Srebrna krila

Viđao sam se sa Dušanom nekoliko nedelja, uvek na istom mestu koje je on odabrao. Pričao mi je jako malo o sebi, sem da ima neke obaveze zbog kojih često kasni. Dalje od toga nije mnogo govorio, i po čitavo veče bismo u tom kafiću sedeli bez određenog cilja. Imao sam vremena, pa mi nije smetalo da koji sat odblejim nadajući se bar nekom kratkom, sočnom pušenju za žrtvu koju podnosim.


Verovao sam da sam ja stidljiv ali on je oborio tu teoriju. Okolišao sam sa ponekim pitanjem, ali je odgovor uvek bio štur. Dešavalo se i da se ne pojavi, i ne znam šta me je držalo da nastavim, valjda da otkrijem šta je ispod površine, a možda i nije bilo ničega sem te slatke face. Ne mogu reći da nije bio fin, čak previše uglađen, ali se nikada nismo ni poljubili. Sve manje mi je bilo jasno zbog čega me uporno zove da se satima gledamo.


Jedno veče čekam na istom mestu, kao neka zaboravljena stolica koja nikom ne treba. Shvatam da ponovo neće doći, ali me više ne zanima ni on, ni izgovori. Blenem u neko skijanje na TV-u, naručim još jednu kafu. Dvadeset šest mi je i nikuda naročito ne žurim. Njegov je problem što me gubi. Odlučujem da ga posle ovoga više neću viđati.


Ustajem da krenem, kada mi ženska ruka uzima upaljač sa stola i nekud ga odnosi. Samo sam skontao neko lepo prstenje na njoj, i elegantnu crnu bluzu, a lice nisam stigao da vidim jer se brzo okrenula.


Stojim u mestu, čekam jebeni upaljač, već mi se čini da ceo život na nešto čekam. Ne treba mi upaljač koliko objašnjenje i da vidim ko je to tako luckast. Kada mi je već postalo neprijatno, vraća se. Pruža mi upaljač nežno u ruku, a sa njene opet zasija ono lepo i obilno srebro. Ne neko predrkano i natovareno, nego unikatno i sa ukusom. Pogledam je i oduva me njena lepota koja mi tu ne pripada, kao da je ispala iz nekog Pariza.


Rekla je nešto nalik na izvini ili izvoli, a ja zakucao, i ni reči. Verovatno je pomislila da se ljutim zbog njenog  poteza sa upaljačem, pa mi je objasnila da je morala brzo da zapali silne svećice na torti koju pripremaju kao rođendansko iznenađenje drugarici. Kaže da imam piće od nje, da se iskupi.


Nisam baš navikao da me žene časte, skontao sam da je starija od mene par godina, ali sam ipak ostao, prišavši za sto do njihovog, i promatrao je dok je razgovarala sa dve drugarice uzbuđene u čekanju te slavljenice.


Siva torta je ležala preko celog jednog stola, u obliku aviona sa po dvadeset zabodenih malih sveća sa svake strane umesto prozorčića, koji kao da će u narednom trenutku popadati. Svaki pogled na njih me je plašio u očekivanju će uskoro zapaliti ceo kafić.


Odjednom je sela za moj sto. Sada sam jasno video njene plavo-ljubičaste oči, prav nosić i nežne usne na tom krhkom, neobičnom licu. Bilo je onog nečeg neobjašnjivo ludog u tim crtama, nečeg što je tu završilo sasvim slučajno, a što je dodatno ulepšava i bez čega mi se definitivno ne bi učinila tako posebnom.


Mislim da je to bila baš ona retka ljubav na prvi pogled. Izgubljen u svojim mislima, nisam ni obraćao pažnju na to da ona upravo meni svu svoju pažnju posvećuje i da je opušteno zanemarila one dve. Odmah je sve kliknulo, hemija nas je u sekundi sravnila i učinilo mi se kao da se već znamo odnekle. I govor joj je nekako drugačiji, nekakvog akcenta koji ne mogu da uporedim s bilo kojim od poznatih.


