Helena

Crna je noć, jesen. Krećemo se u krug kao tri muve bez glave.

„Zbog tebe idemo kući ovako rano kao penzosi“, žali se Jaca. Nisu išli kućama nego se vrteli sa mnom na uglu jer sam popizdeo i izleteo iz kafane. Pravi prijatelji su uvek tu da ti saspu još pola kile soli na ranu.

„Čudo jedno kako ne može da iskulira! Ko ti je uopšte uzdrmao kavez?!“, zapitkuje Mire.

„Ma onaj pegavi kreten ga je verovatno opet startovao, kad se napije utripuje da je riba sve što ima dužu dlaku“, pretpostavlja moja drugarica.

„Ma nije... Navikao sam na njega“, koračam ispred njih kao da čekam da ih se rešim. Ubrzo kapiraju, pozdravljaju se i nastavljaju u zajedničkom smeru, dok ja bauljam još neko vreme do kuće.

Desilo se već treći put. Ne podnosim mutave stokere jer sam ja taj koji proganja nekoga kada imam razlog, ali se ne ponašam kao da su me juče otpustili sa psihijatrije. Kad skontam da sam primećen nekako skupim muda, iskoračim i kažem šta mi treba, pa ako mi daju, ok, ako ne dobijem- nikom ništa. Ušteda vremena.

Ne vrebam mesecima po ćoškovima da nekoga vidim, ne ugrožavam mu privatnost i ne pratim ga bolesnim pogledom. A ona radi baš to, i dovodi me do ivice. Moj stoker je ženskog pola, što mi je čini još čudnijom i samo bežim od nje, ne kapiram šta hoće a čini mi se da ni ona ne zna.

Prošlog vikenda je u istu kafanu povela drugaricu koja je pokušala da je zapriča ali se ova samo naslonila na lakat, fiksirala me i kad god bih se okrenuo oči su joj bile zalepljene za mene. A kad skontaš da te neko posmatra ne možeš da odoliš da još par puta ne pogledaš, osećaš na sebi taj skener iz oka, počinješ da umišljaš da ti se iskrivio nos, izrastao rog ili se duplirala glava. Zbog čega me posmatra? Sigurno joj ja neću prići, iako me zanima njen razlog, ona me nimalo ne zanima.

Nije ružna, niti joj išta fali, ali ima to nešto ludo u pogledu. Možda ga nema kada normalno gleda, ali dok mene proučava izgleda kao da će me u trenu zaskočiti i usmrtiti nekom svojom psiho metodom tipa odgristi mi uvo ili vezati me i odvući negde gde sunce ne sija.

Drugi put je bio pre samo par dana, šetao sam sa Jacom i na centru kao slučajno baš ona, sedi na klupi kraj koje prolazimo, Jacu nije ni primetila a mene one tamne oči kao da će pojesti u jednom zalogaju. Sumnjam da joj se dopadam, osećam da tu ima nečeg više, kao da želi nešto da me pita. I sam već tripujem, razmišljam o osobi samo zato što me plaši, i pokušavam da te misli izignorišem.

Ipak, svaki put kad izađem iz kuće, pomislim na nju i odakle će sledeće da iskoči sa svojim radarima. Mirim se s tim da ću ako nastavi morati prvi da priđem i pitam o čemu se radi. Odlazim oko podneva do grada po nekoliko stvarčica, kasna je jesen ali je dan lep i sunčan, rešim da prošetam baš u nadi da je sretnem i da porazgovaramo ako je iole normalna. Nema je nigde, a namerno lutam, prođem pored parka tri puta, zastanem, pošaljem Jaci poruku da odemo na kafu. Odgovara mi da nije u gradu trenutno, možda tek predveče. Smoren planiram da se vratim kući, samo da nabavim nešto hrane, setim se da je frižider skoro prazan.

Odlazim do obližnje radnje, ali mi se ne otapa ništa smrznuto niti jede išta od onoga što nosim u kesi. Zalazim u svoju ulicu, navratiću u pekaru po nešto na brzinu a posle spremiti štogod pametnije i taman zvati Jacu i Mireta da kasnije svrate na gozbicu, da im se izvinim za ono upropašćeno veče. Ulazim u pekaru i već gledam šta ću uzeti, pa tek onda podižem pogled na radnicu, naviknut da tu radi jedna fina starija gospođa iz komšiluka.

Odjednom vidim svoju hodajuću propast. Vidim oči moje progoniteljke. Uzdahnem i skontam da su mi usta otvorena pa ih brzo zatvorim. Smeši se, dočekala me je. Pomalo je i sama u šoku, nervozno briše ruke o malu keceljicu oko struka. Zamrznuo sam se kao onaj grašak u kesi. Stojim i gledam je, pa pogledam u kifle i perece ispred nje, progutam vazduh i zatrepćem, jedva sam izustio nešto što je ličilo na ćao.

„Dobar dan.. Izvolite“, sabira se i ona, sklanja pramen kose sa lica i nastavlja da se pretvara, još mi i persira. Prihvatam igru, sačekaću je kad se ne nada.

„Hmm... imate nešto sa šampinjonima?“, izbegavam i da je pogledam, a naoružao sam se da popričamo.

