Sjajne niti II

Rano je proleće, kasno popodne. Njihov dogovoreni četvrtak, i u gradu nema puno gužve. Nadaju se da je neće biti ni u kafiću. Nadaju se da neće biti nigde žive duše. Oboje se kaju što sastanak nisu ugovorili u nekoj nedođiji van grada, ali kasno je. Javljaju da kreću, ali su oboje slagali. Oboje su krenuli ranije, da stignu prvi, da ono drugo dođe k njima kada makar izvide teren.

Miki je bio nestrpljiviji i brži. Videvši da je čitava bašta kafića prazna, ipak je zauzeo prvu stolicu do ulaza, shvativši da je požurio i osećajući da ga i zbog toga i nadolazeće treme polako izdaje snaga koraka. Jedva je kontrolisao buran, ponavljajuć uzdah dok je naručivao kafu koja mu je istom brzinom doneta.

„Izvolite... gospođice“, konobarica je s dozom ironije i radoznalosti pogledala u njegovu dugu veštačku kosu koja nije odavala biološki pol koliko njegova ramena, ipak šira nego što bi to bila kod žene. Ova perika je koštala više od tvoje plate, pomišlja Miki dok smrknuto ispraća konobaricu.

„Jesi li stigla?“, šalje mu poruku Sara. Korača stabilno prema odrednici, ali joj duša titra u nosu i najradije bi se vratila, propala u zemlju, ostala da leži na putu. Korača i približava se.

„Stigla, naručila kafu. Fališ samo ti, dragi“, odgovara na poruku Miki.

A onda se ugledaju. Prepoznaju. Izgledaju skoro pa identično. Prerušeno. I potrešeno i srećno. Izgubljeno, a nađeno. Šok je prejak.

Sara ne može dalje, paralisana je. Stolovi su poslagani u četiri reda, u svakom redu je po tri. Mirjana je jedina koja sedi u bašti kafića. Do ulaza. Sara zastaje, spušta manju torbu na stolicu ispred sebe. Razdvaja ih nekoliko stolova. Nekoliko metara a kao kilometri. Ipak tako blisko, jer dalje ne može. Miki se nasmeši, ne zna gde će s rukama, srkne kafu. Sara seda pored svoje torbe.

Tako je bleda pod tom kosom, promatra Sara Mirjanu. Promatra joj i muška ramena.

Kao dečak je, pomišlja Miki za Srđana. Divan, sa tim lepim usnama, kao devojka. Miki je osvojen, zapaljen. Ali trpi.

Gledaju se. Pogledaju pred sebe, pa okolo, pa opet u te šokirane, udaljene oči. U sneni, setan osmeh. Znaju. Vidljivo je. Vare istinu u sebi, polako. Konobarica dolazi do Sare. Do Srđana.

„Izvolite... gospodine?“, na tren se nesvesno sagne da je zagleda, iskreno zbunjena. Iz daleka se Miki ponovo nasmeje.

„Limunadu...“, promrmlja Sara, ne gledajući je. Nervozna je, smeta joj. Ne želi da se oda, a ipak se čudi kako je ništa ne odaje. Potrudila se, a nije ni trebalo mnogo truda. Na njoj nema zrna šminke, odavno, pokreti su joj mehanički, neutralni, sve su sem ženstvenih.

„Zbunili smo je totalno!“, šalje joj Miki poruku na telefon. Sara je čita, konačno se smeje, pa ga pogleda.

„Samo još malo... Dobro je...“, odgovara mu. Miki odobrava pogledom, ne skida oči sa nje.

Nisu još spremni na glas. Na blizinu o kojoj su sanjali. Sede ovako pola sata, čekaju da san lagano preraste u javu.

Miki ustaje, seda na stolicu bliže. Isto čini i Sara. Piju drugu kafu i drugu limunadu. Miki pali i gasi cigarete, Sara žvaće žvaku, nemirno između dva prsta kotrlja pramen iz dugog crnog repa. Mikija već žulja perika. Želi da je zagrli. Sarin pogled se magli, ova koščata Mirjana joj se dopada.

Mikijeve oči zaiskre, pa dugo svetlucaju. Opijen je, razbijen, ne može da veruje. Crna je kao noć, kao Jakov. A istovremeno nežna kao ona njegova prva devojka. Kako li se to spojilo, kao da sam baš ovu kombinaciju onlajn naručio. Osmeh ne popušta. Ali je ipak tako novo i savršeno, kao ništa ranije.