Razgovor je počeo niotkuda kao i ono uzimanje upaljača. Za nepunih petnaest minuta saznali smo jedno o drugom skoro sve. Afinitete i fobije, interesovanja i hobije. Sve se samo prosulo iz nas kao da smo vežbali za poslovni intervju. Godine i imena su došla kasnije.


Uskoro je stigla i treća drugarica, i sva usplahirena konačno poduvala sve one popaljene prozorčiće. Punila je četrdesetu, a sumnjao sam da ova moja ima baš toliko. Rekao sam joj da je vreme da krenem, a ona meni da dođem sutradan u isto vreme.


Starija osam godina od mene. Deana. Stjuardesa. Nisam bio daleko u pretpostavci da ne boravi mnogo na ovim prostorima. Delovala mi je kao da i sama ima krila i da se ne zadržava dugo na tlu. Neko telo balerine, sva je prozračna, svilena i medena.


Zamrzeo sam taj kafić, ali sam ga ponovo zavoleo zbog nje, i jedva čekao da je opet vidim. Zbog ćutljivog i utegnutog Dušana sam se tada oblačio nešto ozbiljnije, što je ispalo dobro jer sam očigledno kod nje ostavio utisak nekoga zrelijeg, a ona kao da je to i pravila od mene.


Vraćam se sutradan, u crnoj košulji i crnim farmericama, kosa mi vezana da ni dlaka ne štrči, štrcnuo neki nadrkan parfem, hoću da budem dostojan njene elegancije. Čeka me sama sa naručenim vinom za dvoje. Bez mnogo ustezanja mi kaže da joj se dopadam. Neobično mi je, iako sam se potrudio da joj se svidim, prerano mi je direktna i sve mi je kao san ili neka nameštaljka.


Ali kada je uzela moju ruku u svoju i drugom je protrljala pod onim bajkovitim prstenjem, svaka pomisao o pobuni se istopila kao da mi je čitavu kožu zapalila. Shvatam da je želim od prvog pogleda kada mi je vratila onaj upaljač.


Pijuckam i gledam je sada u dekoltiranoj beloj bluzi a nad njenim lepim, zbijenim sisama lebdi mala srebrna ptica sa dugačkog lančića. Zamišljam da su moja krila, da se tu uvučem nekako i proklizim unutra, pa da zaplivam duž čitavog tog glatkog vilinskog tela.


Čita mi misli i gleda me sve zavodljivije, a one grudi kao da izdiže, kao da su mi sve bliže. Ne ispušta mi ruke i mazi me, a poznaje me od juče. Prati moje poglede, predaje mi se. Zavrtela mi je pamet i kurac u isto vreme, a sve sam nešto spetljan i obazriv, ne bih da me sabije neki njen razbacan dečko u mraku, jer ne verujem da je sama.


I ne pitam je to, a ona mi kaže da već ima rezervisanu sobu u hotelu i da ujutru leti za Japan. Da bi htela da ostanem sa njom tu noć. Premešta se do mene i poljubi me, a u meni kreće lava, više je ne puštam, u tom trenutku mi je nebitno koliko će trajati.


Usta su mi puna njene zlatno-smeđe kose, gutam je, parfemi se izmešali u neki sulud miks, ruke oko nje, njene oko mene. Kažem joj da je mogla poći sa mnom do stana, nisam sam ali moji ne bi zamerili, ne bi ni skontali da imam društvo. Nekako bih bio na svojoj teritoriji, nenaviknut sam na baš ovakve ludorije.


Pitam je gde ostaje kada je u gradu, ne živi valjda po hotelima. Kaže da nije za viđanja po kućama, ni neko preterano instant vezivanje, više voli ta spontana spanđavanja pa kako ispadne. Kad god se zbuni poljubi me, da zbuni mene i da ne pitam previše. Krećem za njom.


