Sin vetra

Obična sreda je, jesen pre četiri godine. Jutro, u gradu neka gužva, a ja kao penzioner već u par minuta do sedam ulazim u poštu i stajem u red na šalteru za pošiljke. Ispred mene njih petnaest kao da se nešto deli za džabe. Naoružao sam se živcima i nabio slušalice u uši. Nisam bio kod kuće kada je pokušana dostava paketa koji mi je sestra poslala iz inostranstva i sada moram da čekam dok ne osedim.

Jedna devojka se ubacuje preko reda, mahne onoj za šalterom da joj nešto hitno treba. Zatim propuštaju majku sa dva sitna deteta. Provirim kroz red, vidim da radnica lupa neke pečate. Pitam se da li je tu količinu šminke na sebe nabacila jutros u četiri ili još sinoć. Kad god pukne pečat, naježim se od glave do pete jer nisam spavao i jedva gledam na oči. Sve mi se muti i samo čekam da preuzmem pošiljku i odem u krevet.

Doterana teta počinje da objašnjava nešto tipu koji u sedam ujutru ima hiljadu podpitanja. Ispred mene stariji gospodin nervozno fućka i premešta se s noge na nogu. Pojačam muziku da se isključim, kad se odjednom red ubrzano prazni i vidim da su proradila oba šaltera. Ovo je moj srećan dan, pomišljam, vadeći iz džepa ceduljicu o neuspeloj dostavi.

Ostalo je dvoje ispred mene. Pogled mi je i dalje sanjiv, dok ne pogledam u radnika za drugim šalterom i donja vilica mi se samo spusti u iznenađenju. Znam ga. Odnosno, znao sam ga. Premeštam se u drugi red da zatražim paket od njega umesto od namazane tete.

Osećam da mi srce malo zalupa, ali krivim nesanicu. Vadim slušalice. Čekam da me pogleda, a dođe mi da se u sekundi izgubim iz zgrade. I on nešto pečatira. A nije se ništa promenio za deset godina. Samo je odrastao, i samo je još lepši.

Zagledam bolje. Da, to je on. Pogleda me konačno, i zablokira. Kao da mu se glava spusti, a pogled ostane. Ramena se tek primetno uzdignu kao da se naježi. Nismo se od onomad više nijednom sreli. Polako pogleda u onog ispred mene. Konačno stižem i ja na red.

Pozdravljam ga kratko i pružam svoj papirić. Osmeh mi se razvukao, skupim usne u neki čvor, a osećam da mi se i oči smeju. Ustaje i traži po policama moje ime sa papirića. Namrgodi se u nastalom problemu.

„Izgleda je dostava Vašeg paketa ponovo pokušana odjutros... Kod poštara je“, začujem njegov glas koji sam jako dobro upamtio. Njegova nežna nota je dosta ogrubela, a opet nekako skladno vibrira.

„Ma daj.. Pa je l’ me zajeb…? Izvini, molim te! Pa šta sad da radim?! Imam obaveze kasnije, došao sam to da pokupim, juče nisam mogao.“

„Razumem. Vratiće se poštar, kad sve podeli... Hoćete da Vam javim?“

„Jao... Hajde javi mi. I nemoj da mi persiraš, nekada si morao, sada ne“, namignem mu, a on razvuče usta u najkiseliji osmeh na svetu, i opet obori pogled. Za par sekundi me pogleda prodorno kao da se ne poznajemo, držeći olovku da zapiše moj broj.

„Čujemo se kasnije...“, okrene se kada sam mu se brzo zahvalio i krenuo ka izlazu.

Video sam da se iza mene napravio opet red od dvadesetoro, i samo sam pogledao ka njegovom šalteru. Uhvatio sam njegov iskošen, fiksiran pogled kako me ispraća.

Dobro je što paket nije bio tu. Neka luta gradom, stići će. Ipak je ovo moj srećan dan. Ipak se nikada nismo zaboravili.

Slična je bila rana jesen 2009. U našem kraju sa manje sunca i mnogo jačim vetrom. Apsolvent sam od juna, ostao mi je samo diplomski. Malo ga razvlačim jer hoću da sve bude odrađeno detaljno i da rad bude bolji od svih iz generacije. Ubrzo shvatam da je trebalo da ga otaljam što pre, jer dobijam poziv iz svoje bivše srednje.

„Čula sam da si uzoran student?“, pita me razredna u telefonskom razgovoru.

„Trudim se, gospođo Anka.. Da Vas nije bilo, ko zna kako bi to išlo!“

„Baš mi je drago, mladi čoveče! Slušaj, da li bi našao vremena na mesec-dva, da zameniš starog Karajanova?“

„Uh... Kod nas u školi? Ali, razredna, ja još nisam sve završio. Diplomski mi ostao.“

„Ma nema veze! Nemamo nikoga. Razboleo se, i neće se sigurno vratiti do kraja polugodišta. Kod nas smo pokrili zamenu, ostala je srednja stručna, sa četrdeset posto norme, ali bar ti neće oduzimati mnogo vremena, mislim da je samo sreda i četvrtak.“

„Stručna?! Auh... Pa dobro. Može, razredna. Za Vas sve. A kada to kreće?“

„Sutra, Sebastiane. Javi se direktoru što pre. I hvala ti beskrajno, spasio si me.“

Znam da je razredna ubrzo nakon naše mature prešla na mesto direktora i ostala na toj funkciji još nekoliko mandata. Bar da treba u svoju srednju da se vratim, pa hajde i nekako. A srednja stručna je divlji zapad, imao sam neke drugare odatle. Sada je verovatno sve još triput gore. Ali pristao sam, ne mogu da je razočaram. Bila je najbolji predavač koga smo imali i od nje sam toliko toga naučio o životu da bih se pre obesio nego da je u nečemu izneverim.

Dvadeset i tri mi je, a sav sam spleten kad treba biti zvaničan i poslovan, kao da sam još uvek dete. Muku mučim da se pristojno obučem i uozbiljim, ne spavam noć pre nastave, pojma nemam šta me čeka, dokle su stigli sa gradivom, Karajanov je u bolnici i glupo je da ga kontaktiram.

Pojavljujem se u školi te srede pre svih, sedim u kancelariji sa direktorom. On pred penzijom, sve manje ga bilo šta zanima. Daje mi raspored časova, kaže da su deca užasna, ali ta odeljenja što ih je držao Karajanov i ’nisu tako strašna’. Tri časa sredom i pet četvrtkom, izguraću bez problema.

