Na kraj grada plava kuća
Kroz maglu se sećam davnih događaja i dragih detalja, ali jedan lik ću zauvek pamtiti sasvim jasno, kao da stoji ispred mene kad zatvorim oči. U trenu me vrati u daleku prošlost i nekoliko plamenih, snežnih noći. I svaki put se javi ista želja, da to sećanje isklešem u nekakvu vidljivu formu, da mi nikad ne izbledi, da neki trag ostane.
Sve do bakine smrti, redovno smo posećivali kevine roditelje na drugom kraju grada. Taj deo kao da i nije pripadao gradu, u to vreme je bio nalik selu, sa puno zelenila i mnogo manje saobraćaja. Lea i ja smo jedva čekali da nas subotom ujutru odbace kod babe i dede, i pokupe tek u nedelju uveče. Kao da je sve tamo bilo drugačije, kao da smo bili odvoženi iz države, direktno u raj na Zemlji, a ne samo nekoliko kilometara od kuće.
Sestra je obožavala bakine špecije mnogo više od kevinih, a ja večito brljavio sa hranom pa joj je pored mene uvek ostajala dupla porcija. Baka Lela, da je bila pametnija, mogla je biti kakva šefica kuhinje ili imati sopstvenu poslastičarnicu, ali ko ju je pitao u mladosti. Rečeno joj da se valja udati i pošteno rintati do kraja života da niko ne sazna za tvoje talente, a ako ih imaš, da budu praktični, da živiš od zemlje, voća, jaja, ko si ti za nešto više od tog.
Deda je najčešće boravio u bašti, obrezujući svoja stabla, seckajući ogrev, čistio svoju radionicu ili namirivao životinje. Najviše vremena sam provodio mešajući se u njegove poslove, a on mi nikada nije priznao da sam mu više smetao nego što sam bio od koristi. Čak mi je davao da sam ponešto seckam i pravim sa njim. Ostao mi je najdraži taj period oko desete- već si dovoljno velik da se ponekad pitaš za mišljenje, a još dovoljno mali da ti se prašta svako ludovanje.
Godinama su ih ćerka i zet ubeđivali da uvedu normalno grejanje, ali ne, dok je deda sposoban ima da se greje na drvo. Već tada nije bio u punoj snazi, zezala ga neka kostobolja, ali je srećom imao komšiluk za poželeti i zajedno su obavljali šta god je trebalo da se pomogne.
„Hajde ove zime da prekineš s tim... Koliko si šuma položio za života“, ubeđivala ga je keva.
„A ne, ne, Zoki i ja to smlatimo dok si trepno!“, dedin lajfstajl pobeđuje. Mlatio je Zoki, a deda više donosio rakiju i meze nego što je od kičme mogao da seče drva.
Jednog vikenda pred zimu kad je bilo u planu baš takvo cepanje, keva je htela da ostanemo kući ali sam ja navalio da ipak idemo kod dede. Da smetamo, naravno. Igrali smo se u kući dok nije malo otoplilo, uradili nešto malo domaćeg za školu što su nas naterali, pa trk po dvorištu i baštama. Lea je zapričavala decu iz komšiluka i često bi s njima nekud nestajala, a meni je bilo milije pretraživanje manje poznatih terena i boravak u dedinoj radionici.
Nisam obraćao pažnju na tog dedinog pomoćnika. Više bih slušao njihove priče u prolazu i čeprkao po nekim svojim hobijima sasvim sam, radujući se kad je sestra odsutna. Protutnjala je dvorištem i samo rekla baki da će biti kod tih svojih drugarica i da će se vratiti pre mraka. Poštovala je taj rok, a baka nam je puštala sve oko čega bi se keva pobunila. Cela kuća bi vikendom mirisala na njene vanilice, torte, krempite i kojekakve đakonije. Deda je, kao, krio onu rakiju od nje. Koristio priliku kad su neki radovi da zbog snage potegne.
Pre mraka su sva drva bila složena. Kolači gotovi. Lea se vraća iz igre i odmah proguta po pet komada. Deda se tetura, ulazi da se ugreje, decembar je. Ja ga odavno čekam u kuhinji kraj peći koja pucketa. Zauvek sam ostao željan njegovih priča. Ali tada baka izdaje neke nove naredbe. Otera dedu da prilegne jer celu kuhinju zapahne onaj miris rakije.
„A ti mali, da odneseš časkom Zokiju ovo što će baba spakovati, zaslužio je!“
Setim se da Zoki živi u uličici iza bašte, ne smeta ni po mraku da odletim, samo da imam neku ulogu i da nekud trčkaram.
Nosim napakovan ceger kao Crvenkapica. Ne bih baš da sretnem i nekog vuka, a znam priču da Zoki živi sam i da je bilo neke burne svađe između njega i njegovog pokojnog oca. Pada mrak i hladno je, brzo ću nazad. Stižem do svetlo plave, izguljene fasade.
Lupam na kapiju, u dvorištu zalaje pas. Pali se svetlo i približava donekle poznata figura, muškarac od tridesetak godina, meni tada sličan mom dedi, čak i nosi neki starinski džemper na one vintidž kocke u šarenim bojama.
„Baba poslala...“, kažem tiho i pružam ceger, a on proviri u njega, nasmeši se toplo sjajnim očima pa me njima pogleda, a ja onako sitan nestanem u pogledu.
„Čekaj da povadim to, pa da ga vratiš“, kaže mi, ulazim u dvorište a on u predsoblju istovara mirisne poslastice.
Vidi da se vrtim i da sam se unervozio, ubrzo mi iznosi ceger. Nije valjda hteo tako samog ni da me pozove unutra, iako me je više od svega zanimalo da zavirim čega tu sve ima.
Sav spleten, zahvaljujem se ja njemu na cegeru umesto on meni na kolačima, a on se spusti ka meni i ogromnim, toplim dlanom me pomazi po obrazu. Skamenjen sam i nenaviknut da me iko sem mojih dodirne, odakle mu dozvola za takvo nešto, pitam se kao sopstvena majka, kada me velikim prstima još nežno štipne za obraz. Bez ijedne reči.
Iskolačim oba oka u čudu, vrati mi se snaga u nogama, zgrabim prazan ceger i potrčim prema bašti koliko su me noge nosile. Za sekund ulećem u kuću.
„Je l’ probao kolače, šta kaže?“, pita me baka a ja jedva dolazim do daha. Ne odgovaram, pravim se da ponovo žurim.
„Šta mu nisi mesa spakovala, kad već pakuješ... Da čovek lepo večera. I rakije malo, a ne uvek isto...“, trezni se deda.
„Mm, znam ja da Zoki najviše voli slatko, i to ove kremaste!“, mudruje baba dok i sama degustira svoje proizvode. Konačno je sela da odmori, a ja odlazim u drugu sobu kod sestre, dok me još nešto nije upitala.