„Ima.. ima pita!“, vredno kreće da zagleda gusto poređane bureke. „Ali je jutros pečena... Ima svež burek sa mesom ako vam više odgovara??“

„Hm, ne, ne odgovara..“

„Kažem jer je sveža, samo zato sam...“

„Ne jedem meso“, gubim strpljenje.

„Aha... Baš nikako?“, pogleda me sa smeškom u uglu usana, malo se odala.

„Nikako. Dajte mi tu suvu ipak, nije bitno“, češkam kosu iza uveta kao i uvek kada mi je neprijatno.

Pakuje je i zagleda me dok je moj pogled opet spušten na neke đevreke i pancerote. Sve izgleda sveže osim moje pite.

„A vi ste novi tu? Nisam vas viđao, ponekad svratim..“, krećem da je raspričam.

„Ma ne... Mama radi, a sad je nešto prehlađena pa je zamenjujem“, smeši se sva ljubazna. Pitam se da je nisam s nekim pomešao. Ali ne, ona je ta iz parka i iz kafane. To su njeni skeneri, samo su sada nekako aterirali.

Povezao sam davnu priču o toj gospođi koja je vlasnica pekare. Dakle, ovo je ćerka. Nisam je ranije viđao u kraju, ili nisam obraćao pažnju. Nije ni nešto nezaboravnog izgleda. Kosa smeđa do ramena, prosečne građe, više mršava ali zgođušna, a to nešto na faci me i dalje iritira. Pruža mi zapakovanu pitu u isto vreme kad i ja njoj novac. Oboje se nasmešimo, pogled joj se sada sasvim resetovao u svakodnevni.

„Doviđenja!“, uzviknem radosno kao da je ceo problem prećutno rešen. Uzvrati ona za mnom isto, naslonjena na pult da me još malo osmotri dok ne zamaknem.

Ne prija mi što živi u blizini, a još manje što još uvek ne znam šta hoće ili šta je htela. Ipak, malo sam smireniji, odlučujem da ću od sad ipak jesti kod kuće. Provodim veče sa Miretom i Jacom i brzo sve zaboravljam.

Šibam preko parka sutradan do Mireta kad iznenada na onoj istoj klupi vidim mladu pekarku, i to ne samu. Oko njenog ramena je ruka mladića koji mi je jako poznat. Ona sada ne gleda nikud okolo, pogled joj je zadubljen u njihove noge ispružene pred klupom, dok mu svojom cipelicom nešto mazi patiku i smeška se, a on joj bliži glavu kao da će je poljubiti. Prepoznajem ga. Viđao sam se sa njim nekoliko meseci. Bojan i njegova jebena devojka. Sve mi je jasno, dok već jedva procesuiram šok za šokom. Zbog nje sam i prekinuo sa njim.

Usporavam korak, svestan da moram da ubrzam dok me nisu videli. Kroz glavu mi sevaju njegove poruke koje su mi stizale svakog vikenda. Znam ih napamet, bile su tako seksi i pune bezobrazluka koje mi uživo nije govorio.

„Ej mali, je l’ se trpamo večeras? Kod mene? Biću sam.“

„Hej.. Helena je do srede u Bikovu, kad dolaziš?“

„Ne mogu danas. Helena planira neku žurku, moram ostati.“

„Želim tvoj kurac u sebi noćas. Možeš li doći odmah?“

„Može u nedelju. Hoćeš mi pušiti?“

„Odlažemo. Helena je nešto skontala.“

Helena, dakle. Lepo ime za zmiju. Zmija je skontala. Jebala te ona... razgovaram s Bojanom u mislima. Ti si joj rekao, kretenu. I dovoljno glup joj još rekao i ko sam i gde živim, jer te je čačkala. Slab si na nju, a još slabiji na kurac. Bilo ti je krivo što više nema trpanja osim sa tvojom Helenom, a ona ti ipak nije dovoljna. Nije Helena kriva, ali nisam ni ja. Kad ne znate šta ćete sa sobom i ne znate kako, onda nađete trećeg da zajebavate. Jebene beskrajne strejt ujdurme, kao da gledam rijaliti. Kao da živim u nekom selu iz šesnaestog veka.

Pizdim jer nam je bilo dobro. Jebe mi se što me ona zna. Ali mi je sada bes udvostručen, ludim i smrvio bih oboje. Nju zbog onog pogleda i ćutanja, njega zbog one guze koju sam voleo da navučem. Voleo je i on, ona mu garant ne da svoju a njegovu ne pipa. Pa dobro, zadržao je bar nešto. Ja nemam ni to, nije da mi treba, ne treba mi više ništa, pa ni on. Ionako je valjao samo za seks. Trpanje i pražnjenje. Lažem li sebe? Bio mi je drag, ali pust, nije me shvatao, a ako jeste, nikad mi to nije pokazao. I bio sam u fazi da se preterano ne zbližavam, da se izjebemo i rastanemo, ali ne i da se jebe s drugima, to ne može.

Sklanjam se od parka i zovem Mireta. Javljam da ipak ne dolazim. Uzimam neko pivo usput i vraćam se kući. Pijem i razmišljam, sećam se kako se završilo.

„Što komplikuješ, znaš da ne mogu da je ostavim?“, bile su Bojanove reči pred taj nazovi raskid, kad je meni već bilo dosta sranja.

