Srebrna krila II

Razmišljajući o Deani i Darku, žurno sam se bližio kući na kraju ulice u kojoj nisam znao šta me čeka. Kroz glavu mi je prošlo da nije trebalo da pristanem da tom malom kuronji uopšte vratim uslugu, jer je već one poslednje večeri krenuo da me provocira, sav odjednom pričljiv i veštački razdragan.

Otvorio sam kapiju i lagano zakoračio u kuću, bez reči, da bih izvideo teren. Zaboravio sam da je rekao da se najavim kada stignem. Dočekala me je tišina, kao da nikoga nema, pa sam jedva čujno povikao Dušanovo ime.

U tom trenutku začuo sam zvuk koji je podsećao na pokretanje nekakve skalamerije, i kada sam bolje pogledao iz malog hodnika ka dnevnoj sobi, video sam veliki točak invalidskih kolica kako je krenuo ubrzano da se pomera u mom pravcu. Setio sam se brata koga je onomad pomenuo.

Uplašen iznenadnim zvukom, samo sam iskoračio iz kuće, ne gledajući mnogo u onoga koji sedi u kolicima, samo sam upamtio njegovu nešto dužu kosu do ramena i na sekund procenio da je nešto mlađi od Dušana.

„Hej! Stani, nemoj...“, bile su reči koje su me ispratile. Verovatno je mislio da sam nekakav lopov, jer sam se tako lopovski i ušunjao.

Na izlazu sam se umalo sudario sa Dušanom.

„Rekao sam ti da mi javiš kad stigneš... Hajde“, povukao me je za ruku. Nisam navikao da ga vidim obučenog u majicu i trenerku, učinilo mi se da se zaista oblačio lepše samo u onim našim izlascima, i da se sada i neka njegova maska sprema da spadne.

Pitam se gde me vodi, dok ulazimo u nekakvu pomoćnu prostoriju nalik radionici.

„Sedi tu“, govori mi nervozno, sipajući votku u nekoliko prljavih čaša poređanih na starom stolu. Što pre mi se odlazi odavde, a shvatam da je ovde hteo da obavimo dogovoreno da to ne bi znali njegovi ukućani.

Začujem zvuk dva motora koji se zaustavljaju u blizini, i snažno drmusanje kapije.

Ubrzo nam se na moje neprijatno iznenađenje pridružuju dva starija muškarca. Jedan zasukanih rukava, istetoviran po rukama već izbledelim, jedva prepoznatljivim tetovažama, u ranim pedesetim kako mi se učinilo, proćelav i nabijen, sa sitnim svetlim očima koje kao da seku pogledom. Nasmeši se gorko kada me pogleda, i seda na oronuli kauč pokraj Dušana.

„Je li to taj, sine?“, upita ga, a ja se setim da je pominjao i očuha, i njegovu preku narav. Stresem se pogledavši u njegove tetovaže, a Dušan mu klimne glavom.

Drugi muškarac je možda samo nešto mlađi, viši i suvonjav, izgleda mi jednako prljav kao i prvi, kao da su upravo završili s nekim teškim poslom na kom su se preznojili. Sklopio je šake i pukao prstima tako jako da sam se naježio.

„Sedi i ti, Endži“, rekao mu je prvi. Endži je seo na klimavu stolicu pored moje, odmerivši me od glave do pete. Tada sam shvatio da mi je hladno u prostoriji i da želim da iz istih stopa pobegnem.

Endži je prošao ogromnom ručerdom kroz moju kosu, a ja sam pogledao u Dušana tražeći objašnjenje.

„Duki nam je rekao da si ti jedna jako nevaljala devojčica...“, obraća mi se očuh, začeše se kažiprstom po smrdljivoj tetovaži iznad desnog lakta kao da se priprema da me bije.

Dušan ćuti, ali s vremena na vreme na njegovom licu uhvatim blagi osmeh.

„I slažem se... Kada nam je sve ispričao, bilo mi je jasno. Neko te mora kazniti, zaustaviti, da više takve stvari ne radiš!“, kriknuo je i ustao sa kauča, a ja sam se nagonski okrenuo čitavim telom ka vratima, kada mi je Endži pukao šamar svojom ručerdom preko čitavog obraza, a ja se samo spustio na klimavu stolicu kao da ću propasti kroz nju.

„Šta sam ti uradio?!“, upitam Dušana, on samo spusti pogled. Prepustio me je ovoj dvojici razbojnika. Pomišljam na onog jadnička u kući i kako je trebalo da poslušam njegove jedine reči. Pitam se ima li ovaj majku, sestru, bilo koga još osim ovih ludaka, ali nije mi nikoga više ni pominjao.

„Aha, ti ne znaš... Prevariš nekoga, zajebeš ga, a onda se lepo napraviš lud! Je li to tvoj sistem rada, a, devojčice?..“, Dušanov očuh me klima za ramena zajedno sa stolicom, a onda mi jednom rukom stegne vrat i pomislim da će me u sekundi udaviti, kada prilazi i Endži i unosi mi se u lice, oslanjajući se ručerdama na moje butine koje već drhte.

„Našem malom si se baš dopao... Stalno je pričao o tebi, a on je povučen, stidljiv, nije znao ni kako da ti kaže, bio je tako zaljubljen u tebe. Radovao se svaki put kad odlazi da te vidi, a kad ne bi stigao, bio je danima tužan, tešili smo ga... A ti nisi vredan svega toga, te pažnje i ljubavi ovog dečkića... Vidi ga, nežan je i osetljiv, odrastao bez majke, i onda nađe tebe, prvog ko mu se toliko svidi da ni nas više ne sluša, i ti ga zajebeš! Pa nije u redu, mali

„Ne shvatam o čemu to pričate..“, kriknem, stavljam ruke iznad glave da me ponovo ne udari, a on me jednim pokretom izruči sa stolice.

