlja u mene, da ostavi trag na mom jeziku i usnama. Ostajemo spojeni, ljubim je i ližem i dalje blago dok se ona sama pomera kako joj prija, dahće sve brže a ja ne znam da li sve dobro radim što samo nepomično čekam i ponekad pritisnem, može se reći da mi je iskustvo nula.
„Jebi me...“, čujem sasvim tiho, ali čujem dobro. Uh, kako, odmah sada? Spuštam jezik do njene rupice, nju sam sasvim zanemario dok sam se igrao sa ovom slatkom žilavom zmijicom. Izvila se tako da mi je jezik potonuo u vaginu, lepljivu i slatku baš kao svi ostali delovi nje. Bocnem je tako par puta, cvili i mrmlja, ne razaznajem da li su reči razočaranja ili su ohrabrujuće. Odlučujem da je bolje da ubacim prste, a da je drugom rukom trljam, a ona mi osmehom odobrava odluku.
Gurnem dva, napred-nazad, pokušam i treći. Drži se za glavu, valjda je dobar znak. Guram malo žešće, trljam je jače.
„To..... to!“, vikne mi u delirijumu, nastavljam ojačan, i sam gubim dah, samo želim da sve ispadne kako treba makar pao mrtav pored nje.
Kakav Neša, kakav Nešo, ja ću te razvaliti lutko, ne želi te niko kao ja. Godinama. Jebem je prstima dok ponovo jeca kao da će zaplakati. Prestajem da se plašim da li je sve dobro, predobro je, pretoplo je, ulepljen sam kao da su mi prsti upali u kanticu meda, ližem ih i vraćam, ona me gleda, smeši se i jeca, udaram jače, tek da vidi koliko mogu, klima glavom da može jače, a onda se zarivam bez mozga, grubo, trzam je tako da se cela pomera, tek malo stignem da je protrljam kada mi zamenjuje ruku svojom, na sekundi je do kraja, a ja tek sada neumoran, iako mi se desna ruka već ukočila. Stavljam prste leve, ulazim polako, vidim da joj prija tako, ona mlati prstima po klitorisu kao da ga i tuče i otkida, zatim pri vrhu duže kruži, ostaje tu, izvija se i svršava. Moji prsti duboko u njoj, stegnuti njom, pulsiraju, obliveni. Izdiše, žmuri i smeška se.
„Mmmm.... macane“, šapuće iznemoglo, više nisam maćkić, verovatno trenutno ne zna ni svoje ime.
Mnogo voli svoju kavu, pa je i ja pijem češće nego što sam pre nje. Sami smo, naglas se smejemo, kao da se ništa nije desilo, kao da smo ponovo u osnovnoj školi. Prisećamo se vršnjaka i nekih fora iz prošlosti, a ona se s posebnom nostalgijom vraća na te dane tako da pomišljam da je bolje da smanjim tu priču jer nas više ne gledam kao pre. Ipak se nešto veliko tu desilo malopre.
„I šta kažeš, nije Neša neki jebač?“, pitam je dok ponovo ležimo jedno kraj drugog. Uzimam crnu kosu u ruke da je mazim. Ne buni se.
„Za njega znam da i nije... Za tebe ne znam da li jesi“, kikoće se i gleda me bezobrazno.
„Kako nisam?! Pipice...“, motam među prste njene crne talase, kad mi se približi licem.
„Kad sam rekla Jebi me, nisam mislila na prstiće!“
„A ne voliš to ipak? Pa bilo je... najbliže“, zamucam i sjebem se. Ona se smeje kao kočijaš na sred avlije.
„Dobro, ismevaj me... Ali osetio sam ja sve.“
„A jesi l’?“, ponovo se kikoće.
Nisam ni pomislio na kurac u svom onom ludilu, samo ga ostavio da stoji kao bandera fiksiran gde se digao, i posvetio se njenom telu. Koja sam budala, na kraju će mi ipak otići nedojebana.
„Dobro je bilo, maćić moj, ne brini..“, grli me nekako ortački i to mi se ne sviđa.
„Ma šta je bre bilo dobro“, skačem preko nje, opet se smeje, skidam joj sve, uzdižem je i okrećem guzom sebi, u nekom trenutku sam joj izbio dah i krenula je da se otme, ali se ipak namestila kako sam hteo.
Opet se plašim, ovaj put da će kratko trajati. Pregoreo mi je već u čekanju, izliće se kako ne treba pa opet bedak.
„A da ne zatrudniš pre udaje??“, pitam je.
„Ne, neću, sigurno“, uverava me, natrćila mi se.
Prodžaram je opet prstima, volim da slušam taj njen smeh devojčice. Vreme da oslobodim napetu zver i pustim je tamo gde pripada.
Čeka. Valjda će joj odgovarati. U mislima ga poredim sa Nešinim iako mu nisam ni lice video, jebo me Neša i lude misli.
Ma biću joj najbolji, ubeđujem se i ulazim polako u obožavanu pičkicu. Pruža mi se i pomaže, usisava kurac u sebe, tonem u blaženstvo njene nabubrele sluzokože koja kao da pod mojom tvrdoćom biva sve mekša i toplija. Definitivno ugodnije nego pod prstima. Njena svilena kosa skoro mi se upliće oko ruku i kurca. Nije mi prva, iako želim da to bude. Samo nju ću i da računam. Moju Anu i ovu nezaboravnu vrelinu.
