Priča o Kirilu II

Sedim na bolničkom krevetu cupkajući u nestrpljenju. Sestra je naglasila da nikuda ne mrdam dok ne dođe doktor. U glavi mi se još pomalo zavrti, ali sada moram biti jači nego ikada i trudim se iz petnih žila. Vežbam kako da ostavim utisak što zdravije osobe da me ni slučajno ne bi zadržali. Moj život je konačno dobio cilj i moram doći do njega makar puzao na trepavicama. U ruci mi podrhtava Kirilovo pismo sa novcem koji mi je poslao za let do Frankfurta.

„Pa Vi ste čudo medicine... Šta ste sebi uradili pre dva dana, mislio sam da nećete proći bez ozbiljnih oštećenja. Pakleni koktel ste progutali, čoveče... Ali uspeli smo da Vam ga izbacimo iz sistema“, govori mi oduševljeno, dok mi obe noge i dalje poskakuju u iščekivanju da što pre privede kraju ispisivanje neke otpusne dokumentacije. Ne znaš ti doco kakvo se divno čudo dogodilo. Želim da se takvo dogodi svima, kada mu se ne nadaju, samo ne baš na samoj ivici života kojoj sam ja onako nepromišljeno požurio. Nikada to ne bih ponovio. I dalje mi se vrti u glavi, ali presrećan sam. Vešto to prikrivam od doktora da ne bi jednim pogledom utvrdio da sam ipak lud.

„Predložio bih Vam da u narednom periodu obavite još nekoliko poseta psihijatru... razumete me, za svaki slučaj. Napisaću vam na poseban papir kome da se obratite, sjajna žena je u pitanju“, drobi doca dalje, odobravam a misli mi miljama od njega, napola ga čujem.

Pakujem otpusne papire u manju vreću u kojoj je brižna komšinica ostavila nekoliko mojih sitnica, i odmah po izlasku iz bolničke zgrade sa zadovoljstvom i prkosom gužvam i bacam u najbliži kontejner podatke o čuvenoj psihijatrici. Znam ja gde je moj lek, i nikakva hemija sem one naše, one davnašnje čarolije, neće promeniti moje stanje.

Vraćam se u svoj stan i zovem Emu. Popizdela je, vrišti i plače.

„Zvala sam te... Idiote! Kako si mogao takvo nešto da nam uradiš?!“

„Ema, javio mi se Kiril! I poslao mi novac da odem kod njega. Pakujem se odmah i polećem!“

„Uh... Pa jesi li zdrav? Šta je rekao doktor?“

„Osećam se bolje nego ikada! Javiću ti se iz Frankfurta.“

Ne pritiska me dalje. Osećam da je radoznala ali i obazriva prema mom psihičkom stanju. Pakujem nekoliko stvari u manji kofer, raspitujem se o vremenu leta i ranim jutrom napuštam grad. Nijedne pomisli nije bilo da se predomislim. Nijedne sile da me zaustavi. Žurio sam na taj avion tako da sam na aerodrom stigao tri sata ranije. Razgledao putnike, čitao novine, slušao beskrajne svakodnevne razgovore ljudi, potajno se radovao slatko i grešno kao neko bezobrazno dete koje je predugo kovalo svoj mali, opasan plan.

Šta ima veze i da ostanem tamo, sa mojim Kirilom, zauvek. Radiću bilo šta, samo da ga ljubim svakog dana. A pre svega toga treba stići do njega. Sa ulaskom u avion suočavam se sa realnošću i počinjem da se pitam šta li me sve čeka tamo. Prošlo je dve godine, možda ima nekoga. Valjda bi mi rekao. Napisao mi je samo da ne može da prestane da razmišlja o meni, i to već dugo. Nisam mu ni javio kada krećem. Hoću da ga iznenadim porukom tek kada sletim.

Avion poleće. Pred nama nepuna tri sata leta. Tri sata do Kirila. Uzdižemo se visoko iznad tla i moja gvozdena ptica me odnosi u oblake, pa u neke daleke, nepoznate krajeve. Njemu, nepoznatom, njemu jedva poznatom. Podelili smo samo jednu noć tako davno, a moje srce lupa kao da sam maločas doživeo sve one burne orgazme sa njim. Stiže me i trema. Neizvesnost. Pomišljam kako sam bio bezbrižan sve one godine kada sam verovao da je on ništa drugo do razmaženog derišta, neiživljen klinac željan avantura, neko sasvim suprotan svemu što sam sebi bio, bez ikakve sličnosti sa mnom, naprotiv, neko skroz nezreo, buntovan bez razloga, otresit bez osnova, mladić sa fiks idejama koga ne bih poželeo ni u ludilu.

A onda sam ga prizvao svojom ženidbom. Udajom njegove sestre za mene. Taj proklet i najlepši dan u mom životu kada sam ga prvi put video uživo. Jutro pre njegovog sletanja, slično ovom jutru mog poletanja. Tada nisam znao ništa, a sada znam previše. I sa trideset šest sam bio bezbrižan u toj vezi sa njegovom sestrom, a u ovom trenu, sa skoro četrdeset, osećam se kao starac koji odlazi da podmetne glavu na panj onome ko će mu zauvek presuditi. Ne može to ni učiniti niko drugi. To mora biti onaj zbog koga sam stradao i sve izgubio, onaj sa kime je sve počelo i onaj koga sam u svima tražio. Moj Kiril. Znao sam da je njemu bilo upućeno moje sudbonosno „DA“, dok mi je umesto njega tada mogla odgovoriti jedino Ema.

