Silvija

Svaki put kada se uroboros priprema da proguta svoj rep, uhvati je ista strepnja od novog rođenja. Priprema se i u njoj nešto već dugo, ali kao da nikada nije dovoljno spremna, i ne može da dohvati taj drugi kraj i sjedini se sama sa sobom.

„Tetka, je l’ tako da je New Year’s resolution ono što kažemo da ćemo uraditi a nikad ne uradimo?!“, upita je Uroš, dovitljivi dvanaestogodišnji bratanac, a ona se složi. Neka kaže drugarima da je tetka tako rekla. Ipak ima skoro četrdeset, pa valjda mogu da joj poveruju bar deca.

Pomisli ponekad kako bi bilo da je imala svoju, da oko nje veselo trče i zovu je mamom. Ali se ne vidi u tome. Smiruje je jedino što je sve obaveze konačno privela kraju, iako ni na svoje poslovne rezultate više nije ponosna kao pre.

Počinje da mrzi sve one stvari koje ne može reći nikome. Stvari oko kojih bi svako digao frku, ako bi joj uopšte poverovao. Ljudi se pale na te stvari i lako prave ujdurme, prirodno se teše kada je nekome gore, razume ih i nastavlja da ćuti o svemu tome.

„Pa dobro, hoćemo li se videti još ove godine?“, pita je preko telefona drug kome je iskreno stalo. Ali ga svojim otegnutim ‘možda’ Silvija iznova udaljuje.

Gadi joj se ropstvo zarade i dušom radi samo ono što voli, za šta je ne plaćaju, pa čak i ne poznaju tu njenu drugu stranu. I ne zna niko, sem grupe zaluđenika na opskurnom sajtu gde je objavila svoje radove, autorski nezaštićene jer joj je nebitno šta će ko sa time, važno joj je samo stvaranje. Svaki put kada vidim da onlajn koristi moje ime, setim se detinjstva.

“Kako bih se zvao da sam bio devojčica?”, pitao sam majku, a ona bi se razdragala.

“Silvija!”

Zaista bi retko ko poverovao da jedna prosečna radnica državne firme u svoje slobodno vreme crta nage portrete. I ne samo tada, već sve češće žrtvuje i one termine kada bi trebalo da završava nešto za firmu. Izdrži i sa jako malo sna, pa posle celonoćnog crtanja jutro u kancelariji presedi kao preparirana.

Ume da razveže o svemu, sem o sebi. Ljudi je vole i pitaju za mišljenje. Objektivna je i zna da osmotri situaciju sa strane, baš kao da je van svog tela. Slušaju njene savete. Drugarice su joj dobre, sve slične, uglavnom udate. Poneka i nagađa da Silvija nije sa njihove planete, pa joj povremeno ugađa da ovaj svet lakše podnese.

Upoznali smo se dosta rano, i par godina je samo gledala kroz mene. Znao sam ono što nisu znale drugarice. Izgubila je nevinost par godina nakon njih, pa se malo stidela. A posle nije više htela ni da se seća načina.

Bila je to prva godina fakulteta, ona u novoj sredini, kao i svaki svež student zbunjena. Među prvima koje upoznaje istakne se Nevena, prelepa nimfomanka iz tog grada. Sve zna i svuda je vodi, za ispite ne mari, naravno okinula godinu, jebala se i uživala. Ne zna Silvija ni šta to sve podrazumeva, dok iz svakog tramvaja koji ih zaobiđe Neveni mahne bar po jedan jebač iz prethodne godine.

Vodi je u svoje potkrovlje, ubrzo se rađaju neke šale koje dele samo njih dve. Jedne večeri je pozove da joj pomogne oko neke skripte, pa je samo odjednom stisne u naručje. ‘Valjda svi oni momci nisu imali to što ja imam’, Silvija je tek sada sluđena, dok joj Nevena vrelim jezikom liže začas razgolićene sise. Ova je gleda kao da liže neke tuđe, a drugarica se spušta i prstima je mazi sve grublje, raširi joj noge.

Probija nekud u neslućene dubine, ako se ovako jebe onda i nije loše, zaključuje. Meko je i lepljivo, pa i nema krvarenja kako su joj rekli da će biti. Silviji se čitavo telo zatrese, a Nevena liže sve, toliko uporno da je posle orgazma zagolica prejako i Silvija je skoro odgurne. Nedeljama kasnije, želi i ona da je jebe, ali ne kao Nevena. Već kao jedan od onih njenih. Kurcem, pa makar ne bio njen. Ali će ga uvek uporediti sa kurcem višeg kvaliteta, i Silvija odustaje.