Sara pomišlja da mu je pod crnom perikom mnogo lepša, prirodna kosa. I u pravu je. Svetlucave oči proždire morska pena dok one proždiru nju, celu, i nju i Srđana u jednom pakovanju. Ne može više da izdrži.

Dele ih još tri stola, prelaze i tu prepreku. Ostaje samo jedan sto između njihova dva.

„Da pogasimo telefone?“, pita je Miki i nasmeje se glasno, iako su i dalje u bašti sami, povećao se broj večernjih prolaznika i poneko u prolazu zagalami. Na Mirjanin muški glas, sve u Sari zadrhti.

Klima glavom, još uvek ne progovara. Kao da je sama te reči izgovorila, iste misli pomislila. Pritiska dugme u džepu i iluzija se gasi. Ostaje samo java, nadograđena iz sna koji je stvorila, a iz koga se rodila.

„Ja sam zvuk koji prepoznajem, čovek željom natopljen, leš kožom obložen
Budućnost koju naslućujem kao neku senku koja promiče.
I ništa me više ne inspiriše, sem lepote što se
U nadi nazire.“

Na zaprepašćenje oboje, konobarica donosi dve čaše belog vina i ostavlja ih zajedno sa flašom na stolu između njihova dva.

„Na moj račun... Uživajte“, pogleda ih sa toplim osmehom, kao da je odjednom sve shvatila, sve nečije godine traženja, pustolovina i bolova.

Prelaze za isti sto. Zagledaju čaše, smeju se, zagledaju jedno na drugom sitne detalje.

„Nisam te zamišljao. Nisam hteo, a nisam ni mogao. Kasnije više nisam uopšte ni želeo. A da sam te zamislio, zamislio bih ovo što vidim pred sobom...“, Miki je probio led.

„Mirjana... Kako se zoveš...“, zbunjena, Sara pruža ruku ka njegovom krilu i uzima njegovu šaku u svoje dlanove. Stiska je čvrsto, drhti i ne trepće. Srđanov ženski glas budi u Mikiju neke iskonske, vatrene nemire.

„Miroslav. Ili samo... Miki. Srđane...“, preklapa drugim dlanom izmešane dlanove. Oznojeni su, pretopli, pretapaju svakom kapi po komad duše.

„Sara... Miroslave“, otkriva se.

Imena lete kroz vazduh i sudaraju se. Njihovi pravi i novi identiteti, četiri različite osobe. Sudaraju se na blagom večernjem povetarcu koji ih kači jedne za druge, pa im izmeša slova, pa ih sune nadole, uskovitla gore, spoji svih dvadesetak slova u jednu reč, pa ih opet rasturi na sitne puzlice. A onda ojača i uzvitla ih na gomilu, i oduva iz bašte kafića, preko krovova zgrada, uvis, daleko izvan grada.

Ostali su samo dlanovi. Čvrsto poklopljeni kao jedna koža, jedna toplina. Razdvajaju ih da bi približili stolice da se zagrle. U iznenadnoj blizini pogled još uvek ne traje, skreće ka čašama, otpijaju vino, zarumene se. Miki pomišlja kako se niko ni na filmu nije setio ovakvog raspleta, pita se i Sara kako je sve ovo moguće. Osećaju miris kože zamišljan svake noći duže od pola godine.

„Hoćemo negde gde će nam makar frizure biti različite?!“, upita Sara zbunjenim grohotom, pa otpije malo više kao za onaj nesrećni trideseti s tamburašima. Nije navikla na perike, valjda zbog sebe, prezirala je ženske kamuflaže i obmane.

„Kod mene“, zaklima Miki glavicom. Njegove usne već pripadaju njenima i skroz su se ka njenom licu izvile.

„Sviđam ti se? Mislim, ovako, inače...“, kopka Mikija, pa prekida tišinu.

„Kako inače?!“, nasmejano će Sara, pa zatrepće. Vino iz flaše kao da se samo doliva.

A zna na šta misli. Da li smeta što ima kurac Mirjana. A što ga Srđan nema? Tu istinu baš i ne može vetar da odnese, ponešto ostaje.

Više od svega bi ga Sara odmah protrljala kao čarobnu lampu na sred kafića, samo da sme. I zavukao bi se Miki u sve njene dubine kao što joj tim svetlima iz očiju već jebe crne zenice. A kasnije?