Na trenutak pomislim da se san nije ostvario, i okrenuta leđima u polumraku deluje mi kao da nije ona, kao da je neka u kojoj još uvek uzaludno tražim nju. Ali ona je, vidim u poluprofilu, ona je i moja je. Više ne govori da je jebem, ali krećem žestoko, ako se i završi spopašću je opet, ne puštam je. Presavija se i držim je oko tankog struka, a njeni guzovi mi skakuću po stomaku dok je punim i ne prestajem, nabijam je tako da mi jaja bubnjaju o njene butine.
Ispruža mi se kompletno, želi me jednako, stežem je oko struka, sa ono malo milosti koju moj kurac više nema, ubadam je još nekoliko puta i alatka me izdaje, posao završen a zadovoljenje postignuto, nije tako loše za naš prvi put, rasipam joj seme na samo dno, i da ostane trudna želim sa njom sve, gomilu devojčica i dečaka, ma celo odeljenje. Sa njom sve može.
Mazim je dok se lagano odvajamo. Koža joj je svetlucava kao da po njoj plešu sitne pahulje izmešane sa česticama zlata. Stalno osećam da će mi nekud odleteti u toj svojoj nesmirenoj lepršavosti i osmesima što prikrivaju ko zna kakve stvari koje je još rano da podelimo.
Odlazi ipak pre nego što se moji vrate, čini mi se da se stidi što i ne može da mi bude zvanično devojka, a ja ne znam da li to mogu da izdržim, i dok je ispraćam tamo nekom Neši brzo odglumim radost pri kratkom, poslednjem poljupcu a kada za njom zatvorim vrata u ramenima mi se budi neka trzavica kao da sa njih otresam suze koje bi mi sišle u oči.
Ta trzavica se nastavlja još dugih godinu dana. U međuvremenu se udala, ali nije odustala od nas, sve dok je tako moglo a da nikome ne bude već loše od tog izdržavanja. Viđali smo se po svakakvim ćumezima, iznajmljivali sobe i krili se kao mladi ljubavnici odbegli od sveta. A onda bi se njemu svaki put vraćala. Jednom mu je rekla da putuje u drugi grad kod rođake, a ja sam je tamo čekao i ostali smo čitav vikend koji mi je i najlepše sećanje. Ne znam koliko puta smo za dve noći vodili ljubav u toj hotelskoj sobi.
Volela je kad joj ležim na rukama. Pričala mi je kako ćemo jedno leto proći celu Hercegovinu i spavati u podnožjima planina pod otvorenim zvezdanim nebom, pa kad nam dosadi obići njenu rodbinu na primorju. A ja mdrnuo tek do Bijeljine pre par godina. Meni su njeni opisi takvi da mogu da osetim dodir te tople trave pod rukama, toplije nego ove moje u bašti, i sjaj tog drugog, ’ko lubenica punog mjeseca’, meni mnogo bistrijeg od ove naoblačene mesečine iznad nas. Sve može, iako nisam lud za morem, sa Anom volim sve.
Nisam im bio na svadbi, a Neša me je posle zbog toga stalno podjebavao. Upoznao sam ga kada me je pozvala na rođendan da ne bude sama sa njim, sa svojima i nekih par drugarica. Znao je da sam joj školski drug, ali teško da smo od ikoga mogli u potpunosti skriti onu hemiju kojom su nam oči uvek bile spojene jednakom iskrom. Ipak, ništa nije govorio. Zbližilo nas je to što smo otkrili da imamo zajedničkog druga, pa smo sa njim bez Ane nekoliko puta obišli kafanu.
Činilo mi se kao da na neki čudan način pokušavam da ga pridobijem i mrzeo sam to kod sebe. Ana je pronašla posao u Nemačkoj koji je želela i nije joj bio ni najmanji problem da odsustvuje samo da ne deli krevet s njim ako već sa mnom sve to nema perspektive. Primećivala je da sam zahladneo, a to je bilo samo zato što se moja sposobnost da je delim polako iscrpljivala.
Poneki rođendan bi još proslavila sa nama. Pričala nam o Minhenu i kako se već tamo navikla, napredovala je u poslu i kupila manji stan. Nisam znao da li tamo ima nekoga, ali možda bi to bilo i najbolje za nju. Nešini živci bili su sve tanji, njegova podjebavanja sve kiselija, a izlasci sa mnom i zajedničkim drugarom sve ređa. Jednom me je posle njene proslave nasamo pitao da li znam ima li ljubavnika.