Gledam je, gleda me. Rumena je u licu, izjebana još jednom tim grubim devojačkim prstima, a uskoro je stigao i prvi kurac. Pa još nekoliko. I onda duža pauza. Ima već dvadeset i pet. Znam da se zapita šta ja mislim, iako me jedva poznaje. A ja znam o njoj baš sve.

Sa mnom je nasamo, i čak i prećutno, čitam joj misli, ispoveda mi se. Plaši se da prizna moje prisustvo, ali mi se uvek vrati. Zaključa se u kupatilo i dobro me pogleda. Ogledalo se modro namršti. Šapnem da sam tu, da ćemo sve zajedno izgurati. Zalupi vrata i nestane.

Tada počinje sa skicama. Neiskusne su, ali uporna je. Upoznaje i njega. Borisa. A on je sve suprotno od nje. Njegov lepi, beo penis je prvi koji se i meni dopada, i uživam dok ga jaše svojom pičkom kao da je moja. Zatežemo ga zajedno i otpuštamo, a on je puni kao divljak, sve je u njemu divlje i na neki čudan način joj prija taj kontrast, inspiriše je. Ja telesno živim njen život, i nemam šta drugo nego da je upoznajem i pomognem. Izgleda kao da sam kažnjen da ništa sem toga i ne smem.

Započinje sa bojama, ali shvata da sama olovka može mnogo više. Bezbroj je crteža same sebe sa kurčinom među nogama, gledam ih i smejem se, a ona me prezre. Hoće da me otera, a ne može, suicidom bi nas ubila oboje. Ponekad me posluša kako da povuče određenu liniju, a kada popizdi i višečasovni trud iscepa u dva poteza, treba mi nekoliko sati da je umirim.

Počinje da sumnja da je poremećena jer čuje glas u glavi, ali je ubeđujem da nema svrhe da ode kod psihijatra. Prosto smo ‘2 u 1’, i što pre se navikne, bolje je za oboje. No, ona beži, zavarava se, opravdava sve paralelnim životima, ima i smisla sve dok ne odluta do istočnjačkih filozofa i krene da me nervira.

Nije ni meni lako u njenom telu, i uvek je na moju inicijativu svaka penetracija njenog anusa. Ne uživa koliko ja, ali je vodim, isključuje taj deo nas koji je samo njen, i u tim trenucima, retkim a tako priželjkivanim, prepušta mi da tu budem samo ja, da osetim kurac i prisetim se blaženstva. Kada me podmiri, očekuje da joj se ne obraćam neko vreme, pa se povlačim, ali znamo da se samo nakuplja, i da će biti sve gore što me duže ignoriše, jer niko tu nije birao nikoga.

Ostaje dugo sa Borisom, a onda on nestaje kao da ga je voda odnela. Patimo, traži se u drugima.

“Moraš da nastaviš... Da probaš i nešto drugo’, sugerišem, a ona se smrkne.

Neće nikoga. Stalno se više jebe meni nego njoj, i to je ubija. Noćima masturbira samo da bi meni udovoljila. Istorija internet pretrage joj je prepuna muških romansi i karanja, briše je da nikako ne bude otkrivena.

Pokušala je da me se reši, dok me oko tridesete nije prihvatila. Prisvojila, kao majka, to može samo moja Silvija. Prepustila mi se dok skoro ništa nije ostalo od nje. Uzeo sam sve što mi je dala, a njenu razdražljivost i beznađe sam timario godinama da nauči da u ovom sadejstvu živi neoštećena. Nisam uspeo sasvim, jer ponekad i dalje sebe laže da ne postojim, da mora biti sama dovoljna.

Trideset tri joj je, kada su portreti već ozbiljni i nekoliko ih je i prodala, bez namere i ikakve reklame, nekolicini prijatelja se baš dopalo, pa su naručili i još par. Sve sa merom, bez mnogo golotinje, iako to nije baš ono što zamišlja, čak je ništa u tome i ne pomera. Za svoju dušu radi mnogo perverznije i slobodnije, i to je ispunjava.

