Sjajne niti
Priča je o transrodnosti. Ko nije čitalac neka zaobiđe, ako izdržite do kraja podelite impresije ; )
Vrela je noć, početak avgusta. U bašti hotela sva rodbina i prijatelji, i po želji njenog oca, tamburaši. Ne bi Sara sve to baš tako bučno i gala, ali se nije puno pitala. Zagleda lica svojih gostiju i smeši se, dok nervozno namešta bretelu uske crvene haljine koju prezire. Danas puni tridesetu.
Kažu neki da život tek počinje. Ah, videćemo, misli ona. Nema velike planove ni ambicije, iako tati to smeta. Nema ih možda baš zbog toga što drugi žele da ih ima. Oduvek je tako bilo, seća se Sara, i otpija malo više špricera nego što je htela da gosti primete. Zvuk tambura joj istresa jednu suzu iz srca u oko. Brzo je suši osmehom pre nego što joj izleti.
Skoro će godinu dana otkako je nema, i u svečanim trenucima kao što je ovo veče, ne može a da je se ne seti. I tako poželi da je tu. Njena najbolja drugarica, nerođena sestra iz detinjstva. Njena Lana.
Na dan slične proslave povodom Sarine veridbe sa Petrom, Lana je na putu do restorana doživela saobraćajku. Poginula je u sudaru sa drugim automobilom, a oni su odložili veridbu.
I nikada se nisu verili. Nema Sara više ni takve planove. Raskinula je sa Petrom, a on se nije mnogo bunio. Saru je od tog perioda bilo teško podnositi, kao da je postala druga osoba.
Gosti se vesele, a ona se zatvara u toalet hotela i plače. Za Lanom, za Petrom, pomalo za sobom. Za godinama koje su prošle kao da ih nije bilo, a opustošile sve što je ostalo pred njom. Briše oči dok tata nije primetio da je nema, vraća se ponovo nasmejana i parada se nastavlja.
Sarin otac je čovek otresit i dominantan, ali ume sa rečima. Kulturno te ubedi zašto je za tebe dobro da sve bude po njegovom. Klasičan manipulator, rekla bi Sarina majka kada ga je napuštala.
Napustila ga je i starija ćerka čim je odrasla, a Sara je eto ostala da živi sa njim u vili koju je sagradio, da radi sa njim u banci koju je osnovao i slavi rođendane u hotelu koji je otkupio. Kroz svoje materijalističko viđenje, verovao je da joj je pružio savršen život. Imala je sve, i jedno veliko ništa.
„Neka ih, sine, ti i ja ćemo po svom“, tešio ju je kada je bio raspoložen.
Izdržavala je i posao i ovakva slavlja, da mu se ne zameri. Izdržavala je jer su i drugi govorili da tako treba. Šta joj fali, lepa je i još uvek mlada, naći će drugog momka, neko bi poželeo takvog roditelja i sve što joj je pružio, a ona da se buni. Ne želi da ga povredi.
Nije Sara želela mnogo. Samo malo slobode, da bude svoja. Nije želela čak ni nekog novog Petra. Želela je onu koju nije mogla da vrati.
Kada je posetila Lanine roditelje nakon pogibije, da provede neko vreme s njima i iz njene sobe ponese neke zajedničke uspomene, među tim stvarima se našla i sveščica nalik na dnevnik, koju dugo nije otvarala smatrajući da nema pravo na to, iako su se znale čitav život. Nakon par meseci je prelomila i otvorila ga.
Čitala je dugo. Lanine ispovesti o njima dvema. Drugih jedva da je i bilo. Sve je bilo o njoj, i ono što nije sadržalo njeno ime. Ispisano sve do dana kada je nastradala. A tog jutra zapisala je oproštajne reči u kojima je moli da je razume jer više ne može da živi istim životom, da je viđa a da ne sme da pređe granicu običnog zagrljaja, da bude svedok toga da će Sara uskoro zauvek pripasti nekom muškarcu, a ne njoj, koja je voli od kako zna za sebe.
Sarino srce se tada raspuklo i znala je da ga više niko neće sastaviti. Nikada nije rekla Laninim roditeljima da im se ćerka ubila zbog nje. Živela je sa tom krivicom bez ičijeg znanja i bez ičije pomoći, tiho, smejući se pod svojom maskom uzorne kćeri, često se pitajući dokle je to moguće izdržati.
A bila je jaka, oduvek. Niko nije mogao da je slomi. Ništa nije moglo da je promeni. Jedino što je svu tu snagu i autentičnost tako dugo delila sa Lanom. Shvatila je da je svo to vreme uzvraćala ista osećanja, ali ih nijedna od njih nikada nije pokrenula prva i prosto se nikada nije desilo ono što bi ih sada obe diglo iz mrtvih. Jedan deo Sarinog uma bio je zauvek ranjen i osakaćen, ali vreme nije čekalo i život se nemilosrdno nastavio.
Verovala je da je više nikada neće pronaći ni u kome. Naročito ne u muškarcu. Ne u ovakvima kakve poznaje, sigurno. Izlazila je, upoznavala ljude, ali se svaki put kući vraćala sa sve dubljim osećajem poraza. Jedne večeri, u društvu se našla zanimljiva devojka koja ju je osmehom i pokretima podsetila na Lanu, ali se našla u istom problemu – kako prići, šta joj prvo reći?
Znamo kako naše društvo gleda na istopolne parove. A Sara nije želela samo avanturu. Uskoro bi poželela da s njom deli sve što ima i da šetaju gradom držeći se za ruke. Dobro je znala sebe, i zbog toga bi svaki put odustala.
Prošlo je još godinu dana, kada joj je drugarica predložila da pokuša da srodnu dušu pronađe negde drugde, pa i da ne preza toliko od opcije da sa njom stupi u kontakt na daljinu i preko interneta. Sara je odmah frknula, ali je istog dana pretražila dostupne sajtove za upoznavanje, razmišljajući kako da se tu predstavi, odustajući još stotinu puta da nekoga sličnog Lani pokuša da pronađe u gomili ljudi koji traže nešto mnogo jednostavnije.