Nije Zoki sigurno želeo ništa loše, obradovao se što mislimo na njega. Bilo mi je neprijatno što sam se onako poneo, ali bilo je kasno. Ni sam ne znam kakav me je to strah spopao bez razloga. Ničim mi nije naudio, naprotiv. Uopšte mi nije jasno, jer mi uskoro to sećanje postaje drago, a samom sebi delujem kao razmaženo i prezaštićeno derište koje kvari dedine harmonične komšijske odnose. Po prvi put jedva čekam da se vratimo kući.
Sledećeg vikenda Lea navaljuje da dođemo. Ponese i brdo domaćeg da uradi, ne igra se sa mnom a meni baš tad dosadilo sve što sam čačkao nasamo ili s dedom. Seti se da treba u ponedeljak u školu da ponese glinu da prave neke figurice, a deda joj kaže da ćemo tamo negde od kraja bašte, prema putu, pronaći kvalitetnu glinu i ići ćemo zajedno da je iskopamo. Lea se raduje.
Kraj bašte prema putu bio je nedaleko od Zokijeve kuće. Nadao sam se da ga nećemo videti, iako je deo mene želeo da mu se nekako izvini. Ma dete sam, oprostiće mi. Krećem da kopam sa dedom a Lea u džačić slaže veliko grumenje. Zemlja već smrznuta, sva se stegla i treba baš jako udarati. Pogledam iza kuće, a u daljinu se proteže Zokijev šljivik pa od njega vinograd. Neka figura se tamo kreće među stablima, ali se žurno okrećem i udaram dalje.
„A i Zoki je vredan“, odjednom će deda. Lea spušta džak pa pogleda ka šljiviku. Kopam brže.
Kada smo završili, Lea odnosi dedinu motiku, deda vuče dva džačića gline, a ja za njima sa svojom motikicom. Pogledam u šljivik, a Zoki stoji kraj jednog stabla, zamišljen, pa pogleda nekada u nas, u mene. Gledam duže, da shvati da sam mu oprostio. Gleda i on, samo što ja još ništa ne shvatam. I dobro je.
Pamtim još par odlazaka kod babe i dede do kraja osnovne. Dolazio sam sve ređe, a Lea skoro svaki put, da obiđe svoje drugarice. Meni je najbolji drug živeo u istoj zgradi, a na onu moju skolonost samovanju nije bitno uticala lokacija. Što se nje ticalo, bilo je svejedno gde se nalazim.
Odlazio sam najviše zbog dedinih priča. I znao da već polako treba da ih pamtim i umem da ih prepričam jer su ih stizale godine i nisam znao koliko će poživeti. Da ostane makar usmeno predanje, pa ću jednom sve zabeležiti, da mi ne izbledi, da neki trag ostane.
Obrezuje on svoja stabla, pomaže mu Zoki. Ja u baštu ređe zalazim, već sam u srednjoj školi. Piskaram, ne udubljujem se mnogo u dešavanja po kući, ali tu sam i prija mi. Ponekad uđu njih dvojica u dvorište, sednu da popiju po rakijicu. Samo tada ga vidim, kada slučajno prođem, ne zagledam ga posebno, a ni on mene.
Ali ga pogledam uvek kada gleda on. Uvek on pogleda kad već gledam ja. A sasvim slučajno. Nisu čista posla i uplašim se kao nekada. Kao da decembar vrati sećanje na onaj od pre, i onaj njegov kariran džemper još uvek isti kao i on. Vreme je stalo kod Zokija, a moje nekud odmiče. Odnosi me sve dalje, a meni se ne ide.
Baka se radovala mom upisu na fakultet, ali ga nije dočekala. Srce je izdalo pre vremena. Sahrana nekako brza, kao da je svima nebitna. Znam da grešim, ali osećam samo tugu i užas. Na kraju kolone vidim Zokija, nije uplakan, oči su mu uvek takve kao da suze. Žali i on Lelu, kao bliska rodbina, u crnom je.
Deda je ostao sam i pio sve više. Keva ga je redovno obilazila, nastavio je po starom, i dalje bez promene, osim u kičmi koja sve teže podnosi savijanje. Još uvek niko da ga ubedi na jednostavniji život.
„Sve ćemo ovo prodati, nećeš ni znati“, pretila mu je ćerka. „I samo ću te strpati u auto sa par stvari i ideš u stan!“
Deda je sada već ćutao, samo bi potegao rakiju. Niko mu više ništa nije branio, a sada ga je i to nerviralo.
Lea je završavala osnovnu, pomagala majci da naprave onakve iste đakonije kao što je pravila baka. Posmatrao sam kako bezmirisne ispadaju iz tepsija. Nedostajala mi je. Kusaju one i dive se svom umeću, a meni se u dušu opet uvlači isti decembarski led. Deda brčka nešto svoje u radionici, kao da hoće da nazebe i pridruži se svojoj Leli.
„Nije loše, kad bolje ne umem!“, zaključuje keva. „Basi, idi proveri da nije deda negde kliznuo napolju.. i zovi ga da ručate. Ti Lea uzmi ovo i otiđi do Zokija, napravila sam mu ove što mu je Lela pravila.“
„Ja ću!“, skočio sam.
„Šta ćeš ti?!“
„Odneću Zokiju...“
„Ma ti idi po dedu, a Lea će...“, Lea gleda zbunjeno ko će šta.
„Lea je devojčica, kevo, bolje ja da odem. I brži sam!“, izmišljam, ubeđujem je.
Na vratima deda kao spasenje.
„E i reci Zokiju da sutra porani da završimo s onim drvima..“
Otimam joj kesu iz ruke, klimnem glavom i nestanem.
Pičim preko bašte a u njoj blato prekriveno slojem snega. Umalo padam na sredini, ali žurim kao da me jure. Izguljena fasada je prekrečena nežno plavom, kao nova, osvežena. Lupam na kapiju, ne čuje se pas, neka svečana zimska tišina. Kakve sam sreće verovatno nije kući. Lupkam još malo, smrzavam se, izleteo sam u tankom duksu bez jakne. Setim se šljivika, potrčim okolo.
Budi tamo, molim te. Poskakuje mi srce a ne znam ni šta radim, kao ono dete željno misije što samo čeka da poleti.
Tamo je. Vidim ga izdaleka i potrčim brže. Stižem zadihan i smejem se. Pantalone su mu skroz prljave, odozgo stara vijetnamka a ispod džemper na crveno-zelene kocke. Zastaje i naslanja se na vrh dugačke motike. Kupa me onaj topli osmeh iz oka. Ne menja se, ima tu čupavu čokoladnu kosu prošaranu sivim pramenovima od kad ga pamtim. Samo je sada više tih pramenova a manje čokolade.
Te mirne oči najmanje su se promenile. Blistave su, smeđe i neobično spokojne. Lice usko, istaknute jagodice, uvek glatko izbrijan a na glavi dlaka gusta kao šubara. Usne tanke, pravilne, blago izvijene kao neki čudan pupoljak i uvek vlažne poput očiju, kao da su od rose. Ne izgleda kao da mu je četrdeset tri. Meni već dvadeset prva, a i to mi je previše. Deluje mnogo energičnije i skoro mlađe od mene.