Pomišljam da se neću izvući u jednom komadu, i ne razumem čime sam zaslužio baš ovakvo nasilje.

„Sad ćeš da vidiš kako je njemu bilo dok si ga onako ponižavao...“, očuh me ščepa za ruku i podigne, baci me na kauč pored Dušana, a Dušan odmah ustane.

„Ništa mu nisam uradio, dogovorili smo se da prekinemo, došao sam zbog... neke još usluge. Ja sam bio taj koji ga je čekao svake večeri kada se ne pojavi! Je li vam i to rekao?!“, gušim se u suzama koje mi još ne izlaze na oči.

„A, to znamo. Došao si da popušiš kurac. Nisi očekivao baš tri komada, hahaha!“, potapša očuh Endžija po ramenu, a ovaj se snebljivo postidi, pa me odjednom smrknuto pogleda.

Pušiću i šest ako treba, samo da živ izađem iz ove ludnice.

Dušan se udaljio, kontam da od tog pušenja nema ništa i da će uskoro da me dokrajče. Endži mi prilazi, kada instinktivno podignem ruke, a on prođe kroz njih ručerdom i pomazi mi udaren obraz.

„Hajde, mala, da vidimo šta znaš...“, povlači me ka sebi i otkopčava pantalone. Dušan se protrlja po kurcu i krene ka vratima kao da će izaći. Skida se i očuh, i za tren oka preda mnom su dve dignute, masne kurčine.

Ogromne snažne ručerde mi spuštaju glavu na jedan pa na drugi, ne dozvoljavaju mi da ih još gutam, već ih muljaju o moje lice, čupajući mi kosu tako da me celo telo boli.

Zatim mi očuh zgrabi ruke i drži mi ih čvrsto na leđima, spuštajući me na Endžijev kurac i govoreći mi da ga dudlam. Dug mu je ali ne predebeo, uspevam da ga progutam, a očuhova ruka me samo nabija dublje, pa me ostavi na kurčini i snažno udari po dupetu da odskočim.

Sada su mi Endžijeve ruke na glavi, ne puštaju mi da se podignem, a njegov kurac duboko u grlu dok krkljam i gušim se. Sa strane primećujem Dušanove oči kako sve prate.

Endži me naglo povuče sa sebe, pa me okrene na očuhov kurac, dosta deblji i neprijatnog mirisa znoja i benzina. Nemam vremena ni da se pitam mogu li ga progutati, za sekund me nabija do svojih jaja, a njegov kurac mi cepa usne i zadire duboko gde je bio prethodni. Povlači me za kosu svom snagom i spušta, uzdigne besno pa opet okrutno spusti do dna, raspadam se, okreću me žustro još par puta i nabijaju sve dublje, dok mi očuh brzo ne zaprska nos i usne, a onda me odjednom puste.

„Nije loše, mali, treba ovo da naplaćuješ“, uzvikne očuh, a Endži se grohotom nasmeje.

Mislim da ću se, ako preživim, još mesec dana osećati na njihove izlučevine.

Dušan sedi na onoj mojoj stolici i posmatra skrštenih ruku. Gleda me u oči, kukavica, gleda moje umrljano lice i slepljenu kosu, i nema više ni stida da spusti pogled sa mene.

„Moramo da probamo i ovu pičku“, prodrma mi očuh dupe, zarivši grube prste u prostor između mojih guzova. Celog me prodrma, pa mi brzo svuče pantalone.

Endži odmotava neke kondome.

„Ma nećemo, mani, možemo i bez...“

„Ma mani se toga, ko zna ko tu nije stavljao, vidiš kako dobro puši..“

„U pravu si, da nam još prenese neke bolesti!“, ponovo grohot dok se dogovaraju, a ja čekam na kolenima.

„Da, da, da dobijemo neku bolest one pičkice!“

„A pa sad jedino ako mu je i ona gurala u dupe! Hahaha“, mozak mi prže njihovi bučni, naporni glasovi. Samo čekam da se sve završi.

„Ma nije, video sam je, to je fina pička, nije Darko oženio bilo šta!“

Na pomen ovog imena se trgnem pa ih obojicu pogledam s pitanjima.

„O da, znamo mi sve tvoje avanture...“, pomazi me Endži po kosi pa me naglo počupa da zaplačem.

„Pratili smo te, pičko, znamo da si tucao Darkovu ženu, čoveče! A ovaj naš se nadao da si njega odabrao, naše dete veruje u te romanse!“, ponovo me ošamari iz sve snage.

„Još je danas otišao i Darka da upozna, možda i njega da pojebe!“, oglasio se konačno Dušan.

„Sad će on videti kako se to radi, pa možda se i Darku dopadne!“, još jednom onaj smeh, poželim da nekako začepim uši. Ni sanjao nisam da postoje ovakvi ljudi, bar ne u mojoj blizini.

Očuh mi zariva dva prsta u čmar, pokušava da uglavi i treći. Uspeva jer me celog presavije dok ih ne ubaci i raširi me nizom brutalnih trzaja. Prepušta Endžiju da započne dok mu se ponovo ne digne.

Endži mi ubacuje dugački kurac u čmar, šuškanje kondoma me na tren podseti na Deanu. Darko joj je bio muž, a ne brat ili rođak. Sve moje nade su potonule, osećam samo okrutan i krut organ kako me razdvaja na delove.