Saznaće sve. Prepustiće se. Više nema treme ni panike. A nekako je sve još neizvesnije. Mirna a uporna radoznalost ih razdire. Ovo čudo što je izbrisalo sve granice. Ne poimaju ni sat ni doba dana, vreme se izgubilo, a mrak je, hladnjikavo je.

Miki plaća piće, nasmeše se konobarici i odlaze.

Bez zagrljaja. Dlanovi se nekako razdvojiše. Iste visine, kao neke dve drugarice. Sara kao drug, zategla je sise tako da se uopšte ne vide. Pogleda Miki, poželi da zna, ali rano je. Mirjana u njemu drema, ali tu je. Pita se da li da ga pusti ili preuzme.

Na ulazu, zastane Sara na stepeniku, povuče ga sebi. Miki se trgne od iznenadnog zagrljaja oko struka, istopilo ga je. Zašuška mantil o mantil, usne dišu isti dah.

„Reći ćeš mi... ako te razočaram?“, upita ga, spušta glavu, a pogled ostaje. Snuždena kao da je to već učinila.

„Neću... Razočaraću te istom merom!“, okrene se Miki ka vratima i namigne. Ume da me opusti, misli Sara. A ja njega? Šta li mu treba? Da li ću to imati, a ako nemam- gde da nađem? Zna ga, a ne zna. Mirjana je, a Miki je. Možda se samo plaši što Mikija nedovoljno poznaje. A ipak, toliko je puta Mirjana u onoj prepisci opsovala kada se iznervira, terala sve u kurac, odustajala od sebe, imala neke muške zaključke. Taj temperament bi je nekad začudio kod žene. Ali je Mirjana bila mnogo više. Već dugo joj je bila sve.

Miki je zaista nije zamišljao. Ni nju ni Srđana. Hteo je samo živo biće i dušu, telo željno poput svog, mazno i iskreno. Nije on izgubio baš sve, nije bilo toliko tragično, a ipak je njemu delovalo kao da su sve lađe odavno na dnu okeana i da ono što bi ih podiglo i ne može da se opiše. Ne može da se zna i očekuje. Jer ne zna ni on, i nikada nije znao. Poznavao je svoj identitet, ali ne i ono šta ga privlači. Trenutno je to samo ova osoba luda poput njega, oduvek u njegovom gradu a iznedrena tako niotkuda.

Seda Sara na mesto gde je prve noći sedeo Jakov na trosedu. Sada mu još više liče i Miki se sav strese. Pita šta će popiti, Sara bi nastavila sa onakvim vinom. Nema mnogo hrane u stanu, ali uvek ima nekog alkohola, pa pronalazi i naručeno.

Pruža joj čašu, ali svoju ne dira. Leže i stavlja joj glavu u krilo, dugo je tako posmatra odozdo. Sara ga miluje po glavi, pa lagano odvaja periku nagore. Odjednom oživi nova glava raščupane slamene kosice.

„I šta ćemo sa Srđanovom pičkom?!“, upita ga onako iznenada kako ponekad ume.

„Jebaćemo je... ako nemaš ništa protiv? Mirjaninim kurcem!“, odvraća Miki, zasmejava je, ali se i ne šali.

„A tvoja Mira željna istog?“, čačka Sara.

„Sve što nam treba je već tu, opusti se..“, umiruje je Miki i zavlači ruke pod njenu majicu oko golog struka. Povlači je da legne preko njega. Sara je sva usplahirena. Ni jedno više ne razmišlja o očekivanom, neće Sara više da zapitkuje, isključiće se. Konverzacija je sasvim slična onoj pisanoj, sa serijom bockanja, smeha i detinjeg čačkanja, samo oslobođena iluzije.

Vadi joj kosu iz repa, raspliće. Pušta da pada po njemu, privlači je, ljubi je. Sara tone u njegovo plavetnilo poput Laninog, kao da Lanu konačno okusi na njegovim usnama. Tako su meke i nežne, sladunjave. Ne pušta ih, traje večno to ljubljenje. Ukusne su joj i neodoljive. Ponekad čvrsto usisaju njene, a onda ih dugo samo maze, gnjave, plove, utapaju se. Pred očima ceo neki život za njima i onaj pred njima, pa opet ovaj ljubljen i čudan, voljen i svež, sanjan a iznenadan.