Kroz glavu mi je odjednom proletela slika njegovog vitkog struka obmotanog kaišićem kecelje njihove majke kada smo ih zajedno posetili. Kada se prvi put protrljao uz mene kao slučajno. U sekundi mi je mozak izdrmala sva jeza željenog potonuća. Zatim me je obuzelo sećanje na sve one njegove poruke na koje sam prestao da mu odgovaram jer mi je u njima još više nedostajao i samo su me podsećale na nepremostivu daljinu između nas. Svo kajanje i propušteno vreme, više od dvadeset četiri meseca uzaludne potrage za delićem njega, smrdljive noći ispunjene kurvanjem i napijanjem kao da nisam imao kočnicu ni dno.

A onda on i ja, i vreli jul one godine. Ubrizgan otrov koji me nije ubio, već je bio pažljivo spravljen Kirilovim belim ručicama da me rastavlja deo po deo dok se čitav ne raspadnem i ostane mi samo svest koja te razbacane delove posmatra, nemoćna da ih ikada više spoji. Dok avion bruji kroz vazduh svom težinom svoje konstrukcije, u meni besni ona olujna ekstaza njegovog tela nad mojim, sa mojim kurcem u njemu dok kroz ulično svetlo samo nazirem pegice oko njegovog nosa, a njegovo zmijsko telo mi obavija i stiska noge i testise kao da će me celog izručiti u sebe. Naše punjenje i pražnjenje, na tu jednu noć a toliko nezaboravno da mi i sada struji venama koje se ponovo ispružaju ka njemu, da me zauvek spase ništavila u kome kao da vekovima nisam sreo lepše i zelenije oči.

Aerodrom u Frankfurtu mi izgleda trideset puta veći od onog sa kog sam poleteo. Izgubiću se, ne znam ni da izađem odavde, pomišljam i šaljem poruku.

„K, ja sam stigao. Na aerodromu sam. U tvom gradu.“

„Ajd ne zezaj!!! Ozbiljno si već tu?? Ja u poslu, evo ostavljam sve, stižem za pola sata, ne mrdaj nigde!“

Ipak pronalazim izlaz i usput mu kuckam gde sam tačno. Ni ne smem predaleko. Oko mene nemački, turski, poljski i razni jezici koje i ne prepoznajem. Metež i gužva kakvu nisam video za života. A ipak mi deluje kao da su svi srećni zbog mene. Izgubljeni i uzbuđeni kao ja, na svim jezicima. Drhtim, pušim stotu cigaretu, kada mi se približava otmen crni auto. Zastaje kraj mesta gde već dugo poskakujem, pušim i pokušavam da se smirim.

Izlazi on. Kiril. Ništa se nije promenio od one noći. Još je lepši. Sahraniće me, pomislim, zašto je ovoliko brutalno zgodan i zavodljiv kao kada sam ga ugledao prvi put. Širi duge ruke u otkopčanoj kožnoj jakni, strpa me celog u strastan zagrljaj. Zgrabim čvrsto uz sebe onaj vitki strukić.

„Ljubavi...“, samo mi se otelo sa dna pluća. Nasmejao se, a onda me izljubio po obrazima, kada sam već zatvorio oči i potražio ga usnama, videvši samo da se naglo osvrnuo u sav narod koji je prolazio pored nas.

„Hajde. Kući te vodim mojoj! Uf, ti...“, štipne me za zadnjicu. „Što nisi javio kada polećeš?! Haos mi je u stanu... Mogao sam ostaviti posao na dan, da si bar poruku pustio..“

„Sad ti kvarim planove... Izvini... Samo nisam izdržao, a hteo sam da bude iznenađ...“

Tada me je zgrabio kao da me izdiže sa tla, i svoje vruće, skoro devojačke usnice prilepio na moje tako snažno kao da mi oduzima neku novostečenu nevinost posle godina čekanja na njegove poljupce koje sam iznova uzalud sanjao u svojoj oduženoj beznadežnosti. Za tren me je odgurao u polutamu sa druge strane auta gde nas nije mogao videti toliki broj ljudi i dugo tim vrelim poljupcima pijuckao i upijao svaku kapljicu moje besmrtne čežnje za njim. Osećao sam kako sa svakim dahom kojim ispratim poljubac, u meni ostaje sve manje od moje duše, a sve veći deo ponovo pripada njemu.

Vozi me kroz grad, vožnja traje u beskraj. Sve je svetlije i veće, za mene ogromno i potpuno strano, a tako ugodno sa njim kraj mene, kao da sam i ja davni građanin Frankfurta. U mom srcu radost, u nogama ono isto poskakujuće nestrpljenje, u glavi mi šarene boje i Smitsi. Driving in your car, I never want to go home, because I haven't got one, anymore. Rastem u sedištu procvetao kao nečija nevesta.

