Priča o najboljem drugu
Svog najboljeg druga u ovim pričama često zovem Alen. Nekako je jednostavno i lepo, baš kao mnoge njegove osobine. Ponekad je i Viktor, moj pobednik, a i onaj koji me često zajebe pa tako odnese pobedu. Blesav je i zna sve o meni, a ipak nas tolike godine nisu razdvojile. Udaljile malo jesu, ali još uvek nađemo način da nadoknadimo. I moje maštarije o njemu su mu poznate, odbija da pročita išta od toga, kaže iz straha da ga ne bi zagrejalo, kao i uvek zajebava me.
Kao da je oduvek bio tu. A samo od osnovne. I najvažnije, bio je tu kad je bilo najgore. I ostao je, iako se oženio, sa zakašnjenjem kako bi on to rekao. Pre četiri godine je dobio preslatku ćerkicu koja me obožava. Žena mu je pet godina mlađa od nas ali ga je dobro uštimala, i pored nje se uozbiljio kao uzoran supružnik. Mislim da je nikada nije prevario, a poneko naše zezanje otkad je u braku se ne računa, jer je deo njegove zajebancije.
„Videćemo da li ću biti bolja od tebe“, rekla mi je šaljivo njegova Lidija kada su se venčali. Ja sam ga pogledao u šoku, a on mi nasamo objasnio da ju je slagao da je bio sa mnom.
„Šta, ne imponuje ti? Vidi kakav sam, ko bombona mi stoji ovo odelo!“, malo je popio pa je još luđi.
„Pa što lažeš rođenu ženu, ljubi te prijatelj tvoj?“, prilazim i nameštam mu kravatu, a on se malo nakostreši.
„Bolje da odmah sazna najgore, pa će joj posle sve pasti lakše!“
„Koja si konjina... A možda ja i ne bih više s tobom... I malo ti tesno to odelce, da ti kažem, jebeš mi sve ako ne pukne!“, štipnem mu dva zategnuta dugmeta na stomaku.
Jeste se bio malo ugojio. Uvek mi je zavideo što kroz mene pivo samo protekne, a njemu začas napravi stomačić.
„Eh ne bi ti sa mnom... Zaboravljaš da ja znam one tvoje, sve kakvi su bili..“, ispravi se i uvuče stomak zbog dugmadi, frajerski raširi ramena kao da priča s nekom ribom a ne sa mnom.
„A po čemu si ti bolji od njih?“
„Pa ja te znam mnogo duže... Nisu oni pročitali šta tebi treba“, ne gleda me u oči, odbaci prstom poneku nevidljivu mrvu sa rukava.
„Treba mi piće kad me ovako bariš, Alene“, ostavim ga i odem da se malo dolijem.
Opet sretnem Lidiju. Kad me je upoznala, na početku njihove dvogodišnje veze, ispitala me je valjda sve od imena pradede pa do krvne grupe. I jednako je ostala zainteresovana za sve što radim kao da joj stvarno na čudan način izazivam neku slatku ljubomoru koja nas povezuje. Ponekad mi laska, a ponekad mi je neprijatno. I ja bih rado bio na njenom mestu, ali bar ćutim o tome.
„Lep mi je danas, baš se skockao!“, kaže mi dok ga zajedno gledamo a on se pozdravlja s nekim gostima pa ponekad baci pogled da proveri da mu nije odletela ona dugmad.
„Dobar je, mada, imao je i bolje dane..“, zezam je.
„Misliš da je ružniji otkad se ugojio?! Meni je baš sladak, meda moj!“, sklopila ručice u krilu kao devojčica kad se raduje voljenoj igrački.
„Ma nije ružan, daleko bilo, nego se zapustio malo.. To ga je upropastila vaša duga veza, nema više zašto da se trudi!“, namignem joj, a ona me lupi po glavi.
„A stvarno, niste nikad ti i on?...“, pogleda me malo duže.
„Ma kakvi, šta ti je... Samo sam mu jednom popušio a on to svima ispričao kao tebi, pa više nisam ni hteo...“
„Sebastiane!!!“, sada me već mlati, podiže ruke u uskoj venčanici, uštirkana gospoda preko puta nas čudno gledaju.