Miki kao da postaje onaj koji je trebalo da bude kada bi jednom maska sa Jakova pala. Ona koja se tako čvrsto na tom obožavanom licu držala, sada se guli i raspada. Konačno ga više ne sputava, ne ograničava. Konačno mu neko drugi pušta da sasvim postane ona srž sopstvene suštine. Neko ga i sluša i čuje, a to ga ponovo naježi, želeo bi da potraje. Zna da ne sme previše da želi, a teško je.

I bez perike, Miki joj deluje nežno, predan da ga uzmu neke čvrste ruke, da ga neko do kraja istopi i dobro izjebe. Volela bi Sara da to očekuje od nje. Oči mu gore dok je miluje lagano da je tek dodirne, kao da joj prepušta vođstvo na putu u neke nove prostore.

Miki usporava jer mu je kurac poleteo uvis i postideo se. Nije siguran koliko to prija onom muškom delu nje. Pokušava da ga obuzda, a zapravo se propinje. Pogled u crnim zenicama iznad njegovih nema ni trunku one predaje koje su njegove žene imale. Sarine oči su Srđanove, fiksirane da ga zaposednu i osvoje.

Ni Jakov nije imao ovakve oči. Nije u njima bila ovakva želja. Bila je čisto čulna, animalna, sasvim muška, predvidiva, za Mikija previše sirova i nepotpuna. Zato se ipak odrekao Jakova lakše nego što je mislio da će moći. Žaleći za Jakovom, žalio je za delom sebe koji mu je odneo.

Oseća Sara kurac ispod sebe, Mikijev kurac koji se probija do nje, dok Mirjanine oči čekaju na Srđanove pohode. Nije maštala o kurcu, jer ju je podsećao na Petra i onu sebe koju je odbacila, ali ovaj muškarac je nešto drugo, njegove oči su sasvim ženske, duboke i otvorene, usisava je u svoj pogled bez dna. Njegova strast tako spokojno brutalna, pogađa je nepogrešivo. Udiše ga duboko, kao da joj iz neke svoje dubine iznutra miriše.

Skidaju se majice, sve se radi sa četiri ruke i sudaraju se, kao da ih ima previše. Ubrzavaju a nikud ne žure. Sara se pridiže i zaljulja na još uvek zarobljenom kurcu. Miki zajeca Mirjaninim uzdahom, skroz je izbezumi, Sara ne prestaje. Miruje on kao da ga ona već jebe, prepušta joj čitavo telo, sve što ima i nema kod sebe. Podčinjava ga neka njena snaga kao da je lovila baš ovakvog, a nije.

Nije Sara znala da baš ovakvog želi. Čekala ga je ceo život. Nije to bila Lana, nego onaj koji je skroz dopunjuje, koga je izazov podčiniti iako su iznutra jednaki.

Čekao je i Miki predugo, da ga napokon oduva u potpuno pripadanje baš ova surovost u najnežnijoj zamislivoj formi. Već oseća da je više nikad neće dati nikome.

Raskopčava ga Sara, a on stavi ruke na njene, proverava da li je sigurna. Sara kida šlic, spušta crnu grivu, prekriva mu ruke i ljubi ih, žedno tragajući za onim napetim kurcem koji čeka na oslobođenje. Prvoviruje i on stidljivo, a onda raste pod njenim vlažnim poljupcem, svetao i krupan, stvoren za lizanje. Ulazi među njene raširene vilice, Miki ne gleda, Mirjana u njemu se muči i opire. Sara ga sa oba dlana mazi po stomaku, guta mu lepu kurčinu i uživa u njoj, prodire njime u svoje grlo, mazi mu usnama jaja dok Miki uzdiše, a Mirjana se smiruje.

Ne pamti kada je pušila kurac, kao da joj je prvi put, a ovaj ne može da prestane, vadi da ga obliže, pogleda u Mikijevo plavetnilo očiju, u plamenu je. Pa ga opet lagano gura u svoja usta dok ceo ne stane, ponavlja tako u beskraj, čini mu se, Mikijeve noge drhte, stomak i grudi mu pritiskaju njene čvrste ruke. I dalje miruje, kao da uvlači svoj kurac nadole, negde u trosed, otima joj ga, a ona tek onda navali, guta i jede ga, skroz je u njoj kao da je cela od ustiju, kao da je već ušao u samo središte.