„Nemoj da je ostaviš ni slučajno, pretvaraj se samo, pa će te ona sama ostaviti.“

„A jebote... Moraš ovako?! Možda ću je smekšati pa ćemo stići i do trojke, a?“

„Ne zanima me trojka s tvojom posesivnom devojkom.“

„Ti si posesivan, sve mora biti tvoje! A ja?! Ona me voli, hoće da se uda za mene, i šta sad da joj kažem- pristajem, draga, a mogu li samo ponekad da se jebem u dupe s ovim likom, znaš, super je?!“

„Da. Tako joj reci. Pitaj je, jebiga. Možda te iznenadi i navali odmah na trojku, možda ubaci još nekoga, the more the merrier...“

„Koji si ti serator.“

„Ja?! Ja nikoga ne zajebavam, a ti nas tu jebeš svo troje. Idi oženi se i mani me se, ne znam ni čemu ovaj razgovor uopšte.“

„Pa zato što ti se sviđam... Ne daš me! Ne puštaš me njoj više, je li to?“, prilazi mi, mazi me. Kad se svađam ne reagujem na dodire. Odgurnem ga ljutito od sebe.

„Nemam ja problem, i imam nekog drugog, uostalom kao i ti. Ne mogu više o ovome..“

„Koga imaš?! Ja ne znam za to?? Ne može da imaš još jednog, imaš sa mnom sve!“

„Nemam, Bojane. Čekam satima da mi javiš da te Helena ne pušta i da se vidimo naredne godine. Jebi se!“

Završilo se baš gadno. Bedno i jadno. Ne umem drugačije. Slagao sam ga, nije bilo nikog drugog. A zanima me šta joj je rekao, kako je uopšte priznao. I kako joj je predstavio to iskustvo. Baš me kopka, a kad me kopka tad nisam baš sam svoj i čačkam pa makar zabolelo. Sa njim nisam u kontaktu, ali u pekaru svako može da svrati, naročito kad je gladan. A muči me glad za tim informacijama. Odaće mi se samim tim velikim skener očima. Očigledno je i nju kopkalo čim me je pratila.

Slabo spavam i već u sedam ujutru odlazim niz ulicu pre nego što joj majka ozdravi i ova prestane da radi. Vidim kroz staklo da je tamo, uslužuje mušterije, ima ih nekih petoro pre mene. Ulazim namerno sa kapuljačom preko glave kao fantom, stariji čovek me gleda pomalo uplašeno. Opija miris sveže pečenog peciva. Videla me je i za sekund umalo ispustila onaj sekač za burek. Nasmešio sam se i skinuo kapuljaču.

Klinka pre mene se tri minuta dvoumila da li će slatko ili slano, a Helena pogledala u mene kroz usiljen osmeh, uzdahnuvši. Kosa joj je bila u punđi, sa nekoliko svetlih šišaka koje su se iskrale i lelujaju blizu obraza. Oči se nekim čudom smirile i smanjile, ali je disala ubrzano i nervozno.

„Daj mi samo dve rol-viršle“, kažem joj direktno i bez persiranja, vadeći pare iz džepa.

„Mislila sam da ne jedeš meso?!“, odvraća odmah.

„Ma prijelo mi se to lisnato.. a viršle idu kučićima“, objašnjavam pribrano.

„A koliko imaš?“, pita me radosno.

„Čega? A, to... Dva psa. Odrasla. Tako ih zovem, a veliki su... Sto četrdeset, je l’? Evo…“, odjednom verglam ubrzano kao da mi je otela mir a prenela svoju nervozu.

„Hvala, komšija“, pruža mi kesicu i uzima novac iz ruke kada se lagano dodirnemo a ja trgnem ruku i uzvratim ozbiljnim pogledom na njen umilan i zahvalan.

„Nema za... nema na čemu“, zbrkam sve i okrenem se, kada začujem kako me tiho pita.

„Basi... Koliko je trajalo?“

Ne osećam više miris peciva, samo hladnoću njenog tona. Žurim da pogledam u radosno lice, a ona skroz smrknuta. Ne vidim u njoj mržnju, više je nekako tužna.

Mlatim rukom po vazduhu, tražim u glavi cifru koju ne mogu da izgovorim.

„Pola godine, manje? Koliko?“, pomaže mi, ponovo nadlakćena na svoj pult.

„Pa tako... nije ni pola godine“, procedim, spreman da me iskasapi onim sekačem.

„Ni pola, a? Moglo je i duže. Nikad mi ne bi ni rekao...“, ne gleda me, samo uzdahne.

Uzdišem i ja. Prilazim malo bliže.

„Kako ti je rekao uopšte? Izvini ako... Izvini što pitam.“

„Ma nema veze. Ma gledali smo nešto na TV-u zajedno i zajebavali se, to jest on je mene odjednom pitao da li bih ikad mogla da ližem pičku, da izvineš... Zezali smo se, ja kao naravno da bih mogla, da vidim kako će reagovati. Ništa on, i pitam ja njega... suprotno, da li bi on mogao da... znaš. I on pocrveni. Ja ga napadnem, on negira, okreće se, beži od mene a ja navalila da ispitujem. Na kraju mi prizna da je bio s tipom... Nije mi to bilo dovoljno, morala sam da znam ko je to bio. To je bio moj uslov da mu oprostim...“

„Zato si me pratila...“

„Da... Izvini, jebiga.. Razumi, morala sam da znam kako izgleda ta osoba... sa kojom je proveo neko vreme, imao odnose kad i sa mnom... Razumeš? Isto bih i da je bila žena u pitanju, morala sam znati sa kime me je varao, a ne da sumnjam u koga god sretnem na ulici!!!“, kriknula je, slomljena, na ivici suza.

