Priča iz rumunskog sela

Tiborove kafanske priče niko nije uzimao za ozbiljno dok jedne subote nije sa sobom poveo čoveka za koga je tvrdio da može da dokaže neku od tih prepričanih dogodovština.


Konobar nam je odmah povikao da ga odnekle zna. Bio je to Moti, koga dugo niko nije video, a koji se u mladosti interesovao za kinematografiju i učestvovao u snimanju nekoliko filmova bivše Jugoslavije. Naputovao se i nauživao, bio je sada sedi starac koji se dosta dobro držao. Još uvek mu je prijala poneka rakija i dobra priča.


Okupili smo se za šankom oko njega kao da nam je stigao iz nekog dalekog kraja.


„Sećam se kao da je juče bilo kada sam se mojima pohvalio da nam je film stigao u bioskope, nisu verovali da će iko ikad gledati to što mi radimo. Delovala su im kao bajke moje pripovedanja o snimanju, o glumcima, o događajima. A ipak, ljude je to ranije, u mojoj mladosti, dosta više interesovalo... Bio sam običan kamerman, i u to vreme, sedamdeset treće, na poklon sam dobio svoju prvu kameru. Ali je počelo da me interesuje mnogo više kad je onomad...“


„Moti, ispričaj nam o Rumuniji!“, klepnuo ga je Tibor po ramenu, a naših desetak očiju se odjednom širom otvorilo.


„E, pa ovako. Bilo mi je dvadeset i dve tada, već sam počeo uveliko saradnju sa našim rediteljem koji je živeo u Pešti, za lokaciju je odabrao jedno rumunsko selo nadomak Hunedoare, imao je zamisao da snime nešto nalik Leptirici, ali sa istorijskom podlogom, i ako bude išlo da možda ima nekoliko epizoda kao ove mini-serije danas. Ali je to zamislio kao preteču svega, čitavu filozofiju o drevnom ženskom vampiru... I pošao sam tada kombijem sa njima, sa mojom verenicom Avom, jao kakva je bila onih dana, uf, da ste je samo mogli videti, momci, nosila je suknju od...“, šuška prstima, ne može da se seti naziva materijala.


„Šta se tamo desilo, Moti? Ono što si meni ispričao o ljudima u tom selu...“


„Aha. Pa stigli smo tamo kasno uveče, smestili su nas u manju krčmu, gostionicu neku, nisam mnogo ni pratio kako su se po sobama rasporedili, bilo mi je bitno da budem sa mojom Avom i da mogu da je štipkam... hehehe! E, a naš reditelj se odmah raspitao kod gazde o svemu, gde koga može da priupita o verovanjima u kraju, da istraži još štogod od detalja kako bi sve što bolje uspelo i bilo verno prikazano, pa su mu rekli da se obrati kod nekog imućnog zanatlije koji im dođe kao neki predsednik zajednice mesta i svakako mora dati odobrenje kada neko sa strane dođe da nešto pravi i beleži na toj terioriji jer dosta od tih običaja strogo čuvaju za sebe i ne vole baš strance, ne vole da im se iko tu meša...“, srkne Moti jednu ljutu naiskap pa nastavi, a mi pratimo kao zapete puške da li će i koliko potvrditi Tiborovu priču koju sam pamtio kroz maglu od pre par godina.