Napokon ga vadi iz usta, pogleda plave oči a oboje su već mokri, Mikijeve ruke mu na glavi, čupka one slamene pramenove, ekstaza ga cepa na končiće. Leže ona opet preko njega, dugo ljubi njegove sladunjave usnice, a kolenom u grubim farmericama mu zateže kurac pred pucanje.

Oslobađa svoje malene sise iz zategnutog grudnjaka i baca mu ih u lice, Miki joj brzo i željno gricka sitne, duge bradavice, a ona nastavlja da ga pritiska od jaja do glavića grubim materijalom uz butinu, neumorno, pa odjednom protegne koleno celom dužinom kurca dok se samo ne izlije. Sa usana mu odleću isprekidani uzdasi hladeći kao naleti vetra ukrućene, vrele i izgrižene Sarine bradavice.

Srđan u njoj drema, ali njegova energija struji precizno utkana u sve one sitne, odlučujuće, bestidne pokrete. Tek na tren se probudi u punoj veličini, a od tog pogleda Mikijevu kičmu prodrmaju žmarci. Sara kao da reaguje baš na tu reakciju, prepuštajući Srđanu vlast kada je već u celosti nadjača. Srđan je onaj nezasit u ovom četvercu, koji podjednako želi Mikijeve obe strane.

Saru odbacuje negde u stranu, koristi njeno telo i sva dostupna sredstva da zadovolji svoju dominaciju. Uspravljen trosed postaje pretesan. Miki kreće ka sobi koju zove spavaćom, spreman je da u svoju usamljeničku postelju konačno pusti novu osobu, ovu zver koju kao da mu je vetar doneo u onu baštu kafića.

Želi da joj se prepusti na milost, a još više nemilost. Onom predanošću submisivnog, koja ga možda ispunjava više od svega drugog, jer u njemu budi tako šarolik spektar osećaja i osećanja da samo zanemi i pusti da splet žila dugo eruptira u trajnom prasku.

Gleda je željom da ga uzme kao napaljenu drolju i zadovoljava satima. Gleda Srđana u njenim očima sasvim pocrnelim, ubitačnim, ispunjenim namerom da mu ovu želju višestruko ispune. Vodi je za ruku, penje se na svoj izgužvan krevet sa mirisom ustajale čežnje, okreće joj i istura svoje bele guzove a Sara koluta očima koje obavija dim Srđanove vatre. Mikijevi guzovi se šire otopljeni. Pogleda u nju, pa u ormarić kraj kreveta, pa negde pred sebe, isturajući joj svoj anus pod usne. Sara ga probija dugim jezikom, uvaljuje ga odmah duboko, željna da ispita njegove granice, da ih produbi u neke nove, nepoznate uzdahe.

Kruži jezikom po čvrstom prstenu njegove rupice. Mikijeva rupica je žestoko izjebana dosta puta ali se sada stegla i drhti kao da će je ova žena razdevičiti. Nema nijedne dlačice u blizini, zaključuje Sara, a Srđanova strast besni poput oluje koja će ih razneti. Liže Sara svoje prste, gura ih duboko u usta kao što je sisala Mikijev kurac, gura sva četiri, da vidi koji će pogodnije i lakše ukliznuti u vreli otvor njegove neobuzdane želje.

Miki je toliko isturen ka njoj da ostatak njega i ne vidi, samo čuje njegove blage ravnomerne jecaje dok joj se namešta tako da mu je guza u vazduhu a na njenom vrhu rumeni ulaz u blaženi raj podrhtava i čeka je, čeka svaki deo nje i sve što bi moglo poslužiti kao provodnik njene strasti u njegovu.

Zalazi Sara grubo namočenim prstima u njega. Miki se grči pa opušta, podešava prste u sebi, nežno ih zajaše pa pusti da se sami igraju. Ali nema tu posebne igre, prsti se zarivaju odmah da ispitaju dokle mogu, šire se u njemu, zaljuljaju ga, vrte se polako, dotiču mu što niko nije, jer niko nije opipavao, bar ne ovako snažno i detaljno.

Vadi ih Sara kao kada je ispljunula njegov kurac, hitro, a naoštreno da ponovi. I ponavlja, zariva i vadi, širi rupicu divlje kao kurvi u bordelu, zna šta vole i Miki i Mira, mahnito se vraća u sredinu uske unutrašnje cevi, čupa nazad pa već iskusno uglavljuje unutra, jebe ga kako ni sam nikog nije jebao. Zbunjeno uživa Miki.