„Ej, mali... Jesi ti to mesio umesto Lele?“, pita da mi olakša iznenadnu neprijatnost. „Hajde unutra da se ugreješ.“
Ulazim u njegovu kuću nakon onolikih godina nagađanja kakva li je unutra. A jednostavna je poput njega. Odlazi u kupatilo da presvuče onu blatnjave pantalone. Mala kuhinjica, jedna zatvorena soba gde verovatno spava, a ova u koju ulazim izgleda kao dnevna. I u njoj su plavičasti zidovi. Pucketa visoka peć poput dedine. Sedam pored nje, a on prilazi i dobaci mi da ogrnem neki vuneni džemper na kopčanje.
„Pa lepo vam je ovde, čika Zoki“, započinjem, a on se kiselo nasmeje. Verovatno mu ne prija persiranje.
„Evo i malo Stjepanove čarolije“, sipa mi jednu rakijicu koju su pekli kod dede. Nazdravljamo. Seda nedaleko od mene.
„Nećete probati one kremaste kolačiće? Mama je pravila samo za vas..“, pitam ga i sunem čašicu naiskap. „Auh, dobra je... Jedna stvar koju deda radi bez greške!“
„Ah, nemoj tako, radi on dobro još sve. Samo mislim da mu Lela baš nedostaje..“
„Znam... Kao svakome od nas... poneko. A šta ćemo, tako je“, sunem ja i drugu, sipa on još.
„Mali, pa ti nalivaš bolje od dede“, smeje se. Naliva i on.
„Oteo sam kesu da vam je sam donesem, znate... Umalo sam se ukaljao dok sam trčao, mislio sam da niste kod kuće...“
„Tu sam uglavnom, kad ne radim... Pa očistili bismo te, bar ima vode! A nemam čime drugim ni da te ponudim sem te rakije...“
„Ma ne treba, čika Zoki, lepo mi je i da pričamo, prošle su tolike godine...“
„Da... a sećam te se, još od onog dana sa cegerčićem!“
„Haha, sećate se toga?! Jako sam se uplašio tada, ne znam zašto, valjda što me je Lela sama poslala onako...“
„Video sam... A bio si tako drago, i lepo dete...“
„A sad nisam?! Eh čika Zoki...“, mlatnem ga po kolenu i brzo trgnem ruku nazad, dedina šljiva je zlo i seče mozak na kriške.
„Ah, sada si... Nešto drugo, bar mislim...“, potapša i on moje koleno, približi se. Odjednom pod prozorom čujemo korake. Lea.
„Basi! Krećemo kući, jesi li tu? Hajde!“
Sestrin glas ima specifičan vrištav tonalitet od koga sam odmah zaboravio na Zokijevu ruku i samo pojurio napolje. Mahao je za mnom dok sam se saplitao o buse i grumenje, a Lea već utrčala u dedino dvorište.
„Pa dobro mladiću, što si se zadržao tamo? Zoki može otac da ti bude...“, prekorevala me je keva u autu.
„Pa baš zato, usamljen je.. Malo sam mu pravio društvo...“
„Ta mani ga se, nije valjao ni svom ocu, nit bilo kome.“
„Šta to pričaš?! Godinama pomaže dedi, red je da ga obiđemo!“
„Jeste, a zašto se nije ni ženio ni porodicu stvorio? Ostavi se te priče, Basi, molim te. Našao si s kime da se družiš“, ubrzavala je na krivini pre naše ulice kao da ju je sasvim nešto drugo nerviralo a dobro joj došlo da ospe paljbu po nedužnome.
„Deda je pričao kako je hteo da se oženi ali mu je otac branio“, uključila se odjednom i Lea.
„Ma... To je bila neka još gora od njega, bez igde ičega.. Posle je dovodio i nekog muškarca, jadni čika Marko morao da ga tera napolje, Bog da mu dušu prosti... Meni se činilo kao da se ni ne kupa, kad nam je par puta dolazio... zapustio se!“, verglala je u beskraj sve najgore.
Pa nije mogao mene dovoditi kod sebe. Imao sam jedva šesnaest onomad. A sve sam to znao. Upijao i ćutao. Mudrovao kao moja Lela.
Opet decembar. Sto pedeseti. Hladan i nemilosrdan. U gradu, najbolji drug mi ponavlja priču o nekoj devojci koja bi da se smuvamo a ne sme da priđe, pa da budem muško i krenem prvi, da to sredim taman do Nove godine, a on će njenu drugaricu, bla-bla. Sve se nešto bez moje volje organizuje, samo da poslužim svrsi i da se završi još jedna godina. A meni fali ona neka misija. Da poželim, i da poletim.
Moji su za Badnje veče kući, pa će sutra kod dede. U meni se nešto prelomi, i rešim da obiđem dedu bez njih. Kevi sam rekao da ću ostati kod druga. Pričamo deda i ja, bolešljiv je, zima mu uvek pritiska kosti. Spremim mu da večera, unesem drva, naložim, vratiću se kažem, posle ću malo da prošetam, neka ništa ne javlja mojima. Pričamo skoro do ponoći, sve ređe ga obilaze, a on pun priča, iz vojske, iz mladosti. Na kraju se umori, ušuškam ga. Izlazim. Nebo je vedro, noć zvezdana. Nemam kremaste kolače da ponesem. Samo ovo nemirno srce što se u nekoj čežnji preliva.
Lupam na kapiju pored plave fasade, praznih ruku i očiju punih nedoživljenog sna. Blistaju kao Zokijeve. Otvara mi kao da je znao da ću doći. Bez ijedne reči.
„Ne mogu, cugnuli smo već deda i ja...“, odbijam rakiju, sedam pokraj one njegove peći.
„Nema kolača?“, pita me, gledajući u moje skrštene, promrzle ruke. Odmahujem glavom tužno. Treba mu nešto slatko, a to nisam ja. Odjednom odlazi u onu sobu u kojoj verovatno spava.
Donosi na velikom poslužavniku gomilu onih kremastih kao iz davnina.
„Haha... odakle ti ovo?!“, shvatim da mu više ne persiram, a njemu osmeh do ušiju.
„Nabavio tu od jedne žene, da imam malo za praznike. Ona pravi slične, doduše ne iste kao tvoja baka... Probaj“, uzima jedan kolač u ruku i pruža mi ga. Smejem se, nisam neki slatkišar, ali da ne ispadne da odbijam baš sve.
Ne znam ni da jedem te kremaste vragolije, ispada mi fil na pod. Sagnem se i tražim da ga nečim obrišem, a on prilazi i odjednom mi podigne glavu velikim toplim dlanom kao nekada.
„Ovde ti se... razmazalo“, kupi mi fil sa brade koji nisam ni primetio. Prelazi prstom da pokupi sve, i na tren zadrži prst pred mojim usnama. Vlažne oči mu skroz raširene. Ja gledam u kažiprst obložen kremom od vanile. Srce mi se popelo u oči. U jezik. Liznem ga, a jezik mi podrhtava.