„Otkud ja to znam, znam koliko i ti...“
„Bliskiji ste vi, možda se tebi poverila..“
„Ako nije bliska s tobom, što je onda i bitno? I zašto misliš da bih ja izdao drugaricu?“
„Aha, znači ima nekoga. Tako sam i mislio! Uvek mi se činilo da nešto šara, da vrda... da me vara, nisam joj dovoljan--„
„A možda samo ti ne umiješ s njom. Drugačija je...“
„Šta si...? Pa ti.. ti govoriš kao ona! Ti si taj! Ti si... zaljubljen u Anu, a?!“, tresao me je za ramena koja su mi opet instinktivno drhtala kao svaki put kada me je ona ostavljala. Zgrčio sam lice i nisam mogao da gledam u njega. Samo me je pustio iz stiska kao da sam mu se smučio zajedno sa njegovom ženom.
Sve češće bi dolazila jednom godišnje. Dece nije imala sa njim, kao da nije ni trebalo. Njeni nisu bili za to da ode u inostranstvo, ali su već uticali na dobar deo njenog života, nije dozvolila da joj i budućnost iskroje po svojoj meri. Nadao sam se da će se jednog dana razvesti, da ćemo ugledati neke svetlije dane. Dok se i nada nije iscrpela.
„Maćkić, a moga bi i ti za Dojčland, šta ćeš tu?!“, pita me u jednom od telefonskih razgovora. Čujemo se povremeno, pričamo po dva sata, dok se ne rasplačemo, pa svako svojim putem.
„Ne mogu, pipice.. Ja bih da budem s tobom, a ti nisi moja, ni ovde ni u Nemačkoj.“
„Ma ne zezaj, što uvek tako tmurno na sve gledaš, ne dosadi ti to?!“
„Gledam realno, i zvučim kao neka žena, ali ne mogu više, čak i da si mi tu, ne bih mogao da nastavim.“
„A što?! Baš toliko sam se promijenila, je li maćić?“
„Nisi, ja sam. Ja više nisam onaj od pre... Ne mogu da te imam napola.“
„Znači ništa od primorja, ni putovanja našega?“
„Ne znam, Ana. Možda smo ipak previše različiti. Ti to možeš sve tako brzo, cap-cap, odeš, dođeš, udaš se, smuvaš se, opet odeš... Gde sam ja u tome?“
„Tu si, maćić, u srcu, uvijek. Čekaj... Ti završavaš sa mnom sada, ovako, telefonski??“
Tu mi se već guši glas i ćutim.
„Dobro maćić. Kako želiš. Idem sada u drugu smjenu, valja mi požurit..“
Čekala je još par sekundi moj odgovor, i kada ga nije bilo spustila je slušalicu.
Posle toga se sve svelo na čestitanje rođendana i praznika. Poneku razglednicu. Nismo više pričali satima i dugo nije dolazila. Pomišljao sam da se ovaj put više neće ni vratiti. Navikla da beži, od rata, od smisla, od vezivanja, ko zna čega. A ja ukorenjen tu gde sam iznikao i teško mi je da razumem sve to.
Prošlo je dugo vremena, čitava večnost da pokušam da prebolim. Nisam uspeo, samo je daljina sve ublažavala ne dopuštajući čačkanje rana stvaranjem novih uspomena. Time što nisam više čuo onaj njen smeh, te rane se nisu zacelile, a nisu ni produbile. Ostale su da zjape onako načete i da se u njima preliva odavno usirena krv uzaludnog nadanja koje nisam mogao da prekinem.
Godinu dana kasnije, Neša mi u kafani skoro slučajno kaže da u subotu ide po nju, da konačno dolazi.
Prošlo je skoro četiri godine. Čekamo je u Nešinom autu. Izlazi ka nama sa velikim koferom i dve manje torbe, Neša istrčava da ih ponese. Ja se krećem polako, nešto mi u duši zapelo, zakočilo. Reč nismo progovorili od one noći kada sam zauvek zaćutao.
Prilazi Neši, ljubi ga nekako radi reda, iz navike. A onda koračamo usporeno jedno ka drugom, padamo u zagrljaj duži od njenog puta iz Minhena dok Neša skreće pogled. Kao da se ništa nije desilo. Prašta mi, luda je. Moja Ana. Jedna i jedina. Ja opet maćkić u njenim rukama.
Prepuštam joj da sedne do Neše, ali se stalno okreće ka meni, nervozno me zapitkuje kojekakve gluposti dok Neša ćuti. Krećemo kući, a na radiju opet ista muzika, vraća me u dane od pre mnogo godina.
“Sve je isto kao kad si ovdje bila, samo srce nekad stane
Kad se pita da l' si me zaboravila, il' sam ona kap od mora vrednija.”
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 12 Nov, 2023
- 2416 pregleda
Je l' ovaj sajt za plakanje ili :')
90 posto i jesu emocije.. istinite. Osoba u prici dosta izmenjena. Drago mi je zbog utiska.
Brate rasplako si me.
90% je tačna (moje mišljenje)
Ne mogu da verujem koje emocije
jEL kurac imala priznaj
F E N O M E N A L N O....jbg imam istu tj. slicnu pricu,cuvam je u sebi i za sebe...
auuuuuuuuuuu...fascinantno...fenomenalno...najbolja prica koju sam do sada procitao...a procitao sam mnoge...i 11 za pismenost...svaka cast na svemu !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1
Od metala do skandala
pokrivamo sve zanrove, hvala 
Od metala do Lexingtona, predivna!
alal ti plajvaz