Prolazim hodnikom noseći dnevnik, čudno mi je kao da sam i ja ponovo đak a ne profesor. Ipak, nabacujem masku autoriteta koji mi je dat, dok pre ulaska u učionice momci glasno pričaju po hodnicima, a devojke u grupicama po čoškovima me zagledaju, smeškaju se i ćućore.

Ulazim u prvo odeljenje. Smer je takav da je najveći broj dečaka i tek po koja devojčica. Prvi i drugi čas su bučni, pred kraj drugog se više uključuju u rad. Karajanov s njima nije puno prešao pre bolesti i vidim da trokiraju kod osnovnih stvari, a ni lektire po planu i programu skoro da nisu ni pročitali. Pomalo čitamo, pomalo razmenjujemo utiske, i početkom trećeg časa ovo počinje da mi deluje kao posao iz sna, valjda kao svakom početniku.

Treći i poslednji čas imam u mirnom odeljenju gde je tog dana nešto manje đaka, kažu mi da ih je desetkovala prehlada. Pročitali su sve što treba i razgovor vodimo skoro na istom nivou, mladi su, pametni i zainteresovani. Kažem im da su čudaci jer su mi prethodni bili letargični. Zbijamo i poneku šalu i vreme nam proleti. Pet minuta pre zvona, vrata učionice otvara još jedan njihov vršnjak, na čijoj dugoj kosi primećujem da nije očešljan. Zadihan je kao da je trčao da stigne.

„Nora redovno kasni!“, poviče neko iz poslednje klupe, a ostali se smeju. Ovome nije svejedno, javlja mi se kroz zube, i seda u praznu drugu klupu.

„Ti nisi prehlađen?“, pitam ga i nasmešim se, a on samo nešto cokne kao da sam ga upitao da ode.

„On je prirodno lud!“, ponovo oni pozadi dobace.

U to vreme već dugo znam da volim i devojke i momke, ali mi na pamet nije palo da jedan srednjoškolac može probuditi interesovanje u meni, sve dok nisam ugledao njegovu raščupanu kosu i snene oči koje se užare dok blago uzdiže ramena na svaku opasku drugara koji mu i nisu drugovi. Protrlja umorne kapke kao da nije spavao, pa me pogleda u fazonu otkud ja sad tu i šta hoću.

Sledećeg dana kod njih imam drugi čas. Proučavam spisak učenika podrobnije i ne pronalazim nijedno ime nalik onom kojim su ga nazvali. Odlučim da ih prozovem kad bude zgodan trenutak, da ovome ne bude neprijatno.

Odmah po ulasku u učionicu pogledam ka drugoj klupi. Tu je, nije se uspavao. Nešto se u meni obraduje. Jedina devojčica iz odeljenja briše tablu i zagleda moju kosu vezanu u rep, uhvatim joj osmeh kada bojažljivo otrči na mesto. Par njih su visinom kao iz osnovne, a ostali, uključujući predmet moje radoznalosti, svi već stasali sedamnaestogodišnjaci. Nastavljamo sa gradivom, na redu nam je analiza jednog domaćeg dela. Pitam ih za mišljenja.

Devojčica drži monolog, za ponešto je u pravu, ponešto ne, pa se dečko iz srednje klupe nadovezuje i počinje da joj namerno kontrira, kada se svi uzbune i prođe neko vreme dok se ne usaglasimo da poštujemo tuđe mišljenje. Zapamtio sam nekoliko njihovih imena, pa pokušavam i ostale.

„Profesore, Nora zna sve, njega prozovite!“, opet začujem dobacivanje. Ali ovaj je u nekom svom svetu, ne reaguje više ni na to ime. Ne zanima ga mnogo o čemu razgovaramo, nešto crta po knjizi, nalegnut na ruku.

Gledam u spisak neprozvanih, i shvatim o čemu se radi.

„Arone...“, obratim mu se. Izvrnuli su mu ime naopačke. Smeju se, a on se trgne i pogleda me. Pogled mu je danas bistriji. Duboko uzdahne.

„Zašto ste ga tako prekrstili?“, upitam ih.

„On je naša barbika, profesore, naš model!“, zasmeju se svi, a uključi se i devojčica.

Kada se začuje zvono, zatražim da samo on ostane. Upitam ga šta se dešava među njima.

„Ma, ne dotiče to mene“, kaže mi, stisnuvši poluprazan ranac u naručju, jedva da me pogleda. Iste smo visine. Na njemu tanka braon košulja, kosa iste boje pada niz ramena. Oči iste takve, kao da je sav od neke izbledele čokolade. Osetljiv i ne voli da im se suprotstavlja. A fizički bi mogao sve da ih isprebija. Primećujem da je i pored svoje mršavosti snažan i itekako okretan, kao da glumi da je nežan i tih, ili ga je nešto sasvim drugo ubilo mnogo ranije.

U narednih mesec dana odeljenje se čudi što Aron dolazi redovno, iako skoro svaki čas prespava u svom fazonu. Tu je a nije tu, sve čuje i zna kada ga pitam, nikada se sam ne javi i nikada nemam utisak da me sluša. A on sve upio i zna koliko i ja. Prerano mu je sve jasno, otud i ta tišina.

Na kraju časa jedne srede, kaže mi da ga ne zanimaju toliko zvanične lektire, i pita me da li sam pročitao par dela koja se ne obrađuju u školi, a on ih je sam otkrio i pronašao. Balansiram odgovore da ispadnem korektan, a da ga ne zainteresujem preko granice.

U četvrtak posle toga, čeka me na izlazu iz škole. Malo se uplašim, ne bih da stekne pogrešan utisak o bilo čemu, niti da nas iko vidi i pomisli da smo se zbližili i da ga izdvajam od ostalih. Pričamo o detaljima neke knjige, ja se malo utišam nadajući se da ćemo se uskoro pozdraviti, ali nastavlja da hoda ukorak sa mnom, sve do moje zgrade.

„Hteo sam da Vas pitam da... ponekad posle škole... tako popričamo, negde, ako možete...“, gleda me kao izgubljeno kuče, a u mojim očima jeza na reči koje čujem.

„Kako to misliš? Pa možemo i u školi... A šta te muči?“

„Nemam mnogo sa kime da pričam... A Vi me razumete.“

„Naći ćeš već neke drugare, eto još sledeće godine i završavaš, pa ćeš dalje...“, tešim ga i lupetam, ne znam ni šta mu se dešava.

Razdvaja nas samo šest godina, ali dete je. Ja kao student ipak već živeo nekim drugim životom, sa većim odgovornostima, uveliko vidim stvari drugačije. Najradije bih ga zagrlio i objasnio mu sve, ali nismo u staroj Grčkoj. U Subotici 2009-e, on je maloletan a ja samo profesor iz njegove škole.