Lep su par, i to je ono što je želeo. Bar mislim da jeste. Ako ne, ubedio je sebe da je tako, pa mu dođe na isto. Nije zahtevan, lako ga je usrećiti, čini mi se, ili prosto ne traži previše. Ne traži nemoguće. Nije komplikovan kao njegov najbolji drug. Zato se dobro i slažemo sve te godine.
Zna da mi začepi usta kad treba, a zna i da me posavetuje. Nekada davno, sanjario sam da mi nečim drugim ta usta začepi, ali nije bilo nade. Pokušavao sam, izokola, na finjaka, pa na kvarno, ali ne. Samo, bilo bi mi lakše da me nije prckao stalno ovako kao na dan svoje ženidbe. Uvek je moralo da procuri nešto poput te laži za Lidiju, neke sitne gluposti da bi ispalo smešno, a kažu da u svakoj šali ima istine.
U osnovnoj je bio među najkrupnijima u odeljenju. Branio me kada bi me neko od starijih dirao, ali uvek da ne bude baš primetno. Nisi devojčica, govorio je. U srednjoj smo se već izjednačili visinom, upisali različite škole. To razdvajanje kao da nas je zbližilo i koristili smo skoro svako veče da lutamo zajedno.
Već tada sam primećivao da mnogo više zagleda devojke nego ja. Doduše, meni su tada svi sem njega bili dosadni, i voleo sam kada smo sami, a to je bilo retko, društvo je bivalo sve veće a ubrzo je pronašao i devojku.
„Ne znam kako ću, jedan mi je rekao da ona baš voli... velike, znaš...“, rekao mi je u poverenju jedno veče kod mene. Retko smo bili kod njega jer su njegovi uvek bili u nekoj zavadi.
„U jebote... Pa koliki ti je?“
„Jaoo, mani me... Ti ćeš mi tu sigurno pomoći!“
„Pa možda neću pomoći, možemo uporediti...“
„Šta? S tvojim?! Ti si lud, kao, veći ti je?“
„Pa šta ako i bude? Bar ćeš odlučiti šta ćeš..“
„Neću sigurno s tobom da merim kurac!“, besan je a smeje se.
Sležem ramenima, kao svejedno mi je, a hteo sam da mu ga vidim, možda i malo liznem. Nesvestan sam donekle i sopstvenih želja tada, više radim kako me trenutak ponese.
Na kraju je bio s tom devojkom i ostao par meseci. Onda ga je valjda izgustirala, i zamenila drugim, možda većim, ja nikada nisam saznao dimenzije. Posle te prve na kratko je došla druga, a onda je ostao sam neko vreme, pokušavao s nekom trećom, ja mu govorio kako da je smuva, on kad se pojavi sve sjebe, onaj meda u njemu ne zna izokola već samo prosto i direktno, pa se posle skenja i sve ih proklinje.
Na kraju srednje mu umre majka. I rodila ga i umrla mlada, nije dočekala njegov osamnaesti za nekoliko dana. Ostao sa njim mlađi brat, otac isti posle nje kao i pre, nit ga šta zanima nit ga išta dotiče.
Ostane to veče kod mene sa drugaricom, isplakala se ona više od njega, pa ode u grad. Pitam ga da i mi izađemo, da bar malo zaboravi, kaže ne ide mu se. Legne na moj krevet i kaže mi da će spavati. Razumem da mu se ne vraća kući.
Ugasim svetlo, sklupčam se na uzak prostor koji mi je ostavio pored sebe. Čujem da zaplače, muški tiho i više tuge proguta nego što će ikad ikome pokazati. Polako podignem pokrivač, a on se trgne.
„Izvini... hladno mi je“, kažem mu, a on odvoji deo i za mene i pokrije me. Malo mu se približim da se bolje obmotam, kao kratko mi je.
„Šta se ti drmaš stalno, spavaj bar ti...“, kaže mi, pa mi okrene leđa i opet odvuče sav pokrivač.
„Kako da spavam kad te čujem...“
„Samo ti spavaj! I ja ću“, ušuška se.