Drži me za kukove i jebe dugo, a onda jednako dugo još trza u meni dok ga istresa i mesi mi dupe kao da mu to ubrzava svršavanje.

„Dobra pička, nema šta, evo ti je“.

Puni me i očuh, njegova debljina me boli a grubost je nešto manja, kao da hoće duže da uživa.

„Gde si uopšte našao ovu kurvu“, pogleda u Dušana dok me jebe. Dušan se snebiva, slegne ramenima, ruke mu još uvek prekrštene.

Progura mi jednu ruku na kurac, pa se nasmeje što mi je dignut.

„Oh, pa devojčica je napaljena!“, oduševi se i krene da me tuca brže. Endži se spušta, zagleda me pa opipa.

„O pa dobar kurac imaš, mali... Šteta što ga danas samo primaš!“, cereka se, pa drugom rukom zagrli Dušana. Nasmeje se i on, sve manje se snebiva.

Očuh svršava u meni, nabija me jako i filuje, ponekad me trgne za kurac, kao da mi daje slobodu da drkam. Dušan me posmatra sa požudom koju mu još nisam video u očima, sećam se kako mi je bio sladak na početku dok me nije ubio onim upornim ćutanjem. Možda me je sve vreme spremao na ovakvo kažnjavanje, zasluživao to ili ne. Leglo ludaka, pomišljam, uzimam svoj kurac u drhtavu ruku, navlačim ga i stežem dok se ne izlije. Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.

Vidim da se Dušan ubrzano trlja po svom kurcu, i odjednom ga vadi.

„E sada lepo da uradiš ono zbog čega si došao“, poziva očuh Dušana ka meni. „Lepo ga posisaj, bar toliko zaslužuje!“ Ponovo čupanje, kao da mi kosa otpada, odjednom mi je u ustima mali kurac mog nesuđenog odabranika, čak mi se gadi više od ona dva. Trza ga on u moje grlo, ali ipak ne prolazi dalje iz usta.

Ovaj će biti gori od ove dvojice, shvatam, jedino što će morati da koristi druga sredstva za svoje kazne jer alata baš i nema. Sisam ga brzo, sav mi je kao crvić, umalo se nasmejem. Nema u njemu ni puno sperme, kao da nema života u njemu, ova dvojica su se bar ispraznili kao ljudi.

Endži me podiže jednom rukom i baca sa kauča na pod.

„Završili smo s tobom, kurvo, nadam se da ti se ovo neće ponoviti.“

Oblačim se kada su već svi ušli u kuću. Telo mi drhti a mučnina mi se vraća. Provlačim se kroz poluotvorenu kapiju.

Prolazim pored Darkove radnje. U mraku ulice iz nje sija srebro. Zastanem, zapalim cigaretu, baš kao pre nego što sam danas ušao, a kao da su prošle godine.

Ko li si ti, i kako te oni poznaju?, obraćam se zamišljenom vlasniku gledajući u njegovo ispisano ime. Ko li je tek ona, i zbog čega te je prevarila sa mnom, i ko zna koliko još puta? I ko sam ja, u svemu ovome?

Ona nije bila moja vila, bila je udata žena, a ja deo njene prevare. Imam potrebu da se tom čoveku izvinim, a u isto vreme znam da ne mogu u oči da ga pogledam. I dobro je što se danas nismo upoznali.

„Hajde mi reci šta se dešava sa tobom“, gleda me sestra raščupanog kada uđem u stan. Samo ćutim, više u meni nema reči. „Pronašla sam ovo što si tražio, evo ti u kutiji“, ustaje od stola a ja prilazim.

Setim se da sam je pitao imamo li kakvog srebra u kući, dok sam planirao da ga odnesem u radnju. Uglavnom je njen nakit koji joj očigledno ne treba. Razgledam minđuše, narukvice i prstenje, ne sećam se da je ijedan komad ikada i nosila.

Kaže mi da sve slobodno prodam ako već znam dobrog kupca. A ja ni ne znam da li bi kod Darka to otkupili. Deluje mi da koriste sopstvene sirovine za unikatnu izradu, i ne bave se tuđim kršem. Ipak, vredi pokušati, i ponovo mi đavo ne da mira.

Ostatak večeri provodim u kadi, puštam vrelu vodu da iz mene ispere sve smradove. Ali iz moje duše ne može. Nju sam uprljao mnogo više, i to mi je sve jasnije. Možda me ispravno i opisuju sve pogrdne reči one dvojice. Osećam se prazno i ništavno, kao da sam izgubio i ono malo smisla u koji sam verovao, onaj tračak nade koji je samo zasijao da me zaslepi i ugasio se.

Šta sam to tražio u njima, i šta sam očekivao da nađem? Pitam se koji me to demon tera da živim ovakav nenormalan život i sve bih dao da su mi obične sitnice dovoljne. Zatvaram oči, kupatilo ispunjava gusta para, a pred očima mi je zamućeno srebro, i dalje me mami i iskušava.

Sutradan se oblačim kao za prvi sastanak sa Deanom. Ovog puta sa njenim mužem. Bar se nadam da ću uspeti da ga vidim. Pakujem svoju kutiju srebra i odlazim do radnje. Više nemam strah ni od čijih očuha ni porodice, hoću samo da saznam ko je, da ga pogledam u oči i kažem da mi je iskreno žao, a jeste.