Prestao je da me išta pita, i na časovima bio sve više odsutan, kao da je to bila neka njegova tiha pobuna. Krajem novembra odlučim da se obratim njihovoj razrednoj koju retko uspevam da vidim u zbornici. Idem malo izokola, pitam da li neko ima problem na koji treba da obratim pažnju jer ću im uskoro zaključivati ocene.

„Ma... ovi su još i dobri, kakvi tek dolaze! I najbolji su u školi, pa video si, iako na matematici i dalje sve prepisuju od Tamare! Ivan je u mom komšiluku, ima dijabetes od svoje treće.. inače divno dete, divni roditelji. Spasićevi su doktori, ljudi obrazovani, samo su ga razmazili... A Aron je ostao bez roditelja, sa dedom živi. Tetka mu u pošti radi, možda je znaš, kovrdžava. Jedino ona malo više brine, planira tamo da ga ubaci ako ništa ne završi. Josip ti je opasan, hoće da podvali, jednom je...“

Tu mi se njen glas izgubi, čuo sam sve. A kako ja da mu pomognem. Zalepiće se, zaljubiću se. I šta ćemo onda ja i moj đak. Ostaću bez posla, obeležen, a on je već barbika i model, samo mu fali dečko profesor. Raspitam se kako je stari Karajanov, da li se uskoro vraća, ali mi kažu da je sve gore. I ja sam, najradije bih odustao. Ali ni u čemu ne odustajem na pola, pa ću i ovaj izazov savladati.

Bliži se kraj polugodišta, kada u četvrtak završavam drugu smenu i odlazim kući, a obuzima me neka melanholija što se sve uskoro završava. Sabiram utiske o svom čudnom prvom zaposlenju, razmišljam o diplomskom koji sve duže odlažem. Sedam u park da zapalim cigaretu, da obavim neki razgovor sa samim sobom.

Tek što sam je zapalio, u polumraku nazirem njegovu figuru. Pratio me je.

„Hej... Pa koliko si ti imao časova?!“, obratim mu se, da izbegnem i optužbu i pravdanje.

„Isto kao i Vi... Znam kada završavate.“

Seda pored mene, hladan vetar duva u njegove pramenove, uvija ih iznad klupe, igra se sa njima dok ih on ponekad besno zabaci sa lica. Pogledi su mu retki, ali njima očigledno namerava da me sasvim istopi, čitam iz očiju svaki detalj njegove namere. Sav se izvija, vrpolji, pogleda u visine iznad suvih krošnji, kao da će nebo nešto rešiti. Usne su mu nemirne, tako tanane i smešno nervozne, svašta bi pokušao, samo da sme.

„Arone, ne smemo ovo da radimo... Jasno ti je?“, šapnem svečano i razgovetno. Dosta mi je, jako malo mi fali da pokleknem.

„Ma znam... Znam sve“, pogleda me kao da je pročitao iz mene i ono što sam krio od sebe.

„Treba da... da se posvetiš svom napretku... Da se izdigneš, moraš da se uklopiš sa njima, još ovo malo vremena, da ih ne mrziš što...“

„Ma ne mrzim ih, niti ih primećujem“, odbrusi, pa ispruži ruku skroz niz naslon klupe. Dlan je umalo stavio na moje rame.

„...Da nađeš sebi ravne, među vršnjacima, imaš neke drugare u ulici? Neku devojku možda?“

„Ah, ne!“, odbrusi još jače i drsko se nasmeje, povuče ruku i odmahne glavom kao da sam rekao da ima neku bolest.

Mrak pada, lagana susnežica nam prekriva identičan par nogu jedan kraj drugog. Sedimo po zimi, samo tu možemo biti zajedno. Tiho je, a mi još tiši. Gleda nekud u daljinu, sve što bismo rekli suvišno je i neprimereno. Pogledam ga dok me ne gleda, a onu kosu mu ponovo vetar uzdiže, vidim samo posivele talase koji se kovitlaju kao da će da me obgrle. Potonuo bih u njih da me progutaju i da me ne bude.

„Idem, profesore...“, okrene se pre nego što sam uspeo da išta dalje kažem. Otrčao je.

Ništa nismo pokvarili, a sve je pusto i prazno. Snežni park ispunjava očaj i sve jača studen.

Naredne nedelje zaključujem ocene. Završavam sa zamenom i pozdravljamo se. Aron ćuti, na poslednjem času i ne podigne pogled dok mi se ostali momci i devojčica ispovedaju kako bi sve dali da se Karajanov ne vrati a da im ja ostanem.

I ja sam želeo isto. I u isto vreme želeo da zauvek pobegnem. Osetio sam konačno olakšanje, koje je jedino bilo veće od tuge. Sutradan sam bivšoj razrednoj javio svoje utiske, a ona mi rekla da će me ponovo zvati kada god bude bilo potrebe. Trebalo je još par meseci da diplomski privedem kraju. Prespavao sam zimske praznike. Probao da sve zaboravim.

2019. Vratio sam se kući i prilegao. Čekam Aronov poziv o paketu. Glava mi gori od uspomena i više mi se ne spava. Njemu je sada dvadeset sedam, a meni trideset i tri. Ništa nas više ne sprečava da budemo ono što jesmo, a ko zna šta smo postali. Ja pomalo ogorčen i utučen, on očigledno nije mrdnuo dalje od tetkine pošte.

Trgne me iz sna poruka tek oko tri.

„Nisam stigao ranije da javim za paket, sada sam završio smenu, hoćeš da ga preuzmeš?“

O, kako neću, Arone. Odmah dolećem. Čekam ga desetak minuta ispred pošte. Silazi žurno niz stepenice, a korak mu se ne čuje, kao da je preleteo, nošen vetrom, isto onako poletan i vitak kao pre jedne decenije. Sada je u crnom, kao ja, a uska jakna kao da mu je preširoka.

„Izvini... iskrslo je još nešto da se uradi. Izvoli“, predaje mi paket, pogleda me umorno i sanjivo kao onog prvog dana škole.

„Hvala ti.. izvini ti zbog te jurnjave. Moram te častiti pivom što si mi to sredio“, uzviknem, a on se blago nasmeje. Ni ‘da’, ni ‘ne’. Zanosi me sama njegova blizina, kao da ću se saplesti usput, opijen guram svoj bicikl pored njega dok se bližimo centru. Zastajem kraj jednog kafića, govoreći mu šaljivo da tu ostajem. Pridružuje mi se.