„I ode on odmah ujutru tamo, nema ga dugo, naša cela ekipa već obavila ručak u krčmi, taj njegov scenarista pobesneo, a on se vraća tek posle tri, skoro već pada mrak, zimsko je vreme. Pitamo ga mi šta je bilo, šta je saznao, s kime je pričao, a on ko oprljen, kao da su ga mlatili tamo, samo ćuti. Ispituje ga taj kolega, blizak mu prijatelj, šta dalje da menja u tekstu ili da sve ostane isto, pita ga gde nam je tačna lokacija i kada počinjemo, glavna glumica neka crnka lepa sisata sva se već unervozila, a on se otima, viče da ga pustimo, pa kad već dignemo ruke odjednom kao da se nešto provali u njemu i otpočne. Kaže da je pričao sa zanatlijom i njegovom porodicom i da su mu nešto bili čudni, da isprva nisu hteli mnogo da mu kažu, sipali mu rakiju i popio je par kao ja sad ovde, ponašali su se normalno dok nije krenuo da ih dublje zapitkuje. Zanatlija je mlad čovek, kaže, ima troje sitne dece, bogati su kao da je vlasnik celog tog seoceta, ne interesuje ga mnogo šta ćemo snimati dokle god ne uznemiravamo narod, tako kaže, a ovaj kaže ne znam šta pod tim misliš, nećemo nikoga dirati. I tu se oni rastanu, kada se zanatlija već okrene za nekim svojim poslom a za našim rediteljem na stepenice istrči njegova žena i kaže mu sva zadihana onako tiho da ona poznaje dosta od istorije i običaja i ona će im pomoći. Kako je nju pomenuo, sav se izobličio i zacrveneo, shvatili smo da nije ostao ravnodušan i da mu se ta mlada veštica odmah uvukla u gaće, hehehe, pa smo ga razumeli i više ga nismo čačkali, rekao je da će je možda dovesti da ide sa nama i ispriča nam što zna, a mi mislili bogzna šta mu se desilo tamo, jer se vratio kao da su ga ognjem opekli...“


„Šta je bilo dalje?“, usmerava ga Tibor. U kafani totalni muk i čuje se samo Motijev hrapav, starački glas.


„Krenuli smo sa snimanjem, on se video sa njom i objasnila mu je gde je najbolje, nismo znali šta tako dugo radi kad ode, nagađali smo da se jebu valjda, da prostite, pa uz to i skuplja neke ideje od nje. Dolazio bi sav radostan i pričao nam koja scena treba pored šume, koja u starom zamku, a koja na nekom starom groblju njihovom, koje je bilo problem osvetliti noću za te potrebe... Da vam kažem, ja nisam pročitao scenario, i te scene nisam voleo, malo me neka jeza hvatala, šta ako se stvarno pojavi neki vrag, na tim prostorima ih je po predanju i bilo... Nisam voleo to-“


„A je li doveo nju, da je vidite?“


„Da, došla je jednom, jednog dana na snimanje, jer je morala da nas odvede na mesto koje on nije znao sam da pronađe. Objasnila mu je, ali morala je da nam pokaže put. A radovao se valjda i on da nam pokaže nju. Dojurila je žurno kroz šumu, a duge crne suknje su joj bile umuljane blatom dok je trčala, bila je mršava i kao da uopšte nije imala grudi, jedan od glumaca mi je šapnuo kako bi voleo da prevrne takvu seljančicu, a meni se nije dopadala. Imala je neko lice kao dete, valjda zbog zategnuto svezane kose, videlo se da se te žene strogo oblače do grla da ne bi ništa pokazale, a nekako sve sa nje spada, vijori se, kao da neke svilene krpe nosi sred zime. Upali obrazi su joj potamneli od vetra, ma sitna kao da je onaj njen bogataš nit hrani nit je pošteno obuče, kako li mu samo ovakva rodi troje dece!... Oči joj male i nešto čudnovate, kao životinjče neko iz šume, pitao sam se kako se ovaj naš baš za to zalepi, nit sise nit dupeta, što bi rekli...“, sune novu rakijicu, konobar samo doliva.


„I, ostane ona tog dana, odvede nas do kraja šume, ovaj naš se ne odvaja od nje, vidim kako je pogleda i topi se, ona ne reaguje tako, brza je i uglavnom rukom pokazuje, kao da se od nas drugih stidi što naš jezik jako malo zna. Završimo za taj dan, od tog hladnog vazduha na proplanku svi nam glumci ogladneše, i ja se već smrzo i čekamo ovoga da se s njom pozdravi, zavuko se sa njom iza nekog brdašceta, ne vidimo ih, samo se on odjednom vraća, ceri se kao lud, pomalo smo ljubomorni a malo nam i nije jasno do čega je... Sedamo u taj naš kombi, i prvi ga onaj glumac zajebava, Je li ti, baš si našao ovu Rumunku bez sisa, pored svih debelih i jedrih seljanki? Jer nagledali smo ih se već raznih, i stvarno je svaka bila bolja od te njegove, još udate. A on opet ćuti, pa skrene temu na film i na scene koje treba sutra ponoviti. Ovaj nastavi da ga davi kako mu ta njegova ima i dva različita oka, jedno je braon a drugo plavo, mora da je prava veštica!“