Kroz okno ugledam visokog muškarca zagledanog u nakit, izdaleka ga ne vidim najbolje, ali razaznajem da to nije onaj stariji čika koji proučava lupom, niti je onaj mali s čudnim pogledom što se u mestu njiše. Pokucam polako i uđem, a on podigne pogled. Isto se tako polako osmehne.

Ovaj je skroz u crnom, kao ja. Ovo je Darko, siguran sam. Ožalošćeni smo obojica.

Očekivao sam osušenog, iscrpljenog udovca mnogo starijeg od Deane, kome nije davala pičke jer je prirodno deformisan, ogavan i slučajno bogat. Verovao sam da čak poznaje one Dušanove bajkere, pa sam ga u mislima očigledno poistovetio sa njima, čak sam ga se, unapred i sa dovoljno razloga, dosta plašio.

A on me gleda sasvim sivim očima poput svog srebra. Bujna crna, kratka kosa stoji mu oko glave u gustim talasima kao nekim gelom pričvršćena. Na njemu se sve sija i odiše elegancijom koju mu ni žena nije imala. Bled je, skoro bele kože, kao da je maločas ugledao duha. I verujem da je viđa, baš kao i ja, u sećanjima.

Meso njegovih usana je tamno ružičasto, glatko i baršunasto. Kao lutak iz izloga, onaj jedan koji je u svakom izlogu najlepši. A ipak nekako nežno muževan, tajanstven i odmeren. Pruža mi ruku, pozdravljamo se, u sivilu oka sagledam svoju tugu, ali se ipak trudi da bude krajnje uslužan.

„Vi ste sigurno onaj koji me je tražio juče. Opisao mi Vas je kolega“, obraća mi se nakon pozdrava, glas mu je svečan i srdačan, ton neobično topao s obzirom da me prvi put vidi. Razoružao me je pojavom i ljubaznošću tako da se opet gušim i ponovo želim da što pre odem.

„Da... Pa... kako kolega, Vi ste vlasnik?!“, upitam neobuzdano, a on potvrdi. Olakšanje!

„Radili smo zajedno ranije. On je poznavalac plemenitih metala. Mladi dečko je tu tek nekoliko dana, na probi, ne dopada mi se, ne interesuje se ni za šta, pa opet moram da dajem oglas za novog“, nasmeši se pomalo usiljeno, izlazi iza svog pulta i zastaje kraj mene. „Rekli su mi da imate neko prstenje za prodaju?“

„Imam... svega“, otvaram bojažljivo kutiju, a on staje pokraj mene i čeka da mu pokažem sve.

Polako zaviruje, oči mu zablistaju, a crne obrve se izdignu. Primećujem da je savršene građe, viši od mene, pod crnim odelom naslućujem lepo oblikovane i gipke mišiće. Prirodno poželim da tu vitkost sagledam bez odeće, pa se malo stresem i otreznim.

Vadi komade jedan po jedan, vrti ih po svojim znalačkim prstima, bistrim okom skenira svaki prevoj i nedostatak.

„Staro je. Prodali biste?“, pogleda odjednom u mene a ja se prenem iz misli, pa odjednom i ja radoznalo gledam u nakit.

„Svejedno... Ako Vam treba, da, daću Vam, ne morate da plaćate...“, gubim se, hoću nekako da mu se iskupim za onaj deo bola koji sam mu ja naneo iako on to ne zna.

„Nemojte tako, molim Vas, ne dozvoljavam“, vraća se iza pulta, vadi nekakvu ogromnu svesku sa tvrdim povezom, uzima crno penkalo. Gleda u komade, broji ih, miče svojim lepim usnama i hitro zapisuje.

Zatim mi je samo ispljunuo sumu u iznosu od tri moje plate na bivšem radnom mestu, i sagnuo se ka delu za koji sam pomislio da je kasa. Opet sam bez reči. Za tren mi pruža sav novac i ponovo se nasmeši.

„Ne mogu Vam dati više samo zbog nekoliko oštećenja, na ovim ogrlicama, vidite...“, uzima jednu da mi pokaže, a moje oči još na njegovim usnama, više srebro i ne vidim. Samog sebe podsećam da stojim pred suprugom moje Deane i da treba da mu priznam sve, olakšam sebi i nestanem.

„Ali... ja ne mogu taj novac da uzmem, shvatite me...“

„Šta da shvatim?!“, pomalo vragolasto uzvikne. „Doneli ste mi ovde dva kilograma čistog srebra, čoveče.“

Vidim da ne ide. Vidim da je gotovo. Opio me je i ne mogu ništa dalje. Treba mi vremena, a treba mi da ne izgubim tu njegovu pažnju, a i da ga ne odbijem. Moj ludi mozak upravo je osvežen najbezumnijom idejom ikada.

„Prihvatiću samo pod jednim uslovom...“

„Haha... A to je?“, pogleda me sa toplim osmehom i ne želim više da izađem iz radnje.

„Pošto sam ja trenutno nezaposlen, i tražim posao... Rekli ste da Vam treba pomoćnik, koji je zainteresovan za ovakve stvari, koji će raditi kako treba... Ne razumem se mnogo ali mogu sve da naučim, uz Vaše instrukcije... Da li biste me zaposlili u radnji?“, upitam ga hrabro, većim delom svog monologa ne smem da ga pogledam.

Pruža mi svoju toplu ruku kao kada sam ušao.