Kontam da nam je obojici erekcija dostigla maksimum. Ipak, liznem samo još jednom polako, kao da ne mogu sav fil da obližem dok mi nepomični prst stoji pred nosom. Isplazim jezik da mi ga približi. Iskrivljuje ga ka mojim ustima, stavljam ga unutra, posisam sav fil, lickam još malo da mu ga očistim. Smeši se, a lice mu se iskrivilo kao prst, kao da i dalje ne zna da li ovo smemo da radimo.
Uhvatim mu nežno zglob ruke i približim šaku, pa posisam jedan po jedan prst, on me već gleda ozbiljno dok mu vlažnost u smeđem oku suši divlja vatra. Oblizao sam mu sve, a on povuče mokru šaku sebi, pogleda u peć i prilazi da nabaci još koje drvo. Osećam da drhtim, premotavam šta sam uradio, kvarim mu taj njegov spokoj, pojavio sam se niotkuda da samo pokvarim sve. Gledam pred sebe postiđeno, čekam da me pita da se vratim kod dede. Za njega sam i dalje obično derište.
„Vidi, ja ne mogu s tobom da se zajebavam, ako si zato došao...“, pogleda me sa visine. Učini mi se kao da je za metar viši od mene. Tonem pokraj one peći, a smrzava me. Okreće se od mene, ustajem. Rakija kao da me je tek sada savladala, zamantalo mi se.
„Idem...“, mahnem mu rukom okrenut leđima. Pogledao me je na sekund, uhvatio za ruku i okrenuo me.
„Šta ti je?! Pobeleo si! Sad ćeš još mene da kriviš, je l’??”, prodrma mi ramena, a ja mu samo padnem u zagrljaj, osećam na obrazu meku vunu onih njegovih kocaka sa džempera i više ništa ne znam.
Budim se u sobi u kojoj sam mislio da verovatno spava. Sasvim sam, i pomišljam kako će i ovo delovati kao da sam folirao da bih ostao. Hladno je, ovu prostoriju ne greje. Kraj mene je mali stočić i na njemu čaša vode. Setim se da sam izgubio svest, od hladnoće, rakije i treme. Izmigoljim se iz jorgana i ustajem. Otvaram snažno vrata da ga potražim i da se zauvek pozdravimo. A on sedi kraj peći onako šćućuren kao što sam ja.
Spuštam pogled i prilazim mu, ne znam ni šta da kažem. Stajem blizu njega i sada ga ja gledam sa visine.
„I, koliko to traje?!“, pita me očinskim tonom kao da ću dobiti batine. Pogledam ga upitno i zbunjeno. „To, što planiraš ovako da me... Ne treba to da radiš, imaš sada hvala Bogu i godine... Idi i zabavljaj se!“
„Šta... Šta koliko traje? Ne razumem...“, sedam na stolicu kraj njegove. Soba je vrela, a drhtim od zime.
„To! Što se tu pojaviš i tako... ne znam, mali... Zavodiš me!“ Tu već puknem, ne mogu dalje.
„Predugo traje! Želim te...“, uzimam mu ovaj put obe ruke, podižem ga sa stolice. Privlačim mu glavu na svoju da me dobro pogleda. Reči više nemam a ne bi mi ni pomogle.
Umoran sam, opijen, i samo lelujam u njegovim rukama kao da ćemo zaplesati. Gleda me, menja se ona vlažnost i suša u neko novo shvatanje. Drži me. Vidi da ne lažiram i da mi je dosta čekanja iako sam duplo mlađi. Poljubi me, nežno, jednom u čelo, pa lagano u obe slepoočnice. Pitam se da li je samo sažaljenje ili opet neko očinsko umirivanje. Ali usne su mu vrele, prži me.
Nećka se, gleda me. Ja stresem ramenima, tu smo gde smo, uzmi me. Smeškamo se. Pušta me.
Šta još treba da uradim? A uradiću sve. Ne pali me neko gradsko muvanje, stidljiva skonckana frajlica, pa ni neki dečkić što odleprša čim ga uhvatim za kurac. Ima li nešto bar malo iznad, da mi pomrači sve te bezvezarije? Da me pomeri, dokusuri, da bude ono za pamćenje? Da mi se priviđa svakog sledećeg Božića i da drkam kao demon dok me opet ne obuzme? Da me iscedi, obljubi, siluje svom živom strašću i ostavi da umirem na zimskom suncu i preklinjem snežno nebo da me ponovo izjebe?
Ruke mu u vazduhu, ne zna šta će sa mnom. Prilazim mu, a one me zagrle. Mazim mu onaj džemper, kružim dlanom po prstima, pa polako spuštam ruku nadole. Drhtim od pomisli koliki mu je, zamišljao sam da ima ogroman, dug, taman kurac. Pomazim ga, a on savijen skoro u čvor. Tvrd kao onaj led napolje.
„Samo jednom ćemo, mali, kad baš hoćeš... Nećeš ništa istrtljati nikome??“
„Neću, Zoki... A i nisam više mali...“, stavljam njegov dlan u svoje međunožje.
Opipava me, malo podigne obrve i nasmeši se, vrati ruku na moje rame, a meni kao da kurac još poraste od njegovog osmeha, pa mu je vratim dole. Protrlja me, polako, pa brže, grublje.
„Priznaj da i ti hoćeš... Želiš i ti mene!“, trljam ja još jače, sada mogu sve da dohvatim, iste smo visine. Čupnem mu sive pramenove, zagrizem ušnu resu i držim je, liznem je, šapućem mu neke perverzije.
„Uh, pa... Jesi li već radio to što mi sad napriča?!“, spušta mi ruke, pomazi me po kosi kao dete, a ja skontam da me tek time pali. Puštam ga malo da ispituje.
„Dvaput! Ali treća sreća, znaš kako kažu...“
„Ma vrag si ti. Delovao si uvek mirno, ali pričali su mi tvoje dogodovštine“, otvara vrata one spavaće, da se zagreje.
Vraća se i sipa nam rakiju. Ja opijen, sav drhtim uzbuđen. Pali neko manje svetlo u dnu prostorije. Vatra pucketa, seda ponovo kraj nje.
„Dobro, mali, jebaću te. I onda da mi se više ne vraćaš, jasno?“, pita me najozbiljnije.
„Jasno, Zoki! Je l’ treba negde i da se potpiše?“
„A??“
„Taj poslovni ugovor. Nisam znao da je sve unapred definisano..“
„Daj, ne zajebavaj me...“
„Hoću da te zajebavam! I hoću i ja tebe da jebem, znaš? Ne samo ti mene. I ne samo sada, hoću još sto puta, da me čekaš ovde dok ja jedva čekam da ti dođem, čekamo već sto godina ti i ja na ovo i gledamo se po šljivicima i kroz tarabe... Da, da. Znam sve! Video sam te... Da me gledaš krišom i... sve drugo.. što si radio zamišljajući... I ja sam! I ne mogu više... Že-lim te!!! Predugo, previše... Je l’ jasno? A??“, čupam mu pramenčiće, gleda me nasmejano a u šoku, valjda više shvata da nisam ono derište.
Širim noge i sedam mu u krilo, stara stolica se klima pod nama.