„A i ti si sreo neke seljane?“


„Ja sam se bio nešto udaljio od ekipe, bio je s nama još jedan kamerman koji se početnički razumeo u snimanje, dovoljno da me odmeni koji dan, da odmorim i onda bih obišao malo po selu, našao nekog matorog koji je prodavao jeftino cigare. I baš njemu pomenem kako su dobre te seljanke, a na to mi on kaže Pazi brale da ne bi bacio oko ni na jednu jer ćeš najebati, upitam ja što, šta fali, kaže Ovde je kod nas zakon da žena skoro nigde bez muža ne odlazi, osim ako je on negde zaposli, i to je on strogo obilazi i proverava, ne veruje se ženama, bitno je da se udaju i skrase. Pomislim ja pa stvarno je onaj u pravu, možda su veštice, naš reditelj je došao na pravo mesto za svoju inspiraciju, samo da ne najebe! Nekih dana opet im se priključim, već je pri kraju snimanje, napolju hladno i da mi nema moje Ave da me ugreje prokleo bih tu nedođiju i ostavio ih tamo sve!“


„A reditelj?“


„Nema ga dugo od one njegove, i jedno veče se već zapitamo da ga nije kakva zver u šumi načela. Treba ujutru poraniti i još završne scene odraditi, on još ne stiže a već je ponoć, nalili se mi svi nekog gazdinog vina, lumpujemo i pevamo u krčmi, Ava mi se napila i hoće da se popne na sto, ja je smirujem, pa joj zavučem ruku pod onu suknju... Kad eto ti njega. Opet ko oprljen, al ovog puta nešto gadno ne valja, smrko se i kao da se trese, ali to njegovo nije od zime. Sruči se na jednu od drvenih klupa u krčmi, mi se svi okupimo ovako ko mi ovde, pa ga propitujemo polako šta je sad moglo biti. Skroz je beo kao da je sreo nekog stvora iz tog svog filma. I, ljudi moji, počne on priču. Nije smela ta njegova da se od muža sastaje sa njim, potajno su se viđali kad se iskrade, čekala bi da onaj nekud ode, čekao ovaj naš nju skoro dok se sav ne smrzne, šta ti je ljubav i ludilo u gaćama, ni mraz ga ne smiruje... I dođe mu ona svaki put, pitamo da li je jebao, kaže ne da se, pa se sva zastidi i kaže da ne može. Navaljivao ovaj onoliko puta, ali ne ide. I to veče kad je došla obećao je sebi sad il nikad, da je pritisne i bar malo pomiluje, da se čovek zagreje, zna da još danas ostaje, sutra završavamo i uveče putujemo nazad.“


„Šta se desilo kad je došla, Moti?“


„Došla ona, Marcela, kako on nju zove, a nije se ni zvala tako... Nije znao šta ga čeka, nije ju ni trebao dirati... Okasnila ona opet dok je čekala da zanatlija ode od kuće, stiže na taj deo farme gde se sastaju i gde jedan gazda drži magarce, više mu ko štala dođe, i tu on nju ščepa, obori u balu sena, vrišti Marcela a kaže on- kao da ne vrišti onim svojim ženskim glasom, odguruje ga nekako muški, al on ne odustaje, stariji je i jači je, prevrće je da joj poskida one suknje, udara ga ona i mlati, čupa, kad se uvuče dublje, iskida joj one tkanine, i ima i šta da vidi... Napipa joj kurac, ljudi moji! Toj maloj seljančici... Trgne se on, ostavi je onako na senu da leži, ne zna se kome je gore, njemu što se zgrozio ili njoj što je razotkrio... Ne zna šta ga obuzelo, jedva je disao kaže, mislio da li da odmah nazad pobegne, ali je samo pao dole i ostao da sedi naspram nje, ćute oboje dok oni magarci u štali njište, uznemirili se od te silne borbe njihove. Šta si ti kog đavola, pita naš reditelj, pa mu ona ispriča svoju priču, nije ni Tibor verovao kad sam mu rekao-“, pogleda Moti u Tibora, a konobaru flaša rakije stoji iskrivljena u vazduhu, pretvorili smo se u deset ušiju i čekamo rasplet.