„Ima samo jedan problem... Obećao sam majci tog mladića, da će biti tu još neko vreme... Ali, možete raditi sa mnom na nakitu, ako Vam više odgovara, tako ne prodajete nego direktno meni pomažete, i to nije svakog dana kao ovo za pultom. Šta kažete? Nema mnogo posla, poneku ideju mi date, ispravite me kada pogrešim, a desi se... Dešava se da poludim i budem ljut, pa mi treba neko sa dobrim živcima, ako ih imate“, on u svom izlaganju ne skreće pogled sa mene, kao da zna da sam već njegov verni sluga, i zna da me tim očima topi poput svoje legure.

„Imam konjske živce“, nasmejem se. „Pristajem.“

Vratio sam treći put svoju ruku u njegovu, a ovaj put ju je lagano prodrmao i nasmešio se još toplije.

„Hoćete da prođete do moje radionice, da Vam sve pokažem? Možda odmah i odustanete!“, poziva me hitrim korakom za sobom i nestaje iz prostorije. Pratim ga slepo, kao što sam pratio njegovu ženu u onaj hotel.

Prolazimo kroz manji hodnik i ulazimo u prostranu i dobro osvetljenu sobu sa ogromnim prozorima. Učini mi se da ovde i kreira svoj nakit i odmara i spava, jer pored pribora za brušenje, kojekakvih alatkica i komada srebrnog nakita vidim u drugom uglu i prostran krevet i manji sto sa ispijenom šoljom kafe.

Čudno mi je da je potpunog neznanca ovako brzo pustio u svoje privatne odaje, pomalo se plašim pomisli da i ovaj već sve o meni zna i da je sve ovo deo još jedne surove osvete.

„Hoćete nešto da popijete?“, upita me, kao da sam došao kod starog prijatelja a ne poslodavca i ožalošćenog rivala.

„Ma ne, rano mi je...“

„Kafu bar?“

Pristanem.

„Koliko se dugo ovim bavite?“, pitam dok sedimo za stolom. Pokazuje mi čitavu seriju gravura koje je nedavno uradio.

„Red je da krenem od početka, da se upoznamo ako ćemo već sarađivati. Bavio sam se raznim umetničkim zanatima dok se nisam pronašao u ovome. To je bilo zahvaljujući mojoj supruzi, ona se prva divila mojim delima, iako su tadašnja bila neuporediva, bio sam početnik. Bili smo u braku pet godina, dok nije iznenada poginula, pre mesec dana...“

„O Bože...“

„Da... Letela je. Bavila se time, bila je stjuardesa. A ja nikada nisam voleo avione. Toliko puta je želela da pođem sa njom, na neko naše putovanje... I eto, otišla je bez mene. Znam da su i u tom trenutku moja dela bila sa njom, uvek je nosila moj nakit, volela ga je mnogo duže nakon što je mene prestala... Znate, valjda se čovek i od ljubavi umori. Ne znam... Samo znam da je više nema. Htela je da imamo decu, i pokušavali smo, dok lekar nije utvrdio da je u meni problem. I rekao sam joj, neka pokuša sa nekim drugim, toliko je želela dete. Ne bih joj to zamerio. Odgajili bismo ga kao naše zajedničko, meni bi bilo jednako, čak i bez deteta, meni je ona bila dovoljna. Teško sam podnosio njene duge letove, dok se nisam navikao, a posla je bilo sve više, valjda sam i sam tako udesio, skreće mi pažnju od svega, samo se zavučem u ovaj svoj ‘atelje’ i zaboravim na sve. Kao i ovih dana, kada mi je najteže... Ali dosta o meni. Tužno je! Jeste li vi nekada leteli? Čime se inače bavite?“, prelazi odjednom na mene, a ja izgubljen u toliko novih informacija o Deani da mislim da će mi svaki utisak sa lica pročitati.

„Ne... Ne volim ni ja to letenje. Znam da premošćuje velike daljine, ali... možda nam ne trebaju sva ta olovna krila. Nismo ptice. Možda ne treba da idemo tako daleko... Kao leptir, na svom terenu, eto, dovoljno je, pa možda nam je i to previše, ne znamo stati... A ja pišem, kniževnošću se bavim i studirao sam je, običan knjiški moljac, iako ne izgledam tako, ali to je sve, nema nekih velikih ambicija, neko vreme sam radio u struci predavača, kasnije samo neke gluposti da preživim... I sada kod Vas.“

„Lepo... umetnik dakle. Onda ćemo se razumeti. I tačno je to za leptire, ne trebaju nam nikakva snažnija krila, gradimo ih i neispravno koristimo... I tako izgubimo jedni druge“, oborio je pogled i dugo gledao u duguljaste minđuše rađene za Deanu.

„Možda i ne morate da mi persirate... Osećam se dosta starije“, predlažem, polako se oslobađam krivice. Možda je sa mnom htela to dete, sećam se da nije bila za kondome.

„Niste stariji sigurno, nisi... Meni je tačno trideset. Supruga mi je bila četiri godine starija, uvek smo se šalili kako voli mlađe momke“, smeši se i ispija svoju kafu, dok se moja već ohladila, zaboravljena kao i sve drugo sem njegove priče.

„Onda smo na ti! Kada počinjemo sa radom?“, upitam ga veselo, želim da mu pomognem.

„Eh... za sada sam završio novu seriju, imam samo poneke popravke. U suštini, neko vreme još neće biti mnogo posla. Ali, prija mi društvo, da znaš, i nemam sa kime ovako da pričam o svemu ovome... Ili već sve znaju, ili ih ne dotiče.. Tako da svrati kada god želiš, vrata su ti otvorena, ja sam popodne uvek ovde. I računaj da ipak više nisi nezaposlen!“

Rastajemo se, za prvi dan mi je i previše. Nisam ni slutio da će ih biti još, da ću moći da ga vidim kad god zaželim. Mnogo toga slutio nisam, i na putu do kuće razmišljam o tome koliko o čitavom svetu oko sebe znamo premalo. Kao da nikada ništa i ne znamo, i ne umemo ili nemamo na osnovu čega da predvidimo. Verujemo u slučaj jer nam on opravdava naše nemogućnosti preciznog proračuna nekih događaja, a možda ipak postoji nešto više. Ili ja tada u to želim da verujem, dok lutam ponovo zaljubljen, kao one noći kada su pred mene padale grane, a ja još dugo pio Deanine poljupce.