Nikada ni jedna ne bi razumela ono što ona traži, pomišljala je. U ovom periodu počinjala je polako da shvata šta je to zapravo kočilo da ikada priđe Lani, kao i bilo kojoj devojci posle nje. Setila se osećaja koji je imala vodeći ljubav sa Petrom.
Bili su zajedno relativno kratko, a baš u toj fazi veze, na samom početku, normalno je da je seks učestaliji i intenzivniji, i kod Petra je ta želja bila veoma izražena, a ona, da ga ne bi izgubila, uvek je pristajala. I nikada nije mogla reći da joj nije bilo lepo. Čak savršeno, prisećala se.
Sećala se Petrovog kurca, i osećaja kada prodire u nju. Zamišljala je sebe kako sa strane gleda Petra dok je jebe, a jednako osećala šta se dešava u njenom telu. Orgazam za orgazmom, iz noći u noć, milion puta kada su zajedno goreli u strasti, isprobavali nove poze, upoznavali tela i načine kako da jedno drugo što bolje zadovolje.
Pa ipak, taj pogled sa strane je uvek bio prisutan. Sara nikada nije bila ta žena koju je Petar jebao. Nije bila to telo. Osećala je zadovoljenje tog tela, osećala je Petrovo uživanje u njenom telu, ali njen um se sa tim telom nikada nije poklapao, i nepoznat razlog za taj osećaj počeo je da je peče tek sada kada se odavno sve završilo.
Pokušavala je da utvrdi zbog čega se tako oseća, odustala je od internet sajtova i traženja lažne utehe. Krenula je da čita različite članke i studije o potrazi za seksualnim identitetom. Čitala je do jutra, a kada je svanulo, znala je još manje nego pre.
„Kako je ovo moguće, ko sam onda zapravo ja?“, pitala se. Prespavala je dan na tabletama, a uveče ponovo čitala i razmišljala. Imala je sada već skoro trideset i dve, a trebalo je da pronađe onu sebe koja je oduvek trebalo da bude. Ova potraga umarala je i iscrpljivala njene poslednje snage.
Vratila se sajtu za upoznavanje, nadajući se da će možda pronaći nekoga sa sličnim problemom i uvideti način kako da ga reši. Kreirala je profil na sajtu koji nije zahtevao vidljivu definisanost pola i izabrala neutralno ime koje joj je prvo palo na pamet iz nekog davnog crtaća. Razgovarala je sa nekoliko ljudi, ali su joj svi rekli da bi jedini način da osoba kao ona zaista bude srećna u svom telu bila njegova hirurška transformacija.
Opet se vraća čitanju, i opet odustaje. Ne želi drugi pol, ne želi nikakvu operaciju, promenu života iz korena, navikavanje na sve te osetljive izmene koje sa sobom nose milion zdravstvenih rizika.
Nekoliko dana komunicira sa muškarcem koji se podvrgnuo operaciji pola i postao žena, a njegovo zadovoljstvo i pozitivnost počinju da joj deluju usiljeno i nešto je u tome iritira. U svakom slučaju, njena situacija je suprotna i objektivno komplikovanija od njegove, a možda ipak sa manje upadljivim rezultatom u slučaju kompletne promene. Ili ne? Ostaje zbunjena satima, danima.
Pomišlja ponovo na Petrov kurac, vraća joj se u mislima onako lep i tvrd. Istovremeno zamišlja kako ga ljubi i liže, ali odjednom vidi sebe kako i ona ima isti takav. Smeška se iskreno nakon dosta godina. Zatim zamišlja sebe kao ženu kakva je bila sa njim, a osmeh se povlači. Sve joj je jasno. Ali ne zna šta da radi sa tim saznanjem.
Da bude izmenjena u nešto sa čime nije rođena? Ako nije rođena sa onim što je trebalo, da li je Sara onda greška prirode? Sigurno ne treba takva da ostane ukoliko je moguće tu grešku ispraviti. Ali, ne stvara li ta ispravka još veći dokaz o grešci? Kao da je samo potvrđuje i naglašava. Ne bi nikada bilo onako kako je trebalo da bude bez nje. Bilo bi lažno, veštački. A Sara ne bi podnela još jedno pretvaranje.
Razmišlja, drži se za glavu, tone u beskraj. Sa tableta za spavanje prelazi na alkohol, a od oca krije i jedno i drugo. Dovoljno je što je odsutna sa posla. Rekla mu je da se ne oseća dobro, da joj je pao imunitet. Tatica je uvek bio slab na princezino zdravlje i to je ovom prilikom iskoristila do kraja.
Ali princeza i dalje mašta da ima kurac. I dalje tone kroz ponor lelujavih misli koje oivičava samo dubok, iznenadan a decenijski, neizlečiv očaj. Dosta joj je pretrage, dosta čitanja, muka joj je od lutanja po sopstvenoj glavi. Ustaje od stola i zaklapa laptop, a u tom trenutku primećuje novu poruku na sajtu.
Seda da je otvori, očekujući običan pozdrav od nekog napaljenog tipa. Umesto toga, vidi žensko ime i poluprofil žene u senci, naslonjene na nešto nalik stablu drveta. Mirjana. Njenih godina. Sa porukom da bi želela da pričaju. O, ne, ne želiš sa mnom da pričaš, pomišlja Sara. Ali joj ipak šalje odgovor.
Počinje priča, i traje do duboko u noć. Normalna priča, bez nagoveštaja seksa, nema slanja golih slika, pišu neke svakodnevne stvari i upoznaju se koliko je moguće upoznati se kroz dopisivanje. Piše Sara o svom životu, ne pominje one ključne tačke razdora, piše o svom danu, o svemu što je nervira, vraća se ponekad da iščita Mirjanine podatke, sve joj se dopada, čak je i iz njenog grada.