Drug je zamoli da uradi portret njegove devojke kao poklon za rođendan. Tada Silvija shvata. Teško joj idu ženske konture, zastaje, pauzira, popije piće pa uporno nastavlja, neće da ga razočara. Ali ne može. Ne može te meke uglove, obline, polukrugove... ne ume izolovanu ženstvenost da dočara. Devojka koju nacrta podseća na hermafrodita. Zatim poludi i sve pocepa, javlja mu da je nemoćna. Ne voli ona udubljenja. Previše nežno i fino, prevoje i bezličnost nevinog anđela.

Ona traži đavola, ispupčenje. Pale je nabrekline, tvrdoća i odsečne ravnine, grube i čvrste, uzdignute površine. Od toga kreće, osnova je uvek ista i samo na njoj može da podnese bilo kakve ukrase. Ali je večito pokreće isključivo planina, nikako udoline, i sa tog vrha nadograđuje sve. Kosine su oštre, senke jake, loži je ludost i mistika, svaka slika postaje i sveta i razvratna.

Vrag koji u njoj spava sam ja. I sve manje spavam, noćima je držim bez sna i mučim, njeni crteži su ono kroz šta živim, zarobljen u svilenim pregibima. Bezbroj je mojih portreta sa njenim licem, sa našim nosem i očima. Jednaki smo, jedno smo, a ipak izostaje ravnoteža.

Jedno kasno veče, primećujem da se trgnula, kao da nešto sasvim novo planira. Ali se ubrzo razočaram. Priprema šminku i nekoliko zavodljivih krpica.

“Ti si moja noćna mora!!! Pusti me napolje!”, vrištim na nju i kroz nju, a ona nanosi gusti sloj pudera i skroz me iskulira.

Premazuje kapke, nanosi ruž, gusta crna maskara mi oči nagriza. Uzdignute sise smešta u uski brus, pa ih još zategne rukama. Zastaje pred ogledalom na visokim štiklama. I kad me pogleda smrznem se. Samo joj je taj nadmen pogled ostao naš.

“Nisam tako mislio… Stani, da ti objasnim, Silvija!”, dozivam a ona već kod vrata. “Prokleta ženo! Tvoja glupa umetnost nam nije dovoljna…”

Ne obraća mi se danima. Odlazi da jaše nekog bivšeg kretena. Provocira ga jer ne može mene, pa se malo uspalim kada je uzme grublje i lagano išamara. Prevrne je i odluči da je okrutno izjebe i svrši joj u guzu, a mene ekstaza celog proguta. Njoj u glavi slika kako me Boris guzi i rastura, trga i nabija na ogromna, tamna jaja. Zna da na to drkam satima.

Zna šta me smiruje, pa to ponavlja, sa jednim novim klincem i još jednim kuratim iz ranije faze. Deru je i mrcvare, tih nedelja se raspadamo od kurca, a nikad srećniji. I bolje se slažemo, ne komuniciramo dok svako radi svoje. Privlače je moji tipovi- nadrkani i opaki, tajanstveni i na ivici, rizični, sa kojima se nikad ne zna. I kada joj priđu nežno, zna da su u krevetu su brutalni, zna da ih biram ja i jednog po jednog nam ih dovodi.

Tražim još, a ona već umorna. Zna da mora nešto da promeni, a ne zna gde bi počela. Zavlači se u svoj kutak i ponovo crta, isključuje se iz sveta i nikoga ne viđa. Pod njenom rukom niče moj svet iz sna, serija erektilnih gorostasa, pa niz mršavih, mišićavih jebača. Razgleda ih i njiše se bez sna, nad svakim radom je svršila nekoliko puta. Predugo izučavam njeno uzbuđenje i već prepoznajem sve nevidljive znake.

Najpre joj osetim vatru u obrazima, pa jezu u bradavicama. Nakon toga počinje da bude vlažna. Promazi se tek malo, a klitoris joj je tvrd kao kurčina. Onda se lagano otvara, krv mi zastruji dok se i njena budi i buja, sve mišiće joj naliva, pretvarajući nas u identičnu zver sa anatomskim razlikama. Ostaje uzbuđena, nastavlja sa radom, i dugo ništa ne dira.

Pusti mašti da je vodi dok stvara, kroči u neke predele gde je sem moje nije odvela nijedna muška ruka. Pusti ponekad i da je znoj obliva. Trpi sve do trena kada je i fizički i mentalni napor na vrhuncu. Zabaci crnu kosu, prstić je blizu natopljenog otvora. Kruži i miluje se, pa pomalo zabada.