Sve ipak čini nevoljno, smučilo mu se. Podseća ga na tu ispalu iz rane mladosti, a ništa nisam mogao drugačije. Prvo pivo smo popili prelazeći uopštene teme.

„Ne menjaš se ništa, profesore“, kaže mi odjednom.

„Grešiš.. malo sam luđi nego pre“, pogledam ga pravo u zenice.

Pogled mu je miran, a kosa još duža. Isti je onaj model koji nije pripadao ni onom odeljenju u školi kao što ne pripada ni na tom šalteru pošte. Negde je van vremena, lebdi i čekam da me pronađe. Da shvati koliko su nam sada šanse mnogo veće.

„Imaš nekog, profesore? Kako živiš? Znaš, prolazio sam još dugo kraj one tvoje zgrade, išao kod nekog profe tamo na časove matematike..“

„Sećam se da ti je slabije išla matematika, haha... Nisam više u zgradi, živim sam. A imam nekoga, da, već duže...“

Na ovo priznanje se nesvesno snuždi i pogleda polako oko sebe kao da se odjednom našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kosa mu zakloni jedno oko, a on je pomeri usporeno, kao umrtvljen. Posegne za svojom kriglom, a ja ga uhvatim za ruku.

„Ali ovog puta ne bih da te propustim...“

Zatrepće, podigne glavu unazad kao da će me oterati do đavola, ali se primiri i nasmeje.

„Šta je?“, pustim mu ruku, otpijem pivo.

„Pa ne znam... Devojku imaš ili šta??“, uzvrpolji se kao na onoj klupi u parku, nervozan je.

„Ne. Nemam devojku, Arone. A kakvo je stanje kod tebe?“, otkrivam mu negacijom sve, a vidim da mu sve manje prijaju moje istine.

„Nikog trenutno. Bilo je nešto, raspalo se... Kao da nisam ni za kakve šeme.. Možda tražim nešto drugačije. A znaš... Zarekao sam se da me niko neće onako ohladiti...“

„Kao ja?!“

Klimne glavom i opet oči dole.

„Jebote... Šta, ne znaš da je kažnjivo?! Imao si jedva sedamnaest... Šta sam mogao?“

„Nije niko morao da zna...“, pogleda me iskosa, zaturi tanak pramen iza uveta.

„Ne mora ni sada. Hoćeš do mene kad popijemo još jedno?“

Ponovo bez konkretnog odgovora, nećka se. A već je moj. Prećutno, zagonetno, duboko. Odavno. Kao nagrada za dugo čekanje. Kajao sam se godinu dana nakon one zamene što mu nisam ostavio makar neko obećanje. On to ne zna, jer nisam ni to mogao tada, niti mi se sada priča o tome. Samo mi čitavo telo gori od njegovog prisustva. Baš kao nekada na onim časovima, jednako me je jutros zapalio na šalteru za pošiljke, i istim plamenom me prožima svakim pogledom dok sedim naspram njega.

Ne bira se to niti se kontroliše. Može da se negira i da bude još gore. Ne postoje godine, granice, pragovi, prepoznaju se samo oči i duše. Takva paklena privlačnost može biti jedino tragična, pomišljam sećajući se noći u kojima sam još dugo sanjao njegove pramenove i čokoladne dečačke oči. Sada su tu preda mnom, kao da nije prošao ni dan od rastanka.

„A taj tvoj...? Kakav je? Ne mari što juriš mladiće?“, pita me kada naručimo treće pivo dok razmišlja hoće li uopšte ići sa mnom dalje.

„Eh, pa nisi ti više dete... A nisam ni ja tako star. Super je, mogu i da vas upoznam... dopao bi mu se!“ Na ovo se samo naježi i onako drsko nasmeje.

Plaćam piće i krećem, prati me. Zanima me da li će me pratiti na kraj sveta, da mu dam sve ono što je čekalo samo na njega.

Spušta se mrak kada stižemo do moje kuće. Krevet iz kog sam jutros iskočio je neuredan, u sobi je haos koji pokušavam da sredim u tri poteza kada se on nasmeje. Zagleda neke od knjiga na polici i komentariše kako nikada više nije stigao da čita onoliko koliko je u srednjoj.

„Nikad nije kasno... Ti i ja smo pravi dokaz za to, zar ne?“, smeštam se na krevet i pozovem ga kraj sebe.

„Ma... odmah sam počeo da radim. A posle me skenjala i dedina smrt.. Nešto sam se izgubio u rutini, u nekoj učmalosti, progutala me je...“, objašnjava mi fino i poetski, a ja ne znam da li me oduvek više pali ta njegova tanana rečitost ili sveukupna pojava.

Svetlost lampe mu obasjava kosu, a lice je okrenuto ka meni, u mraku. Tako je čudno što je odjednom tu, kao da je samo san. Neću da se probudim. Hoću da ga konačno osetim, makar samo jednom.

Tišina je, reči su prestale. Pomazim ga polako po obrazu, a on ga iskrivi tako da mi ruka zaluta u njegovu kosu. Tada iskoristim priliku da je čitavu zgrabim i privučem ga sebi. Kratak uzdah mu se oteo iz grudi kada su mu se usne već našle iznad mojih, poluotvorene, dok me gleda kao uplašena srna, a u tamnim očima je davno zaspala želja ista kao moja.

Budim je poljupcem na koji jedva pomeri usnu, pa ga poljubim još jednom, spustim obe ruke oko njegovog struka.

„Tebi se baš žuri“, usprotivi se rečima, ali mi se samo zgodnije namesti u naručju. Konačno me zagrli oko vrata, nežno kao da mi je samo vetar produvao niz ramena.

„Naprotiv... Osećam da imamo svo vreme sveta“.

Povukao sam ga preko sebe, a njegova kosa mi se prolila niz slepoočnice. Malo ga je začudilo što mu iznenada prepuštam kontrolu. Polako sam zavukao dlanove na kožu njegovih leđa ispod tanke majice. Ne znam šta sam mu uradio tim brzim, željnim milovanjem, ali se samo spustio na mene i izljubio mi vrat sitnim, vlažnim poljupcima kao da po njemu nešto traži. Zagolicalo me je, pa sam i ja zagolicao njegova leđa, a od te jeze poljupci su se ubrzali i kao da smo od njih podivljali.

Verovatno je oduvek takav, ali meni nije bilo dopušteno da osetim snagu ovih nežnih ruku koje me sada presavijaju u čvrst zagrljaj, odjednom oslobođen da me ponese baš tamo gde sam sanjao da budem. I dalje kao da još dugo sanjam, dok Aronov topli jezik prelazi preko mog lica, ljubi mi oči i obraze, liže me kao tanjir posle poslednjeg obroka u tamnici, njegovi prsti šire talase od povetarca do uragana kroz moju kosu i ruke.