Vetar se pojačava dok se bližimo hotelu, uvodi me u luksuznu sobu sa čijeg prozora vidim da je krenula oluja. Stiže mi Dušanova uvek ista poruka sa razlogom kašnjenja, gasim telefon i sat zastaje.


„Uh, na vreme smo pobegli“, šapne mi, pa se privije na moje rame i glavom se mazi, a ja zapaljen kao taj uragan napolju, hoću da je opustošim. Zna šta radi, trlja mi se o sve delove osim onog kom je najpotrebnija.


Mazim je po rukama dok me ljubi sve žešće i izvija se da je uzmem. Prođem ovlaš dlanom po grudima, hoću i ja nju da izludim. Vidim da smo jednako prepaljeni, pogledam kroz prozor drveće koje se povija dok onaj vetar besni li besni.


Kao da nam pojačava požudu i ubrzava spajanje. Počinje da se svlači, raskopčava belu bluzu, ali se nadnela k meni i čeka da je ja skinem dok ona otkopčava svoje utegnute crvene pantalonice. Ostala je u crvenom brusu i istim uskim gaćicama. Odmeravam je dok joj prstenje zvecka na mojim prsima, krenula je da me oslobađa moje elegantne maske.  


„Kako me to gledaš, nisi nikada video nešto ovakvo?!“, zavrcka lepom i čvrstom zadnjicom prema mom napetom međunožju, a ja samo naletim na nju i oborim je na krevet. Verovatno je gledam potpuno telećim i izgubljenim pogledom. Deluje mi da je planirala ovakvu avanturu i za nju se ovako doterala.


Možda joj nije bilo bitno sa kime će je ostvariti, ali mi je drago što je odabrala baš mene.  Možda svaki put bira drugog. Možda joj treba kvalitetan beg od tog letenja i rutine. Svlačim farmerice trljajući nabrekao kurac o njene guzove, a ona se okrene. Čeka da ga vidi. Tada se setim kako smo se našli i opet se postidim.


„Daj mi ga...“, promrmlja, uhvati me slatkim prstićima za jaja tako snažno da se zatresem a glavić mi se sav uzvrti u čekanju izlaza.


Klečim između njenih nogu, čekam da mi skine i ostatak kad je tako navalila. Izbiće joj oči sada kad ga oslobodi u onoj vatri, pomislim, ali to je tražila. Zavlači mi prste između bokserica i kože, smejemo se dok ih povlači lagano kao da otkriva neki precenjen muzejski eksponat.


„Uh... Lepo!“, uzdahne kada joj pred lice iskoči moja namučena zver. Uzima ga u obe šake i privlači me sebi, za tren ga dopola proguta kao da joj je poslednji. I dalje onako umilno mrmlja i to me pali van granice, ali se kontrolišem da ne svršim u usta devojci koju sam tek upoznao.


Prelepa je dok me predano sisa, deluje mi da je bila željna kurca mesecima. A istovremeno mi je to nemoguće. Nemoguće da je samo meni ovoliko zanosna. Vetar savija stabla kao što ona lomi moju kurčinu u ustima, uvukla ga je skroz i pomera ga jezikom, a mene polivaju talasi jeze dok se nekako sputavam da je ne nafilujem svakog momenta.


Od pozadi me steže rukama, osećam hladnoću njenog prstenja na guzovima dok me gura sve dublje u svoje grlo kao da hoće da se uguši od kurca. Ova će me sama silovati i izmusti, nikad u onom kafiću ne bih rekao da je ovoliko divlja. Gutala me je kada je jedna grana snažno lupila o staklo prozora a ona se trgnula i ispljunula kurac da pogleda šta se dešava.


„Vrati ga, sisaj ga...“, naredim joj molećivo, a ona nastavlja. Misli da želim da tu i ostanem, pa mi ručicom masira jaja, grabi ih sumanuto, drobi i preliva.


