Apotekar
Oko dvadesete me je uhvatila faza kada su mi se dopadali isključivo krupniji tipovi. Iako nisam baš sićušan, prijalo mi je da se osećam maleno i bespomoćno u njihovim snažnim rukama dok me koriste za iživljavanje i pražnjenje.
Naravno, priželjkivao sam više od toga sa ponekim šarmantnim ko bi mi zapao za oko, ali je pravilo bilo da je daleko korpulentniji, što je za mene tada lako mogao biti skoro svaki muškarac.
Hteo sam da vidim u čemu je fora sa tom muževnošću i šta je ono što žene opišu ‘da bude pravo muško!’, jer sebe nikada nisam video tako, niti tome stremio, pa i sam pol druge osobe i neki tome pridodat stereotip su mi o njoj vrlo malo govorili.
U toj apoteci je dugo radio moj drug, pa sam nastavio da tu dolazim i kada je prešao na drugi posao. Zamolio sam ga da prenese tom novom, koga je od ranije poznavao, da nemam uvek lekarski recept za ono što mi treba i da malo smekša režim jer se znamo preko njega.
Planirao sam da uglavnom iskukam lorazepam jer dve godine nisam mogao prirodno da zaspim, a za ostalo sam redovno kukao kod lekara pa sam često dobijao lekove iz njihovog šteka.
To i činim nekoliko puta kod novog apotekara, a on mi znajući me preko druga sve daje bez problema. Ali svraćam sve češće i već izmišljam razloge, samo da bih gledao njegove slatke brčiće i visinu sa koje me svaki put posmatra sumnjičavo i pomalo nadrkano.
Često sa njim radi i jedna žena još nadrkanija od njega i kad god je ugledam smorim se. Provalim u kojoj smeni je sam i počnem da praktikujem kasnije dolaske.
Rešim da mu sada redovno tražim kondome. Neke koristim, ali se većina kod kuće gomila neotpakovana, sve radim da mu izazovem burniju reakciju i probudim nešto što verujem da spava u njegovoj dubini.
Drug mi kaže da za to nema šanse, da se oženio još u našim godinama i da ima već veliko dete, pa procenjujem da je petnaestak godina stariji od mene.
Ostajem uporan jer mi se dopada sada i taj nadrkani stav pored njegove veličine. Mislim da i primećuje kako hipnotisan posmatram njegove krupne šake prošarane ponekom retkom ali oštrom crnom dlačicom koja proviri iz belog rukava dok mi pruža kesicu sa robom brzo kao da se plaši da ću ga samo jednom ščepati za ruku.
Gledam ga ravno u oči, a njegove crne i natmurene obasipaju me požudom koju u meni budi i mislim da neću još dugo dolaziti- ili ću ga nekako zbariti ili odustati.
Ulazim stoti put po isto, a on se muva negde između zabačenih ormarića. Po običaju smo popodne sasvim sami, ljudi uglavnom svraćaju u apoteke na centru, a ja sam vezan za ovu nešto udaljeniju.
„Je l’ opet isto?“, upita me izdaleka.
„Koje isto?“
„Pa stalno dolaziš po kondome“, prospe mi pomalo iziritiran.
„Da, da...“
„Hoćeš više pakovanja, pa da se ne cimaš ako ne živiš u blizini?“, dolazi do pulta i skenira me potpuno provaljenog i porumenelog.
„Pa... nisam baš blizu. A Vama smeta što ja tako svratim?..“
„Ne, nego mislim kako da ti olakšam. Čini mi se da više vremena provodiš šetajući i kupujući nego...“, pogleda u kondome koje mi pruža i nasmeši se.
„Nego što jebem?!“, odjednom se odvažim, sad ili nikad. Crne oči mu zasijaju postiđene.
„Haha... pa da. Rekoh da ti uštedim vreme...“, spušta pogled i polako odguruje kutijicu ka meni.
„Hvala na brizi. Sakupljam ih...pravim kolekciju. Ljudi sakupljaju razne stvari a ja eto, kondome. Zato nije fazon da uzmem pet pakovanja odjednom, nego da se svaki put obradujem novom“, blago mu namignem.