Primećujem da puši nekakvu neobičnu elektronsku cigaretu sa aromom koja mi poliva nozdrve svojim čudnim i slatkastim čokoladnim tonom. Sav mi je moderan i ubrzan, iza uveta sa srebrnom karikom kači deo svoje crne kose još duže nego što je pamtim, a na desnoj nadlanici na volanu primećujem sitnu, apstraktnu tetovažu nalik mandali. Sve mi je na njemu za divljenje i lizanje.

Ne pitam još uvek čime se trenutno bavi, ali vidim da mu dobro ide s obzirom na luksuz koji vidim na njemu i oko njega. Zategnut je okretan, čist i sjajan kao neki maneken, ja se pored njega osećam kao ofucana kurva iako sam se potrudio da mu doletim u svom najboljem izdanju.

„Hteo sam ranije da ti pošaljem ono, i da dođeš. Imao sam nekih problema.. ali čim sam sakupio taj novac, radovao sam se ovom danu“, pogleda me zelenim iskrama i širokim osmehom koji otkriva red sićušnih, dečačkih zuba.

Pita me da li Ema zna gde sam, smeškamo se i ćeretamo o trista gluposti u narednih petnaest minuta, kada se parkira ispred jedne u nizu identičnih zgrada.

„Priuštio sam dobar auto, ali videćeš u kakvom ćumezu živim“, hvata me za ruku i žurno zajedno poskakujemo stepenicama.

„Ti tvoji mirisi...“, šapućem mu dok pritiska dugme lifta, a čim kročimo u njega, brzo se privijam na njegove grudi i dugo mu ljubim vrat da upijem sav taj miris i da ostane uvek na meni kuda god me naredni dan odneo. Obavija me rukama žestoko i nabija uz sebe. Želim da ostanem zaleđen u tom trenutku, u njegovom zagrljaju, osećajući vrelu izbočinu između njegovih mršavih nogu, sada prislonjenu tačno uz moju, dok već gori i topi se od same njegove blizine.

Kirilov dah je brz, iseckan i napaljen, dok nervozno pretražuje džep jakne i vadi ključ od stana. Lift nas ostavlja tačno pred njegovim vratima. Ponovo me uhvati za ruku, kao da ne umem sam da hodam, a to pripisujem jednakoj želji koju i sam osećam, nedostajanju koje je bar mene sravnilo toliko puta da mi sada sve deluje nerealno kao da ću tek kasnije postati svestan da mi se san ostvario.

Po ulasku vidim da stan ima dve veće sobe, vrata druge su poluotvorena i u njoj na prigušenom svetlu razaznajem ogroman četvrtasti krevet. U ovoj prednjoj jedan je deo odvojen za kuhinju, samačku i skromnu. Jedan veći sto sa nekoliko običnih stolica, vrlo malo detalja okolo, kao da ovde stanuje samo privremeno.

Skida svoju jaknu, i sam pratim njegove korake. Na moju žalost, ne nastavljamo sa skidanjem, već u narednoj sekundi iz frižidera vadi nekoliko limenki piva. Pravo nemačko, o kome smo se davno dopisivali. Ne znam za čime se slađe oblizujem, za pivom ili njegovim telom. Kako li sam za nepunih pet sati upao u ovo gnezdo blaženstva?

Kroz veliki prozor na sredini prednje sobe vidim da je počelo da se smrkava nad Frankfurtom. Mirna jesen, u daljini raznobojne krošnje drveća koje potamnjuje dolazeća noć. Ostavlja mi mesto na uskom kauču i odmah se uglavim sasvim blizu njega. Nazdravljamo prećutno, kada mi pruži usne u još jedan sočan poljubac, a mene zatrese sva lepota sanjanog savršenstva. Gledamo se nasmejano, ne izgovaramo ni zdravicu niti ijednu reč. Gasne mu dnevno zelenilo oka, i kako se bliži mrak u njima raste bleda iskra za koju tačno znam kako se razvija u kompletan plamen. Čekam da izraste i zasija, gledam svaki detalj na njemu, uzalud tražim najmanju manu koje nema.

„Ti... Bože, prelep si. Ne zaslužujem te. I tih trinaest godina među nama nije malo, K..“

„Ma daj, još uvek izgledaš bolje od upola mlađih!“, nasmeje se opet onim sjajem zubića i zagolica me pod oba pazuha.

„To ti se čini, malo me izvlači svetlo krzno..“

„Pa da...“, čeprka mi kosu, pa mi nežno pomazi slepoočnice. „I sada kad uskoro osediš, neće ni biti neka velika promena!“

Raširio je oči očekujući moj šok, a ja sam mu samo blago išamarao obraze. Ugrizao se za kraj donje usne kao da ga je ova borba dodatno uzbudila. Ukus jakog piva me je polako opijao tako da sam prestao da razmišljam i o narednom danu i o svim danima za nama. Oči su mi pretapale njegovu lepotu iz pogleda u pogled, kao da je presipaju i destiluju u mojoj glavi da vide može li se iz njega izroditi još perfektniji oblik ili je ovo krajnja forma iza koje nema sledeće jer je dostigla sam vrhunac usavršavanja.