Pomišljam na voljeno biće sa kojim sam proveo poslednje dve godine, ali ne osećam da ga na bilo koji način varam jer znam da ni on ne bi odoleo Aronu, i zatresem se od pomisli da ga delimo, da je u ovom trenu sa nama, a znam da bi ovog mladića odmah podvrgnuo svojim okrutnim eksperimentima koje sam uspeo da preživim samo ja.

Konačno mogu da raširim noge bez treme i stiska, i pustim svoj organ da sasvim naraste, usmeren ka Aronovom središtu dok su mu noge na kolenima oslonjene oko mene. Osećam da mi se jaja pune i postaju tvrda, ali moram polako da pratim njegove pokrete.

Aronu za sada treba lagano otapanje, korak po korak, prepuštanje i potonuće u moje dve ruke koje su one godine uvenule da bi ga dodirnule, i ostale prazne. Sada ga držim odlučno i ne puštam, a svaki dodir mi je sve hrabriji, sa svakim mu skidam po deo odeće, a on pripomogne, pomalo sramežljivo povuče i neki deo sa mene.

U očima kao da mu se topi gvožđe, unapred znam da neću zaboraviti njegov pogled od te večeri, jer mi njime ujedno kida dušu i radosno saopštava da mi još uvek veruje.

Propnem se sredinom tela ka njemu, da me sam otkopča i svuče pantalone. Spusti mi dlanove oprezno oko struka, a ja već ludim pred samo pucanje. Srce mi skače a prsti ruku se grče, oči mi u svojim dupljama lagano drhte, jedva već podnosim ovoliko uzbuđenje. Povuče mi naglo sve, nije išao korak po korak. I kod njega je isto, vreme čekanja je isteklo.

Usne su mi stisnute da ne bih ispustio krik dok gledam kako mi glavić centrira njegove usne. Aron se naglo spusti pa ga lizne. Onda se uspravi i pogleda me. Pa opet dole. Duže, slađe. Liže me moj bivši đak, nije više ono tužno kuče, ovo čini radosno kao da mu je život ponovo ubrizgan u vene.

Toliko je lepo da osećam kao da ne zaslužujem, ali ne odustajem da se ponekad lagano propnem i potpuno mu predam kurac na lizanje, a on ga obuhvati šakom, stisne me dobro, povuče lagano par puta, pa legne između mojih nogu da mu bude udobnije.

Sada mogu da mu mazim kosu dok me liže, iako je taj dodir nezgrapan, prepaljen i drhtav, u prstima preplićem deo njegove grive, i zadržim je malo jače, dajem mu signal da promeni lizanje. Svaki nerv mi je na ivici, kada otvori širom usta nad mojim glavićem i počinje nežno da ga sisa dok me gleda u oči, a ja ubrzano gutam vazduh, uspravljen na laktove da posmatram šta mi radi i da sve upamtim kao da se nikada neće ponoviti.

Proguta ga Aron kada se ne nadam, ništa me ne uspali kao njegove neočekivane akcije. Što je dugo tako miran, a onda samo iznenada nagrne. Guta ga, sladi se, vidim da uživa i opuštam se, skupljam mu kosu na potiljak i lagano ga pomeram da ga usisa dublje, pa ga povučem unazad da ispusti pljuvačku.

Svaki put mu se oči nasmeju, i svaki put mi isto dozvoljava. Zabijem ga jednom dosta dublje, uvrnem kosu na potiljak da ga dobro nasadim, onda povučem grivu naglo gore, a on se zatrese i rukom mi pridrži kurac, smeška se svojim drskim usnama ali ne odustaje, zapaljen je i on kao divlja zver, koža mu je vrela a usta mu gore.

Ja sam pri kraju i hoću da sve popije. Trzam ga brzo gore pa dole, nabijam mu grlo na svoja otvrdla jaja, malo mu promešam usta po njima, primetim da je od toga sav crven u licu i nešto promumla, podignem ga da vidim šta mu je, a on otvori usta da uzme dah, pa čeka da ga ponovo spustim.

Ubrzavam, nemam više kočnicu, razvaliću ga pa ćemo kasnije sve nežnosti. Jaja mi obliva njegova pljuvačka koja ističe kao iz slavine. Nabijam ga jako bez štednje, on već grca kada ga duže zadržim, ali ga ne puštam, predugo sam na ovo čekao, hoću da mu moje seme obloži krajnike i tu zauvek ostane.

Pustim ga da ga usisa sam, ali mu držim glavu pritegnutu da ga ne izvuče iz usta.

„Arone, dušo... progutaj sve!“, naredim mu bez stida, a on me sluša kao svog profesora nekada, i kao da piše esej na zadatu temu, moj učenik briljira, dudla i izvlači moju spermu u sebe, isisava me čvrsto stegnutog između usnana, osećam samo kako mi organ pulsira obložen njihovim vakuumom i izručuje svoj tovar unutar njegove lepe glavice.

Popuštam stisak šake na kosi, milujem mu je dok mi poslednja kap ne iscuri negde po njegovim zubima. Gledam kako se oblizuje. Ništa nije kanulo po strani, sem hektolitra pljuvačke.

Odmah po orgazmu, zanima me njegov kurac i brzo ga povlačim da mi opkorači glavu, sa namerom da i njega istresem u sebe. Malo je stidljiv u tome, ali više ne prezam ni od kakve barijere, ako je ikada postojala srušili smo je.

Pokušam da mu ga izvadim iz uskih crnih bokserica, a njegovi dlanovi mi pomaze uši kao da treba da usporim. Odmakne se na moj stomak, pa se sagne da me poljubi, a ja osetim njegov ukus izmešan sa svojim, poludim i opet ga izdignem, malo sam jači i luđi od njega. Ispruži nogu kraj mene i skine se sam, odbaci bokserice negde ka polici sa knjigama. Odavno je vreme da primeni sve što je pročitao.

„Dođi...“, šapnem, približim mu butine skroz na svoje uši, pokrijem obraze njegovim snažnim, mršavim nogama. Kurac iznad proseka, gladak i tvrd, glavić nešto manji od mog, osetljiv na dodir, ceo mi odskoči od prvog poljupca.