„Kaže ona njemu ne zove se Marcela nego Marcel. Da je rođena kao muško, a imala joj majka još tri mlađa sina, živeli su u bedi, sirotinja, i reši da Marcela kao najstarijeg odeva u devojčicu i nameri da je uda kada stasa za tog bogatog zanatliju. Dogovorila se već bila sa njegovim pokojnim ocem, on je rekao Ovaj moj nijednu neće hteti, uhvatio sam ga sa par muških! Pa su našli zajedničko rešenje da niko ne pati, i da selo ne sazna za takve sklonosti zanatlijinog sina..“


„Kako da niko ne pati, a Marcel?“, upitam ja, a Moti me po prvi put pogleda, i klimne glavom da će nastaviti.


„Od njega je ta mati napravila devojčicu, on je tako živeo od malena i to je postao, ponašanjem i navikama, nosio te duge suknje, ženske bluzice, a nije smeo ni da pisne, morao je prehraniti majku i trojicu braće...  Selo zabačeno, ko tu mari za čiju patnju, van sela nikad neće niko saznati. A mati mu se, ta matora kurvetina, kurvala s nekim u selu i rađala decu koju su podvalili Marcelu i zanatliji da ih odgoje kao svoje, jer je neki glas jednom prošao o svemu tome.. neko je bio posumnjao i razglasilo se.“


„U, čoveče, pa ovo je gore of tog horora što ste snimali...“, oglasi se Tiborov drug koji je često vikendom pio sa nama, uhvatio se rukama za glavu.


„Baš tako... Ispričao je taj mali, ta mala, kako god je zvali, Marcela, da ih je i otac gnjavio i tukao dok je bio živ, a ni posle nije bilo bolje, samo se Marcel nije bunio niti je smeo, naučio je da živi kao žensko i niko ne bi saznao da ga naš reditelj tada nije ispipao!“


„Pa jesu nastavili šta, ili je ovaj otišao?“, upita i konobar udubljen u priču.


„E narode, pa rekoh vam dugo se nije vraćao, već smo se zabrinuli. Ostao je da sasluša celu tu njenu priču, lud je za tim pričama, valjda je odmah i od te priče zamislio čitav film... A izgleda mu i nije puno smetalo što mu njegova draga ima kurac, hehehe! Ispričao nam je sve, a mi onako polupijani još se svemu smejali, on ozbiljan pripoveda nam sve u detalje, ovi moji urlaju i cerekaju se, a bogme od te priče nije nam bilo svejedno, niko tu ništa sem nas dvojice i nije jebo, ja moju Avu, a ovaj naš s tim njegovim malim ko zna šta je radio...“


„Znači ipak je nečeg bilo?! Pa to mi nisi rekao!“, žali se Tibor i mrko gleda u Motija.