„Helena...“, progovorio sam, kada me je čudno pogledala. „Tvoj je, želim vam sreću, najiskrenije.“

Okrenuo sam se polako, i ponovo je začuo.

„Čekaj... Je li ti pričao o meni? Šta to nije valjalo? Hoću da znam...“

„Nije mnogo. Ne verujem da je u tebi bio problem. Ne znam ni sam, kao da ga nikada nisam baš dobro upoznao...“

„Da, takav je on...“

„Ne znam ni šta je tebi rekao o meni...“

„Sve što sam ga pitala, navaljivala sam, ubijala sam ga svakog dana dok mi nije rekao tvoje ime.“

U tom trenutku u pekaru je ušlo još dvoje ljudi. Izašao sam da zapalim cigaretu. Ne znam ni šta je još ostalo da se kaže. Stojim na ulici, naslonjen uz staklo pekare, gledam dok ovi unutra pakuju neke vekne hleba, a napolju počinje sitna i hladna jesenja kiša, kao da umesto mene izliva neki čemer po trotoaru.

Izlaze, a ja se okrećem leđima.

„Hajde uđi s te kiše, zapalićemo zajedno“, otvara mi vrata i vraćam se u toplu pekaru.

Zaključava za mnom vrata. Svašta mi prođe kroz glavu, ali mi je svejedno šta će dalje biti. Odvodi me u drugu prostoriju nalik na magacin. Do zida su tri velika ormara sa tepsijama, papirom za pakovanje hrane i raznim posuđem, a ispod u providne kese upakovane stare, stvrdnute vekne. Sa druge strane kraj malog prozora poslagani džakovi sa brašnom, a pored njih mali sto i dve stolice. Poziva me da sednem, stavlja pepeljaru između nas, pali svoju cigaretu i gleda u kišu na prozoru.

„Sami sve i pečete ovde?“, zaključujem dok razgledam okolo, ne bih da nastavljamo odmah o Bojanu.

„Da... Mama je u bolnici, otišlo joj na pluća.. Inače je bolešljiva. Tata je pripremio sve još u četiri, ostavio samo da ispečem i razvrstam, već u šest je otišao na voz za Beograd, da je poseti.“

Slušam je, klimnem glavom, pričamo kao neki drugari. Dok me opet ne preseče.

„I, kakav je bio?“, gleda me pravo u oči.

Spuštam pogled, hoću da nestanem. Očekivao sam to pitanje.

„Pa reci, kad je već sve gotovo, šta ti je problem da mi kažeš?“

„Šta da ti kažem?“

„Kakav je bio s tobom, je li on bio žensko a ti muško, kako to ide?“

Smejem se. Menjam boje. Kao u ludnici. Smeje se i ona, od muke. Ispituje mene sada kao kad je njega ispitala.

„Šta znam, bio je ok.“

„Ma daj, razvezi malo, odaj mi neku tajnu, šta je voleo, da uporedim, možda poboljšamo ljubavni život!“

Što više rumenim, ona više navaljuje.

„Hajde... Reci mi, je l’ mu prijao kurac? Jesi ga jebao? A? I on tebe?“

Potvrdim sva tri očima, ne znam zašto ovo radimo.

„Hm... Nikada ne bih pomislila. Eto šta sve čovek slučajno otkrije. A ja i dalje s njim... On ko zna s kim. Ko zna čiji kurac prima trenutno.“

Oboje se nasmejemo.

„Misliš da ga baš voli?“, neumorna je.

„Šta, kurac?“

„Da, da.“

„Mislim da ga voli, Helena, jebiga..“

„Samo tvoj ili?“

„Haha, ne znam to... Možda generalno, ne znam stvarno“, pomeram se na stolici kao da sedim na ekserima.

„A mene zanima kakav on to kurac voli!“, pogleda me i malo se nagne ka meni, a ja pretrnem.

Odmahujem glavom u neverici, ne znam ni šta ni kako da je pitam. Blokiram.

„Mislim, kakav... da nabavim neki pa da mu budem dovoljna.“

„A to... Pa to... možeš nabaviti, da. Bože... Idem, Helena“, ustajem sa stolice zbunjen, a od ove priče o kurcu i moj se već nešto meškolji u gaćama gore nego ja. Okrećem se presavijen dok ga nije videla.

„Stani...“, uplaši me. „Kod mene je ključ!“, zazvecka mi pred očima.

Prati me do vrata i zastane.

„Otključavaj! Šta ako ti nagrne opet gomila mušterija?!“

„Ma neće, do osam se izređaju matorci i školarci, posle je do deset-jedanaest mirno!“

Okrećem se ka njoj da ne izgledam čudno.

„Šta da ti kažem, žao mi je jebiga... Nisam... Sve se... ta-ko... He-le-ena...“, reči mi se raspadaju na polovine dok njena ruka počinje da me masira. Koluta mi oko jaja. Zadiže mi kitu sve snažnije i izbija dah iz pluća. Čupam da je odvojim, prilazi mi i drugom, prislanja mi usne na lice dahćući kao mala uzavrela životinja.