Uzima poslednju od šest limenki iz moje ruke, kada nam osmehe već rastače ono tiho priznanje da bismo mogli i udobnije da se opružimo u te četiri ruke željne dvogodišnjih zagrljaja koji su nas čekali. Pratim ga u spavaću sobu ispunjenu onim ogromnim krevetom, prekrivenim vunenim prekrivačem. Ispružam se prvi i ležem na stomak, želeći da ostanem podčinjen svemu što mi sprema, jasno mu pokazujući da može da mi radi šta poželi.

Odeća nam je jednako tamna, samo mi neki njegovi delovi deluju markirano i plaćeno duplo više od mojih. Bez odeće smo ravnopravniji i ubrzo se rešavamo svega sem njegovih crnih i mojih sivih bokserica kroz koje naše nabrekle izbočine već uzluđeno i bespomoćno tragaju za nekim izlazom, slepe od strasti i zabalavljene.

Legla je preko mene moja topla zmija. Oslanja se jednim kolenom na krevet, a ostatkom tela plovi po meni, šibaju me talasi kose po leđima dok me istovremeno miluje i ljubi od vrata do guzova, pa mi onda samo naglo razmakne guzove tvrdom kitom zapetom u gaćama. Podižem ih ka njemu.

„Hoću da te liznem... kao nekada“, zarežao je oslonjen uz mene, skidajući mi polako ono što je preostalo. Pomalo se zastidim kao da mi je prvi put.

Sanjao sam da mi ponovo zabije taj moćni jezik u rupicu i da mi se zavuče duboko. Začas je njegova glavica dole, ali mi lagano licka otvor, razmiče guzove dlanovima, ljubi kožu okolo i jednakim tempom miluje. Nije bio ovako nežan prvi put, ali nismo ni imali svo vreme sveta kao sada. Isturio sam se sasvim, i čekam da mi uleti.

Osećam kako se širim da primim sve od njega, svaki deo, sve hoću da osetim u sebi, željan sam ga tako da mi je posle onolike suše i čekanja sada sve smočeno i uzbuđeno, nabreklo i natečeno, koža mi je naježena i zategnuta a u utrobi kao da mi se zamotava čvor gorčine i ludila dok im se niti spajaju i poništavaju kao svi moji strahovi i nadanja, i nestaju pred ovim očekivanim oslobođenjem, rešavam ih se, pretvaram se u slobodu i nežnost, širinu i otvorenost, spremnost i radost da čitav u mene uđe i ostane što duže može.

Kao da je čuo moju primedbu na dužu predigru, Kiril ovog puta ne samo što zabija jezik u moj anus nego ga odmah vatreno zavrće u njemu, buši ga polako i zagolica, pa ga zabaci dalje, dublje, naglo izvuče i opet, čini mi se da ga nekada poljubi, ne osećam šta su usne a šta jezik, samo me pritiska i osvaja vrelina tog klupka iz kog se u mene pruža bezobrazna i brza sluzava alatkica koja zadire i oblizuje mi unutrašnjost tako da me čitavog ježi, pretražuje i prekopava svojom svilom moju, mek je i žilav dok me ne bocne poput malog i čvrstog kurca. Dlanovima me je stisnuo na svoj jezik i povremeno mi prodrma celu guzu da me izliže što bolje i dublje.

Uspravlja se i isto onako usporeno skida i svoje gaće. Osvrćem se da ga pogledam.

„K... Jesi li ih mnoge jebao posle mene?“, pitam ga, iako ću možda sve zabrljati time.

„Nisam mnoge... Ne koliko si ti, to je sigurno. Čuo sam sve..“

„Oprosti mi... Tražio sam tebe u njima.“

„A sad ćeš njih tražiti u meni?“

„Ne... U tebi je sve. I sve tvoje hoću u sebi, odmah!“

Pomalo iznerviran ovim sećanjem, besno je trgnuo rukom svoj pozamašan kurac uvis, prodrmao ga brzo nekoliko puta, oblizavši usne i gledajući me izbezumljeno ravno u oči kroz potamnelo zelenilo prekriveno dugim crnim pramenovima.

Nisam više mrdao, čekao sam da ispitam njegov ritam i da mu se priključim. Na tren je ustao i napravio par koraka, vraćajući se u istu pozu. Začuo sam šuškanje kada je precepio kesicu kondoma.

„Pa zar ne možemo bez...? Ja nisam tako dugo, već neko vreme...“

„Nema veze, neka ga.. da se ne umažemo“, razvukao ga je do korena kurca prodrmavši ga još jednom dok se sve nije optimalno zateglo i popunilo, onda me ošamario po dupetu i za tren oka krenuo da klizi niz otvor koji je rastopio jezikom i koji je sada lagano primio njegov ogroman šuškavi organ u sebe do kraja.

Zašto da se ne umažemo, pitam se, prvi put nam to nije bio problem. Tuca on druge, garantovano. Šta bi drugo radio lep i mlad. Nije čekao samo na mene. Nisam ni ja samo na njega, ali su mi drugi služili samo za dve stvari – da ga u njima pronađem kada ga poželim, a kada ga ne pronađem, da ga sa njima bar na tren zaboravim.