Jaja mu mala i zategnuta, odlučim da se najpre igram sa njima, ona su mi bliže, dok mi Aronov kurac ponekad padne na nos, pa se i od njega odbaci. Zadrži ga rukom, a ja ga premestim u svoju, pa ga drkam nežno dok mu usisavam slatku vrećicu, uvlačim je kompletnu i pokušavam da iznutra obližem, na šta se trzaju njegove butine koje mi pregrevaju lice.

Pušta mi sve, ne buni se ni na šta, a učestvuje kao da i sam sve želi baš tako kao ja, ne deluje da se povinuje ikakvim naredbama.

Povlačim ga sve jače, telo tog lepog kurca mi je direktno iznad kapaka, kao da raste od mog bliskog i upornog gledanja. Presavija se iznad mene i zariva se u moje oči sa visine nekim novim, demonskim pogledom dok mi njegova jaja leže u ustima i ne vadim ih, golicam ih jezikom i premeštam po ustima da ih izližem sa svih strana.

Onda ih izbacim, pomerim ga unazad i usmerim lepu kurčinu u usta, a on mi ga samo ubaci duboko, sećajući se kako sam to ja njemu uradio. Ne opirem se, obožavam ga, puštam da mi klizi u grlo, natapam ga, miran sam i pružam mu da mi izjebe usta. Kreće tek lagano da ga pomera, a na jajcima moji prsti i sasvim nežna, ravnomerna masaža.

Uzdiže se Aron malo iznad moje glave, pa ga zabije pod pravim uglom da se sav iskrivim da bi ušao. Zabacio glavu unazad i umesto očiju sada mu vidim samo tamne ukrućene bradavice. I taj prizor me izluđuje, kada kreće da me jebe kao da su mi usta samo neka neosetljiva pička od gume, a to volim najviše.

Zarivam nokte u njegove guzove, a on spusti svoj kurac duboko u mene. Trgne ga i izvadi rukom, šamara mi kurcem usne s kojih teku one iste reke, sopstvena pljuvačka mi klizi u uši.

Stežem ga još više, opet se izdigne, opet se zabije, sada već češće i žešće, gleda mirno kako balavim i rastura me, shvatio je sve što volim i ne razlikuje se.

Skoro mi ni ovo nije dosta u požudi koju mi razbuđuje, voleo bih da je sa nama i moj dragi, da mi ga svojim lepim prstima otpozadi razradi dok ga ovako sisam, da ga posle samo spustim niže i uletim u podmazanu guzu. Zamišljam ih zajedno u 69 dok ih ja samo mazim, a kurac mi je ponovo tvrđi od kamena, kao da ga nisam praznio tih deset godina.

Dok maštam i sisam, Aron je negde u svojoj dimenziji, prepušta se jebanju kao da zaboravlja da su usta u pitanju, silovao me je i krenuo da trza malo burnije, kada sam mu ga desnom rukom iščupao a on se prenuo, tamne oči pitaju šta to radim.

Stegnem ga jako i izdrkam na svoje otvorene oči. Urla on i izdiše, trljam mu glavić o svoje kapke, trepavice mi nagriza njegov vreo potok, a i iz mene se izliva lava. On se trza i smeje jer mu brzim kapima iz leve ruke zaprskavam leđa i guzove.

„Profesore, ti si bolesnik!“, leže pored mene, isceđen i namejan.

Zamolim ga da me više tako ne zove, niti se više time bavim niti realno ličim na nekog profu. Složi se Aron, i dugo me ljubi, sklupčao se kao mače, gleda u moj smrknut pogled, a ja kao da čekam da se probudim, kao da će me odjednom pokositi realnost i više ga neće biti kraj mene.

Ali tu je. Greje me njegova meka koža, grlim ga i ponovo prebacujem preko sebe kao pokrivač, a on se ispruža i opet mi gricka vrat, pa uši, opet me potpaljuje.

„Ne znam ko je ovde bolestan, ti samo potpiruješ... Učeniče!“

„Ponekad i profesori nešto nauče od đaka, znaš, ili se preispitaju o metodama rada...“, ozbiljno mi kaže.

„A je li? A šta bi ti da menjamo u nastavi?“

„Na primer... Verovao ili ne, nisam išao dalje..“

Ispriča mi kako nikada sa muškarcem nije išao dalje od pušenja, da mu niko nije odgovarao za zamišljeni poduhvat, da nije hteo sa bilo kime.

„Pa ti si fenomen... Ti si čuvao ovu guzu samo za mene?!“, prodrmam mu guzove i stisnem ih kao one igračke što na stisak zaječe.

„Ne... Pa ne, ne znam.. Ali tvoja je!“

„Pa šta ću ja da naučim na ovom času od tebe, a?!“, povlačim ga na sredinu gde nam se kurci protrljaju jedan uz drugi.

„Naučićeš...“, uzdahne glasno kada je osetio da se dodiruju. „Znaćeš... da mi je u mašti već postalo isto kao da to radim, zamišljam već predugo i previše!“

„E pa ne znam da li si ovo zamislio, ali proverićemo“, naježen sam od pomisli da ću se naći tamo gde još niko nije ušao, da svog najdražeg, najslađeg i najposlušnijeg učenika baš ja razdevičim.

„Tucaćeš me?!“, okrećem ga u rukama pomalo zbunjenog.

„Aha... A i ti ćeš mene“, šapnem pa ga poljubim u otvorene usne.

Odobrovoljio se za tren kada sam se prislonio uz njegovu guzu i počeo sočno da mu ljubim guzove, a on kleči kao zaboravljen u oduševljenju i nikako da se presavije i isturi. Zaronim lice među guzove, a on padne na ruke i glatki, topli guzovi se lakše rašire. Uzdižem ih, mesim i razdvajam, dok mi se ne ukaže stegnuta rupica i prionem da je ližem.

Osećam da Aron drhti od nožnog prsta do vrha najdužeg pramena. Uzmakne rupicu pa je opet naturi na moj nos ili usne, a ja zaranjam sve dublje, preslatka mi je tako jedva otvorena, poguram dva prsta ali teško ide. Zapljunem, mazim, izvijam ga sebi već mu obavijajući butine, pobesnim i skroz ga podignem, širi se i on dok su mu butine u vazduhu na mojim ramenima i pašćemo unazad ali držimo se i drhtimo, jezik mi se provlači sve dalje.

Spusti jednu nogu na krevet iz straha da me ne odgurne jer će i on odleteti sa mnom, a ja mu drugu svom silinom stegnem i tako ga širim najbolje, ostaje na minut u toj nezgodnoj pozi, a rupica se otvara u laganim kontrakcijama, sve više se opušta i mekša, sve lakše i ja prodirem, opipam koliko je vlažna, i sada dva prsta već laganije ulaze.