Gledam u mrak, čujem da ponekad šmrcne. Odlučim da ga zagrlim. Proturim ruku oko njegovog struka, ne mrda se. Slušam da li nervoznije diše, ali miran je. Povučem ruku do vrata pa ga pomazim po kosi. Malo se okrene. Shvatim to kao odobrenje, zaboravim na sve, uspnem se do njega i naslonim glavu uz njegovu. Opet osluškujem, dah mu je malo brži, ali mi se ne obraća.
Pomazim mu dlanom obraz, ali vidim da se neće okrenuti ka meni. Nekako kao da mi je izvio vrat, pa odlučim da ga poljubim. I vratim ruku oko struka, malo ga stegnem uz sebe. Ponovo mu poljubim vrat. A on se trgne i ljutito zbaci ceo pokrivač preko mene.
„Nije mi dosta bilo danas, još me i ti zajebavaš!“, krikne.
Ustanem i upalim svetlo.
„Šta je sad?!“
„Pa šta radiš čoveče?!“
„Šta sam uradio? Što ne kažeš ako ti ne prija...“
„Ne možeš to da radiš! Ne meni, ok? I nemoj nikad više!“
Ostavim ga u sobi i odem da legnem na trosed u dnevnoj. Ogrnem se nekim ćebetom a nikad mi nije bilo hladnije.
Ujutru jede s nama, pa ode. Usput mi kaže da sam budala i da nemam granice. Da tako lako mogu da pokvarim sve. A ja se samo setim da mi ipak nije rekao da mu nije prija. Ispratim ga tužno, a smeškam se.
Ne javlja mi se baš svakog dana, i kad se javi to nekako je preko kurca, pa ga ni ja ne cimam. Zna da sam tu štagod mu treba. Drugarica mi kaže da više visi kod nje. Jebi ga onda ti kad ste tako bliski, pomislim, možda ja i nemam te normalne granice, možda mi je u toj sferi nešto oduvek pomereno.
Čuo je da sam se na nekoj žurci ljubio s jednim klincem koga znamo, i odmah me ispituje.
„Je li, otkad ti baš toliko piješ?“
„Što? Da nisi ljubomoran?“
„Pa pijem i ja, ali ga pretera brate..“
„Ne razumem, opet nešto nisam uradio po tvojoj volji?“
„Ma radi šta hoćeš, ali nam je i on bio ortak, ako nisi primetio, to je Mladenov brat, a tebi je izgleda svejedno ko...“
„Šta pričaš ti? Svejedno mi je u fazonu da ne biram, a?! Idiote!“, spuštam mu slušalicu, nisam izdržao više.
A bio sam obeznanjen, ne sećam se ni lika tog malog a kamoli čiji je brat.
Upisao je mašinski fakultet i brzo odustao. Uzalud sam ga nagovarao, pripremao sa njim iz petnih žila ispite iz predmeta koje pojma nemam a njemu su oduvek išli. Nisam dovoljan, kao da je neku čvršću nit odavno izgubio i ne mogu da mu spojim delove.
Na kraju me odjebe, da sam još jednom pokuša, i za par dana mi javlja da ipak odustaje, a ja u drugom gradu, ne mogu do vikenda da dođem i da ga dobro išamaram.
Desilo se sasvim slučajno da se spanđam sa jednom devojkom koju smo znali. Nisam ni slutio da ga takvo nešto ponovo može isprovocirati. Prestao je da mi se javlja, a meni ništa nije bilo jasno. Prođe neko vreme, kada ga pozovem da me pokupi pa da izađemo.
„I šta je, gde ti je mala?“, pita me kada je ušao.
„Raskinuli smo, što?“
„Haha, pa znao sam..“
„A šta si to znao?“
„Ma ništa... Hteo sam da ti kažem da je dobra devojka, samo nije bilo vremena...“
„Kako nije bilo vremena? Nisi mi se ni javljao ta tri meseca!“
„Nisam hteo da kvarim...“
„Šta da kvariš?! Čekaj, jebote...“, vučem ga za rukav kada već izlazi iz moje sobe. „Šta je, da se nije tebi sviđala? A? Govori....“, vučem ga za ramena nazad u sobu, a on me prvi put u životu udari. Alenov šamar mi je samo pukao duž lica kao grom.