Jednu stvar je primetila tek kada je Mirjana upitala za ime. Sara je sve vreme pisala u muškom rodu. Najprirodnije, najlogičnije, neosetno. Ponovo se uhvatila za glavu. Šta sada da radi? Pa ništa, reći će joj u nekom trenutku. Svakako je sve samo zajebancija. Razmišlja o muškom imenu, ubrzo odgovara da se zove Srđan. Mirjana traži da joj pošalje sliku, ali joj Sara govori da joj se spava. Odlazi od stola, a glava joj je sada puna još težih misli, misli o ovom novom iskustvu, o sopstvenoj laži koja je proždire i koja joj se gadi.
Vraća se i deaktivira profil. Konačno zapada u san.
Jutro. Prva misao je Mirjana. Neke Mirjanine lepe misli koje je podelila sa njom. Ponovo aktivira profil, u glavi već ima sastavljeno objašnjenje i izvinjenje. Ali poruka koju zatiče je sasvim razoružava.
„Dobro jutro, frajeru. Vreme je za dizanje!“
Nema šta da joj se digne, ali je ipak sve dignuto. Nastavlja konverzaciju, planirajući da nestane na jedan čitav dan, da razmisli o onome što radi i šta da učini dalje da niko ne ispašta. Mirjana joj već ulazi pod kožu, klizi u vene. Ovo mora stati.
Pita se o uzrocima svoje šizofrenije, kako je ponekad naziva, o razlozima koji su mogli da dovedu do ovog stanja. Poželi da ga nikada nije ni otkrila. Da li je otac imao uticaja? Njeno odrastanje pod njegovom dominacijom, pritajena želja da mu se muški suprotstavi, majčin odlazak i primoranost da bude jaka? Sve na šta pomisli joj deluje bez veze.
Otac je zatiče sasvim skrhanu i u njegovom olovnom srcu budi se ona brižnost koju pokazuje samo kada neko već potone na dno. Predlaže joj da otputuje kod tetke, njegove sestre, u obližnje selo na par dana. Sara prihvata, možda će joj bar malo pomoći promena ambijenta.
„Ja sam prepolovljen, nešto sam morao da ubijem
Od samog sebe ugušen, pršljen polomljen.
I ništa me više ne inspiriše, sem nade da ću još jednom
Da je pronađem.“
Pakuje se i seda na autobus. Gužva u njemu stvara joj osećaj paranoje pored svih bolesti koje detektuje u sebi u ovoj fazi straha, neodlučnosti i potpune izgubljenosti.
Šćućurena je u svoje sedište kao da želi da je niko ne primeti, kao da nije tu i zapravo ne postoji. Da li se stidi svog ženskog tela? Čak i ne. Prosečno je, pomalo mršavo ali anatomski skladno, ništa na njenom ženskom telu nije deformisano ni devijantno. Lice joj je pravilnih i oštrih, ne pregrubih crta, kosa tamna i duga. Sve bi to zadržala, osim da se zove ženom. Jer sebe tako ne doživljava.
Okreće se od ostalih putnika, zatvara oči da ni slučajno ne vidi onu tačku puta na kojoj je Lana poginula. Ne čuje razgovore ljudi, ne razaznaje im glasove, sve dok im se ne proredi broj kako nekolicina njih izlaze na usputnim stanicama. Primiče se sedištu ka prozoru koje je ostalo prazno.
Gleda u daljinu, dok dve starije žene iza nje već duže komentarišu saobraćajke koje se dešavaju na toj krivini još otkako su ugledale auto koji je tog jutra skrenuo u kanal i policiju na uviđaju nove nesreće. Sara oseća bol koji joj raseca glavu. Muka joj je, ne želi više da sluša ovaj razgovor. Ipak ih čuje kako pričaju o muškarcu koji je na tom mestu stradao a koga su obe poznavale.
Nije njena Lana, nije tu, nije poginula, negde je daleko na svom oblaku, netaknuta. Zaspiva lakim snom prisećajući se Lane i detinjstva. Kroz san čuje prepričavanje nekih događaja, ali oni više ne utiču na njene misli.
„Vozio je suludom brzinom, pa kako da nekoga ne ubije?! Taj mali je bio lud!“
„Znam, nego mi je bilo žao, sina jedinca da tako Danica izgubi...“
„A nije ga izgubila, ali kao da i jeste... Teško da će poživeti dugo u onakvom stanju“, odmahuje rukom prva žena dok se druga skoro rasplakala.
Još neko vreme pričaju o Danci i njenom sinu. Još par minuta, dok i ta priča ne nestane negde iz misli ljudi, zaboravljena kao onaj auto u kanalu. A neke priče su vrednije od drugih. Među tim milionima zaboravljenih. Ne toliko priča o Danici, pa ni o njenom jedincu Jakovu.
Istina je da je Jakov bio luckast. Obožavao je automobile i verovao da ima potpunu kontrolu nad njima, da mu se kao zaluđeniku ali i profesionalcu ne može nikada desiti ono što mu se desilo i zauvek ga vezalo za bolničku postelju u dvadeset šestoj godini. Bilo je tu tog ludila u kome nije prezao ni od čega i prosto leteo u adrenalinske napade kojima nije odolevao.
Van tog ludila, bio je majčin ponos. Visok i crn, naočit, šarmantan sportista. Znao je kako da podiđe Danici, a majci nije trebalo mnogo da mu poveruje i kada je u oči laže. Sa ocem nije mogao tako, od njega je sve krio. Od njega je dobijao batine kada ne uspe da skrije. Oslanjao se samo na to što otac dosta pije i što je nezainteresovan, pa takvog lako obrlatiš ukoliko živiš dvostruki život.