„Helena! Ženo, nemoj...“, uzimam joj obe ruke, okrećem se vratima da vidim da li se iko približava. Spuštam joj ruke kraj tela, a ona me ponovo gleda onim psiho pogledom. Sada su joj oči užarene, napaljene, rastrojene.

„Duguješ mi to...“, opet me masira. Sklanjam se od vrata. Uzalud preklinjem. „Duguješ mi, uzeo si mi ga... Znao si da je sa mnom. Znao je da ga volim... a ti, ti i tvoj kurac ste mi ga oteli“, mazi me i grabi obema rukama, jednom za kurac a drugom za jaja, smeta joj samo grub materijal pantalona, ali kao da je još više nadražuje ta smetnja, i kao da i sama gori dok zamišlja Bojana nabijenog na moja jaja. Ćutim, ne mogu da je se rešim. Ne mogu ni da glumim, erekcija mi probija krov pekare.

„Htela sam da vidim šta ga je to odvuklo, da li si baš takvo čudo! Da vidim...“, otkopčava mi šlic a kroz staklo pored nas žurno projuri figura na biciklu. Otimam se, a ona me vraća u magacin.

„Helena, ovo je jako loša ideja, ne treba ti ovo... Nisam ja nikakvo čudo, slučajno je sve počelo, bez veze, i tako se i nastavilo...“, objašnjavam, povlačim šlic, a ona se bacila na kolena ispred mene.

Samo mi je besno trgnula šlic nadole. Masira kao luda, gleda me u oči, vara ga sada ona sa mnom kao što je on nju. Današnji parovi i misterije slučaja, smešim se gorko dok mi vadi glavić, ponovo me pogleda, pa mi ceo kurac izvuče brzim potezom i počinje da ga dudla. Opet mi je vilica pala kao kad sam je prvi put ugledao iza pulta. Celog mi ga guta, gde joj staje u ta malena usta, razjapila ih skroz i srče, sisa, uvlači ga kao poludela. Bojan je bio brzo zapaljiva iskra, ali Helena je vatra paklena.

Vadi ga, žvalavi, zastaje da mi nešto kaže.

„Jebi me u usta, onako kako si njega!“

Uzimam joj one šiške u dlanove, približavam je kurcu, otvara širom ustašca, guram ga i tonem, ona mrmlja i širi kolena na hladnim pločicama magacina, guram ga dalje, proklinjem kurac što ne bira čija su usta, a tako je meka, i lepa mi je sada, topi me njena ludačka vatra, spaljuje me ona napetost među nama još otkad me je prvi vikend posmatrala u kafani.

Sva nakupljena tenzija, strah, radoznalost, bes, neizvesnost, sve se sabilo u ovaj moj jadni kurac koji Helena preživa i žvaće, vlaži svojim nežnim ustima, nežno ga poliže dok me gleda, pa ga jako sebi zabije u grlo, onda joj ga zabijem i ja, napiće se onoga što mi je izazvala, traži to i hoće, trese mi se celo telo i ne osećam noge, gulim joj grlo dok njena kolena gule pločice koje pod nama zaškripe, čupam joj kosu i naginjem joj glavu kao posudu da joj u usta istresem sve što je čekalo, izgleda je čekalo na nju.

Otpija gutljaj po gutljaj, mora, ne puštam je.

„Eto ti... Mmm još, još..“, pritiskam ga u nju, hranim je, pojela je sve, usisala i najsuvlju kap. Gleda me tugaljivo i ne ustaje, kao da hoće bar još malo.

„Hoću da me jebeš kao njega..“, uzdiže se sa pločica i hvata me za ruku.

„Ne mogu, Helena... Ne mogu dalje od ovoga... Prestani!“, opet joj čupam ruku, ali mi uzima i drugu, otimamo se, obrćem je i u sekundi mi je u zagrljaju, nagužena na moj kurac koji žmirka tek usnuo pa probuđen, a ona se protrlja, kada joj džep zvecne a ja brzo izvadim ključ. Pustim je, otima mi ga, dosta sam viši od nje, uzdižem ga u ruci visoko, dok me grli i kida mi jaknu i majicu da bi se propela i dohvatila. U toj pozi se krećemo u prednju prostoriju, golica me, smejemo se. Žurim ka vratima spuštajući ključ samo da ga pogodim u bravu. Dosta mi je ludila.

Naježim se kada vidim da neko stoji pred vratima. I ona zastane. Dobro nije video kako mi je pušila, ovako će možda bar kiflu kupiti, samo da se ja provučem i nestanem. Gledam napolje, ne razaznajem ništa dok se kapi kiše slivaju po staklu. Otključavam, iza mene se ponovo čuje Helenin smeh, uvlači me rukom nazad, zaurlam kada me uštine. Vrata se otvaraju a poznato lice me gleda u čudu, skroz pokislo. Njen sadašnji, a moj bivši. Bojan.

Stojim i gledam ga u oči dok kiša sve jače pljušti po njemu. Da ne izgleda ovako popišano izgledao bi preneraženo. Ne mrdam, Helena otvara širom vrata, propinje se na prste i stavlja mi glavu preko ramena, zaviruje ko je. Onda se strese i pusti me. Bojan uzdahne.