Držim se za obraz, on okrenut leđima gleda kroz prozor. Boli i njega, ali je veća pizda od mene. Sećam se kako me je nekad branio od krupnijih dečaka, a sada postao gori od njih.
„Samo sam te pitao da li je možda bio nesporazum, da si je ti hteo, da sam znao ne bih...“
„Jebi se!!!“, okrenuo se i izjurio iz moje kuće ne pogledavši me više.
Prošlo mi je kroz glavu da se uopšte nije radilo o toj devojci, već možda o tome što je pričala drugima da nam je lepo i da je stvar ozbiljna, bila je lajava i hvalila se, a on je pomislio kako sam srećnije ruke. Zamrzeo sam taj nejasan osećaj rivaliteta između nas dvojice, dok mi je u srcu goreo samo onaj isti žar za bliskošću, osuđen da tinja samo u meni dok me ne sagori.
Jednog od tih dana, napisao mi je kratku poruku da nije bio ljubomoran. Šta god to značilo. Možda ne na mene. Možda zapravo na nju. Ah, nadanja. Batalio sam ponovo preispitivanje, i uskoro smo nastavili druženje kao pre.
Kada sam diplomirao, pozvao sam celo društvo da ih zajedno počastim. Rekao sam mu da umesto mene dočeka svakog ko ranije stigne i da krenu s klopom i pićem dok na faksu ne završim neke sitnice i pridružim im se.
Ulazim u restoran gde me čekaju, a ja kao lud od sreće što ih konačno vidim sve na okupu. Njega nisam video dve nedelje, i dok se javljam konobaru da proverim da li je sve posluženo, Alen trči ka meni i baca mi se u zagrljaj.
Odvaja se na tren, da mi čestita. Stiska mi od radosti oba ramena svojim jakim rukama.
„Pa svaka čast, brate moj!... Eto rešio si i to!“
Krene ka levom obrazu, a ja na istu stranu, zajebao sam se, na sekund spustim glavu, podignem je udesno, kad on krenuo ka desnom obrazu, i tu se sudarimo. Usta na usta. Delić sekunde. Naš prvi i poslednji poljubac. Obojica smo crveni, uši mi se zapalile kao da će vatra izbiti. Kao san ta sekunda, valjda je u mojoj glavi trajala duže. A kao da nije bila pogreška.
Stoji i gleda me, kroz grlo mu sleti knedla. Gledam ga. Znamo sve. Nasmejem se, a nije mi do života. Kažem mu da sedne s ostalima, da stižem. Konobar nešto pita, nešto ja i odgovorim, ali se ničeg ne sećam.
Polivam lice hladnom vodom u toaletu, pišam, izađem. Moram samo da zaboravim sve. Drugarice poletele da me ljube, sve mi reči iste, odjekuju, kao da mi se goruće uši već vakuumirale. Izbegavam da ga pogledam, verovatno će opet mene kriviti za sve.
Dvadeset sedma nam je. Zaposlenja nas pomalo udaljila, ali svako udaljivanje premošćujemo kao pre. Pravimo se ludi, uživamo u životu, on ima neku dužu vezu, i ja nekog lika povremeno, ništa ozbiljno. Svakome sa kim sam bio, Alen je našao manu. Za svaku moju devojku rekao je istu stvar – da je iskorišćavam i da neće dugo trajati, da se ne zavaravam. Sve onako kroz njegove šale i sprdnju.
Do njegove momačke večeri. Već poznajem Lidiju, a nas dvojica tridesetogodišnjaci, odavno zreli, odrasli. Ortak ga zeza da je to veče kada se naručuje striptizeta, a drugarica predlaže da se ja preobučem jer znaju da to volim, i vole svi sem Alena. Jer izmenim lični opis i izgledam kao devojka, a to mu smeta i ne može dugo da me gleda. Pomenuo mi je bio jednom davno da mu je majka bila protiv homoseksualnosti i da su joj se ‘takve stvari’ gadile.