A Jakov ga je živeo. Mesecima je lagao majku o razlogu kasnog dolaženja kući, o brojnim odsustvima do jutra. Čekala je majka uzalud da dovede devojku sa kojom se viđa, da je konačno upozna, da se Jakov smiri i oženi. Nije mogla ni da sanja, a ni da pretpostavi.
Bio je to sasvim običan izlazak jedne večeri kada mu je bilo dvadeset i pet. Istina, tada je imao devojku. Njihovo društvo se spojilo sa bliskim društvom nešto mlađeg drugara koji je proslavljao punoletstvo. Nisu ga ni poznavali toliko koliko su bili željni dobrog provoda i galona alkohola kojim je sve častio.
Kada se oko ponoći raščistio broj ljudi u kafiću i ostalo samo njih par iz oba društva, Jakov je odvezao svoju devojku kući jer se žalila da je previše popila i da više ne može da stoji na nogama. Poljubio ju je nežno i rekao da se vide sutra, a onda se vratio na žurku koja se već završavala.
Uzeo je pivo i seo za šank, opazivši tihog, plavog mladića koji je nedaleko od njega takođe sedeo sam. Počeo je da lupeta gluposti u koje je uključio konobara koji ga je poznavao, ne bi li i ovaj progovorio. Šalili su se glasno, psovali i smejali, ali je mladić pio svoje piće sa tek blagim osmehom.
Jakov je popio dosta, ali ga je nešto iznenadno treznilo sa dna duše. Pogled na ovog mladića i njegov sneni osmeh. Ubrzo je odlučio da ga više ne gleda, nastavljajući sa šalom i galamom. Ostali su skoro svi već otišli, a konobar je imao svog posla i često napuštao mesto iza šanka gde ga je Jakov lovio da sa njim deli svoje budalaštine.
Zamislio se gledajući u praznu čašu, kada mu je tihi mladić odjednom prišao.
„Miroslav. Ili samo... Miki“, pružio mu je ruku i stidljivo se nasmešio. Jakov kao da se trgnuo iz sna, ne očekivajući da ovaj uopšte ume da govori a kamoli da mu priđe. Šake su se stisnule, a osmeh udvostručio.
„Hoćeš do mene? Nisam daleko. Na kafu, piće.. Eto, ako želiš, ako ti nije kasno“, otvoreno mu je predložio odjednom pričljivi mladić. Pomalo zbunjen, Jakov nije imao srca da ga odbije.
Ušli su u stan nedaleko od kafića. Delovalo je da Miki živi sam. Skinuli su jakne i seli na trosed, a Miki je doneo piće. Raspričali su se. Miki je po prvi put pričao sa nekim tako da ga ovaj zaista čuje. Čitav život mu se činilo da reči koje izgovara nikada u potpunosti ne dopiru do tuđeg uha. Onda se i Jakov opustio, razgalamio kao u kafiću, a Miki se smejao njegovim dogodovštinama.
Umeo je i Miki da ga sluša i da ga čuje. Početak jednog lepog drugarstva, pomislio je Jakov, dovršivši piće i oblačeći jaknu da pođe kući. Bilo je već suviše kasno.
Ali Miki ni u jednom trenutku nije pomislio na drugarstvo. Kada se Jakov okrenuo ka njemu otvarajući vrata, zgrabio ga je za ramena i poljubio u usta. Jakov se zatresao i počeo da ga odguruje obema rukama, ali ga je Miki držao snažno dok ga nije poljupcima umirio.
„Koji ti je kurac... Zašto si ovo uradio?!“, pitao ga je Jakov tiho, a Miki je zatvorio vrata sugerišući mu da ne odlazi.
„Nisam očekivao... Ja nisam takav, nešto si pogrešno protumačio, izvini ako sam... Idem“, krenuo je Jakov, a onda zastao. Mikijeve ruke su mu se obmotale oko struka.
„Ostani...“, začuo je kako mu Miki šapuće nežno, prosipajući mu poljupce po vratu.
I ostao je. Tu noć, i narednih godinu dana.
Zadržao je i devojku, a tek posle par nedelja to Mikiju priznao. Majci i devojci nije nikada pomenuo Mikija.
Viđali su se kada je to Jakovu odgovaralo, kada je zapravo to mogao. Dupli identitet nije lako održiv, i Miki se trudio da to razume i prihvati. Nije ni imao drugu opciju, niko nije bio kao Jakov. Zavoleo ga je još u onom kafiću. Zavoleo je brzinu kojom bi se prvih nedelja samo stvorio pred stanom.
„Poginućeš u toj vožnji jednom!“, povikao bi Miki kada bi Jakov već ušao i pao mu u zagrljaj.
„Nema veze, bar će vredeti!“, odvratio bi, bacajući ga na onaj trosed do vrata i skidajući zubima svu odeću sa Mikija.
Često mu je prebacivao kada ga ispali i ne dođe, a Jakov bi pizdeo i objašnjavao mu da ne može drugačije. Zapravo nije imao muda, bilo je Mikiju sve jasnije. I bio je sve usamljeniji sa njim.
Viđao se i Miki potajno s drugima. Ali to nije bilo nešto što ga raduje, više je bilo nekakva dopuna i ispunjenje nedostajanja, čežnje. Greška za greškom i kajanje. U početku je bilo tako lepo i strastveno sa njegovim ljubavnikom, dok nije izgubio samog sebe među njegovim maskama. Odlučio je da sa Jakovom prekine.
„Jebote, devojka preti da me ostavi, a sad i ti... Kako zamišljaš da ja ovo preživim?! Sebični ste gadovi, oboje!“, vikao je Jakov preko telefona. Ali Miki nije odustajao. Dugo ga je bolelo, vređalo, i morao je nešto da preseče. Nije više mogao da mu bude onaj drugi, neki tamo peder za pražnjenje.