Ovo nije žena ni muškarac, ovo je biće koje zna da se sa drugim spoji tako da njime istovremeno i potpuno upravlja i mudro mu na kašičice pruža obećano olakšanje, samo da bi preklinjao za još bolje, dublje i jače. Sarini spojeni prsti u njegovom čmaru oblikovali su tvrd kurac koji ga razbija i širi, golica i probija, poseduje i puni lepljivom upornošću koju je retko kada osetio u sebi, da ga tako dugo lomi, kida, masira, pulsira, samo njemu i potpuno njemu posvećena. Brzo je rukom prešao preko onog već izmuženog a opet dignutog kurca, mlatnuvši ga par puta kao da će ga otkinuti, kada je štrcnuo sve novo što se nakupilo za nepunih pola sata.

Ljubili su se ponovo goreći identično, usne se spajale kao magneti odvojeni od tela, koji lete po prostoriji i samo se odjednom privuku, slepe i ne razdvajaju. Legao je sada Miki preko Sare, stisnuo je malo teži od nje, a ipak ugodno, klizavo i drhtavo kao da je ceo proces njihovog upoznavanja svojevrstan seks, kao da se uopšte ne prekida, toliko bi ih svako novo trenje sa promenom najsitnijeg pokreta protreslo uzbuđenjem i raspametilo iz nekog novog ugla. Čitava ta igra bila je kao ona sa samim sobom, sa onim drugim delom sopstvenog bića, kada ništa zapravo ne može da te iznenadi, a ipak te rastače baš ta uljuljkanost i sloboda.

Nije bilo koraka koji je mogao preduzeti Miki, a da Sari ne prija, niti jednog pravca u kome bi ona krenula a da on to željno ne dočeka svojim snenim osmehom. Ponekad bi samo zavrteo slamenom glavicom u neverici, a ona ga pogledala sasvim ozbiljno Srđanovim očima sa novom željom koja bi ga celog uzburkala, a već joj se unapred predavao.

Ali je Miki sada poželeo Saru. Odgurnuo je Srđana i Mirjanu, i prokrčio put nežnim dodirima među njene noge. Ležeći kraj nje, pokrivši se pod topli pokrivač sa njom, hteo je da joj odmah i malo direktnije uzvrati onaj raj do koga ga je bila uzdigla.

Primetio je da joj na oči polako dolazi san, što ga je tek rasplamsalo, i držeći je rukom čvrsto u zagrljaju, sa usnama na njenim kapcima da okuse po koju kap njenog sna, razgrnuo drugom rukom vrelu putanju odmičući njene uske gaćice u stranu, a onda jedan po jedan prst zabacio u sluzavu pičkicu koja mu je sada svojom močvarnom vrelinom pružala mnoštvo načina da prodre do vrhunskog užitka njenog tela, i žestokim ubodima a onda labavijim unutrašnjim milovanjima je zapljusne jednom svežom vizijom ovakvog jebanja, kakvo je sam zamišljao da bi volela njegova Mirjana.

Pri kraju je jebao takvom silinom šake da su mu kosti odzvanjale o njene, a čitav dlan se ispunio njenim mirisnim sokovima ženke. Uzdigao je klimavi potočić u šaci, prelivši ga u svoja usta i oblizavši svaki njen trag.

Usnula je raznežena i izjebana, kada je naglo podigao rukama i postavio da sedne na njegov kurac, već crven i sav nabrekao, a vrlo brzo ponovo upotrebljiv. Okretala se oko sebe ne shvatajući šta ju je snašlo.

„Hoću da me jašeš podlo i najstrašnije!“, zabrundala je iznenada muškarčina u njemu. „Iscedi me tom pičkom, jebi me, ne staj dok je ne napunim tako da me zaliješ istim mlazom kad sa mene ustaneš!“

Sara ga je slušala na jedno uho, dolazeći sebi iz polusna, nasadivši se svom onom vlagom na njegov kurac tvrd kao drvene šipke oko kreveta za koje se uhvatila dok joj se još mantalo. Uspravila se, i dalje se držeći, a onda počela da naleće na njega svom silinom, uzdižući se skroz nad njim da mu se glavić lelujao a onda naskačući nazad i mešajući po njemu, kriveći ga tamo-vamo dok ga ponovo ne izgura, uzleti, pa se spusti i dugo ga jaše sva uska i ukočena oko njega kao nijedna muška rupica koju je razglavljivao i punio sa ovakvom slašću.