Ponapijali se kao dupeta, mi i ne koliko ženski deo ekipe, preobukle su sasvim drugog lika u ženu, od neke motke mu sačinili stub da oko njega pleše dok skida neke njihove krpice. Smeju se i loču, umesto striptizete naručili gomilu neke hrane, pijem i ja i zajebavam se, na trenutak se setim šta on sutra potpisuje.
Muzika me ubija onim svadbarskim pesmama, malo je rano za toliko veselje ali već svi padaju kao letve, premeštam se na krevet a drugaricina glava mi završi u krilu, oči joj zatvorene, jebeno spava dok narodnjaci trešte.
Toliko sam pijan da me više ništa nit potresa nit uzbuđuje, sedim s njima kao sunđer dok me nalivaju, ne skidam neki osmeh ludila i tuge. Dim u Alenovoj sobi je gust da se nožem seče, iskru u oku mi niko ne primećuje.
Odvlačim se do toaleta pa ću kući, mislim se. Otvaram vrata, a tamo on, trlja ruke nad lavaboom. Odmakne se malo da uđem.
„Šta to radiš?!“, pitam da nešto pitam, malo mi se zavrti u glavi, smejem se.
„Ma ništa... Da izađem?“, pita, dakle ne izlazi mu se.
Približim se, a jedva me noge drže. Zagrlim ga, želim da ga dugo tako držim, poslednji put pre ženidbe. Zaljulja me sa rukama oko mog struka, u ritmu neke sporije pesme koja dopire iz njegove sobe.
Obraz mi na njegovom obrazu, ne smem da ga pogledam, jer ne znam šta da mu kažem. Protrljam se kao da hoću iz zagrljaja, a on se protrlja uz mene. Spustim pogled, a sredine nam spojene, žuljaju se. Srce mi zalupa, on se ne pomera, tako ispupčen na mene.
Rešim da nastavim trljanje, osetim svojim kurcem njegov, i znam da ću poludeti ako nastavim. Zaljulja i on, pa se nasmeje. Naslonio čelo na moje, pa kao da se pokaje, privuče me nazad u zagljaj.
„Pa, je li to došlo vreme da ih izmerimo, druže moj?“, ne odolim s pitanjem.
„Haha, pa hajde!“, uzme i otkopčava me. Požurim i ja njega.
U ruci mi odjednom vreo i od nečeg vlažan kurac mog najboljeg druga. Vlažan kao da je iz pičke izvučen. Pogledam ga upitno, a on malo stisne usne kao nema pojma od čega je. Nije drkao pre nego što sam ušao jer ne bi bio ovoliko tvrd, a da je i koja kap istekla od našeg trljanja, ne bi mu celu kitu oblilo ovom vrelom tečnošću.
Na blagom osvetljenju izgleda mi sasvim taman, crven, ravan i prav kao da bi samo uleteo u bilo koju šupljinu na meni.
Vadi i on moj, pa ga prisloni. Meri uz svoj. Golica me, mulja uz onu njegovu tečnost. Povlači me jako, ne mešam se, samo se približim još malo da se sasvim spoje kao dve užarene kobasice. Mora da sam ga pogledao kao rasplamsala kurva, jer me je samo izokrenuo u rukama i natrćio iznad lavaboa tako da su mi laktovi upali unutra a glavu sam zveknuo o cev slavine.
U istom trenu sam čuo kako je okrenuo ključ u bravi, poguravši me napred da me uzdigne.
Nije trebalo da pijemo, tako je malo falilo do ovoga, shvatam, a njegovi topli dlanovi mi obuhvataju oba guza, stisak je kao da će me samim prstima rasporiti. Pljunuo je iz sve snage na jedan dlan pa mi sadržaj razmuljao između guzova, ali tako kao da se i sam plaši da umulja dublje pa nije ni stigao do rupice, nego je sve ostalo van nje. Nema veze, Alene, od tebe neka i boli, samo me jednom pre te svadbe raspali, da se bar noćas radujem umesto sutra. Jedno prijateljsko analno bombardovanje je najmanji poklon koji možeš da mi pružiš za tri decenije odanosti.