„Aha, dakle kolekcionar! Pa nije ti ni jeftin hobi, pravo da ti kažem. Ali eto, drago mi je da mogu da pomognem, baš su sad stigli i neki novi, ne znam da li si...“, saginje se i zavlači ruku negde ispod pulta. „Ali ako ih ne trošiš, onda ti je i svejedno..“
„Pa da... u potrošnji ne možete da mi pomognete... To je mnogo komplikovanije“, namignem mu sada malo jače i nasmejem se šmekerski kako znam da umem. Sad me već loži i ta tajanstvenost, i njegov biserni osmeh, i inteligentno verbalno prcanje.
Vidim da se neugodno stresao, i verovatno pomislio na svog poznanika a mog druga. Spustio je pogled i ponovo se odvukao do ormarića u uglu, kao da će ga tamo nešto umiriti.
Odjednom se vraća, ne pronalazeći šta je navodno tražio, i ispljune cifru na koju sam navikao. Ovaj put drži mi otvorenu šaku da mu u nju stavim novac.
Spuštam mu presavijenu novčanicu polako na dlan, gledajući da legne što manji deo nje a veći deo moje kože. Blago je pritisnem u sredinu kao da ga plaćam za neku izuzetnu uslugu. Nasmešimo se i odlazim. Kontam da sam mu se ovim sasvim smučio.
Eto me ipak opet, za tačno 24 sata, kao da me magnet dovukao. Samog sebe podsećam na nekog imbecila dok uporno bari žensku koja ga neće.
„Još jedno pakovanje?“, upita me odmah, sada skroz nasmejan.
„Ma ne... Bio sam u blizini pa svratio po navici“, vrtim se ne gledajući ga, zagledam neku policu sa raznim preparatima u bočicama.
„Onda ti verovatno treba nešto drugo a ne znaš kako da pitaš. Pa valjda si do sada prevazišao taj mladalački stid! Znaš, dođu tako po te kondome a uzimaju još razne brufene i aspirine kao... da ne bude upadljivo!“, priča odjednom više nego svih dana koliko sam dolazio a bio sam sigurno preko dvadeset puta. „A ja se onako uozbiljim i kad me pogledaju samo promene boju, haha.“
„Baš si bezobrazan! Nije lako uvek reći šta ti treba. A neki smo prirodno stidljiviji od drugih..“, snebivam se i uvijam, kada izlazi iz pulta i kreće da zagleda isto što i ja, na metar od mene.
„Pa dobro, moraju da nauče da budu uporni, tako kao ti...“, pogleda me sa visine a ona mi sada i nije toliko upadljiva koliko njegovo uspravno, otmeno držanje koje kao da ga uzvisuje dok mi zariva crne oči u zenice.
„Iskren da budem...“, počinjem usporeno, da bih pratio reakciju, a njegova rastuća blizina me sasvim zbunjuje.
„Treba do lekara da odem a znam da mi neće prepisati tako lako...“
„Šta ti treba?“, žurno i brižno me upita.
Vadim iz džepa spisak s redovnom terapijom i bojažljivo mu pružam papir.
„Uh, pa da... I ne bi trebalo često da ti prepisuje. Nikako van već dogovorenog... A ne možeš bez ovoga?“
„A mogu.. još par dana. Mislio sam... ako Vi možete... ako ti možeš, bar nešto od...“, skroz sam se sapleo a on mi sve bliže. Napokon se udaljuje, i dalje gledajući u spisak.
„Problem je što nije stiglo sve ovo... Jedino da nazoveš ili svratiš, ili da ti javim kada stigne.“
„Pa hajde nazvaću, daj mi broj“, procedim, nadajući se da će mi dati svoj a ne broj apoteke. Vraća se za pult da mi ga zapiše.
„Neću smarati, obećavam...“, nasmešim se kiselo pa požurim da vidim šta zapisuje. Vidim da ispisuje cifre mobilnog telefona, a osmeh mi je odmah širi i slađi.