„Ma klinac si... Napaljen. Razumem te...“, šapće dok ga ljubim i grizem, povlačim mu džemper nagore, ali ne ide. Malo mi se i otima, borimo se ali slatko je.
„A šta si ti, starac, kad tako sve znaš i razumeš? Nadam se da si tako i iskusan!“, prelazim granice.
Ovo ga je naoštrilo, ustaje podižući me. Snažan kao medved, topim se. Odnosi me u drugu sobu. Noge mi oko njegovog struka, držim mu se oko vrata, još uvek ga mazim, čupam i grizem. Ljubim mu vrat i ližem, poljubi i on moj, već poludivlje.
„A, opeklo te?! Pa pokaži mi, Zoki, neka bude to tvoje samo jednom, hajde...“
Čačkao sam iskru i grunuo je plamen. Srušio me na onaj jorgan, bacio me na krevet. Izvrnuo sam se na stomak, valjda je tako i hteo. Ispružio se po meni svom dužinom i težinom. Bio je mišićav i sav tvrd od tih sezonskih poslova, od sekire.
„E da nas sad vidi tvoj deda, jadan šlogirao bi se“, mrmlja i smeje se dok brzo svlači moje pa svoje pantalone.
„Deda spava, ostavi ga na miru.. Ako ti nešto treba, mlađi komšija je sada tu za tebe“, okrećem se i tražim mu lice, ali mi još uvek otima usne.
„Mmm, mlađi a? A nisam ni ja baš mator, nisam za bacanje!“, osećam kako mi na dupe stavlja konačno izvađen, vreo kurac. Provrtim se da mi padne među guzove, a on čeka u tišini, valjda gleda kako će.
„Ma gde si za bacanje, to su najbolje godine! Hajde... Razbij me“, uspinjem se, a on se sladi mojim mukama, ne mrda, samo pušta da mu drmam kurac guzicom u vazduhu. Čujem da se smeška zadihano. Pada tvrd po meni kao da me lupka svojom voljom.
„Najbolje godine... a ti znaš koje su! Jao... Da vidimo šta to kriješ tu, mali“, zavrće mi čmar onim krupnim kažiprstom sa koga sam bio olizao onaj krem iz kolača. Čujem da ih on liže nekoliko, pljucka po njima, pa nazad u mene. Prolazi glatko, nije ni čudo, moje srce je spremno na ovo već toliko decembara. A moje telo sada skroz otvoreno da me učini svojim.
Procenjujem da mu je manji nego što sam mislio. Daleko od toga da sam razočaran, moj užitak je zagarantovan, beskrajno sam čekao ovaj trenutak. Ako baš ne bude valjalo, možda se i ostvari ono njegovo ‘samo jednom ćemo’. Nikako da krene kurcem, kao da ga štedi od mene.
“Mali moj, čini mi se da ovde nikog još nije bilo pre mene…”, izvlači prste iz moje utrobe.
“Ma jeste… ne sad skoro, i.. nešto bez veze!”
“Kako ti kažeš… Ako lagiš, eto, upamtićeš me..”, obećava konačno, pa sočno zapljune kurac. Želim najpre da ga vidim, liznem, ali samo neka već jednom uđe. Upamtiću te sigurno, za to ne brini, samo kreći i jebi me.
Čuje mi misli, uzdigao se iznad moje guze, prodrmava glavićem ulaz, čuje se trljanje dve vlažne tačke, stavlja mi jedva glavić unutra, gura, mučno je. Boli me. Ne zato što je prvi, jer nije. Zato što je širok kao tri kurca! Bar tako osećam i pomišljam da nema ništa od našeg posla.
“Opusti se…”, mazi me po leđima, ljubi, hoće da mi da ono što sam tražio, zamišljao sam dužinu, a debljinu zanemario. Ipak nisam nešto razrađen i od ovoga će mi oči ispasti. Trlja me, ponovo ulazi prstima, razdrkava, bliži se, i opet dalje do glavića ne ide. Kao da i glavić odustaje, ogroman je.
Okrećem se i ispružam na leđa. Gleda me Zoki zbunjeno, razočarano.
“Ne odustajemo! Dođi”, širim mu ruke, a on konačno skida džemper. Soba se pregrejala od peći, i naše borbe i uzdaha.
Ležimo goli u zagrljaju, na slabom svetlu zagledam tu njegovu kurčinu. Drkam je, a on me gleda već na ivici razlivanja. Uzima moj kurac, pogled mu je neprocenjiv, zadovoljan je. Duži je od njegovog, ali normalne debljine. A onaj njegov predebeo. Bez glavića kao da mi je neka džomba u rukama.
Drkamo jedan drugom snažno, gledamo šta radimo, a ja mu konačno dohvatim usne i poljubim ga. Ukus njegovog obožavanog kolača. Ljubi me on, kratko, a onda kreće strasno kao da godinama nikoga nije ljubio. Zato se valjda nešto i nije dao. Nećkao se i bunio. Ko zna šta je u toj čupavoj glavi, mislim, dok svršavamo jedan na drugoga, sipamo vreo mlaz u pupkove. Oči su mu vlažne, a užarene.
“Imaš nešto da podmažemo??”, ustajem.
“Oho! Ma smiri se mali, ne mogu baš odmah opet..”
“Možeš, možeš..”, šapnem i vraćam se, spustim se da vidim mogu li da progutam onu džombu dok opet ne naraste.
Pušta mi ga, raširenih nogu, uvaljujem se među njegove tople, dlakave butine.
Masiram mu jaja, mala ali čvrsta, pune se. Budi se i džombica, ljubim je. Ližem je, progutam, dudlam je. Raste ona širina u mojim ustima kao da će mi probušiti obraze ili samo pući negde iznutra i razneti me. Trepnem od napora, a Zoki se nasmeje. Prodrka ga šakom u korenu, dok mu je vrh među mojim usnama. Malo drka, malo gutam, i traje, prelepo je. Samo taj obim jebe koncepciju.
Pruža Zoki drugu ruku nekuda, do ormarića gde je meni ostavio onu čašu s vodom, pa zavlači u ladlicu, pronalazi neku kremu za ruke. Otvara je i premazuje svoj debeo kurac, poziva me da se popnem da podmažemo i mene.
Zamočim prste u kremu i nanosim je iza sebe, a on premazuje i moj kurac, samo da bi ga drkao, dopada mu se. Sedim na njemu dok mu kita pulsira pod mojim jajima, širim svoju rupicu odnazad, ulazim duboko svojim prstima, a onda je nameštam polako na njegov glavić jednako ledeno tvrd kao kada smo pokušali prvi put. Sada ima da ide.
Namestio sam se, spuštam se, boleće. Ubacio sam glavić sada bez problema, smešim se. Mrdne malo i Zoki nagore. Ulazi. Zatrepće i on kao da nas pecka jednako. Predebelo i preusko je. Ali ide. Spuštam se, nežno nabijam na njega, stavlja mi ruke oko struka kao oko neke ljubavnice. Izluđuje me.