„Šta će on ovde?! Šta će ovde, pitam te! Izađi napolje!“, gleda nas oboje, a mi se pogledamo ne znajući ko treba da izađe.

„A da ti uđeš, Boki? Hajde...“, naredi njegova devojka onim neumoljivim pogledom. Odmaknem se da može da prođe.

„Pitao sam te nešto...“, ulazi a lice mu belo kao kreč. Sliva se sa njega voda.

„Pa Basi je svratio samo... po..“

„Dve rol-viršle!“, pomažem.

„Da.“

„Po viršle?!“, zaurla Boki.

„Pa smo pričali malo, o koječemu. O vremenu, o vezama... I tako, o pecivu, pa o bolnici. Onda smo nagađali kakav kurac ti voliš. I brzo nam je prošlo vreme“, ironična je a sasvim prirodna. Spontano nemilosrdna.

Uzima da prebriše sto za kojim ponekad jedu mušterije, kao da nismo tu. Bela keceljica joj se zavijori na crnoj suknji, grudi skoro da nema, ručice nežne poput dečačkih pružaju se izdužene iz tamne majice bez rukava. One iritantne šiške opet sklanja sa obraza. Sada mi se već užasno dopada. I njeno ludilo i njena pojava.

„Hm, lepo... Skontali ste šta volim, a? A vas dvoje? Da se niste i pojebali?? Nešto ste mi mnogo rumeni.“

Pogledam u Helenu, a ona uvek spremna.

„Nismo, ljubavi, čekali smo tebe da počnemo! Je l’ tako, Basi?“

Ponovo trepćem. Nikada neću izaći odavde. Hm.. Ukleta pekara na kraju sokaka. Zvuči moćnije od Strave u ulici brestova. Mozak mi otkazuje, biram da lupetam.

„Pa... Boki je jednom pomenuo da će da te omekša pa ćemo možda stići i do trojke“, jebem ga verbalno kad ne mogu drugačije. A ko mi je kriv, ja sam ga oterao od sebe.

Menja sad boje i Boki, vrpolji se, okreće, gleda napolje. Seda za onaj stočić koji je Helena obrisala.

„Hoćeš da večeraš pre trojke? Da ti podgrejem nešto?“, jebe ga i ona. Nije gladan.

Pita je kad joj se vraća otac, pokušava da priča sa njom kao da me nema u prostoriji, ali ga ona ostavlja i vraća se do mene.

„A ti? Jesi li mi ti ogladneo?“, gleda me umiljato i pomazi po ramenu. Smešim se i odmahnem glavom. Ne smem da ga pogledam.

Sedamo oboje za njegov stočić. Helena nogom ispod stola trlja moju nogu, uzdiže mi je do kolena. Možda to radi i njemu, pomišljam dok ga gledam, sav sam opet uspaljen preko ivice razuma.

Odlučim da ga pomazim po butini, tek blago, plašim se da će me raspaliti sa one stolice i jednim potezom oduvati kroz vrata.

„Pa kako si Boki?“, pitam, smeškam se, nikada ga nisam tako zvao. Nismo se ni zvali imenima, samo ‘mali’ ili čak ni to.

„Odlično, mada ne tako dobro kao ti“, pogleda me prezrivo.

„Basi mi je pokazao šta voliš!“, nasmeje se Helena.

„Morao sam, naterala me je. Znaš kakva je kad navali..“, igram njenu igru. Njena igra je i moja.

„Šta si joj pokazao?!“, prodrma se Boki kao da će prevrnuti sto.

„Kurčinu, ljubavi! Sad znam kakva ti odgovara. Dugo sam se pitala, znaš. Kakav li je, kako jebe, koliki je... Noćima sam ga zamišljala, kako li ga ti sisaš, šta to ima u njemu, u tom magičnom kurcu. I stvarno je dobar, evo priznajem!“

Pokrio sam oči rukama i nečujno se tresem od smeha. Savršena je.

„Jebao si mi devojku?!“, gleda me Bojan ozbiljno, a moje lice skroz mutiralo.

„Kažem ti da me je primorala. Nema s njom opiranja, ova mala dobija šta hoće“, okrećem glavu ka njoj, a njene usne dočekale moje. Prihvatam poljubac, a ruke joj padaju oko mog vrata. Gura mi jezik u usta, dok ja rukom klizim po Bojanovoj butini sve do tvrde džombe između njegovih nogu. Uplićem jezik sa njenim, a njega žestoko trljam, čujem samo sve glasnije uzdahe, svoje i njihove.

Deo zida nas zaklanja od vrata, ali kao nekom magijom niko ni da pokuca. Valjda nikome po toj kiši nije do šetanja. Ipak čudno, jutro je. Najčudnije jutro ikada.

Helena odlazi u magacin, ne govori nam da je pratimo, ali poziv za njom ostaje, kao dimni signal, znam da su nam u plamenu sve četiri rupice. I ova dva kurca da je razvale.

Pogledam Bojana onim pogledom kao nekada. Pogledom pre početka parenja. Onim kojem nikada nije odoleo. Malo izdigne ramena kao da se naježio pri pomisli da se jebemo pred njom. Ali ustaje.

Korača za mnom, kada osetim njegove prste kako me štipnu duboko između guzova. Rešeno je.