Spuštam mu i drugu nogu sa svog ramena, ponovo se lepo dočeka na kolena. Okrene se da me pogleda, a njegova kosa me u brzom pokretu išamara. Stežem mu dupence i prislonim očvrsli kurac, pritisnem iz sve snage a glavić dalje sam krči put, već uveliko slinav i izbalavljen, upada lako kao da sam Aronov anus onim lizanjem i bušenjem produbio za njegovu veličinu. Poguram i ostatak, Aron krikne.

„Šta je dušice?“, udarim ga po jednom guzu, uhvatim obema rukama za struk i potapšem kao da ću konja uzjahati. „Znaš da čekam da te jebem od 2009...“

Okrene se i poljubi me kao da se opraštamo. Oprašta se sa dosadašnjim pušačkim životom i stupa u istraživanje nekih drugih strasti.

„Nikad ne bih rekao da si ti tako... grub“, promrmlja, očekivao je valjda neki nežan monolog iz romana.

„Grub sam jer me izluđuješ, ne mogu biti mek kad te želim kao životinja...“, pričam, a on se odmakne. Zastane, pokaže mi da legnem, pa sedne preko mene.

„Hoću da te vidim... da te gledam. Ti bi sve nekako... Kao u porniću!“, namešta pramenove iza ušiju stidljivo, a nije mu smetalo da mi izjebe grlo i svrši u beonjače.

„Ah.. pa nemam ništa protiv ni da ga snimimo, ti i ja bi bili savršeni“, odbrusim i uspravim se, dajući mu znak da se pomeri u stranu. Uzmem da zapalim cigaretu, zatraži i on jednu.

„Nisam tako mislio... hoću i ja, može i ta poza, samo mi je novo... Hoću da bude sa tobom, i hoću da bude lepo-“

„A šta ako sa mnom nije lepo jebiga??“

„Jeste. Ne smeta mi grubost, volim je i ja... Ne smeta mi ništa, sve mi je super... samo da se ne odvajam“, baci se na moje grudi naglo i kosa mu umalo zakači plamen. „Dao bih ovu svoju guzu i tvom dečku, ako ti tako želiš, sve bih...“, miluje me neumorno, zaustavi mi prste na bradavici, pa mi spusti dlan niz stomak i tu ga zaglavi.

Pritisnuo mi je kurac svojim telom, i da se malo mrdnem mogao bih da svršim samo od ovih pomisli. Gasim cigaretu pored njegove skoro cele, jedva taknute.

„Šta sam ti davao cigaretu kad je gasiš na pola?! Nisi naučio ni da pušiš kako valja, dečače...“

Pogleda me besno pa se pridigne i sedne. Namešta natopljenu rupicu na čvrst kurac koji rukom usmerava da ga probije. Ne sećam se tako uporne erekcije bar dve godine.

„Eto ti ga... Jebi se sada“, nasmejem se, stavim dlanove ispod glave. Sviđa mi se humor u svemu tome, što me čačka i što ga čačkam, što možemo da se borimo jer znamo da je sve sem te borbe samo čista nakupljena čežnja, usahla obnovljena želja, čudna dugotrajna ljubav koja nas proždire.

Nagurao ga je, ušao je. Konačno sam u Aronu. Zaljulja se, uglavljuje se, stavljam mu dlanove na butine, volim kad tako lagano drhte. Nastaje tišina i samo uzdasi govore. Prvi mu je put, ali nimalo nije loš, radio je to prečesto u svom snu, a na javi je samo moj, samo ga moj kurac širi i bocka do dna, polako da ne preteram i da me opet ne otpuži da sam neki pornićar.

Pomera se brže, obliže donju usnu, gleda me. Oslanja ruke na moj stomak, izvije se a kurac mi skoro ispadne. Gurnem ga rukama nadole, a on se uporno povlači, stvarno hoće sam da se izjebe. Vraćam ruke iznad glave i puštam ga.

Testira kada će ispasti, ali ostaje unutra. Precizno ga izvlači i zabada, pa se ohrabri i spusti mi se do jaja, i dalje jedva mrdnem, čvrstina je dovoljna. Aron me jaše sve brže i luđe, zna dobro da ću ovo izdržati dugo, ne zato što nisam skoro na vrhuncu, već zato što je ludilo prejako i um ne dozvoljava nikakav svršetak, samo uživanje.

Spusti ramena pa ih podigne ka ušima, jeza ga razvaljuje. Započinjem i ja vožnju, uzdižem se i obgrlim ga, a onda ga tucam u zagrljaju, ljubim kao da nikada neće svanuti sutra, grizem mu prsa i vrat dok ga jebem, on me je stisnuo nasađen a uzdigne se tek toliko da nam omogući divljačko trenje.

Odjednom me gurne unazad, hoće ponovo sam bez mene. Gledam ga kako se rastura mojim kurcem i od blaženstva takve slike nešto mi je već u mozgu procurelo, kao da sam sasvim pijan i u bunilu, skoro da poželim da posustanem, ali je nemoguće. Čupkam mu bradavice, pa mu pomazim kurčinu ispruženu na mom stomaku, a on prevrne očima kao da se pomoli plafonu, pa opet grublje zajaše. Preuzak je, optimalan, srce mi je istopio kao da ću skapati.

Odjednom primećujem da me je izmuzao a nisam ni osetio početak, nema ni kraja, svršavam u njemu i dalje čvrst, ne znam više šta mi se dešava. Malo se i Aron umorio, sišao s kurca ne počistivši ga, pa zapalio konačno jednu do kraja.

„A ja sam da se oližem?!“, poviknem i udarim ga po guzi. Odem na brzo tuširanje.

Vratim se, a on drema, pokrio se mojim čaršavom kao da živi kod mene. Sednem nečujno kraj njegovih nogu da ga gledam. Nasmejem se kroz nozdrve, a on se trgne. Presavije se i dugo me gleda bez reči.

„Arone... Bi li pojebao svog starog profu, da me malo revitalizuješ??“, pomazim ga po nozi, a on se slatko nasmeje i protegne.

„Ah... možda mi je i dosta za ovaj put. Nisam ja baš u formi...“, nećka se i dalje proteže, gledam telo pod pokrivačem i opet mi se jebeno diže.

Pošaljem ga pod tuš a ja pronađem neko piće. Malo žestine da ga okrepi pred nove pohode.

Vraća mi se, svež i gladak, koža mu je još toplija i mekša, kosa na ramenima mokra, a erekcija kao moja, retko spada.