Ramena mi otkida drhtaj po drhtaj dok ulazi, tresem se. Puštam da polako prodire. Nevoljno se zgrčim, on se smrkne, pa se setimo da opustimo, i zaklizi lakše. Sada me već ispunjava, nasadio sam se. Na panj! Na džombu. Pamtiću, kako ne. Ni ne razbija još a rasturio me je. Sve oko čmara me boli od rastegnuća, ali je unutra sada glatko i udobnije.
Taj osećaj ispunjenosti Zokijem. Zoki konačno u meni, jebe me. Znao sam odavno da se mora desiti. A da li će se ponoviti, znam da zavisi od njega. Prešao je dobar deo života, a ja neki napaljen klinac ga tu jašem i muzem iz zabave, iz dosade. Znam da tako misli, i nikakvim njihanjem po njemu to neću promeniti.
Ipak pokušavam. Da i on mene zapamti. Skačem, jašem, mrvim mu onu džombu svom težinom, kostima i čmarom, sad već vozim punim gasom, klizi mašina dobro podmazana, on zastane pa me pusti da se jebem njegovom kitom, gleda me užareno, prija mu da gleda kako me rastavlja kao kurvu a i nisam ništa sem napaljene Zokijeve kurve na džombi, koja se njiše po galaksijama, uzemljena samo debljinom kurca.
Skačem kao da hoću da se sa njega otkinem i uzletim, a samo čekam da padnem na taj panj tako da mu osetim jaja pod sobom dok me on širinom cepa toliko da već uživam i sve bih jače, dublje, da traje još satima.
Ali me puni Zoki, puni dok me ispunjava. Pulsira i izbacuje seme sa svakim udarom, sada blažim, nežnijim, filuje me kao onaj kolačić svojom vanilom. Mirniji sam, još pomalo uzjašem, cedim njegov fil duboko u sebe. Vraća svoje ruke oko mog struka, prodrma me, kao da želi da mi kaže da je završeno i da konačno mogu da sjašem. A meni je lepo i smešim se, još bih dugo ovako da naskačem.
Pogledam prema prozoru, a njega ispunjava sneg. Kretao da paducka pre par dana, a sada zabeleo i veje. Kao da je čekao da se nešto probije, da otpočne, pa da onda prekrije te tragove. Uskoro će i svanuti. Vraćam se u Zokijev zagrljaj, a on drema, pregrejan, istrošen, onako dobro, muški isceđen. Snažan, maljavih prsa, a tako nežan i bespomoćan u mojim rukama. Čuj onu kevinu- ne kupa se. A on miriše. Na neko baštensko bilje, na raj i vanilu, na zvezdane zore.
Gleda me kroz kapke, pa pogleda u sneg. Prebaci jorgan preko nas, ne može da me otera nigde po toj vejavici. Spasio me sneg. Kasnije ću obići dedu, videti da li mu šta treba, pa pre nego što moji stignu opet se vratiti Zokiju. Nismo još sve završili. Mnoge stvari nismo još ni započeli. Tako je meko i sve gori na njegovoj ruci. Zaspivam.
Iskradem se dok spava. Začuje nešto, ali se samo okrene u stranu i ušuška pod jorgan glavu. U dnevnoj je toplije, još gori peć, sedam da zapalim cigaretu i progutam dva ona kremasta čuda, opet se sav umuljam i sam obližem, ogladneo sam od onog skakanja po kurcu.
Pije mi se neko vino uz ovaj sneg. I jebe mi se ponovo. Navlači mi se Zokijev čmar na ovaj moj zapaljeni kurac. I spava mi se. I skroz go bih istrčao na taj sneg. Shvatam da mi se nikuda više nikada i ne ide. Sluša mi se on dok spava, sluša mi se kako diše. Zoki, čoveče. Dedin komšija. Zoki onaj koga znam od detinjstva. Šta to uradismo noćas Zoki i ja. Prolazi me ledena jeza od pogleda na prozor pa onda ona vatrena, od peći i pomisli na maženje. Kao da sam se malo i zaljubio. Jebiga.
Božićno jutro, neki nov početak svega, rođenje. A samo još jedan običan dan. Dobro izjeban. Snežan, vetrovit. Snažan i magičan. Na ivici, drhtav, još željan, predugo snevan. Oblačim onaj njegov vuneni džemper na kopčanje, trčim kroz smetove kroz baštu do dede. Vidim da mirno spava, prodžaram vatru, založim je dobro, stavim vodu za čaj. Pripremim mu u blizini tanjir sa jelom i vrelu šolju.
Izlazim. I trčim koliko me noge nose, kao onaj dečak sa praznim cegerom koji je bežao od Zokija, prestravljen. Sada bežim njemu, da ga opet ugledam, da ga poljubim za dobro jutro i da mu opet predam sve.
Utrčim u njegovu kuću kao da je moja. I moja je. I moj je. Tražim ga u onoj sobi, a začujem sekiru napolje. Izlazim u dvorište, pratim zvuk, u šupici je.
“Ej mali… Moram nacepati još malo. Idi grej se”.
“Dobro… Ostavi nešto i za mene!”
“Šta da ti ostavim?!”, uspravlja se.
“Snage… Nemoj da potrošiš baš sve.”
“A, ja reko’ drva, da pocepaš i ti koje, domaćinski...”
“A ne, to kad me oženiš, ništa pre braka, domaćine…”
“Ma malo snage i ti da potrošiš, imaš viška energije”, zajebava me i udara. Približim se i otmem mu sekiru.
Udarim dvaput, smeje se. Uspem da pocepam nekoliko, ali mi većina odlete. Zoki se udaljio, crkava od smeha. Lupam, skupljam pocepano, trudim se. Opet par razbijem, a jedno mi neplanirano odskoči do stopala i pritisne me. Zoki se cereka.
“E mali, ništa od tvoje udaje!”
“Ma jebem ti…”, bacam sekiru i obaram ga u naručje. Smeje se, ne otima se. Okrećem ga u rukama, kada se malo uzvrti, neiscepana drva okolo, a ja pun snage. Kidam mu pantalone nadole.
“Imam višak energije… Za cepanje…”, mrmljam, buncam, želim tu guzu svakim trenom sve više.
“Hladno je…”, promrmlja on.
“Kad loše greješ ovu šupu, koliko je drva a moram ja da te zagrejem…”
Razgrnem mu guzove, vidim da očekuje. Malo sam slobodniji, sagnem se, nakupim pljuvačku i zapljunem mu u sam otvor, pa razmažem. Skidam se jednom rukom, dok ga držim natrćenog nad onim panjem za cepanje. Ala ću da te iscepam i naložim, domaćine.
Obnevideo sam od tvrdoće i požude, ali ipak dobro vidim gde ciljam i samo ga ubodem. Duboko. Uhvatio se za panj, tiho vrisnuo i procedio nešto kroz zatvorene usne. Čekao je tu kurčinu od sinoć, a ona mi drhtala i balavila čitav dan samo da ga probode. Ne znam polako i taktično, pomrači mi se i poludim. Sve ostalo mogu s nekim stilom da doziram, ali ne i jebanje. Prodirem, trpam, vadim, divljam, jebem ga kao životinju. Ali sviđa mu se. Dahćemo a vrela para ispunjava šupu. Ja u njegovoj rupici, stegao je ali sočno, taman kad treba me i pusti i zategne.