Bilo je teško, vezao se za njega. Tražio je baš dugo nekog takvog, sa kime će moći da uživa i van seksa, nekoga ko će duže ostati, da se sa njim izležava, smeje, pogleda neki film. Sve je to Jakov radio, ali samo u početku. I nije bio problem samo to što mora da nosi masku, činilo se Mikiju, bilo je tu i nešto više od toga. Prosto nije osećao isto.
Prvi dan je Miki jedva preživeo. Imao je nešto poput one narkomanske krize. Gledao milion puta u telefon čekajući poruku od Jakova u kojoj piše da će odmah dojuriti. Čitao stare poruke, preispitivao se, pio, šetao, vraćao se porukama. Kroz nekoliko dana opsednutost se stišala. A onda je prestalo, kao da je polovina oduzetog bića polako počinjala da mu se vraća.
Sve ređe je čekao zvuk njegovog auta. Nije više gledao u telefon, nije želeo novu poruku. Ponovo je bio svoj i sve je shvatio. Nije ga voleo Jakov. Kad te neko voli ne nosi maske, mislio je. Kako sam sebi dozvolio godinu dana ovoga, optuživao se.
I sećao se. Voleo je Jakov isti seks kao on. Da ga dobro naguzi dok Miki nosi ženske krpice. Da mu ga dobro istrese u guzu dok mu grubo gužva karnere suknje sa guzova ka struku. Svršavao je i Miki obilno od toga, kao ni sa kim do tada.
„Ne moraš to ni da oblačiš jebote. I bez toga si devojčica, pa pogledaj se“, zezao bi ga Jakov, a Miki je bio svestan svog nežnog lica i izgleda koji nije odavao ženstvenost koliko androginost koja je ovoga i privukla da je istraži.
Poznavao je Miki svoj identitet, ali ne toliko i ono šta ga privlači. Često su to bile različite stvari, a krenuo je da ih otkriva iznova posle Jakova, da ih intenzivnije ispituje baš posle tog promašaja, kako je nazivao njihovu višegodišnju poluvezu.
Da, voleo je dobru kurčinu u sebi. Voleo je da je strasno jaše i izmuze, umeo je da je savršeno zadovolji. Ali su ga mamili i drugi eksperimenti koje Jakov ne bi podržao. Sada je mogao da ih ostvari.
Zamišljao je u ranoj mladosti sebe preobučenog u tajanstvenu ženu, u nekog mističnog transvestita koji nastupa u mračnom kabareu, a u slobodno vreme uživa i sa muškarcima i sa ženama. Palilo ga je više od svega u tom dobu da zamišlja kako mu lepa žena ili neki jak muškarac sisaju kurac ispod haljine.
Našao bi način svog zadovoljenja u osobi bez obzira na njene afinitete i pol. Kako je verovao da je i sam nedefinisan, jasno mu je to bilo i kod drugih koji su mu bili slični, spremni da otkriju one delove sebe koje im je društvo po rođenju obeležilo kao crno i belo, a sve međunijanse tom društvu nikako nisu odgovarale, ma koliko realne, osuđene i bolne spavale predugo odbačene u zapećke psihe koja se borila da samu sebe razume.
Sretao je Miki te slične, provodio sa njima noći i dane, smešio se ponovo srećan kao nekada u kafiću sa Jakovom. Umeli su i mnogi od njih da dirnu onu tačku u njemu koja bi zapalila sve dugo nezadovoljene zone. Jebao je i bio jeban, uživao do neslućenih granica, istražio mogućnosti zadovoljenja van dodira sa telom, interesovao se za razne igračke, ispitivao fetiše, dominaciju i podčinjenost, bio je Miki opak sluga i sirov pastuv, a često gospodario i kao glatka, nežna kuja.
U svim ulogama bio je najbolji, želeli su ga još dugo svi koje je zamenio drugima, ali se nisu ljutili, osećajući da Miki traži nešto što nisu mogli da mu pruže. Bilo je nečeg ludog u njemu, baš kao u Jakovu. Ono što su Jakovu bili automobili, Mikiju su bili ljudi. Želeo je da ih što bolje, dublje upozna, i sam im se otvarao do maksimuma, a oni su ga vozili u nekom svom pravcu, i tada bi se izgubila njegova vera da nešto više mogu postići zajedno.
Dan kada je čuo da je Jakov stradao u sudaru, zavio je Mikija u crno. Dugo nije ustajao iz kreveta, uzalud su mu prijatelji lupali na vratima. Usmrćen ovako naglim hicem u srce koje je do nedavno pripadalo tom ludom vozaču, dugo je Miki vagao čega mu je više žao – sebe što ga možda nije bolje razumeo, još više voleo i imao više živaca sa njim; ili njega, koji leži bez svesti u nekoj bolnici a ceo život je bio pred njim, da se možda konačno pronađe i smiri jednog dana kada uspe da sa lica izguli svoju već zadebljalu, duplu masku.
Ostao je Miki par meseci kao pokošen. A i posle toga ređe izlazio, sve ređe avanturisao. Kao da mu je ova vest produbila sopstveni bezdan i propao je kroz njega ne znajući kakva podloga ga čeka ispod tog dna. Ponovo je izgubio jedan deo sebe, ali ovaj deo nije znao kako da ponovo pronađe. Nije smeo ni da poželi da ga poseti, jer bi mu se sve vratilo a taman je ozdravio. Naročito ne bi podneo sažaljenje ni sa jedne strane.
Nije mogao ni prijatelje da viđa, češće ih je zvao telefonom, priželjkujući što kraće trajanje razgovora. Uskoro ih je rasterao svojom učaurenošću i na početku treće decenije života ostao sasvim sam. Nikome nije bila zanimljiva njegova borba da preživi. Ljudi su ga voleli dok je bio nasmejan, ćaknut, dok je orgijao i napijao se sa njima, a sada kad mu je trebala toplina zagrljaja, više nikog nije bilo kraj njega.