„Pa gde si ti?! Priznaj da si drkao u kupatilu misleći na mene...“, dajem mu čašicu, a on pomiriše pa se zgrozi.

„Kakav ti je ovo đavo?! Nisam drkao, sve radim pred tobom, rekoh ti da me pali gledanje...“, srkne rakiju i namršti se kao da je popio otrov.

„Kruška, dušo, za spuštanje i dizanje. Šta god te pali a da ja to imam u kući, čast mi je...“, mazim mu kurac dok stojim ispred njega, izgleda kao da se kroz kurac rukujemo i ponovo se smejemo. „Zaljubio sam se u ovu tvoju alatku... Želim je u sebi, Arone.“

Ostavlja nam obe prazne čašice u stranu i okreće me u zagrljaju. Ista visina dopušta da me stojeći mazi upravo gde treba, golica mi otvor glavićem, a obe šake su mu oko mog kurca, zaljubio se i đak u alat i ne znam kako ćemo se razdvojiti.

„Hajde da bar ti mene razvališ kao u porniću“, pozivam ga na krevet, na kolenima sam i čekam.

„Ti baš voliš te filmove bez titlova...“, mazi mi guzove, već je blizu prislonjen, ne sumnjam da će biti dobar, još kada se ja potrudim biće za pamćenje.

„Samo s tobom i dečkom ih volim, prave amaterske!“, raširim noge, a njegove se približe između njih i tu zaustave.

„Baš da vidim kako ga primaš... A nešto mi govori da je to često i da nije uvek sa njim...“, mrmlja, podešava, kruži prstima po otvoru pa promulja glavić lagano uz njega.

„Često je sa njim i još nekim... A ako poželiš, to od danas možeš biti samo ti“, obećavam mu, a on se na moje reči sasvim stisne uz mene, pogura me telom unapred i uzdigne mi guzu sebi, i krene da ulazi, a u meni poplava osećaja, konačnog smirenja izmešanog sa ludilom kakvo ne pamtim.

Jebe me u istom ritmu u kome se klatio na meni, ne znam šta je bolje. Ritnem se i ja, a on me žestoko navuče, odlično me kara, očigledno je bio iskusan bar sa devojkama. Kad god se malo odmaknem, raspali mi šamar po desnom guzu da samo nazad nalegnem i svaki put ubrza kao da je poslednje. Zato se namerno odmičem, da me nanovo zabode.

„A, šta kažeš profesore?“, upita me, a dah mu je isprekidan naletima i trenjem.

„Četvorka za sad, Arone, može to i bolje“, buncam, a sve u meni gori, utroba mi se topi pod njegovim kurcem.

Samo zasikće, noktima me razgrne, zariva se izluđeno u mene i boli me, nekako se popeo na mene, odjednom mi je težak kao da me je pritisnulo 100kg a ne jedva šezdeset.

Znao sam od prvog dana kako će da me jebe. Nazreo još u onim dečačkim očima svu požudu usnulu u toj duši od vetra i čokolade.

Uživam dok sam predmet u njegovim rukama koji stiska, savija, grebe noktima i jebe surovo baš kao ja njega, neverovatno mi je koliko smo isti i sada već znam da ništa nije san, da mi se i ta želja napokon ostvarila. Vredelo je svako čekanje, sve greške su ispravljene, još samo da on meni zaključi ocenu pa da vidimo šta ćemo dalje.

Skakuće kao zec u meni, čini mi se da je sve tvrđi, naskačem i ja, da me mlati po guzi i još bolje zakiva, našli smo se obe srede kao da nas je povukla neka sumanuta gravitacija. Želim da svrši u meni, ali ga vadi, okrećem se da pogledam, da sve posisam.

Trne mu u ruci, kao gvozden, odbacuje mi se od usana, a on zna moju želju i opet mi ga zabija u grlo, drži me za glavu kao da će mi je otkinuti pa ga pomakne, i zaprska mi nepce sirovim, jakim, vrućim mlazom.

Smenjivali smo se do jutra u ritmu ovog transa koji nije napuštao naša već umorna tela, a naše rupice samo su se iznova sužavale i širile, nezasite. Kada je svitalo, zaspali smo isprepletani kao da nas je neko zaklane bacio na gomilu. Opijen sam utonuo u san o njemu, a on spava u mojim rukama.

U mom snu, ponovo smo u vremenu od pre decenije, odbegli zajedno u nekakve planine. Slobodni smo, kose nam raspuštene. Krijemo se kao dva pastira u pećini od kiše, grli me na svoje grudi, greje, kačim usne mahnito poput napuštenog mladunčeta na njegove tamne bradavice.

Oko podneva ustaje pre mene, čeka da se probudim, a on je istkao moj san.

Za tren se obukao nečujno kao da se nikada nije skinuo.

„Hoćeš da ti dam nešto toplije?“, upitam, gledajući mu onu tanku jaknicu, a kroz prozor vidim suve grane kako se vijore.

„Ma kakvi, šta ti je!“

Ustajem kada vidim da zaista odlazi, a on mi pada u zagrljaj u kome se krećemo ka vratima.

Usne spojene još jednom u vrele poljupce, sada već ne znam kako ću bez njih. Sada već moram prestati da ga ljubim, ali mi ne ide, samo se zalepim dok me ne otrgne. Ali se ne odvaja, stavlja glavu ponovo na moje rame.

„Znaš da je bila sreda i onog dana?“, pitam dok mi prsti klize kroz njegovu kosu.

„Kad jebote?!“

„Kad sam prvi put došao u tvoju školu.“

„Sećaš se koji je dan bio?!“

„I danas je... Isto sreda!“, zaključim mudro i pogledam ga značajno, a on se samo nasmeje kroz zube kao da lupetam najveću ludost.

„Onda se samo sredom viđamo, da ti ne banem neki drugi dan?“, pita me, pušta me.

„Jao, ma ne... Samo ti navrati!“, vadim se iz problema, a on odmahne uzdignutim kažiprstom da će se ipak držati tog određenog dana.

„Idem... Poštar je verovatno popizdeo dok je razneo sve pakete!“, nasmeši se, okrene glavu da otvori vrata, pa ponovo vrati pogled.

Kako se udaljuje, pogleda me sve ređe, a ja ga bez prekida pratim, puštam da mi neki delovi odu sa njim, ne trebaju mi. Uzmiče mi iza suvih stabala ulice, dok mi vetar prevrće kosu kao mi ga zaklanja sve upornije, ali kao da je to baš njegov dodir, kao da mi ga zamenjuje.

*Većina imena i gradskih lokacija u priči je sa mukom izmenjena :)
Hvala svima na čitanjima...