Mnogo mi je iskusniji sada, jebe me kao mašina. I dalje mi pomera guzove, stiska ih ka svom kurcu, pa široko razdvaja i nabija me tako da mi glava zapinje i presavija mi se vrat uz ivicu kreveta. Mnogo je žešći, a žešća je i želja koja je tinjala, kroz sve one njegove slatke porukice koje sam davno bacio zaboravu.

Ponekad se propne tako da mi ceo kurac ostavi unutra i ne vadi već talasa iznutra a onda mi ga do kraja pritisne i tako drži kao da me kurcem ljubi. Onda zatalasa, zavrti, izvuče ga skoro celog. Ošamari mi oba guza snažnim dlanovima, a uz taj zvuk pucanja i sam naležem unazad i celog ga uvlačim nazad u sebe kada već počinjemo da se parimo životinjski ujednačenim tempom sa ciljem, a cilj ne dolazi, Kiril usporava, klizi kroz tu tanku, kvalitetnu nemačku gumu, opet me ljubi, talasa i miluje iznutra, može tim velikim kurcem šta hoće, celim telom sam nabijen na njega.

Okrenem se da ga pogledam, a vidim da mu je brada podignuta u vis, da žmuri i da je kraj, svršava. Pumpa me poslednjim napetim udarima, talasanje je prestalo i samo osećam kako me ravnomerno kao čekićem zakiva, pomalo se priljubi do dna, odmakne, pa ubrza. Trza, grli mi guzu, savija se ka njoj sa kurcem koji pulsira, i umesto mene filuje kondom kome zavidim što oseća dodir njegove lave dok se u mene proliva. Izvlači ga i zadržava, dok se bela tečnost ljulja na dnu gumice. Najradije bih mu je oteo i salio u grlo. Ali on hitro vezuje čvorić na vrhu, ne zagledajući mnogo u sadržaj.

Nasmeje mi se i opet pukne šamar po mom dupetu, ovog puta u znak da legnem na leđa. Isto kao prvi put. Da me zajaše kao one noći.

„Video sam da ne drkaš... Nisi ga ni dotakao“, hvata moj kurac u svoj dlan i gnječi ga, a ja poželim da ga čitavog proguta. „Čekao si da me rasporiš, znam...“

„Nadam se da ću bar približno iskusno kao ti..“, odgovaram a on me stisne jače. Trlja mi kurac snažnim dlanom uz moj stomak, ubrza trljanje i uplaši me da ću svršiti pre vremena.

„Zaboravio si da... i mog ogrnemo. Da se ne umuljamo...“, podsećam ga.

„Prvo da i njega liznem“, čita mi onu misao o gutanju. Zabacuje kosu na jednu stranu, a ja je svu pokupim u rep i držim u vazduhu dok počinje da me sisa lepo i nežno kao devojčica. A opet nekako iskusniji i u tome nego što sam ranije mogao pomisliti da ume. Dobar, čak odličan, klizim mu u usta neometano, sisa ga duboko dužinom ravnomerno kako najbolje zna, sve što čini tim ludačkim ujednačenim ritmom me samo razbija i razliva. Već sam sav zgrčen, osećam da ću bar ja njega nafilovati kako priroda nalaže, bez prepreka. Tada se trgne, kao da se setio želje za jahanjem.

Usne mu porumenele od sisanja, tanke a sada bujnije, lepše nego ikada. Gleda me nekako rastvoreno i medeno, zna vrlo dobro kako će mu leći tvrd kurac u guzi nakon onog svemirskog orgazma. Kao jebena barbika je, izvajan, bez sisa a sa kurčinom, gledam mu lice i pomišljam da li najlepša žena može ikada ikome biti lepša od ovog prizora.

Hoće on da mi navuče kondom, puštam ga. Prislanja mi ga na mokar glavić pa lagano odmota do jaja.

„Eto, i tebi odgovara ista veličina!“, podjebava.

Podižem ga rukama na sebe i nasađujem na sredinu tela. Kurac mi je pod njegovom toplom, čvrstom guzom, kojom ga meša u krug i opet izluđuje kao što je ustima. Razvlači ga guzovima ponovo po mom stomaku i pritiska. Poigrava se moj Kiril strpljenjem nestrpljivog kurca. Mazi nam kurce jedan uz drugi, moj sada deluje veći naspram njegovog već izmuženog i vraća mi samopouzdanje. Tvrd sam kao samo drvo kreveta. Da, čekam da ga rasporim, rastočim, razjebem i na večnost prisvojim.

Koluta svojim otvorom kao da se i dalje igra, nišani vrh kurca u sebe, još malo prokruži, pusti glavić unutra, pa se polako nabije tako da sedi na meni. Ostavlja ga unutra i samo izdiže ono lepo dupence gore-dole, muze me kao igračku kojom vlada, radi sa mnom sve što želi. Za ovim sam najviše čeznuo u svakom sećanju na našu zajedničku noć- da se ponovo ovako zaljulja na meni. Isto je, a ipak sve drugačije. Spušta se i podiže, ne vadi me, i dobro je. Dok ovakva vožnja traje bez prekida, moći ću da izdržim. Svaki nagli pokret bi me razvalio i bio bih gotov. Zna on to sve, zna moje telo kao i ja njegovo, zato smo i izdržali toliko dugo samo da se ponovo spojimo.