Sada želim Darkove. Priznajem to sebi i tu nema pobune. Ništa ne negiram i sve mi je jasno. Jasno mi je zašto su se voleli, zašto su prestali, zašto je svako krenuo svojim putem a ostali su na istom, bez velike promene. Samo želim da ga zaštitim od svega, od one tuge u sivom oku, da ga zagrlim i više ne pustim. Samo čekam sledeći dan da ga opet ugledam.

Znam da sve moram obazrivo, ali ne znam koliko ću izdržati. Treba mi priručnik Kako smuvati strejt udovca, zaboravljam koliko to nemam prava da radim. Ne razmišljam toliko ni kurcem koliko sam ponovo šarmiran, nešto je njegovo bilo u njoj, a od nje nešto u njemu ostalo, kao da su deo iste svilene i mračne misterije. Treba mi da se samo još jednom prepustim čaroliji, pa posle kako bude.

Vraćam mu se ponovo sutra, ali ga nema. Mali riđi je za pultom, kaže mi da se Darko uskoro vraća i da mogu da ga sačekam u njegovim prostorijama. Obučen sam u nekom svom fazonu, hoću da znam da me i takvog prihvata, iako je daleko svaka šansa da me tako posmatra, ipak mi je dosadilo doterivanje i dosta mi je maskiranja.

Kosa jedva da mi je očešljana, prepustio sam vetru da je razbaruši, na meni su iscepane plave farmerice, bela majica i tanja jesenja jakna. Nisam više u žalosti, iako mi nije manje žao svega. Ali me sve podseća na vreme koje mi je ostalo, ponekad kao da osećam da ga nije tako mnogo, i hoću da ga proživim.

„Oho... Pa ti nisi isti onaj od juče!“, usklikne Darko dok ja u njegovoj radionici sam poliram petrolejsku lampu od potamnelog srebra. „Otkud da si se za nju zalepio?! Njoj nema pomoći... pokušavao sam. Prestara je. I ne treba ti to sredstvo, mora ono jače!“, otima mi krpicu iz ruke, drugom lampu odlaže na sto. Na trenutak osetim onaj topli dodir njegove šake, i samo ga posmatram dok mi vredno servira sve potrebno za započeti rad.

„Čini mi se da je baka imala sličnu... Davno nekada“, prozborim nastavljajući s poliranjem, a on mi stavlja ruku preko moje i usmerava koje delove kako da brišem i gde da pritisnem jače.

„Pazi da ne stisneš prejako, osetljiva je...“, ne odmiče se i ne skida ruku, a ja sav gorim. Ubrzo je skloni, kada počnem da crvenim.

„Danas moramo popiti nešto jače, za tvoje zaposlenje i moj završeni nakit! Od danas su mi konačno u prodaji one nove ogrlice“, iznenadno srećan, bez one tužne sene na licu, sipa nam šampanjac.

Ustajem da nazdravimo, a on me ponovo gleda onako svečano kao kada sam se pred njim juče prvi put pojavio.

„Lepše ti stoji tako... razuzdano“, pokazuje mi rukom na kosu. „Deluje mi da je više u skladu sa tvojim karakterom.“

„Misliš da u meni nema nikakve otmenosti, pa i nisam za odelo i kravatu?!“

Samo se nasmeje. Približi mi se, pa još jednom kucnemo čaše. Opet me duže pogleda, pa se udalji i sedne. Pridružim mu se.

„Smem da te pitam nešto? Mada mi je i jasno, donekle...“

„Haha, a šta to?“

„Verujem da ti je svo to srebro i dosadilo, pitao sam se kako ti lično ama ništa od takvog nakita ne nosiš.“

„Pa ne nosiš ni ti!“, opomene me, a ja pomislim kako u tom trenutku ne znam u kom džepu mi je ostao Deanin prsten. A toliko sam ga čuvao. Pomišljam da je u prethodnim pantalonama koje su na pranju i malo se umirim.

„Pa dobro, ali ti se njime baviš... Očekivao bih...“

„Šta, da sam okićen kao žena od glave do pete?“

„Ma ne, detalj neki recimo, nešto sitno.“

„Otkud znaš da ne nosim nešto takvo?“

„Pa i ne znam... Nije minđuša a nije ni prsten, šta je onda, gde ti je?! Nema ni lančića, ja bar imam ovaj lanac“, u prednosti sam, pokazujem mu tanki lančić oko vrata.

„Ipak nisi pobedio, da znaš.“

Podignem dlanove u znak predaje, a nemam pojma na šta misli.

„Ne možeš ni da pogodiš?“

„Ne vredi ni da pokušam, ti si majstor za nakit, možda je u pitanju nešto što ne znam ni da postoji..“

„Hajde, pokušaj, nije tako teško. Možda će ti samo delovati malo neobično, ali nisam ni ja uvek ovako ozbiljan i poslovan, i ja sam od čovek krvi i mesa“, namigne mi pa sačeka pokušaj.