Potom vaginu sve više zapostavlja, kažiprst leve ruke je duboko u zadnjoj rupici. Desnom se samo lako i jako odvrne kao na dugme. Pritisne kao stena, pa poteče kao česmica. Ne drka kao ostale žene, jer njena ruka nije samo njena. Njena snaga je moja, luda i udvostručena. Presavijena je, odvaljena. Olovka na stolu zavibrira. Izdiše brzo kroz nos kao da je besna.

Strese se i nastavi kao da ništa nije bilo, a ja još dugo podrhtavam. Odvlačim joj pogled ka ogledalu, ali sedi mirno i ne odstupa od završetka crteža.

Odlučuje da popravi stvari, što mi se baš i ne sviđa. Da bude ono što jeste, kako ona kaže. A znamo da je krišom pokupovala ceo odeljak muške parfimerije. Znamo i da joj ne treba devojka. Ali njena samoobmana je predugo jedini lek.

“Nova godina, nova Silvija!”, vrcka, pa poviče u ogledalu da me skroz sabotira.

“Kurac nova! Samu sebe zajebavaš!!”, odzvonim u njenoj glavi da staklo potamni.

Približi se i duboko me pogleda. Uplašim se da je kraj, uspeće da me zauvek potisne i spasiće se bar jedno od nas. Živeće bar ona.

“Ipak nema nikoga sa druge strane… Znala sam da si samo priviđenje! Ipak sam bolesna… Na zlo me teraš, ostaću bez ičega…”, zakorači unazad i spusti svoju crnu glavicu, pa opet vrati fiksiran pogled. “Ako si tamo… reci mi šta da radim, dođavola... Ne muči me više, ostavi me na miru! Ne mogu više da ti udovoljavam…”

“Šta mi udovoljavaš?! Kao da tebi sve to ne prija…”, ipak se drznem i oglasim.

“Znam… Ali kako ćemo ovako?! I ti se mučiš sa mnom, ne trebam ti ja. Znaš da nam nije dosta da samo…”

“Kroz tebe opstajem, u tebi je moja duša… Silvija, čekaj, saslušaj me”, poviknem jer je opet uhvatila panika. “Pusti me da ostanem, ti si moj dom. Nisam tražio da tako bude, a da jesam ko zna, možda bih odabrao baš tebe!...”

Nasmeši se posle nekoliko meseci. Skoro da nikoga drugog i nema. Ne za one suštinske stvari. Za problem koji treba rešiti.

“Ono što nema rešenje i nije problem, je l’ da?”, namigne mi našim desnim okom.

“Zvučiš kao Uroš, tetka!”

“Samo ti zajebavaj… Ja mogu osetiti i dupli užitak, a ti si uvek na čekanju!”

“Uh, baš uživaš, bežiš od svih i svega! A znaš kada ti je najlepše. Znam i ja…”

“Da, a znamo i da je to nemoguća misija!”, opet zaurla, i tada prezirem naš ženski glas.

“Zašto?! Stani, ne idi! Ne ostavljaj me ponovo!!! Silv…!”, opet mi je utekla.

Reši da me kažnjava. Nema seksa, drkanja ni razgovora.

Sa visine svog prozora, posmatra kako radnica u prodavnici preko puta kači svetleće lampice duž izloga. Odavno ih sama nigde ne stavlja. Primeti da su joj se ugasile, pa se seti nekih svojih jedva otpakovanih. Kad krene po cigarete odneće ih dole.

“Evo vam ove… Imala sam viška!”, povikne radosno, a prodavačica je oduševljena.

“Sigurno imate i za sebe?! Ove moje su crkle, a juče ih kupila..”

“Ma da… Uživajte, srećni praznici..”, uzmiče k vratima.

“Čekajte, evo i Vama bar nešto..”, pruža joj nekakav kupon za frizera. “Dobila sam ga na ulici a ne treba mi, vidite kako sam top sređena!”, pokaže na masnu kosu vezanu u punđu. Verovatno nema ni snage ni vremena.

Uzimamo flajer nevoljno, Silvija se zapita šta će nam.

Vraćamo se ogledalu.

“Eto, kreni od detalja. Idi ošišaj se, ofarbaj… Budi stvarno malo nova”, pričam joj, a kapci joj na pola, drhte od prezira dok me posmatra.