Ova ranjivost kao da je načela i njegov identitet i seksualnost, pretvarajući ga u krpu i običan predmet, neživog, smrvljenog. Danima je plakao kao neka udovica i prezirao sebe zbog toga. Osećao se sitnim i nebitnim poput lista koji uragan iscepa na deliće i razduva na različite kontinente. Zaboravio je kada mu se poslednji put digao kurac. Plašio se kompletnog potonuća.
Često je isključivao telefon i odsustvovao od ostatka sveta. Nije imao koncentracije za čitanje niti praćenje bilo kakvog sadržaja na televiziji, pa mu je isprazno, neograničeno vreme proticalo u čekanju da mu se viša sila obrati sa rešenjem kako da sebi pomogne.
Mikijevi roditelji oduvek su živeli zaseban, veseo život prosečnih, normalnih ljudi u koji se on još od detinjstva nije uklapao. Oni su to znali i kada je odrastao samo su ga pustili da pronađe svoj put. Nisu ga ničim uslovili niti opteretili. Odnos sa njima mu je bio podnošljivo hladan, bez potrebe da jedni s drugima dele više od nužnog. I da su znali šta mu se dešava, odavno više nije bilo načina da im objasni svoj život. Sestre su mu bile u inostranstvu i već dugo tabale neke svoje staze.
Isključen od komunikacije, povremeno bi drugu i drugarici poslao kratku poruku i ponovo se povukao u svoju samoću kao u mišju rupu. Ali ga ona nije lečila. Bar ne na dugo. Bila je samo beg i on je to znao, a ipak, proveo je i narednu godinu u svojoj samici, ćeliji umrljanih prozora, pustivši dugu bradu, polako se odričući i samog sebe, prehranjivao se od sitne ušteđevine ili odrađivao po nekoliko sezonskih poslova daleko od grada i tako preživljavao.
Nije mogao u grad, među ljude, u ono što je bio, kao da je tamo i tada neko drugi živeo taj njegov prošli život. Kroz nekoliko meseci, drug mu javi da je čuo kako Jakov u bolnici počinje da daje znakove svesti. Poželi mu svako dobro. Mnogo pre tog dana, Miki je već zaspao nekom svojom komom potpunog odsustva iz realnosti.
Počinjao bi da čita, već pomalo i uspevao. Pronašao i nekakav onlajn posao koji nije bio loše plaćen. Svestan da težak oblik depresije preti da mu poremeti siguran tok ka boljitku, opirao mu se svim snagama baš tom svojom povučenošću u tišinu, kao da je to bila neka autofagija duše, prepuštao bi joj samolečenje.
Bilo je časova dokolice kada bi na momente postajao onaj stari i poželeo da svrati u centar grada, da se utopi u masu, da grli druga tela i da nestane u njima, da ga ponovo poseduju i dugo drže u onoj groznici prividnog smisla, ali su ga težina misli i sivilo svakodnevice uvek odvraćali i uljuljkavali u poznat očaj koji je već postao sastavni deo njega, i kao da nije hteo da i taj deo izgubi.
Jedne večeri nakon završenog posla, iz dosade je šaltao po gomili nebitnih internet stranica, zahtevima za prijateljstvo po društvenim mrežama koje je retko koristio. Neke slike davnih uspomena kao od pre par vekova. Malo je zastao na njima, da se priseti svega što je bio. Među poslednjim objavljenim fotografijama, zamagljen poljubac u siluetama sa Jakovom i stotine lajkova poznanika i nepoznanika. Eh da ti ljudi znaju ko smo zapravo i šta nam se sve desilo, uzdiše Miki i spušta se u dublju prošlost kroz fotografije.
Prelazi brzo preko polupraznog perioda nešto pre Jakova, sve do onih žurki i ludovanja koji su mu i dalje dragi. Na nekoj zastane, ali prelazi i njih. Stiže do fakultetskih dana i početka značajnijih provoda, izlazaka i muvanja. Na jednoj slici on i prva ozbiljna devojka. Neki maskembal koji su organizovali, a koje je voleo još od osnovne. Da napravi cirkus od sebe i bude glavna atrakcija.
Ona stoji pored njega u vojničkoj uniformi, sva zategnuta, mršava i crnokosa, kao neki mlađani seksi oficir, a oko struka čvrsto grli Mikija, iste građe ali sa dugom ljubičastom perikom, u kratkoj srebrnkastoj haljini. Kakve je noge imao, pomišlja, bolje nego njene! Smeška se, sećanja podgrevaju obamrli život u njemu. Dobro je što je ovakav trenutak uslikan, zaključuje, ova slika stvarno govori više od hiljadu reči.
Najradije bi se vratio u taj period od pre dosta godina, ne shvata ni kako su tako brzo prošle, ni u čemu. U duši je isti, a ni izgledom mnogo izmenjen, samo ga je život okrutno pomazio u poslednjih par godina. Budi se sa nostalgijom i neka nada. Tone Miki u nešto spokojniji san, umiren lepim uspomenama.
Odjednom ga probudi zvuk nekoliko dolazećih poruka. Trza se iz dubokog sna i pogledom pokušava da locira izvor odakle dolaze. Telefon mu je ugašen. Seti se da nije isključio računar i da na nekom dejting sajtu umeju noću da se zaređaju ponude raznih dokonih napaljenika, a ostao je podešen iritantan zvuk tih poruka iako je davno prestao da ih čita. Besan, skače i odlazi da sve pogasi.
Kako ga i neće startovati čudaci kad on na tom sajtu nije ni Miroslav, ni Miki. On se tamo zove Mirjana. Utišava sve tonove i pušta neku muziku za uspavljivanje. Vraća se u krevet i razmišlja kako treba da ukloni taj glupi profil. Kroz glavu mu prolaze scene nalaženja sa muškarcima u ženskoj odeći i brojni razvrati koji su ga privlačili. Odnosno, Mirjanu, njegovu drugu stranu. Onu krhkiju, dublju, nežniju. A još luđu. Vladala je Mirjana tim sajtom i mamila uzdahe. A onda silazila sa sajta, jednako zavodljiva, u srž dosadne stvarnosti, da guta kurčeve po parkovima i autima, da se trći po stanovima i haubama. Ponovo se smeje sećanjima.