Zahvaljujem mu se tim osmehom bez dalje reči, a u tom trenutku ulazi mu par starijih ljudi koji gunđaju nešto o razlogu zašto dolaze, pa rešim da se za danas izgubim.
Sutradan mu šaljem poruku umesto odlaska tamo. Samo da li je nešto stiglo. Odgovara mi za sat vremena da je stanje bez promene.
Ludim, odlazi mi se da ga vidim, ali sam zasrao i sada više nemam dobar razlog, a i treba malo da iskuliram. Da sam sakupljao spermu izbačenu u mislima o njemu tog dana, verovatno bih nakupio čitavu kantu.
Pred noć se smirujem i vraća mi se depresija, poželim da ga kontaktiram ponovo ali uspevam da odglumim da sam normalan.
Ujutru jedva čekam popodne. I ne dočekam. Uzimam telefon da ga upitam istu stvar, kad vidim da je njegova poruka stigla rano a nisam je ni video.
„Stiglo ponešto... Pa ovo su teške droge, mladiću.“
„Samo takve konzumiram, šta da ti kažem. Kada da preuzmem?“
„Nisam danas u apoteci, Anja radi da bi imala sutra slobodno. Ali je kod mene lek, da ne brineš.“
„Pa možeš li mi ga dati? Gde da se nađemo?“
„Gde god hoćeš, a imam osećaj da ćeš me sada juriti na kraj sveta.“
„Hoću, da znaš. Ali ne zbog leka.“
„Onda je zbog novih kondoma! Hajde javim ti se čim završim nešto kod kuće.“
Uporno me doživljava neozbiljno, valjda zato što njemu tako i delujem. Šta znam ja o životu, on ostvaren čovek sa porodicom, u nekim privatnim obavezama, a neki klinac ga smara sa antidepresivima.
Odlučujem da čekam poruku i ne javljam se više dok me se ne seti.
Javlja se kada već padne veče.
„Evo me, da ne misliš da sam zaboravio. Gde se nalaziš?“
„Ja sam kod kuće. Gde da dođem? Nisam mislio da si me zaboravio, bar ne tako brzo.“
„Haha, pa hoćeš da sednem u auto da ti to odmah donesem?“
Izlazim, stigao je za tri minuta. Otvaram vrata auta i nasmešim se. On me gleda, a leka nigde.
„Pa gde je?“
„Eto vidiš koliki si zavisnik.. Hajde uđi, ne smrzavaj se.“
Sedam na suvozačevo mesto, mrak oko nas, mrak u kolima.
„U pravu si, ne mogu baš tako lako da zaboravim...“, primećujem da se okrenuo i gleda u mene.
„Kako da i zaboraviš tako dobru zaradu?! Koliko sam nakupovao onih kondoma, verovatno ćeš imati trinaestu platu!“, smejem se i zajebavam već pripremljeno.
„Ma ne to, nego... Otkud ovi lekovi, šta ti se desilo?“
„Sad ćemo da pričamo o tome? Ma daj. Nije ništa, oduvek sam ovakav. Treba da živim na Marsu pa mi neće trebati lekovi.“
„Mislio sam... da možda promeniš nešto u životu, ne znam kakav problem postoji...“, sav se predao analizi. „Da malo putuješ, ne znam, da se družiš, mlad si i... šteta je ovo, da ovako...“
„Ja tebe ništa ne razumem. Mani me tih sranja, imam ćaleta za to.“
„Uh, pa ne moramo se vređati. Ja jesam stariji ali... Voleo bih da to ne gledaš tako, da budemo... prijatelji.“
Vidim gde to vodi i sve sam nervozniji. Pitam se gde je strpao lek da ga samo zgrabim i nestanem.
„Dobro, prijatelju... Koliko treba da ti dam za to? Žurim...“
„Ne treba ništa. Hteo sam da pomognem...“
„Ok. Mogu li dobiti lek?“
Kroz polutamu ugledam kako zavrti glavom kao da se nećka i priprema novo pitanje.
„Je l’ me zajebavaš?! Jebote nisam bio kod psihijatra nego u jebenoj apoteci!”