„Basi, pokaži mi kako si mu pušio, hoću to da vidim, dosta sam zamišljala!“, obara Helena džakove brašna, seda na jedan i širi noge, razgrće suknju, zavaljuje ruku u gaćice i prepliće žurno prstiće unutra, čeka nas.

Kleknem ispred Bojana kao kada je ona pred mene, na hladne pločice. Vadim mu kitu, tako mi je poznata njegova tvrdoća, okrećem ga u stranu da mogu da gledam u Helenu dok ga sisam. Gleda je i on, pa gleda u mene, izvlači ga skroz i udara me kitom po ustima, otima mi ga, a ja ga lovim otvorenih usta, otkopčavam i svoje pantalone, ko bi ovo izdžao. Drkam i gutam ga istim tempom, jebe mi naš Boki usta onako kako sam ja njena, čini mi se da smo dobitna kombinacija. Svršavam u mislima kako je uopšte glupo biti sa samo jednom osobom. Odlepio sam, nema mi povratka.

Helena oplela po klitorisu, mazi ga i razvuče pa zabije više prstiju u pičku koju je uzdigla na džak kao da nas i njome skenira. Nekim svevidećim i sluzavim unutrašnjim okom. Bojanova sperma mi se razvlači po zubima, nije ni njemu trebalo dugo, predugo smo čekali da ponovimo, ostali željni, zbog nje, a i ona tako lepo orgazmira, skrene pogled negde u tavanicu i izdiše vazduh kroz napućene usnice. Nije ta vatra ugašena, tek je potpaljena. Oganj je buknuo, tera nas da skinemo sve sa sebe.

Skida i ona suknju i majicu, odbacuje onu keceljicu, ipak ima neke sisiće i slatki su joj, prilazim odmah da ih ližem, a ona se ispruža preko nekoliko spojenih džakova. Nema pauze. Bojan drka dok nas gleda, a Helena mu očima izdaje komandu da se posluži mojom guzom. Prilazi Boki dok je ja ližem, igram se s pičkicom a on sa mojim čmarom, guram joj prste dok on svoje zariva u mene, gledam u Helenine zenice dok me njen dečko grubo siluje a tek počinje. Preznojen sam još od trenutka kada mi je pružila one rol-viršle, pretoplo je, a kad bi se otvorila vrata sada, samim telima bismo zagrejali ostatak ulice.

Zaviruje ona da li je ušao u mene. Ljubim je, a šakom joj širim lepljivu nezasitu pičku. Shvata kada mi se glava izvila napred da mi je nabio kurac, i kako se na njemu njišem osećam da je sve vlažnija. Gledam mu devojku u oči, sa njegovog kurca koji jašem sve dublje, i ne znam više da li sam ja ona ili je ona on, osećam kako me kurac razbija istom požudom kojom nestajem u njenoj dubini, Bojan diktira i moj tempo kao da je on tuca kroz moju ruku, kroz moje telo, kroz rupicu koju sam voleo da mi napuni do vrha. Drhtim, a ona se smeši u istoj trzavici, iako je moja jača, čini mi se, nisam doživeo ništa slično, na granici sam sna i jave, sve se izmešalo, njihova dva tela me sabijaju toplinom, nestajem u njenoj vlažnoj utrobi kao njegova tvrda kita u meni.

Bocka me Boki i otkida, drži mi guzove i fiksira ih rukama da ne mrdam dok trpa onim završim ubodima. Helena skapava, vidi mi pod pazuhom da ovaj u mene svršava, ona se izvija na mojoj ruci i umire od blaženstva. Oči su mi se pomutile, a kurcem šamaram njen stomak bez dodira. Uzima mi ga u ruku, trese ga, zanosna kao boginja, samo što ga je dotakla a ja sam eksplodirao kad i kurac u meni, zalio joj pupak i nešto malo dobacio na sise, zgrabila je sve i žurno polizala.

Bojan se izvukao iz mene posle filovanja, ispružio se na jedan džak. Ja na drugi. Gledam u Helenu dok me mazi jednom rukom oko vrata, a drugom mazi Bojanovo polumrtvo stopalo. Definitivno vreme za pauzu.

„Neće da mi pokaže kako je on tebe karao..“, žali se Helena dečku na mene.

„Čekaj malo... Baš si navalila!“, smeje se Bojan, već izmožden, a raspoložen onako kao nekada.

Okrećem se ka njegovom džaku. Pomazim ga stidljivo po stomaku, malo se nećkamo oko ovoga. Žena želi da nas gleda u tom činu, nije nam svejedno. Znamo da će nam se u nekom trenutku i ona pridružiti, ali svejedno odugovlačimo. Ne pomaže nam, hoće da sami krenemo. Boki vidi da mi je odjednom jako neprijatno.

Ustaje na kolena i okreće mi dupe, pruža mi ga. Pogledam Helenu, a ona isplazila jezik, pokazuje mi da ga liznem. Prilazim mu, učinim naređeno, opet je pogledam. Prišla je i ona da sve to bolje osmotri. Razmičem mu guzove, ližem ga dublje, pa joj ga malo okrenem da ga lizne i ona. Spušta mu usne na anus a ja joj stisnem glavu i dobro je o njega protrljam.