Nekako u polusnu, reši Miki da nešto od toga oživi. Ne ide mu se nigde, ali počinje da odlazi do kafane kasno noću, da se nalije kada ga ne može sresti niko poznat. Za svaki slučaj, zaklanja pogled ili se zavlači pod kakav šešir ili kapuljaču. Pije, razmišlja. Ne želi društvo, zapao je po ko zna koji put u onu fazu kada ne progovara. Jedva procedi konobaru „Daj još jedno.“
Vraća se u svoje samotno gnezdo. Zaudara na čemer, učmalost i očajanje. Pogleda u prozore koje treba izbrisati a kada god sunce sine, nema snage za takve poslove. Seti se onog nesrećnog profila koji treba da izbriše. Ostaje onlajn posle nekoliko godina. Pregleda. Ništa novo ni posle toliko vremena. Zapazi nekoliko novih imena, gomilu pridošlih poruka. Nema nerve da ih čita, preleće pogledom sve slične sadržaje. Pripit je i usamljen dovoljno da tu još neko vreme ostane.
Svi su isti, svi su mu krivi, a on je lud. On je tu neka ženska već godinama! Ali to ne doživljava kao pretvaranje. Zaista to i jeste, i oni koji su ga probali to znaju. Mnogima je bio ono što im nikada rođena žena nije bila. Kupovali su mu krpice koje su želeli da oblači kada je s njima, i još mnogo darova i luksuza dobijala je Mirjana, a onim posebnima i uzvraćala pažnjom i toplinom koju kod kuće nisu nalazili.
Neki su je i zavoleli, ali ne i Mikija. Čim bi se perika skinula, njihovo ponašanje bi se sasvim izmenilo. Neki su poželeli, pa i pokušali da Mirjanu izdvoje iz Mikija. Tada je Miki odlazio, odvodeći Mirjanu sa sobom.
Toliko ljudi, toliko ćudi, a niko nije mogao da prihvati zajedno njih dvoje u jednom telu. Njega i tu njegovu sestru bliznakinju koja sa njim deli njegovu kožu, srce i sve ostale organe. Još u detinjstvu, seća se Miki, nikada u potpunosti nisu bili prihvaćeni oboje. Odevali su ga kao normalnog dečaka, što mu nije toliko smetalo kao malom, ali kako je vreme odmicalo, od njega su se sve više očekivale klasične dečačke reakcije, a Mikijeve nisu uvek bile takve.
Rascmizdrio se kada mu je iz baštice nestao jež koga je spasio pored ceste i doneo kući, a otac je vikao da dečaci ne smeju da plaču, i kako i majka treba tako da ga vaspita a ne samo da ga grli i priča kako je nežan i dobar.
Mirjana je prespavala njegovo detinjstvo i dečaštvo, potisnuta kalupima pod kojima je morao da funkcioniše da bi bio prihvaćen. Tek kada je napustio leglo mediokriteta i bio oslobođen odlaskom u veći grad, upoznao je čari sveta za koji je verovao da ne postoji van njegove mašte. Tada je već mogao da pusti Mirjanu da proviri, a polako i da iskorači u prvi plan. Sve do tog obrta, bila je zarobljena duboko u njemu i venula, čekajući svojih pet minuta u ludilu koje ju je već nagrizalo i nagomilavalo ozbiljne frustracije.
Pomišljao je na situacije kada je bio mali i na nevine dečije igre, a onaj setan osmeh ponovo bi mu obojio lice. Setio se prve ljubavi, muškobanjaste devojčice koja ga je tukla dok je jednom nije poljubio, a onda je jurila za njim tako da je se jedva rešio. Pa jednog dečaka iz razreda koji se tek doselio i bio mu je bio tako drag, i petkom kada je bilo manje časova jedva su čekali da provedu još malo vremena zajedno. Ali se kratko zadržao u toj školi i ponovo nekud odselio.
Sećao se kako je uživao sa starijim sestrama i kako su mu sve ugađale, a on gledao kako se doteruju pa i sam tražio da isproba ponešto od njihove odeće, a one bi mu to bezbrižno pozajmile, smejući se zajedno tačkama koje je izvodio preobučen kao devojčica dok su im roditelji bili na poslu. Razmazile su ga i beskrajno volele, ali ni one nikada nisu doživljavale njegov dualitet kao bilo nešto više od detinjih trikova.
Evo još nekoga sa nostalgijom za tim danima, pomisli Miki kada ugleda na sajtu sličicu crtanog junaka koga je rado gledao pre skoro više od dve decenije. Šta li će ovakva slika odjednom na sajtu gde ljudi razmenjuju slike sisa i kurčeva?! Počinje da se urnebesno smeje i otvara profil. Ništa napadno, drugih slika nema, opis štur ali normalan, i ova osoba mu u moru ludaka poput njega samog deluje umirujuće i drugačije.
Odlučuje da pošalje poruku, već nedeljama i ne komunicira ni sa kim. Crtani lik uskoro odgovara da se zove Srđan, a Mikija odjednom prođe jeza od eventualnog susreta sa nekim novim Jakovom koji će ga zajebati isto kao prethodni.
Ipak mu daje šansu, iako ovaj odlazi i vraća se, pa ponovo nestane. Taman su se skontali a već ga je ostavio. Pita se Miki u čemu je pogrešio, da nije možda bio više Miki a manje Mirjana? Ali za nekoliko dana Srđan se vraća i ostaje. Ne zna Miki da je Srđan Sara, a ni Sara da je Mirjana Miroslav. Oboje su u startu obmanuti, ali sve ide kao podmazano.