Izdiže se polako sa mene, gleda me nežno, zaustavlja se u vazduhu. Izvije se da pogleda u kurac koji ga zauvek poseduje za centimetar više od bilo kog drugog na planeti. Želi da ga ja ubadam i param onako kao nekada. Nije očekivao da ću ga oboriti u stranu, postavljajući ga na desni bok, a podižući mu levu nogu da bi mi se što bolje ukazala rupica u koju ću u ovoj pozi moći da ulećem mnogo lakše i dublje.

Zabijam se brzo i čujem kako oduševljeno cvili, držim mu nogu u vazduhu i kao da ga time još udobnije širim. Drugim dlanom sam mu stegao kosu, znam da ga pomalo boli ali gubim kontrolu i samo ga želim nepomičnog dok ga punim onako kako mi je pustio na volju. Dan za danom sam maštao o njegovoj i samo njegovoj nezasitoj rupici, onoj koja mi je u sred jedne julske noći uletela kroz prozor, željna tvrdog kurca u svojoj mekoj dubini.

Nije mi to dosta, još se uspinjem i nasađujem sasvim u Kirilov anus, od ovolikog uzbuđenja ne mogu ni da svršim ma koliko osećao da ću eksplodirati svake sekunde. Da li je do tih njegovih kondoma ili čega, ne znam, znam da je ovo moguće samo sa njim. Uspravljam mu guzu da bih mogao da se skroz popnem i zarivam odozgo, i pri tom ga grickam po licu i uvetu tako glatkom kao da je i samo još jedna slatka rupica za mene. U sve njegovo bih da potrpam sve svoje, da ga obeležim, uvučem se i nikada ne izmigoljim.

Pumpam sada i ja divljački, čekićam suludo i pritom se izvlačim i uvlačim celom dužinom od čega znam da neću dugo izdržati, ali ne mogu da odolim, obeznanjuje me pogled na njega, svaki nežan pregib njegovog tela. Zubi su mi zariveni u sredinu njegovog uveta dok mu param mozak uzdasima a kurcem voljenu utrobu u koju želim da propadnem. Lijem, kao kiša, osećam kako mi se seme na gomili zadržava na vrhu glavića i dalje ne prodire. Ne mogu u potpunosti da oplodim predmet svoje višegodišnje želje. Ali svakako je lepo. Vanredno. Zamišljano stotinama puta.

Odlažemo i moj produkt na isti neprirodan način, kada mi se vraća u zagrljaj donoseći po još dve limenke onog jakog piva. Sada će mi prijati više nego ikada, naročito što nisam uspeo da se dobro nagutam njegove voljene sperme, a to mi je bila jedna od najvećih želja.

Posle tuširanja, prekriva nam gola tela toplim čupavim prekrivačem pod kojim me zagrli s obe ruke i skroz pritisne na grudi. Izdišem, skoro ugušen, a trpim, hoću baš to, da me stegne tako da me zadavi. Volim ga.

Svetlo i tamno, starije i mlađe, ludo i stidljivo, sve smo to. Te suprotnosti u nama pokreću niz nežnosti koje se prepliću kao naši spojeni ekstremiteti dok se u beskraj opipavaju i grle u njegovoj mekoj postelji, ušuškavajući nas u konačan zajednički san.

Budi me Kirilov vrisak kao da se nečemu otima u košmaru. Potpuni je mrak, bacam se sa kreveta tražeći izvor svetlosti da mu pomognem. Već šokiran, u istom trenu čujem još jedan glas.

„Znam da je kod tebe, samo ovaj put mi daj, neću više tražiti, molim te!“, drugi glas viče na Kirila i po zvukovima u mraku zaključujem da je iznad njega i da će ga možda i povrediti. Čujem Kirila kako se otima i gura ga, a ovaj kao da prepipava krevet oko njega. Odjednom napipam šalter na zidu. Svetlo.

Uspravlja se plav mladić nešto mlađi od Kirila, odeće raščupane u ovom otimanju. Gleda me širom otvorenih svetlih očiju.

„Nemam ništa, novac nije kod mene... Poslao sam ga svojima juče“, šapuće Kiril sa rukama u vazduhu da se odbrani ako ovaj ponovo nagrne.

„Ko je ovo?!“, kriknem.

„Ma pusti ga... Pijan je“, odgovara mi kao da je ovo nešto najnormalnije. Na satu vidim da je dva ujutru i da je trenutno nemoguće da odem. U meni je ponovo sve zapaljeno, sada zlom vatrom koja me obuzima i celog proguta u takvom žaru besa kakav nikada ranije nisam osetio.

Mladić leže sa druge strane kreveta kao da ga je pomenuto pijanstvo odjednom sasvim savladalo. Gledam u Kirila, a njegov dlan mu počiva na čelu, oči mu čvrsto zatvorene a čitavo lice promenilo izraz u nerešivu zabrinutost. Gasim svetlo i sedam na onaj uski kauč u drugoj sobi. Nije ni moglo dugo trajati. Bilo je previše savršeno.