„Obliži mi ga još malo...“, kažem joj, a ona napaljena kao prvi put poskakuje gurajući jezik u svog momka. Od ovoga sam ponovo spreman za akciju. Sklanjam joj kurcem usne sa njegove rupice, udarim je po obrazu a ona mi ga ošamari rukom, nasmeje se. Guram glavić u Bokija, gledam u Helenu, a ona me mazi po guzovima i odjednom snažno gurne u njegov čmar a on glasno uzdahne.

On i jeste više njen tip, ali je izgleda loži baš to što smo različiti. On uredno podšišane crne kose a po telu prilično dlakav, oči mu kao gar, tamnoput je poput Roma, zaobljen i jak, jedino nam je visina ista, u svemu drugom smo suprotni. Ali je on taj pitomiji, takav mu je karakter, pobuni se pa na kraju ipak posluša ženu, opire se a opet mu se lako menja mišljenje. Onaj materijal za oblikovanje idealnog i poslušnog muža. Topao, mek i udoban, a s malo truda prava muškarčina.

Ja kao zaleđena suva grana, kao da me kosačica izdepilirala. Neuspeli albino na korak do anoreksije, oduva me malo jača košava. Kosti i tona ludila su sve što me zadržava na tlu. Ali sam uporan kao volina, opsesivan kao Helena, zacrtam i ne popuštam, strasti su mi i sluge i gospodari. Izgubljen između polova, pola vampir a pola monahinja. Kurac mi je vreo, ostatak mene je promaja. Zna ona koga je birala.

Izvadim kitu iz njega, a ona je zapljune da još bolje klizi. Boki čeka da mu je vratim unutra, da me uzjaše kao nekada. Gleda Helena, one krupne oči joj ispadaju. Pali me njen pogled čak više od ovih prodora, ovo mi je skroz novo i sam osećaj me razbija.

Imam njeno odobrenje da ga jebem kao da nije prisutna. Ali sve što započnemo je kratkog daha jer smo naježeni beskrajno ovim spojem kao da nam se ostvarila životna fantazija. Boki je sav vlažan iznutra kao Helenina pička, više ih ne razlikujem, probijam od raja do ponora.

Zaustavlja me njena ruka, ubrzo se natrći pored njegovog dupeta. Hoće da sipam u nju. Malo ću i u njega. Mazim im guze, jednako mi se pružaju, tucam ga a u njen stegnut čmar zabijam prst, Helena vrisne ali ga dobro uvlači, već je polovina unutra, njiše se na meni kao i on, lagano stavljam i dva, izgleda je ovo već sama radila, izludela od maštanja.

Odvaljuje se od mene nešto poput stene i zariva u Bojana, kao da će mi deo ostati u njemu, stegao me je unutra i isisao mi sav sadržaj iz kurca, zgrčili su mi se nožni prsti od ovog napinjanja. Preostalo seme mi je slabo i retko, dobro ga još i ima. Tucam Helenu prstima, ovo je želela, da se i njen čmarić razradi i da malo kao muško uživa. Boki nas gleda preznojen u osmesima.

„Drugi put ćemo malo dublje...“, šapućem joj sa zubima oko njenog uveta. Mislim da već od reči svršava.

Bacio sam se iscrpljen na svoj džak, kada je odjednom pukao, i iz njega u vazduh poletelo bar tri kilograma brašna. Helena vrišti a nas dvojica crkavamo od smeha, svo troje smo pobeleli. Na sav onaj znoj ovo se po nama polepilo kao da će nas pohovati.

Čujemo otvaranje vrata sa druge strane pekare, Helenin otac se vratio ušavši u prednji deo kuće. Kraj je žurke, ona nas žalostivo pogleda. Čistimo brašno sa sebe, navlačimo odeću pa da bežimo.

„Nije tata neki zadrt čovek, mada ovo baš ne bi lako svario“, smeška se vredna ćerkica. „A ja sam tako želela još vas obojicu u meni“, namigne nam i istrči kroz neka druga vrata u dnu magacina.

„Eto, sad vidiš zašto ne mogu da je ostavim“, smeje se Boki.

„Ne bih mogao ni ja“, povlađujem da ne zavlada neprijatna tišina.

Izvlači se prvi on u prednju prostoriju, Helena već tamo sređene punđe, skockana. Zadržava oca dok ne izađem i ja.

Boki je ljubi, štipkaju se i maze kao onda kada sam ih video u parku. Pogleda me i pozdravi obrvama.

Kao da niko nikoga nije prevario. Sve se smirilo. Prolazim polako kraj njenog pulta, pozove me sebi i približi usne, a ja je poljubim u obraz. Nekako više ne mogu posle njega. Odmaknem se brzo da što pre odem bez reči, u pratnji osmeha. Opet me zaustavi.

„A kesica? Lisnato za tebe - viršle za kučiće?!“, uzvikne za mnom, gurne mi smotuljak u ruke i brzo me poljubi u usta.

„Hvala... komšinice!“, namignem joj i istrčim.

Vraćam se niz ulicu, isušen, zbunjen, izjeban. Stižem kući oko podneva. Bacam kesu sa pecivom na sto, ne mogu usta da otvorim.

Još nekoliko sati mi sve organe trese blaga groznica. Poželim da sam sve samo sanjao. A onda zamišljam da sve kreće ispočetka.