Moram da stanem, trgnem joj ga iz grla, a iz njenih poluotvorenih usta se izliva pljuvačka. Blagi crveni ruž joj je razmuljan skoro do nosa.


„Daj mi tu pičkicu“, zatražim direktno, na šta me ona pogleda raširivši ljubičaste oči, ali me odmah posluša. Okreće mi se na kolena, kao da mi čita želju. Zaboravio sam na kondome u svom ludilu spremanja, vidi da se češkam u oklevanju i ja shvatam da ona sama to baš i nije htela.


Ispružila se pored kreveta zavukavši ruku u neku šuškavu gomilu, vadeći jedan od onih mirišljavih kondoma koje prezirem, kao da mi je kurac od maline ili lubenice. Nema veze, ko je zaboravan može bar večeras da ispunjava želje.


Navlačim ga jedva, izgleda ih je pribavila za neke manje kurčiće. Uguram ga nekako i zategnem, taman će saznati kakvog sledećeg da traži. Gurnem jedan prst u njenu glatkoću, a on odmah potone u dubinu. Vlažna je kao da je natopila tropska kiša. Vrela i gipka, stvorena za jebanje.


Uvija se, pruža mi je, a ja je gledam, prodrmam prstima, pa ih dublje zaglavim. Ne zna Deana da sam se ja naprimao kurca i da znam kako je. I dobro je što ne zna da sam bez nje samo muška kurva, a ovom frajeru sada veruje i čeka da je dobro razdere. Rado bih je opalio u guzu, ali najpre da je podmirim kao devojčicu.


Premeštam je na sebe, lakše mi je da ne gledam onaj sladak čmarić, i da joj promešam sise. Bradavice su joj krupne i rumene, a čitave dojke za broj veće od onih koje bi veličini tela odgovarale, i to me raspomamljuje. Sisam ih tako da ih grubo uvučem i ispljunem kada jaukne, a one mi udare o kapke, teške i vlažne. Ona mi ga prodrka pa se namesti i zabode. Spusti se vrelom pičkom na moj kurac kojim je ja u mislima tucam još od juče.


Gleda u moj osmeh dok mesi, prepuštam joj da mi ga iskida pičkom i tako dobro to radi da se samo smešim i radujem. Bocnem je duboko, a ona se samo uspali pa navali još jače. Šta sledi nakon ovog sna, pitam se, nerealno mi je ovo topljenje, odakle se pojavila u mom gradu, ipak mislim da nije odavde. Jaše me iskusno, a jedva me pogleda dok se njiše, pa se zarumeni od te nezasitosti, kao da joj je ipak trebao samo kurac od mene.


I meni je trebalo dobro karanje, nisam ga predvideo sa ženom, ali bolje je nego što sam mogao zamisliti. U početku mi je delovala pomalo smotano, a ona skače po meni, nabija me u pičku i hrani je kurcem kao da se dugo ovako neće nahraniti. Zatrese gipkim butinama kada pomislim da svršava, pa ih izdignem u rukama da mogu lepo da je jebuckam odozdo. Otvorena je, zatamnjenih očiju, čeka nešto žešće.


Prodirem snažno, zabijam ga i pratim njene poglede, na tren pogledam kako mi kurac ulazi u taj vreli i lepljiv deo nje, zgrabim je oko struka i nabijem do jaja, njene šake me dave, počinjem da je jebem bezdušno, bušim i ne štedim, pičkica mi steže kurac koji je kida, pući će kondom ili će se nešto odlomiti, ali ne mogu da prestanem. Usporim malo a ona sama poskoči i ubrza, pa nastavim dalje okrutno, cepam je, njene sise mi skaču do očiju, mokra je.