Držim ga za kukove i nabijam na sebe dok mi kurac samo stoji u njemu. Od toga ludi, prepušten mojim rukama da ga navlače. Zovem ga kučkom, izleću mi neke prljavštine, a on počinje i sam da gura, naleće. Vrata nisam zatvorio, leden vazduh sa dvorišta kao da mi nagriza dupe. Ako neko naiđe, a mi cepamo sve u šesnaest, više me ne brine.
Pomislio sam da ću svršiti u nekoliko navrata, ali i dalje samo slepim i jebem bez granice. Drhte nam sve četiri noge od hladnoće i jebačine. Vadim kurac da ga promlatim po vazduhu, a i sa njega se podiže para od unutrašnje vreline. Ne verujem šta vidim, vraćam ga da se ne hladi. Zoki oseća promenu, uneo sam tračak hladnoće u njega, naježi se, pa zajaše. Sada ga već okrutno bušim, razjebavam ga kao drolju, viče on, poskakuje, gura, namešta se. U trenu kao da će se odmaći, pa ga naguram još dublje. Tu ostajem, istresam sve. Filujem i ja svoj kolačić, ali ga još uvek ubadam čvrsto. Na kraju mi samo ispadne, izmrcvaren kurac mi se hladi iščupan iz njegove utrobe.
Okreće se Zoki, navlači pantalone i seda na onaj panj.
“Idi sipaj nam malo rakije”.
Sipnem, srknem i ostavim. Prilegnem na njegov još topao krevet. Ne mogu ni ja da hodam dalje, a pomišljam da bi se konačno valjalo okupati. Da nas samo moja keva vidi ovako podivljale i smrdljive.
Čujem da Zoki ulazi u kupatilo, protegnem se i zadremam. Kroz neko vreme začujem korake.
“Pa ti si još tu?”, ulazi u sobu ne gledajući me.
“A gde treba da budem?!”
“O jebem ti… Pa ti se mali baš zalepio za mene.”
Ustajem kao oparen i izlazim iz sobe. Zatvaram se u njegovo kupatilo. Besan sam. Hoće da me se reši. A prijalo mu je. Koji mu je?! Ne smeta mi ništa, stil života, godine, šta god da hoće od mene, samo da kaže. Ali mixed signals- prezirem.
Jebe mi se. Skidam sve i tuširam se. Perem i šmirglam sve tragove. Izlazim iz kade i oblačim neke njegove stvari koje vise zakačene pored, verovatno prljave, ali briga me.
Vraćam se kad je i on zadremao, skočim mu u zagrljaj.
“Eto, udajem se!”
“Joj… šta ću s tobom”, skida me sa sebe i ogrće jorganom.
“Pa ništa, šta ti fali. Imaš mladog jebača koji cepa drva, cepa tebe, sipa ti rakiju i donosi kolače. Ja stvarno ne znam šta biste vi još, domaćine?!”
“Ti…”, vrti glavom i mazi mi kosu. Uporno glavom odmahuje, a topi se. Negira u sebi a zavoleo me je. Dobro je pitanje šta ćemo sa tim, a tog je jutra još uvek samo snežna tišina bila odgovor na sve.
“A mogao bi da me posisaš malo?”, pružam se kraj njega i bacam jorgan u stranu, podižem ruke iza glave i cupkam gore-dole po krevetu kao da mi već puši.
“Ma pusti me, dete, nikad ti dosta!”, okreće mi leđa, zajebava me.
Otkopčavam se, izvadim ponovo tvrd kurac, zamolim ga tiho da se okrene.
“A vidi ga. Pogledaj ga samo. Zoki, čeka te. Neće večno da te čeka ovaj kurac, vidi kako čeka tvoje poljupce..Mmm…”, ritam se i skačem po krevetu, jebem vazduh tako da i Zoki odskače.
“Al si bezobrazan jebote… Neumoran!”, okreće se.
“Ipak sam ja samo dete… Udovolji mi, nauči me…”, serem samo da ga namamim da me proguta. Želim njegovo grlo i te izvijene usne kao pupoljke.
Uzima ga konačno u ruku, spaja prste da mu sam jebem šaku. Protežem se, a on je uzdiže.
“Ti si bezobrazan! Hajde, spusti se… Ljubi ga”, naređujem i napućim usne. A on me posluša. Teško ga naterati da sisa kurac, kao i mene.
A njegove su veće od mojih, te lepe usnice. I grlo dublje, lepo ga ispunjavam, a on me u početku guta nežno i stabilno, kao da meri dokle mu ide. Izvadi ga pa ga prodrka i onda mazi, zagleda na jutarnjem svetlu, kao da čeka da mu kurac kaže svoje ime. Sviđa mu se ovo blisko upoznavanje. Uzima ga ponovo u grlo, ne sisa ga mnogo, samo guta, nabija polako a baš duboko, malo ga oguli čvrstom rukom pa opet u sebe zabije.
Izvadi ga pa ga drka prema ustima, a ja još ni blizu. Samo molim da ga još dugo guta nežno, a on ga sve više nabija, hoće da završimo pa to ti je. Da me se reši, da već jednom sve iscuri iz mene i da ga ostavim na miru. A u meni kao u inat sve više sperme, sve jača želja, sve burnije divljanje.
Propinjem se i jebem mu ustašca, tako da ne stigne širom da ih otvori, ali se provučem, razjapim, i survam mu ga u grlo, kad tako hoće, grubo, samo da odradi. Uzima ga i vadi, smiruje. Ljubi ga, liže, a ja se samo propinjem. Blizu je. Osetio i on, pa ga ponovo nateže ka ustima. Sad samo da mi ga vrati u grlo gde mu je mesto. Najtoplije. Ne govorim to, ali čuje me. Usisa me skroz i pusti da svršim unutra, izjeda me, guta sve. Ritnem se još malo, nemam kontrolu, telo mi se trese.
Naglo ga izvadi, namerno pusti da se ostatak prospe na moje butine. Smeška se.
“I, je l’ ti dosta? Bar za danas?”, penje se da legne kraj mene.
“Naravno da nije…”, drhti mi i glas, navlačim jorgan na golo telo.
Zagrlimo se. Istovremeno, kao dogovoreno. Očekivao sam da će ponovo reći da idem. Ali samo žmuri i udiše me. Usne mu umorne leže na mojoj vratnoj žili, trepere mi pod brzim otkucajima. Ljubim ga u čelo, kao neko čedo, ljubim a jedva spajam usne, samo mi pregrejan dah izleće. Gotovo je. Radio sam na tome da se propisno sjebem. Uspeo sam. Srce mi se negde otkotrljalo niz jorgan i ostalo tamo još nekoliko zima.