Ubrzavala je i tresla ga u sebi, nabijajući ga u sebe bespoštedno kao da joj je prkosio rastućom čvrstinom unutra, kao da je htela što pre da ga smekša i rasturi u tečno stanje. Ali se nije predavao, uživao je ponovo podčinjen ali i sam jebao, pre nego što bi ponovo sletela na kurac dočekao bi je sopstvenim ubodom tako da su se sastavili negde u bolnoj dubini ekstatičnog udara, pa samo na tren razdvojili u nežnijem ritanju dok ih opet oboje ne obuzme divljaštvo. Mirjana i Srđan su se jebali kroz njih, isto ovako a potpuno suprotno, nasrtao je svako sa svoje tačke, obrnute a iste.

Nije ostalo mnogo sperme da bi je ikakvim mlazom izbacila, ali kada se sa njegovog kurca podigla, dugo mu je po stomaku kapao sopstveni sadržaj iz njene pičke. Pratio je svaku kap sa osmehom, dočekavši poneku na prst koji bi dugo lizao nasmejan, gledajući je očima usitnjenim od ovog potresa.

„Ti si neki perverznjak...“, šaputala je, mazila mu kosu dok su poslednje kapi isticale.

„Ah, ko mi kaže...“, smejao se i dalje, oborio je u onaj početni zagrljaj, a sada je i njega već savladavao san.

Zaspao je, a Sara mu još dugo proučavala lice u polumraku. Ustajala i vraćala se. Šetala po stanu, nazad do onog troseda, pa ponovo u toplom zagrljaju promatrala osmeh koji je ostao na Mikijevom licu.

Osećala je iznenadnu glad, žeđ, neki novi život u sebi koji joj je povratio sve uspavane funkcije. Pronašla je neki suvi hleb u Mikijevoj kuhinji, dosula sebi još belog vina. Želela je da ga probudi i da se opet ljube, a ujedno želela i da ostane sama, da se navikne na sve što se od juče promenilo.

Tražila je čašu za vodu, zagledajući u ormariće iznad sudopere. Žurno i tiho je izvukla jednu, ali je sa njom ispalo i nekoliko gvozdenih novčića koje je poletela da pokupi pre nego što bi glasno zveknuli o pod. Iz ormarića je odleteo papir koji je uhvatila u letu.

Bio je to isečak iz novina na kome je bila slika saobraćajnog udesa, a sitnim slovima ispod nje ispisano da je tog i tog dana vozeći nedozvoljenom brzinom dvadesetšestogodišnji J. N. udario u automobil dvadesetsedmogodišnje L. K., usmrtivši je na mestu, dok je sam zadobio povrede zbog kojih je hitno prebačen u bolnicu sa mesta nesreće.

Drhti Sarina čaša u ruci, umalo joj ispadne. Umiva se iz sudopere, pokušava da priguši jecaj koji joj uzdrmava celo telo. Nije se ubila Lana zbog nje onog dana, ubio ju je Mikijev bivši ljubavnik.

Prezire ih sada obojicu, i sebe, i ono drugo dvoje u njima. Seda na trosed, plače i razmišlja kako da se umiri. Prošeta do Mikija, vidi onaj njegov osmeh. Prelep je. Pije vino do dna flaše, vraća mu se. Krevet još miriše na sve ono što su čekali da ostvare. Da li bi se ikada sreli da je sve bilo drugačije? Zaspala je tek kada je već svitalo, a prolećno sunce se uzalud probijalo kroz Mikijeve prljave prozore.

Laknulo joj je, a ujedno je ovo saznanje pokrenulo i nešto sasvim drugo u njenoj glavi, što nije odmah mogla da razluči, kao ni prvi put, kada je tek pojmila šta to može biti njena druga ličnost. Miki bi se zavrteo u njen zagrljaj, a ona je bila odsutna. Ipak, grlila bi ga kao pred neko opraštanje, jako, uvijala ga u sebe, da se nikada ne razdvoje. Pokrenula su se pitanja koliko ga je zapravo činila srećnim, a koliko je ona srećna u svemu ovome.

Oko podneva je Miki odjurio po doručak, a sa doručkom doneo i nekoliko buketa cveća iz obližnje cvećare.

„Nije za tebe, za nas je!“, objašnjavao je, slažući ih u tri šarene vaze.