Jebem je u ritmu njenog dahtanja, a ona dahće pod svakim mojim ubodom. Pretvara me u mašinu pod sobom na koju se životinjski nasađuje, skače dok ja nalećem, sudaramo se i borimo kao zveri, u dubini se samo čuje udar, nakratko šuškanje, pa opet novi potres kada glavić zapuca na dno. Sada već cvili, pa ponekad zajeca glasno, erekcija mi je kao da sam na opijatima, ne posustaje. Meljem je sitno, tek se pomerim u njoj, a ona od tvrdoće u sebi ispušta kroz zatvorene usnice one iste uporne uzdahe. Svršava uveliko pre mene, pa valjda nisam loš. Čini mi se da je i onaj vetar napolju izlomio svo drveće kao da je pratio ovo burno parenje.


Oslobađam se nesretnog kondoma, hoću da joj sve istresem na one bujne sisice. Namešta ih i čeka me, stiska ih prstima kao što je lomila moja jajca, pa sama uvrće krute bradavice, nasmeje se kada se obližem. Pucam, zalivam je, kaplje joj svuda, između sisa, do pupka, a ona se uvija kao da je golica. U ekstazi sam joj šapnuo da je predivna ili nešto slično, na šta se glasno nasmejala.


Seda pored mene i zapali nam dve svoje skupe cigarete. Na srebrnoj tabakeri primećujem inicijale D. A. I dalje ne zapitkujem previše.


„Čini mi se da si baš hteo da se pokažeš...“, pogleda me nežno kao da sam dvadeset mlađi.


„Nego šta... Neću valjda takvu damu razočarati“, namignem joj šmekerski kao taj koga je na tren videla u meni.


Prepoznajemo šta ćemo sledeće reći, nešto je pomalo jezivo u našem poklapanju, razmišljam da li bih jednu ovakvu mogao da čekam svaki put kada ode i da sa njom ostanem na duže. Ne znam kakvi su njeni planovi, a strah me je da proverim, nekako mi je rano za sve te ozbiljne stvari.


„Jebote sva si od srebra, je li ga to u Japanu prave?!“, zagledam joj minđuše koje do sad od kose nisam video. Išarane su sličnim motivima poput ptice oko vrata.


„Ah, ma ne... Prvi put ujutru letim tamo! Prosto volim te rezbarije. Drugačije je nego onaj običan nakit“, objašnjava, pa spušta pogled negde na svoje noge.


„Moraću da krenem, i ja ujutru imam neke obaveze“, šapnem i zagrlim je, a onda joj u očima vidim senku neodređenog nedostajanja nečega, ja i dalje ne znam čega. Slagao sam, da joj ostavim vremena da iskulira i odspava. Približim se ponovo, nisam dobio odobrenje da odem. Ona ustaje.


„Ponesi ovo, da imaš od mene... Čuvala sam ga, eto, za neku posebnu priliku“, pruža mi prsten kakav i sama ima, smeši se, ne gleda me. Ceo srebrni kolut je izrezbaren sitnim avionima. „Da te seća na mene.“


„U jebote... Kao da ideš na godinu dana! Lep je! Hvala...“, klima mi se na domalom prstu pa ga uglavljujem na srednji. „Sad sam veren, a?“


„Haha, tako nešto... Javim ti se čim sletim, u petak bi trebalo“, ljubi me u čelo, dakle rastajemo se. A danas nedelja. Kako izdržati.. Palim telefon da upišem njen broj, iako ne planiram da je gnjavim tih dana dok radi.


Izlazim iz hotela u sred noći, pomalo žurno da ne kažem ništa što ne treba, zbunjen njenom promenom raspoloženja.


Korakom razgrćem pootpadale grane, kao da poskakujem od neke miline. Prati me miris kiše koja nikako da padne, a u mislima mi još hiljadu stvari koje bih joj radio i voleo da ona meni radi.


Ne znam u kom smo statusu pa ću sačekati sledeći sastanak. Verujem da ni na koga drugog neću ni pomisliti dok se ne vrati.