„Šta dobijam ako pogodim?“

„Haha, pa dobio si pet plata unapred!“, šampanjac čini svoje.

„Ma vratiću ti te pare, ne zaslužujem ih...“

„Zaslužićeš! Hajde, pogodi, pa smišljaj sam svoju nagradu“, malo se isprsio kao da me provocira, siguran da ću izgubiti.

„Hm, pa pomislio sam jedino da je možda pirsing neki? A gde- ne želim da znam!“, prekrivam oči rukama, malo glumim zbunjenost, a malo i jesam opečen.

Darko me pogleda odlučno. Ni on danas nije isti. Kao da se i u njemu probudila samo sirova želja za nastavkom života kakav god on bio. A onda polako, sedeći na stolici naspram moje, zadigne svoju crnu majicu. Gledam u obnažen stomak, beo i ravan, čekam šta je sledeće, a pretpostavljam.

Odmotava sloj preko prsa i samo zasevaju dve bradavice probušene srebrnim karikama.

„Uh, pa nisam očekivao!...“, smejem se glasno, ne znam kako da reagujem, a od ovog prizora skupljam noge da potisnem erekciju. Osećam da mi lice polako trne i verovatno ubrzano menja boje.

„Volim ih od rane mladosti, imao sam ih još, a posle sam se uozbiljio!“, spušta majicu kao da se ništa nije desilo. Preko majice i nisu vidljive, ili ih ja nisam primetio, izbegavajući da ga detaljno zagledam i da se ne napalim.

„Imaš i neke tetovaže onda?!“, zezam ga.

„A ne, ne, samo je metal kroz mene prošao!“, smeje se i doliva nam ostatak flaše. „A čini mi se da ti se lice izmenilo, tako bolno ti to izgleda? A nije me ni bolelo, čak je prijalo, na neki uvrnut način...“

„Ma ne... Lepo je, sviđa mi se“, izvučem se s par reči, čekam da na taj čarobni prizor što pre zaboravim.

„Ako hoćeš nešto slično da uradiš, imam još tih karika, raznih. Hoćeš da ti dam neku, kao nagradu?“

„Kakvu nagradu?“

„Pa za to što si ipak pogodio o čemu se radi!“, ustaje i vrti se užurbano po prostoriji tražeći ih.

„A to... Ma ne, ne mora, nisam baš siguran da bih...“

Odjednom staje ispred mene, pa me pogleda ledenim sivilom.

„Pa hoćeš drugo nešto? Šta bi? Biraj.“

„Ma ne znam, Darko, razmisliću do sutra, obećavam...“, mislim da već uviđa da sam na mukama, ili se samo meni čini da sam se i bez reči sasvim odao.

„E šteta...“, namigne mi ponovo, pa kvrcne u jednu od karika na sebi, ona zazvoni a ja se obližem kao životinja dresirana na zvuk.

„Razmisli sada. Sutra ćeš možda misliti na nešto sasvim drugo...“

Duboko udahnem pa ga pogledam. A njegov pogled to čeka. Oči su nam slepljene. Ako sada sve upropastim, bar nije potrajalo, taman će se rešiti pa da ovu suludu etapu života privedem kraju i sve pokušaje otpišem.

„Darko, ja imam... pa, neki fetiš pomalo, za to... Zato mi je bila onakva faca kako si rekao..“

„Za pirsinge?! A nećeš sebi da uradiš? Znači, samo da gledaš? Ili da pipneš, a? Pa pipni, hajde!“, smeje se, pokušam i ja da sve shvatim kao šalu, ali mi je lice sada ukočeno.

Odustaje i ponovo sedne.

„Ne razumem, pa šta ti je? Kao da sam ne znam šta rekao! Izvini, molim te...“, odmahne glavom zbunjen, vidim da je iskren.

„Kao nagradu... kada je već nudiš, mogu li samo nešto da uradim, a onda da odem odavde i da me više nikada ne vidiš?“, zamolim ga ozbiljno, oči samo što mi ne ispadnu iskolačene u molbi.

„Reci šta... A što da te više ne vidim?“

„Zato što ti se to neće dopasti. Da ti ih oližem, obe... Karike.“

„Huh... I posle se pravimo da ništa nije bilo?!“

„Kako hoćeš, ako ti je neprijatno, nećemo, zaboravi. I stvarno ću sada otići“, ustajem polako, a njegova ruka me zaustavi. Približi mi se i ponovo podigne majicu. Karike su mi blizu usta, ispružene sa njegovih bradavica ka meni.

„Pa? Da vidim... kako to radiš“, pogleda me sa visine, a u mojim ustima se od tih reči nakuplja sva potrebna pljuvačka da ga celog navlažim.

Čita mi Darko sve u očima, priđe mi još bliže, osećam toplinu njegovog tela na licu. Još uvek nema nijednog dodira između nas, ali oba tela gore, njegovo od radoznalosti, a moje već pred izlivanje.

Uhvatim nežno usnama kariku sa leve bradavice, poljubim je i malo povučem sebi, a iz njega se otme blago siktanje kao da ga i zaboli i prija. Bradavica se skroz ukrutila pod mekim dodirom i naglim trzajem. Ližem kariku, bradavicu tek dodirnem. Njegovo telo je sve toplije, tek malo plitkije zadiše, kao da se dobro kontroliše.

Prestajem da ga gledam, sklapam oči i počinjem malo jače da je ližem kao da skidam neki sloj sa nje. Poliram jezikom srebro njegovog tela, možda to i kroz metal oseća, dugo mu je tu, kao da je deo njega.