“Imaš li sa kime da razgovaraš? U kritičnim si godinama, šta ako zalutaš.. Smem li da te pitam, imaš li devojku makar, i jesi li je imao?”, nastavlja uporno, sasvim izvijen ka meni.
“Dobro, ćale…”, zavalim se leđima u sedište, ispružim noge, ostajem na analizi. “Imam dvadeset, šta je tu kritično, momci su se ranije i sa pet manje već ženili… kao ti!”
“Ja jesam malo poranio, da ti kažem… Ali eto, desilo se. A ima li neka devojčica, a? Da ne budeš tako usamljen.”
“Nisam usamljen, imam društvo za kafanu, tri dobra druga kao da smo braća, i dve drugarice…”
“A cura je l’ bilo?”, osećam da mi približava lice.
„Pa jeste, ali... više volim muške.“
„Au... Stvarno?! Pa zato ti i jeste tako...“
Pogledam ga i odskočim. Izlazim. Zalupio sam mu vrata. Ostajem da stojim kraj auta. Tražim cigare koje nisam poneo. Prolazi nekoliko minuta.
„Hajde... vrati se..“, otvara moja vrata.
Vraćam se. U grlu me odjednom pecne suza iz devedeset i neke.
Sedimo i ćutimo. Ispružen je u sedištu isto kao ja, odustao od analize. Ne mrdam, samo pružim levu ruku ka njegovim pantalonama, sa strane opipam džep.
„Nije tu...“, šapuće.
Okrećem se ka njemu i desnom rukom opipam levi džep, opet ništa. Već sam savijen preko njega.
„Onda je u jakni...“, zaključujem glasno i prepipavam ostale džepove. Zalazim nervoznim prstima ispod otkopčane jakne, kada se promeškolji i izdigne prsa.
„Gde li ga kriješ?!“, nasmešim se, prepipavam mu majicu pa je zadignem. Dlan mi je na njegovoj goloj koži.
„Pretraži sve, hajde...“, odmahuje opet glavom, sada ubrzano, u iščekivanju, jednako nervozan.
„A žena, dete?!“, namerno ga bockam, provlačim ruku do oba ramena, pa se vraćam na njegov stomak, mazim ga silovito dok mu drugom rukom podižem majicu do vrata.
Guši se, odgurne me slučajno da se reši jakne. Skida je i baca iza mog sedišta kao da mu više neće trebati.
„Siguran si? Ipak sam kritičan i problematičan?!“, pitam i spuštam usne na njegov stomak, kružim, ližem ga, pa se popnem do bradavica, sisam mu sve dlake i već su mokre od mog jezika, a veliki dlanovi mu prekrivaju moje uši kao da me uvlači u sebe.
„U torbi mi je... Ispod tebe“, govori mi, a niko više ne mari za antidepresiv. Samo hoće da se spustim niže, što pre.
Pronalazim torbu, otvaram je. Poneo mi je i one nove kondome. Sve besplatno, a skupo ću platiti ovu fascinaciju. Na dnu je i moj lek, upoređujem ga sa džombom koju nazirem između njegovih nogu.
Pobacam ono što je moje pod svoje sedište, i brzo napipam dugmad pantalona da ga otkopčam. Mazi me nežno po glavi, a ja sam sve osim nežnosti. Razbesneo me je i sada ću samo da uzmem ono što mi treba.
Nisam mislio da mu je tako visokom i krupnom baš ovoliki, ali mu kurac svojom veličinom blista u polumraku, već slinavog ogromnog glavića i ispruža se ka meni.
„Nemoj... Dođi“, povuče me rukama na sedište taman kada krenem da se spuštam.
„Zašto?! Hoću...“
„Dobro, ali hoću i ja...“, privlači me skroz sebi, počinje da me ljubi i po koži i po odeći, iznenadni niz divljih poljubaca čine da se skroz izgubim. Zadiže i on moju majicu svojim velikim i vrelim šapama, a onda mi spušta trenerku dole, smeši se mom kurcu koji iskače željan poput njegovog, a ipak mi deluje naspram njegovog mnogo sitniji.