Kod kuće, sestra prokomentariše da sam se nešto sav ulickao i promenio, pa je zezam da imam i verenicu. Protrljam prsten kao da će mi je njegova čarobna moć vratiti. Zaspivam u njenom mirisu koji se sa mene kroz san udaljava, kao i ona u svom avionu narednog jutra.


Izdržim dva dana da je ne kontaktiram, a onda pošaljem poruku. Nema odgovora, kontam da je u gužvi. Razmišljam o letenju, gledam one aviončiće na prstu, poleteo bih nekako za njom.


Šetam, nesmiren, pa sedam u onaj kafić gde smo se upoznali. Javlja mi se i onaj moj utegnuti, ali ga samo ignorišem. Pijem svoje kafe i gledam u isti TV, bilo je tako lepo, a opet sam nekako ostavljen. Shvatam da ne bih mogao da održavam takvu vezu, i ponovo joj se ne javljam.


Dolazi četvrtak, a ona se ne oglašava. Poludim i pokušavam da je nazovem, pojma nemam može li da se javi i kakve su cene poziva za Japan. Telefon joj ne zvoni, isključen je. Sada već mislim da me kulira i u redu je. Malo se skenjam ali šta da očekujem od žene koja je trenutno u Japanu i podelila je sa mnom jednu noć strasti.


Petak, sada treba da sleti. Sačekam veče, skoro noć, pa je nazovem. Već spreman da podelimo ono isto ludilo i nastavimo gde smo stali. Kupio joj neki poklončić da je dočekam, planiram da joj odnesem i cveće. Zaluđen.


Nema je! Broj kao da ne postoji. Pričam sa sestrom, zeza da i nije očekivala od mene da veridba potraje.


Lutam u beskraj, pokušavam da zaboravim. Subota je, drug me zove da pijemo, a ja nisam ni ustao iz kreveta. Sestra se već brine, smaraju me, pa se nekako pridignem, protrljam prsten, obučem se. Sve mi je odvratno, prevaren sam, i više me muči to nego što sam se za nju zagrejao. Mogla je bar da mi lepo kaže da odjebem.


U besu kontaktiram Dušana, da se bar gledamo. Nalazimo se, a on me odjednom dugo zagleda kao da se nismo videli sto godina. Popizdim i sve ga ispitam, a on iznenada govori. Sve je kao u Zoni sumraka, ne zna se više ko me zajebava.


Ispriča mi da ima nepokretnog brata, da je u porodici haos, da jedini o njemu brine. Sažalim se ja tu, ali i dalje više žalim sebe.


Prvi put se napijemo i vaćarimo u mraku na ulici, iskoristim trenutak da ga poljubim, i primetim da bi on da nastavi, a meni nešto kiselo i vraća mi se kući.


Gledam u imenik telefona, njen broj pa njegov. Deana i Dušan. A oba mogu da izbrišem..


Pitam se kojim avionom je letela, kako je ništa o tome nisam pitao. Noć je, tri sata, kada skontam da joj se možda nešto desilo. Pretražujem avio-kompanije onlajn, letove za Japan prošle nedelje, ima ih nekoliko, jedan ima povratak u petak. Odlazim na sajt kompanije, ne pronalazim ništa čudno, okrećem se vestima.


Po ključnim rečima odmah pronalazim ono što nisam želeo ni da pomislim. Avion je pao u petak oko podneva i nema preživelih. A da li je baš to taj njen? Nalivam se hladnom vodom da se otreznim, a srce mi lupa dok dalje pretražujem. Vrtim prsten nervozno i gledam dok mi na prstu proleću mali avioni. Pomišljam da ga odmah bacim kroz prozor, prezirem ih. A to je jedino što imam od nje.


Gasim sve, izlazim napolje. Da li smo bili toliki baksuzi? Da li je moguće da je više nema? Kao da je osetila, pa se onako tužno rastala. Moja Deana. Srebrna vila.