Primećujem da sviće, kada odlučim da prilegnem sa Kirilove druge strane. Osmotrim onog što spava pored njega, sasvim se pripio uz njega. Znao sam da ima još nekog. Dođavola. Šta sada da radim, jedina opcija je da samom sebi iščupam srce i posle toga živim normalno. Na nekom drugom svetu bez bola.

Kiril je budan, iako leži u istom položaju u kome je bio kada sam napustio sobu.

„Ko ti je ovaj kreten?“, pitam ga, a znam da mi oči odaju poslednju molitvu da se na mene smiluje ili da mi kaže zbogom i da se više nikada ne čujemo.

„Ma... Drogira se. Završili smo odavno, vraća se samo da me smara za pare..“

Ne detaljiše, ponovo zažmuri. Čekamo valjda da ovaj ode. Čekamo večnost kao što smo i do sada, jer je naša ljubav očigledno nekom posebnom uredbom u svemiru zabranjena. U nekom trenutku je pokrio onim pokrivačem sebe i svog kretena. Za mene više nema topline.

Onaj moj prastari strah da će kad-tad pronaći mlađeg. Nije trebalo nikada da doletim. Ne pripadam ja ovde. Vratiću se prvim letom nazad, obećavam sebi i skrštenih ruku polusmrznut pored njega mirno skupljam snagu za nastupajući dan dok slušam kako ujednačeno dišu on i taj klinac.

Muka mi je, ali moram da izdržim. Po ko zna koji put moram da budem jači nego što jesam, da makar odglumim pa ću dalje uspeti, fake it till you make it. A teško mi je. Nemoguće mi je. Zašto baš nijednom, nikada za mene nije moglo biti sreće? Nikada više od jedne noći, nekoliko sati. Sećam se samo da sam počeo da drhtim od hladnoće oko sebe i u sebi, kada sam izmoren od svega i ja zaspao.

Probudio sam se i poskočio kao da me je nešto opeklo. Sedam i ugledam ruku onog malog u Kirilovom međunožju. Ko zna šta se tu desilo dok sam odspavao. Odvratan je i liči mi na neku žabu. Jebeni Nemac, opsujem ga na srpskom i potpuno zgađen izađem na prstima. Trebalo mi je vazduha. Pomislio sam da se i ne vratim po ranac koji sam poneo, telefon mi je ostao u jakni i planirao sam da javim Emi da mi preko interneta hitno rezerviše avionsku kartu i zauvek me spasi svog brata.

Prošetam nepoznatom ulicom nepoznatog grada. Sve je veliko, sve drugačije, sve je preteško od Kirilovog mirisa. Poželim da se na putu samo otvori ambis koji će me zagrliti u svoj mrak. Ali me je nešto vuklo da se vratim u njegov stan. Da se makar pozdravimo, znao sam da ti moji ishitreni potezi uvek donesu samo kajanje.

Ulazio sam tiho kako sam i izašao, bacivši izdaleka pogled na krevet. Na njemu sam video samo Kirilovu crnu kosu, a druga glava je nestala. Na tren sam se obradovao, i ludo srce kojim glava odavno nije zapovedala ponovo mu je poletelo u zagrljaj kao da se baš ništa čudno nije desilo u toku noći.

Pritrčao sam krevetu da se samo bacim na njega i da ga poljupcima probudim, kada me je nešto probolo kao strela ubačena sa vrha glave kroz celo telo do nožnih prstiju. Pao sam na pod, skamenjen. Prekrio sam oči rukama poželevši da nisam dobro video, da haluciniram. Nisam smeo da ustanem, niti su me noge podržavale da se uspravim. Samo sam provirio i drhteći sleteo nazad na pod.

Na sredini kreveta Kiril je ležao skroz otkriven, presečene vratne žile iz koje se krv izlivala po njegovim grudima, ramenima i rukama. Kožu njegovih nogu, koje su bile blizu mog lica, kao da je uveliko napustila boja života. Zažmurim da još jednom probam da se probudim, ali ne uspevam. Ne pomera se. Samo krv lije, i već je smočen čitav krevet pod njim. U crveno obojen vuneni prekrivač koji je grejao naš zagrljaj.

Osećam da ću povratiti ili se onesvestiti. Ostajem sklupčan kraj njegovih nogu jer dalje i ne mogu da se pomerim. Drhtim, ponovo je ledeno hladno. Ubio ga je. Onaj mali, zbog tih para. Tresem se još dugo, još dugo žmurim, sve dok više i ne smem da pogledam.

Budim se u sobi koja mi je odnekle poznata. Poznato mi je i lice koje me zagleda. Doktor! Onaj moj doktor, šta će on ovde?!

„Probudio se! Ema!“, doziva je.

U sobu utrčava moja bivša žena, uzima me za ruku i ljubi je.

„Napokon! Od sinoć je pomerao ruku, sestra je rekla da se batrgao sredinom noći, tako da smo znali da ima nade, samo nisam smeo da Vam javim dok ne budemo sigurni...“

„Gde sam ja? Šta ćete vi u Frankfurtu?! Koliko dugo sam...“

Ema se smeje. Plače. Razmulja suze drhtavom rukom po licu.