Uglavio se u mene Alen, cepa odmah kao da žuri, u pravu je-šta ako neko zakuca, a on zakucava svog druga? U glavi mi onaj bol kako smo ipak sjebali sve, tolike godine smo izdržali i sad nismo mogli ovo jedno veče. Ali sam dobro nasađen, ispunjen skoro do kraja, ispružam mu se da se nabijem još jače i ako može još dublje, razume me i prodire.
Kada je skroz ušao, počinje da me lomi kao pičku, razdire, jebe me kao jeftinu uličnu drolju, predugo je čekao ovo, ko zna koliko puta zamišljao, znam koliko sam ja puta drkao, sanjajući ovu identičnu scenu na repeat.
Odjednom mi je sve kao usporen film, valjda što hoću da potraje. Osećam svaki Alenov trzaj u sebi, osećam vreo i ubrzan, zverski dah na vratu, njegov pivski stomačić dok udara o moja leđa kao pobesneo talas o stenu, alkohol me je uljuljao u onu fazu da nisam ni siguran ko me jebe, pa se malo okrenem, i vidim tu voljenu facu mog mede, tamne oči koje nas gledaju spojene u ogledalu iznad slavine, oslanja bradu na moje rame.
Budi me iz one usporene rastočenosti i kreće da me nemilosrdno zaleće, zabija mi se ceo u čmar kao da više nikada neće, a tako i jeste, sad da iskoristimo ovu noć i gotovo je, zauvek. Učinilo mi se kao da je neko pokucao pa se udaljio, ako je čuo klaparanje njegovih tvrdih jaja dok lete kroz vazduh i udaraju o moja, imao je zašto i da pobegne.
Alen ne svršava, ja sam već gotov, iscurelo je iz mene sve, sva nakupljena želja dok mi je konačno ubrizgava, a on samo jebe, previja se, talasa, pa opet jače i burnije, drži me za guzove pa ih sebi izdiže, glava mi se od njegove siline vratila pod slavinu, pretvara me u predmet koji rastura u deliće, kao da poskoči na mene da se dublje uvali kad krene da ispadne.
Ščepa mi grivu u šaku i jako potegne glavu ispod slavine, opet se malo udarim ali me izvije da u ogledalu gledam svoju i njegovu facu dok me puni. Gledam nam oči dok me jaše na ivici, i moje su nekako potamnele kao njegove. Vidim u tom staklu dva najbolja druga u najvećoj bliskosti ikada, onako kako treba da bude, gledam i ne vidim više ništa loše, osećam samo vrelu spermu koja mi klizi niz butine, kada u meni još jednom zadrhti i spusti me sa sebe, pa me poljubi u vrat.
„Hajde, oblači se“, uzvikne, kao da to više nije njegov glas.
Trgnem se, i vidim jednu od drugarica.
„Čuješ li me?! Sebastiane!“, trese mi ruku, budim se. Na meni one striptiz krpice.
„Gde je Alen?!“, pitam je.
„Otišao da spava, ostali su otišli pre dva sata, zaspao si.“
Ustajem, oblačim se. Ona je već otišla. Provirim u njegovu sobu, spava mladoženja kao jagnje od ko zna kada. Stojim na pragu još neko vreme, treznim se. Vratim se i sednem, zapalim cigaru, saspem još jedno pivo. Za tvoju sreću, moj druže. Drago mi je jedino što nismo sjebali sve, to poslednje veče, kada sam već izdržao onolike godine.
Posle svake sitne svađe kao da smo još bliskiji nego pre. Različiti, a skoro u svemu složni. Dođe mi sa porodicom, sede dugo i ispričamo se. Devojčica je tamna, crnooka, na njega. Lidija kao da je moja sestra, svetla, a sve više na neki čudan način kao da poprima nežan lik Alenove majke.
On se i dalje ponekad našali na račun naše jebačine. Pa skrene pogled i najviše se sam svojoj šali nasmeje, kao da je to nešto najobičnije.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 11 Dec, 2023
- 1974 pregleda
Ahh divnaa pricaa, divna i tuzna.....imam i ja svog Alena, skoro pa identicna prica. Moja prva ljubav...