Onda tek blago začešem bradavicu vrhom jezika, i primetim da se rukom oslonio na naslon moje stolice, nagnut ka meni da mi bude bliže. Poludeo sam i ne mogu više, zagrlim ga obema rukama oko struka i privučem. Kao da sam mu izbio dah iz pluća, odjednom je ustuknuo, ali mi se nije oteo.

Zgrabio sam ustima i levu kariku, naizmenično ih ližem, udaram jezikom o njih pa o bradavice, uzdižem jednu po jednu kariku gore, kružim okolo, spuštam ih, igram se. I držim ga čvrsto pripijenog uz sebe. Spuštam dlanove milimetar po milimetar do njegove zadnjice.

Ponovim još jednom otvorenih očiju, ne mogu da se nagledam i naližem. Sada mu ližem karike i kada zagrizem desnu bradavicu, pogledam ga u oči, a on se otrgne.

„Pa ti si kao žedno kuče! Je li ti dosta?!“, odmiče se, malo zarumeneo, seda do mene.

„Nije, nije...“, oblizujem se, umalo sam svršio od lizanja, a on spustio majicu.

„Idem da nam donesem još pića“, nestaje.

Razmišljam šta kog đavola radim. Biće sa mnom samo pijan, trezan možda ne može. I sve ovo sa Deanom je previše sveže. Ne treba ovo da radim, ništa od ovoga, ali požuda ne prestaje. Otišao je u neku drugu prostoriju, a još vidim njegove obrise, to vitko telo koje bih da posedujem i da me onda rasturi na parčiće.

Vraća se, dosipa vino, ali ja više nisam isti. Ni sam ne znam šta me je otreznilo. Ne smem dalje.

„Šta ti je sada?“

„Kako ti je bilo?..“

„Šta, lizanje? Pa onako, malo ludo, nije mi to niko radio, hehe...“

„Ni Deana? Nikada?“

„Hm... ne. Zapamtio si joj ime?!“

„Da, ponovio si ga par puta.. Pa šta ste radili, sve onako obično, kao prosečan hetero par?“

„A kako drugačije?! To smo bili, zar ne? A ti, imaš drugačije preferencije, je l’?“

„Ne znam više ni sam... Poći ću uskoro, ako nemaš ništa protiv, ne osećam se baš najbolje..“

„Eto ti sad, a onako si me lizao sa puno elana! Da nisam ja nešto pogrešio?“

„Ne... nisi ti ni za šta kriv, samo ja. Ja sam budala...“

„Pa što? Možda si očekivao da ja...“

„Šta?“

„Ne znam, da nastavim... da nastavimo, šta si već želeo?“

„Jesam. Ali više ne želim ništa, izvini ti, nije trebalo da ovo nikada...“, ustajem, njegova ruka više ne može da me zaustavi.

„Stani... Nisi me saslušao... Ja samo nisam nikada...“, povikne, kada se seti da iz radnje lako može riđi da nas čuje.

Bukvalno sam istrčao, samo da se domognem svežeg vazduha. Zastao na putu, naslonio se na zid jedne kuće i zapalio cigaretu. U tom trenu mi je stigla poruka. Dušan.

„Kurvice, ostao ti je onaj prsten u našoj radionici.“ Fuck!

Kažem mu da ću svratiti sutra po njega, ali da mi ga iznese do kapije. Naravno zajebava da se plašim da uđem, ali ne želim ni da ga vidim.

Odlazim do njega, pruža mi ga na dlan. Deanin prsten u Dušanovoj ruci izgleda poput oskrnavljene relikvije.

Poneo sam malu kovertu da ga u nju spakujem. I da odem do Darkove radnje.

Riđi je na pultu, osmehuje mi se.

„Daj mu ovo, molim te... I hvala ti.“

Sada će sve znati. Da je onaj prsten dala meni. Da sam ja bio taj. Iako možda ne mari. Možda će ga mnogo više zaboleti moja bezočna laž. Možda je znao kome ga je namenila, možda ne samo mogućem ocu svog deteta. Možda nekome njoj posebnom, da ga dugo seća na nju.

Izašao sam iz radnje u koju se više neću vratiti. A tako sam ga želeo, kao nikoga pre. Otišlo je još prve noći do maštanja da usvojimo žensko dete i nazovemo je Deana. Ne znam ni u kom trenutku je moral povukao svoje, bilo je pitanje sekunde, kada mi se prosto smučilo sve.

Počinje kiša koju sam čekao još od one noći sa njom. Obliva me, gasi mi cigaretu, pljušti i bičuje, gotovo je. Još je onaj uragan najavio kraj, ali ja ništa nisam procenio zdravim razumom. Slušao samo kurac i srce.

Ostali su mu moj broj telefona, adresa i podaci, jer je hteo da me zaposli. Ali sam verovao da mi se više neće javiti, da će samo poželeti da me ubije, pa će mu se i ta ideja zgaditi, jer ne zaslužujem ni smrt ubistvom, nego neko mnogo gore mučenje.

Upravo takvo koje mi i priređuje. Ne javlja mi se.

Prolazi tri meseca, polako sve bledi, smiruje se. Ne viđam nikoga, opet nigde ne radim, moji se nerviraju pa nerviraju i mene, dani mi prolaze u nedefinisanom kajanju i gađenju nad samim sobom.

Jednog dana pre zime, sestra mi donosi paket koji je stigao za mene. Otvaram ga zbunjen, ne očekujem više ništa dobro.

U njemu je srebrni prsten. Pošiljalac Darko A.. Bez ijedne reči. Na prstenu nema aviončića. Ugravirani su u krugu samo leptiri.