Budimo se popodne, doručak i čajić, poneki kolač pa opet pokoja rakija. Obilazim dedu, moji su mu već bili i otišli. Vratim se predveče kući u grad, pa na noć opet Zokiju. I čekao me je. I voleo na neki svoj način, možda previše, a možda nimalo. Sigurno ne naivno kao ja.
Razvukla se zima kao naše seme, u jedan topli beskraj. Niko nije znao, a valjda niko ni posumnjao. Oko njega nije bilo direktnog komšije, moj deda mu je bio najbliži, a prva kuća do njegove udaljena nekoliko placeva. Prošetali bismo zajedno, čak se i ljubili po šljiviku i vinogradu. Moja duga kosa je sve maskirala, i da su nas videle neke dokone babe, poverovale bi da je Zoki stvarno upecao neku udavaču.
Ne bi naslutile da sam ja to stvarno i bio. Toliko želeo da budem. Da živim sa njim, da se bavim istim stvarima kao on, daleko od vreve, dosadnih ljudi mojih godina, i da sam ostao tamo, možda bih postao nešto sasvim drugo, isključen iz onog informativnog toka, mirniji, sa malo struje i vode, malo hleba, bez viška brige, veštačkih stresova, interneta i ostalih sranja modernog doba.
Vraćam se studijama, malo proredimo posećivanje, ali svaki vikend željno čekam da mu se vratim. Već dugo kao da planira da mi saspe ono finalno, a znam da hoće.
Dolazi i taj dan. Još jedna zima, a ova će biti najduža, predosećam, boleće. Valjamo se po njegovom krevetu, naviknuti na sve što nas pali, razradili tehnike i rupice. Idealno sklopljeni, dve reke strasti koje znaju kako i gde da se uliju. Ponovo pada sneg. Ali sada kraj već miriše. Bukvalno mi je rekao sve nekih dva minuta nakon što smo svršili u isto vreme.
“Mali… Slušaj me. Dobro slušaj i ništa me nemoj pitati. Otići ćeš noćas, i nećeš mi se vraćati. Molim te. Moram te pustiti, proklinjao bi me kasnije. Vratićeš se možda nekada, verovatno nećeš, i ne treba. Važi? Nestaćeš za sat vremena odavde i nećeš mi više doći. Dobro? Ne mogu više. Ne smem to da ti uradim. Meni je svejedno, ali tebi ne treba da bude.”
Nisam čekao sat vremena. Pokupio sam se i krenuo. Osmotrio još jednom plavičaste zidove. Nagledao se vlažnih smeđih očiju da mi se ne izgube. Poljubio ga, zagrlio me je čvrsto, ali sam mu ubrzo stresao ruke. Odlučio da poslušam. Zatražio sam da ne izlazi, da me ne prati. Zatvorio sam za sobom njegovu kapiju, tiho, polako. Krenuo, pa još jednom pogledao plavu fasadu. I otišao zauvek.
Otišao da umirem još neko vreme. Kao da sam onaj koji koči, zbog koga se dalje ne može. Kao i uvek, ja sam onaj primoran i da ostavlja i da tuguje. Pitam se da li ipak ima nekog drugog, ili prosto samo želi nekoga zrelijeg, starijeg. Pitam se i ne prestajem, a što je više pitanja sve mi gore postaje. Pijem sa drugom u kafani do jutra, pa sutra bez druga, sam, pa treći dan opet. A u glavi mi odzvanjaju njegove reči.
„Ipak si još dete... Život pred tobom, proživi ga. Ne vezuj se za nekog poput mene... Ja i nisam tvoj nivo, naći ćeš mnogo boljeg.“
Bilo ih je, moj Zoki. Ali nekako sve nestane. Samo sam naučio da se više ne pitam previše. Pustio ih sve.
Dugo nakon dedine smrti, vratio sam se da živim sam u njegovoj kući. Iz one potrebe za samoćom, i iz nostalgije. Moji ostali u centru, a još uvek hoće da prodaju tu kuću. Ne dam je.
U bašti ponekad sretnem Zokija, par puta godišnje. Naslonimo se na ogradu na pet minuta, i kao ispričamo se. O svemu, sem o onome. Verglamo u prazno, pazimo da nam se ne dodirnu ruke. Stegnuti u jaknama nekog hiljaditog decembra, a ona ista hemija nas kida na parčiće. Još uvek izgleda petnaest mlađi, mršav, iste sjajne okice.
Onda se jedan od nas okrene prvi, pa i drugi pođe svojim putem.
„Ajde, vidimo se...“. A ne vidimo se. Nikada više kao pre.
Dvaput sam iz dvorišta video kako ispraća nekog tipa svojih godina ili čak starijeg, i smeškaju se. Prođe često kraj moje kuće, za nekim poslom, a kad je ispred parkiran nepoznat auto, samo sagne glavu i ubrza korake.
Kako godine odmiču, sve više sebe podsećam na njega. Nekog usamljenika na kraju grada, bez mnogo volje za kontaktom sa ostatkom sveta koji stalno juri da nekud stigne, da bude bitan, da isprati tokove. Da doživi i prepriča neke svoje trivijalije. Meni sve važniji onaj lov na nezaborav. Da mi ne izbledi, da neki trag ostane.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 21 Nov, 2023
- 3245 pregleda
Doista prelijepe priče pišeš, prejebeno dobre
Prelepo, kao i uvek!!! Hvala ti za ove price!!!
Naravno da nema veze sa orijentacijom ni polom uopste. Emociju samo treba pravilno otkljucati, sto ne bi trebalo biti tesko ali... neke su valjda teze za priznati. A ja volim vise od svega da cacnem gde ne treba
Hvala neizmerno na svim ovim recima!
Seksualna orijentacija nema veze sa emocijama... Najlepse emotivne price sam ovde citala upravo od muskaraca koji su bili u ljubavi sa muskarcima.... Izuzev jednog zenskog i jednog muskog lika ovde na sajtu... Jacinu emocija koje nas vode i njihovo izrazavanje i prenosenje kroz elokventnost mogu osetiti samo emotivci.... Basi, zahvaljujem ti na divnim pricama koje delis sa nama koji te... osecamo...
Nemam običaj da čitam gay priče, morala sam zbog količine komentara proviriti i jbt isplakah se kao kreten. Emocije dva lika koji su bikvalno prešli put od čiste znatiželje u modus operandi laganim tempom su autentične toliko da razbiju čitaoca na sitne komade. Ova je priča trebala biti roman. Svaka ti čast. Ljubav je prava ako zaboli i ako si spreman da pustiš onog koga voliš da mu bude bolje a Zoki ti je dao najbolju izjavu ljubavi koja te je na kraju razbila.
Sas mi se filuje krofna od ovog citanja ;p
Sjajno! Kao i uvijek od tebe, duboko, slojevito, emotivno, erotično, nešto što se čita u jednom dahu, nešto čemu ne želiš da vidiš kraj...
Da da, za trecu godinu/drugo polugodiste
hvala mila.
Kad savršenstvo postane savršenije.
Za lektiru!
Lijepo, prelijepo. I u tvome stilu, sjetno i nekako tužno u isto vrijeme.