„Pa ne bi mi ni verovao! Bilo je, izgleda da nam je reditelj dugo samovao i snimao! Pričao nam kako joj prilazi, u toj bali sena, leže pokraj nje. Rekao joj da on ne mari, da mu je žao zbog svega što je proživela... proživeo, i da želi da ga odvede iz sela, samo gde, ne znam da li je mislio o tome. Krenuo kaže da ga ljubi kao dok je još mislio da je žensko, i ništa drugačije nije bilo, a kad pomisli na onu gomilu u gaćama, nije mu baš lako. Ljubili se tako, a Marcel mu samo pogura obe ruke nazad pod te suknje, ovaj se izgubio, ali pipa ga opet i trlja, svidelo mu se kad vidi kako ovaj uživa kao nikad pre, nikog nije ni bilo da neku nežnost dobije, možda ga je onaj zanatlija samo jebavo tako iz navike. I kaže ovaj naš, rešim ja da se malo spustim, zagnjurim ispod da vidim kakav je. Znam nema pičke koja mi je trebala, ali da vidim šta to ovaj krije. Raspleo je kaže one duge ženske pletenice, zbunio ga tako da više ne zna s kime je ni ko je, izgubio je razum činilo mu se, želja mu je bila samo da tu ostane. Mazio mu natekao kurac, dugo savijan u ženskoj odeći i stezan da ga niko ne vidi, izmučen i crven jadan, oslobodio ga je i narastao mu poprilično, nije ga mogao u usta strpati! Onda ga je Marcel zaustavio, spretno ga onim veštičjim rukama okrenuo ka senu, nije se opirao naš umetnik, a ovaj ga natrćio i izjebo, ljudi moji, kaže da mu u životu ništa nije bilo slađe!“


„E sad već sereš, Moti, baš je tako rekao?“, zeza ga Tibor.


„Ma to nam reče, života mi, kanda je i sam bio... odavno isti. Samo nije mogao nikud da ga povede, hteo je, kaže, ali...“


„Zašto? Mogao ga je odvesti sebi u grad, kad su se već tako našli...“, zainteresovao se drugar od kog to nismo očekivali.


„A gde bi s njim, moj druže, sedamdesete ovde nisu bile baš liberalne... Možda je i pokušao. To zadnje veče, pre nego što smo se spakovali u kombi. Otišao je da se pozdrave, bili smo spremni da sačekamo da podele još neke svoje nežnosti, polako smo večerali i prebacivali stvari, kad se vratio odjednom, nije prošlo pola sata! Pitamo ga šta je, kaže nije ga ni našao. Jurio je do zanatlijine kuće, tražio da uđe da mu vidi ženu, lagao ga da joj nešto duguje, kada se ovaj iznervirao, rekao mu da ne navaljuje, da je Marcela otišla i napustila ga, samo je ostavila ceduljicu da se neće vraćati i da je ne traži. Tako se ovaj naš vratio ko popišan, i dok smo se truckali kilometrima preko granice, smenjivali smo se u vožnji dok bi drugi malo odspavali, a kad god smo u njega pogledali, gledao je kroz prozor, nekud u gustu noć, i oka nije zatvorio. Jednom sam zavirio da ga bolje pogledam, i gledao sam ga par minuta a on ni trepnuo nije. Kao mrtav, a diše. Nekoliko dana posle je rekao da film prepušta scenaristi jer su se nešto posvađali. Odustao je od snimanja i ekipe, od svega, vratio se u Peštu i više ga nismo videli. Ostao je i film nezavršen, taj njegov kolega nikad nije imao tako dobre ideje. Eto, ljudi moji, moram poći polako, brinuće se moja Ava...“, okreće se polako od šanka, mahne nam svima svojom sporom rukom, pa se ponovo okrene.


 „E još vam nisam rekao, pre nego što smo krenuli, prošetam ja do onog matorog po cigare, da imam za put, onog što je imao jeftine. I kaže mi on nema ih više, sve je prodao! Pa kome sve dade sred ove nedođije, izderem se ja, kad on kaže da je bila jedna seoska devojka, platila mu dobro da je obezbedi cigarama, kaže ušla je trčeći, sasečene kose na kratko, kakvu je nikad nije video, povikala muški da joj preda sve, nešto je bilo kao đavolje u njoj, sva užurbana kao da beži od nekoga... A njemu bilo žao njene matere, kaže bile su dosta vezane. To mi je bilo čudno, ali eto nije znao celu priču...“


Ispraćamo starog Motija, Tibor ga drži pod ruku jer malo teže hoda, malo je više i cugnuo pa će ga odbaciti kući. Konobar nam doliva još po jednu, i tišinu prekida novi žamor. I Tiborov drug nas pozdravlja i odlazi, a ostala trojica započinju neku svoju priču. Načujem tek po koju reč, ostajem još dugo da ćutim.

Kategorija:
TV/TS/CD erotske priče 


  • Nema komentara