Ostajem budan do jutra, ne znam šta da radim. Odlučujem da nazovem aerodrom. Potvrđuju mi. Saznajem i njeno prezime od koga sam samo slovo video u inicijalima na tabakeri. Ništa mi ne znači, pretražujem i njene podatke, ali je nigde ne nalazim.


Moja vila je odletela zauvek. Na tren je smirila demone u meni, a onda se pretvorila u duha koji će me još dugo proganjati.


Više ne ustajem, osećam da sam i ja mrtav, jutra prolaze, sunce mi se obraća, ali se samo okrenem prema zidu i čekam da zaspim nekim večnim snom, da je ponovo sretnem.


Ima je sve manje, prizivam njen lik da mi ne izbledi, sva se sklupčala u onaj prstenčić koji skidam i držim na grudima da je još malo osetim. Ispričam sve sestri, da me ostavi na miru u sobi i da mi ne donose ni hranu jer neću ustajati.


Ne znam ni njenu adresu, ne znam ništa. Možda i ona ima bolesnog brata, majku, oca. Nekoga ko je imao čast i vreme da je zavoli i mnogo više od mene. Da sam pitao aerodrom za dodatne podatke, morao bih biti blizak član porodice.


Odustajem od svega, treba mi samo moj zid i ćutanje. Osećam se kao da sam joj ja prizvao nesreću, od neke zloslutne panike ne smem nigde ni da se pojavim. Pitam se gde je sahranjena, ako je išta ostalo od nje, bar to mesto moram pronaći, i tamo položiti onaj svoj poklončić, i cveće.


Prolaze nedelje, nakanim se da ponešto uradim, ustajem samo da bi dan brže prošao. Pre dva meseca sam završio s nekim kratkoročnim poslom, bar me sada nikakav šef ne davi, a kada ću pronaći nešto drugo, nemam snage da mislim.


Sećam se kako smo pre mesec dana bili elegantni, veseli i napaljeni. Sada je ona mrtva a ja kao živi leš koji oko svoje ose uzaludno traži uzroke i razloge.


Nakon mesec i po konačno odgovorim na gomilu poruka, između ostalog od Dušana. Rešim da izađemo, ni sa kim drugim ne mogu, priželjkujem ono njegovo ćutanje od pre. Ne mogu ni u onaj kafić, pozovem ga u kafanu u mom kraju.


Vidim da nije oduševljen što me vidi, kao da će raskinuti. I jedva čekam da ga se rešim.


„Zvao sam te milion puta...“, kreće priča a ja se držim za glavu. Slede optužbe da sam sebično govno i slični komplimenti, čekam da završi i ode, ili da napokon zaćuti.


Izverglao se i smirio. Pogledam ga, a njemu u očima bes i tuga. Složimo se da dalje nema smisla.


Priznaje mi da je okidač bio taj što se video sa nekim drugim još pre mene i Deane. Praštamo sve, naručimo oproštajno pivo pa da se konačno raziđemo. Popijemo ipak tri, kada se dodatno otvori, krećem i ja da mu se izvinjavam, izmišljam i objašnjavam neke gluposti.


Dok mi ruka preleće preko čaša i mlatim dok mu nešto opisujem, na tren je zagledan u moj prsten. Uplašim se da će me pitati nešto što ne treba da zna.


„E, ima moja drugarica takav, to jest, sličan je!“, zagleda još malo, pa otpije pivo.


„Kako sličan, šta pričaš?! Unikatan je, čini mi se ručno rađen...“


„Pa da, da, i njen je. Išla je valjda da ga naruči..“


„Ma ko bre? Gde??“, mlatnem ponovo i umalo oborim svoju čašu.