Igrao se kao dečak. A onda su zajedno oprali prozore. Pričali su, veselili se, upoznavali. Zajedno brčkali u kadi i prskali vodom kao deca. Predveče, naterao ju je da isproba samo jednu haljinu koju je najviše voleo, žutu i dugu, od tanke vune. Za uzvrat, dao joj je da nosi neke muške krpice.

Rekla je da ga vodi na večeru, odevenog baš u tu haljinu, sa kožnom jakom preko nje, dok ona hoda kraj njega obučena kao on u fazi kada je baš frajer, čupav i nemaran, u običnom duksu i starim iscepanim farmericama. Ljudi ih pogledaju, ali se nasmeše i produže. Kao da tek počinju neki lepi, predugi dani ljubavi, poigravanja, i tako nevine, međusobne predaje.

Uveče se ponovi sva ona strast od juče i noćas, samo duplo burnija, i čudno stabilnija, duža, posebna, beskrajna. Menja Miki posteljinu nekoliko puta, a mnogo godina mu nije bilo bitno da li leži sam i na onim drvenim šipkama. Kupa ih vrela voda, zatim ponovo vrela sperma i nabujali sokovi. Hladnije tuširanje, pa opet zajedničko zapljuskivanje. Sara i Mirjana, Miroslav i Srđan, odavno je svejedno i koje su orijentacije.

Poludeli su i sve prija. Kada padne mrak, svetla grada kroz bistre prozore pozivaju na još neke neistražene avanture. Sve je i novo i poznato, primamljivo i kada već sve isprobaju. Sem možda igračaka koje Miki čuva za posebne prilike. Jezikom priprema svog Srđana za jebanje crnim dildom srednje veličine. Pa sisanje jednog dugačkog, dosta većeg, koji njihove guze podele. Dugo ga zajedno gutaju pre toga, predugo u zanosu ponavljaju istovremeno jahanje dok ponoć namiguje.

A hteli su samo da se vide uživo pa da odluče šta će.

Miki se oseća nagrađeno za sve svoje poraze. Nešto tako naivno u njemu veruje u tu ljubav koja nagrađuje.

Saru i Srđana zauvek je vezala Mirjana. Samo, Sara misli da ih Mirjana ne zaslužuje. Da zaslužuje mnogo više od njihove kombinacije. Ponovo mrzi Sara ženu u sebi, koja misli unapred, samo kvari i rasuđuje. A ipak ne može protiv nje.

Spava on opet sa svojim osmehom, osmeh spava na njemu dok mu prvo sunce prati usnule trzaje. Ovo neće pokvariti, odlučuje Sara. Nečujno kupi svoje stvari u kojima je došla i nestaje iz tog malog, toplog stana.

Odlazi u očevu banku, otključava pre nego što je otvore. Podiže hiljade eura sa njegovog računa i brzo sve zaključava. Ne oseća nikakvo kajanje. Ni za jedan potez od prekjuče do tog jutra. Još uvek želi samo ono malo slobode, da bude svoja.

Budi se Miki. Nema je. Nema je do podneva, niti do kraja nedelje. Nema je predugo, i on ponovo tone, opet se odriče svega, ispočetka nestaje.

Sara napušta grad, krije se sama od sebe, zatvara i pretražuje. Kontaktira hirurge koji joj objašnjavaju proceduru i čekanje. Ali spremna je. Ne može ovako na pola, on to ne zaslužuje.

Pretpostavio je. Osetila je. Život se nastavlja po starom, posle sna i jave nastupa međuvreme ponovnog pronalaženja, do novog iznenađenja i finalnog raspleta, sve do one zajedničke istine.

Lutaju Srđan i Mirjana dalje, procvetaju pa uvenu, i tako u još neko buduće vreme. Odustaju još stotinu puta da nekoga sličnog Mikiju i Sari pronađu u gomili ljudi koji traže nešto mnogo jednostavnije.

„Ja sam vreme koje izdišem, telo koje zbog bola prezirem.
I ništa me više ne inspiriše, sem nade da se i bez njega jednom
Može živeti.“

@basijul115

2023.

Lyrics & inspiration: Goribor

Zahvaljujem javno svima koji uvek pronađu vreme za čitanje i koji su me do sada podržali divnim rečima.
P.S. Nisam u potrazi za jahačem niti sedlom. Još uvek verujem u spontanost.

Ovde je nekoliko kreativnih ljudi koje možda drugde ne bih upoznao kao kroz njihova dela.
Ljubi vas Basi*