Kada nisu na laptopu i kompjuteru, dopisuju se preko telefona. Dani prerastaju u nedelje, nedelje se proširuju na mesece. Ali Srđan ne želi da pređe granicu da se čuju i vide iako ih razdvaja samo nekoliko ulica. Nešto mnogo odugovlači, i Miki se već pita šta ga to sprečava, a onda se seti da ni sam nije savršen, da uopšte nije ta žena sa kojom Srđan već pola godine svakodnevno razgovara. Ume, doduše, savršeno da se maskira. Ali kurac ostaje. Da li će to Srđanu smetati? Deluje preozbiljno, pa možda ipak da sačeka sa razotkrivanjem.
Otkrivaju da su maštanja obostrana, pada i nekoliko nežnih, iskrenih priznanja. Čak i kada završe priču još dugo su jedno drugom u mislima. Bliskiji su od najvernijih prijatelja, a u isto vreme muči ih i slama ogromna seksualna tenzija, neka hemija što iz slova izbija i onda kada se ta slova uopšte ne tiču ničeg seksualnog. Sara kao da je pronašla i Lanu i Petra u ovoj Mirjani. A Miroslav u Srđanu sve za čime je uzaludno čeznuo sa Jakovom. Vreme čekanja postaje neizdrživo.
„Hajde prelomi, neka bude šta bude, nađemo se i onda znamo šta ćemo dalje“, predlaže hrabro muški deo Mikija.
„Daj mi još malo vremena. Moram se prvo privići na mogućnost razočaranja, doživeti ga i poništiti, pa tek onda krenuti“, nećka se uvek isto Srđanova Sara.
Oboje se plaše da će ovo drugo da otkaže, da se povuče, da nestane. Jer je tako lako nestati kada nekog ne znaš, ne poznaješ i ne vidiš. Trpe oboje, jedno zbog drugog, nikog drugog više i nemaju na svetu.
Ipak, jednom je morao doći i taj dan. Prošlo je sedam meseci od prve poruke. Dogovore se da to bude četvrtak, dogovore se koji kafić, da bude povučeno i bez gužve, da se samo upoznaju uživo pa da vide šta će. A kao na iglama su, znaju i zašto.
Treba skinuti masku. Ili ne, misli Sara, i smišlja kako da što više tom prilikom liči na muškarca u kog Mirjana veruje i čeka ga da je spasi. Zna samo da je izgubila Jakova i sa njim onu romantičnost koju želi da joj vrati, pa možda i uspe. Zna i Miki da je Srđan ostao bez Lane, i hoće svim srcem da mu zameni tu ljubav iz snova, nedodirljivu i nedodirnutu, da je već jednom pronađe. Skockaće se Miki u svoje najbolje izdanje.
Pred polazak, kod obe strane drhtavica. Gledanje u ogledalu, ogledanje u beskraj, zagledanje iz svakog mogućeg ugla. Kakav li će utisak ostaviti? Da li je verovati prvom utisku? Kako da sakrijem sise, pita se Sara, iako se nevelike i dobro umotane skoro i ne primećuju. Skontaće odmah da sam muško, unezveren je Miki, i brije onu bradu po peti put a zatim nanosi još malo pudera na glatku kožu, pa ispod očiju. Sad ću izgledati kao neka kurva, prolazi mu kroz glavu. Izgledaću joj kao neuspela, odvratna lezbejka, ubija Sara samu sebe i zamalo odustaje od sastanka.
Ali polazi. Polazi i Miki. Znaju oboje taj kafić od ranije. Možda su se sto puta tu sreli ili u gradu mimoišli. A sada kada treba da budu ono što jesu, sasvim su neiskreni i preobučeni. Sada kada treba da upoznaju osobu sa kojom su kroz one danonoćne konverzacije već ceo svoj život podelili. Ili su baš to oni? Ne slute koliko tajni čeka na otkrivanje.
Objasnili su jedno drugom odavno kako izgledaju, pa tek onda nastojali da to i postanu. Pokušavajući da izgledaju kao osoba suprotnog pola, stigli su na tačku gde izgledaju dosta slično, iako to još ne znaju. Mikijeva duga crna perika nalik je Sarinoj prirodnoj kosi, sada strogo pokupljenoj u rep. Saru je drugarica snabdela muškim kožnim mantilom kakav je u ženskoj varijanti Miki odavno imao u rezervi.
Ako sve pukne sa Mirjanom, pomišlja Sara, najbolje je da pukne odmah, da se ne razvlačimo. Sa Jakovom za godinu dana nisam komunicirao koliko sa Srđanom tokom prvog meseca, zaključuje Miki. Bili su već u vezi, vezani u čvrsto klupko, svezani hiljadama sjajnih niti, shvatajući tek pred polazak na sastanak da možda nije trebalo vezati se baš ovoliko bez pogleda i dodira, bez ijednog viđenja.
- Kategorija:
- TV/TS/CD erotske priče
- 18 Nov, 2023
- 1091 pregleda
Neverovatna prica, kada sam citala kao da sam delom i ja isto opisana, trans osobe su najmanje shvacene
Svi mi u životu uradimo nešto samo da ne razočaramo nekoga ili ne uradimo nešto što želimo jer "šta će reći porodica/ prijatelji/ komšije". Međutim, onaj ko tako živi ceo život, sigurno će na kraju razočarati samog sebe.
Sjajno
Prvo sam se zapitao - šta će ova priča ovde, na mestu gde su se ljudi skupili samo zbog seksa?
Ali ipak smo svi mi ljudi sa emocijama i empatijom koju bi trebali da imamo i prema onima na koje gledamo kao na vanzemaljce i koje smo teško u stanju da razumemo.
Zbog toga je dobro što si i ovde postavio ovu priču i gledaj da je objaviš gde god možeš, stvarno se može reći da je poučna