„Idiote... tu si, gde si oduvek bio. Nagutao si se nekih lekova..“

„A pismo?? Kiril je...“

Ema me žalostivo pogleda.

U narednih sat vremena pokušava da me ubedi da se ništa nije dogodilo od večeri kada sam pokušao da se ubijem i kada su mi komšije razvalile vrata i pronašle me, da sam ostao da ležim još šest dana u bolnici bez znakova svesti. Komšinica me jeste obilazila, ali me nisu prepoznali po pismu iz sandučeta, već me je Ema tražila u stanu jer se nisam javljao, a kada je ušla samo je pronašla desetak praznih bočica lekova koje sam pomešao.

„A Kiril?“, opet sam tužno upitao, radujući se jedino tome što nije bio ubijen.

„Kiril je... Ah, čuli smo se juče, često me upita za tebe.. Kiril je trenutno u zatvoru. U Frankfurtu. Navodno zbog nekih narkotika, on tvrdi da nije bio umešan, ali...“, duboko je uzdahnula i ustala sa stolice kraj mog kreveta, ne želeći da me dodatno uznemirava. Moja mila i uvek brižna Ema.

Suze su krenule da mi ispadaju iz očiju kao da u njima izbacujem svoj san jer jedino tako mogu da potpunije doživim realnost.

„Voleo bih da mu se javim...“

Ostavlja mi Kirilov broj. Ni sama ne shvata šta će mi taj njen brat posle toliko godina i zašto sam se ovoliko nenormalno vezao za njega. A ja sam hteo da u svom snu i njega ubijem kao što sam pokušao sebe, pa makar nas nijednog više ne bilo, kada nismo zajedno, ne moramo ni da postojimo.

Neće me skoro pustiti odavde. Uzalud je sve. Jedino što želim da uradim je da sačuvam sećanje. Tražim od Eme da mi donese bilo kakav laptop da sve zapišem. Nakon par dana moje pisanje poprima formu dve kratke priče koje mi i ne deluju tako loše. Ali tako želim da ih podelim sa njim. Sa njim dalekim, jedva poznatim. Izgubljenim u moru sopstvenih problema. A često upita za mene, kaže njegova sestra. Moj Kiril. Šta bi rekao da zna?

Javljam mu se, kratko, da upitam kako je. Odgovara mi on opširno, kao ranije, ne žali se, ali pomene da mu je dosta Nemačke. Da izlazi iz zatvora za par nedelja i da se pakuje i doleće nazad kod svojih. Možda čuda ipak postoje? Kaže snaći će se, naučio je tamo razne zanate, nema za njega zime.

Ali mi ipak deluje kasno za sve, jedva se pomeram u bolničkom krevetu, nervni sistem sam sjebao još pored one svoje depresije. Nisam ni za kurac, što bi narod rekao. Ali ga želim više od svega. Samo jedan. Samo jednog. Samo još jednom.

Čitam napisano i dovršavam, na korak sam do kraja. Poslaću mu. Ili ne. Da izmenim ponešto, nešto još da izbacim? Čitam ponovo, umorio sam se, obnevideo. Gutam knedle, samog sebe nerviram, preispitujem, mrcvarim. Šta ako... Šta kada bi... Prestajem.

Otvaram Viber, na sličici mu neki crno-beli poluprofil. Puno ime i prezime. Uh. Dosta je bilo, ne mogu više ni da otežem. Kako li će to sve pročitati na telefonu, u sred zatvora? Briga me...

Onaj jedan sudbinski klik. Sent. Seen. Screwed. Što je učinjeno, učinjeno je. Crvenim od stida, znojim se, zamišljam sve moguće reakcije, pričam sam sa sobom u praznoj sobi.

„Šta je ovo?“, pita me.

„Pročitaj. Nešto o nama, tebi i meni...“

Nema ga satima. A ko zna kada će čitati. Možda ima neka zaduženja tamo. Možda ga neko guzi tamo... uh, ne, ne takve slike. Možda spava. Čeka da odatle izađe.

„Uh... Nisam baš tako zategnut a ni bogat kako si me opisao“, stiže mi poruka posle pola dana.

„Hm... A šta kažeš na ostalo?“, pitam odmah, iznenađen, razočaran, oduševljen.

„Baš si se raspisao... Lepo je. Veruj da nemam reči trenutno... Moram sada na ručak, čućemo se kasnije.“

„Hvala, K. Morao sam da ti prosledim. Mučilo me je predugo...“

Opet sat vremena tišine, šta li sada radi? Možda mu je sasvim svejedno, živeo je neki svoj život, previše je vremena prošlo, sigurno razmišlja kako da me ohladi. Spreman sam na sve.

Odjednom začujem zvuk poruke.

„Pročitao sam ponovo kada sam se vratio u sobu. Shvatio kako mi nedostaješ... Valjda nije sve ovo tvoje samo fikcija? Ima neke istine u svemu ovome, a?“

Skupio sam hrabrosti da izgovorim jedinu istinu koja je mogla isteći iz mojih usta.

„Naravno da ima, K. Ich liebe dich.“