„U jebote smiri se.. Moja drugarica, Tanja, ne znaš je.“


„Gde ga je naručila?!“


„Ma naručivala je sebi i nekih par valjda za poklone, kad si rekao da su ručno brušeni, šta već... Neka radnja u gradu, mislim da je blizu mene.“


„A gde si ti, beše? Gde je radnja?“


„Ne znam, šta će ti, da ga vratiš? Daj ga meni, lep je!“


„Rekao si da je u tvom kraju! Možeš li da mi saznaš, molim te?!“


„Dobro, čoveče... Javljam ti, moram pitati Tanju koja je tačno, ima dve radnje.“


Umirujem se. Završavamo piće i rastajemo se.


Kod kuće naravno guglam sve radnje. Nagovaram ga da proveri sa drugaricom što pre, a kako mislim da je i njemu dosta mene, rešava mi sve i za pola sata dobijam adresu. Vidim da vlasnik ima Deanino prezime. Dakle nosila je nakit iz porodične proizvodnje.


Ponovo ne spavam, čekam da svane. Razmišljam šta ću reći tamo, šta ću ja uopšte tamo, samo znam da moram otići.


„Ne misliš da zaslužujem neku zahvalnicu za ovo?“, stiže Dušanova poruka kada mi najmanje treba.


„Šta hoćeš?“, upitam da otaljam.


„Pa... moglo bi bar jedno pušenje?“


Gledam u slova i ne verujem kako se ohrabrio.


„Važi, javim se.“


Nek mu bude. Nagovoriću ga da i on popuši meni, dobro će mi doći bar kratko olakšanje ove tenzije.


Odlazim do radnje, a jedva sam skupio snage da se obučem. Oči su mi natečene od mamurluka i nesanice.


Na radnji ugledam ono isto prezime. Izrada srebrnog nakita. Samo me nešto iseče preko stomaka kao da ću izgubiti tlo pod nogama. Ispušim cigaretu, skinem Deanin prsten sa ruke i stavim ga u džep, pa polako uđem.


Za staklenim pultom sa nakitom stoje dva muškarca. Jedan u šezdesetim, nekom lupom promatra predmete u staklu ispod sebe. Drugi možda mlađi od mene, riđ, sa nekim retardiranim pogledom kao da ni on ne zna zbog čega je tu.


„Izvolite, šta Vas interesuje?“, pogleda me riđi, pa zanese glavom kao da će to pitanje otpevati.


„Hm... Trebalo bi da razgovaram sa vlasnikom radnje... Imam neko prstenje na kojem bih želeo da se urade neke gravure...“


„Darko nije tu trenutno, odneo je jedan aparat na popravku.. Jedino večeras da svratite, pre osam. Ako možemo mi da Vam pomognemo, da nam kažete šta želite...“, ljubazno mi objašnjava i nudi pomoć stariji gospodin, simpatičan uprkos pomalo feminiziranim pokretima.


„Ne vredi, nisam ništa od toga poneo... Navratiću onda neki drugi put“, okrećem se i izlazim, osetio sam samo blago gušenje i nisam rekao ni doviđenja. Ispao na asfalt kao klošar, ponovo ne znam ni šta sam očekivao. Pomišljam da nikada neću saznati ništa o njoj.


Vraćam se kao usran, muka mi je. Na sve to mi stiže Dušanovo pitanje.


„Hej... Možeš li doći do mene?“


„A ti si tu negde beše? Evo me kod radnje sa srebrom na početku ulice.“


„Vrati se, kuća broj 50, cimni kad budeš ispred.“


Vraćam se, a ni ovo ne znam zašto radim. Ne puši mi se nikakav kurac, samo mi se povraća i plače. Odradiću šta moram a onda skovati plan kako da još samo jednom vidim senu njenog osmeha, u bilo kom članu njene porodice, dok u glavi povezujem Deanu i Darka u srodstvo, i nadam se da će bar ta misija uspeti, da od njega mogu nešto više saznati.

Kategorija:

Bisex erotske priče 

• 19 Dec, 2023
• Basi
• 19 glasova
• 1236 pregleda