Mnogo je jači od mene i presavija me preko sebe, tako da mi usta završe tamo gde su i trebala, progutao sam mu kurac u ovom naletu skoro do gušenja.
Ali se topim dok mi on jednom rukom trza kurac ispružen na njegovoj nozi, a drugom mi stiska i mesi guzu takvom jačinom pokreta da se samo izvijam i glavom padam sve dublje na njega dok mu već gutam i nežna, dlakava jaja a on me trza iskusno i hitro kao da mu je bitniji moj užitak.
Započinje stenjanje koje me prepaljuje da u sekundi svršavam, a on zažmuri u razočaranju što su mu pantalone odjednom skroz isflekane. Gledam ga sa izvinjenjem u očima, a skoro umirem.
Na moje zaprepašćenje, tako polužmureći oblizuje prste kojima me je doveo do ovog orgazma, a prste druge ruke povlači sa mojih guzova i gura ih u moja otvorena usta. Sisam ih kao naređeno, uvlačim što dublje mogu da ih dobro namočim za ono što mi priprema.
Vraća ih na moju guzu, pa polako klizi među guzove. Vraćam i ja njega u grlo, sasvim se ispružam preko njega, a on mi ugura kažiprst i srednjak odmah duboko, zna da neću vrisnuti jer su mi usta puna kurca. Jebe me prstima glatko i brzo, zabija ih kao lud dok ga isto tako gutam, kao da smo se u ovu pozu namestili na najudobnijem krevetu tako da nam je sve na ruku i bolje nam ne bi valjalo.
Izvuče ruku iz mene pa me pljesne po dupetu nekoliko puta, sve jačim udarom me na sebe nabija, pa vrati iste prste duboko u mene dok mi se anus oko njih zateže a čini mi se da ga to izbezumljuje.
Nabija mi glavu nadole sve jače dok me drugom rukom sve snažnije siluje, uživam a znam da će trajati još kratko, sve je tvrđi u mom grlu, sve veći i pomera se unutra sve brutalnije, ne pita mogu li da izdrže moje grlo i moja guza ove veličine, a upravo to me pretvara u vodu, znoj i vlagu u koju što dublje prodire nje je sve više.
Rastače mi pamet dok mi ispunjava obe rupe i potvrđuje teoriju da ima nešto u veličini i snazi, ne kaže se ipak to za džabe.
Zariven mi je već daleko iza grla, bez ijednog vađenja, i osećam da počinje da me filuje jako i brzo kao iz nekog šprica dok ga pomeram u sebi i isisavam sve kako očekuje. Uzdrma se ceo i zavrti one svoje ogromne prste u meni da obojica zaječimo u istom trenu, i još neko vreme ne puštamo, ni ja njegovu kurčinu niti on moju rupicu.
Ližem ga polako dok mi ispada iz usta, a on izvlači prste iz mene pa me samo na kraju još jednom muški pljesne kao dobru i poslušnu kurvu.
Zadovoljan je što su pantalone samo jednom isprskane. Ponovo se zezamo, ovog puta ne negodujem i ne serem previše. Slušam ga, govori mi da ozbiljno smanjim lekove. Ima nešto zaštitničko u njemu, ono očinsko i nežno u tim zenicama koje u drhtavici treperavo nazirem.
Izlazim iz auta smočen i raščupan. Dohvatim one svoje dve kutijice. Osmeh mi stoji kao kalup koji ne mogu da skinem.
„Vidimo se nekad... Ili ne?“, pitam ga, ipak on odlučuje.
„Voleo bih... Ali ne čekaj predugo sa svim onim pakovanjima iz kolekcije!“, trepne dugo, čvrsto i slatko, a crne oči samo jedna zapaljena iskra razlikuje od potpunog mraka.
Posle nekog vremena drug me pita kako mi se čini novi apotekar, razmišljam li još uvek da ga muvam.
„Ma kakvi, bio si u pravu, preozbiljan je. Nemam tu baš nikakve šanse.“
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 4 Dec, 2023
- 2885 pregleda
Jebote život kakva prica. Svaka čast!!!