“A kako bi ti?! Sebični idiote… Možda ćelava da budem?! Bar bih ličila na kurac! Ogroman, džinovski, a? Je l’ ti tako odgovara??”, udara šakom o staklo, popizdela, trebalo je da ćutim. Uzjahala je veliki češalj u besu kao da bi me naguzila.

„Mislio sam... da postaneš plavuša?“, dodam neodlučno, tek da čujem šta će reći.

„Aha, znači to je prvi korak?!“, baca češalj na pločice, sve odjekne.

„Pa da... Mnogo se razlikujemo dok si ovako tamna.. Prirodno nisi takva. Približi se..“, primiče se kao hipnotisana, a trese se od besa. „Silvija... Ja moram izaći, vreme je. Kreni odnekle, vodiću te. Prestani da veruješ da sam savršen, bez tebe me nema. Oprosti mi sebičnost, dozvoli mi da nam i ja udovoljim... Ako se predomisliš, posle se vrati na staro.“

„A šta će biti s tobom ako to uradim?“

„Ne znam... Ali bar pokušaj. Duguješ nam to. Dosta je skrivanja, boli nas jednako već decenijama.“

„Niko ne garantuje da u sledećem životu ja neću tebe ovako mučiti, da vidiš kako je kad...“, rasplače se, a sve bih dao da je zagrlim. To mogu jedino njenim rukama.

„U redu je... Osveti mi se, biće mi jednako lepo, znaj. Navikao sam na tebe, ti me čuvaš od samog sebe, ti si.. ja.“

Iskolači oba suzna oka, a zenice mi probode sopstveni pogled.

„Šta god... Upropastio si me. Više ne znam ni šta sam.“

Ostavlja me, ali kada se ujutru vrati zaista je drugačija. Nešto je prelomila. Obučena je kao ja. Farmerice koje volim, kapuljača crnog duksa. Miriše na muškarca i osećam se udobnije. Izgleda da krećemo na onu frizuru?

Ponekad ne znam šta smera i to me užasava. Ne sviđa mi se što sve više puši, ostavljamo cigarete svakog prvog januara, pa odmah drugog nadoknadimo sa pet kutija. Kada stvaramo, to je uvek zajedno, ali njena sopstvena volja je najčešće samodestruktivna.

„Evo. Sad sam ti bolja?“, nema šminke, jedva da se očešljala.

„Sada si svoja.“

„Dovraga...“

Odlazi u salon sa flajerom da se raspita. Prostor je ogroman i već joj se smuči, podseća na one koje posećuju samo poznate ličnosti. Prilazi joj jedna of frizerki, kaže da je neće moći trenutno preuzeti, pretpraznična je frka i gužva. Silvija odmah ustaje da ode, ali je ova ljubazno zamoli da sačeka, odmah doći neko drugi.

I dolazi. Muškarac nešto mlađi od nje, sa crnom kosom u repu, sa jedne strane mu pokupljen i tanki, ružičast pramen. Odmah primeti njegove usne, nekako su svilene, pune no ipak neupadljive. Bronzanog tena sred zime, a oči mu svetle kao dve zrele masline. U meni se nešto zapali, a Silvija porumeni.

On gleda u nju bez reči, a vidi mene. Ja vidim trunčicu izmešanog osmeha i straha.

„Htela sam... neke svetlije pramenove“, izusti, a oboje se nasmeju, kosa joj je perje gavrana.

„Pa dobro... Ti si moj novi izazov!“, začujemo nežan muški glas. Rastapa nas.

Tako je blizu i kao da je podgreva njegova neodoljiva blizina. Nožice mu se brzo kreću oko nje, makaze štrickaju, stanjuju, oči u očima šapuću, uzimam ga sebi ali ćemo ga deliti, ovaj je naš, Silvija!

Nijansira, prefarbava, igra se tom svojom izazovnom gradacijom, izmenom ličnog opisa. Neka ti izvuče stotinu pramenova, flajer to sve popustom pokriva. Samo neka se više od nas ne pomera!

Svaki njegov dodir po njenoj kosi osećam, opijen zagledam njegove vešte prste, Silvija prati linije u glavi kao da joj po mozgu iscrtava izmenjenu sudbinu.

Uspeo je, nasmejan je. Kaže joj da se pogleda u ogledalo, a ona ugleda moju glavu. Kao da više nema nje. Izbeljena je. Drhtaj i tihi krik.

„Nešto nije u redu?!“, saginje se frizer, dah usana mu je na njenom obrazu.

„Ma ne, ne... Ok je... Savladao si izazov!“, priznaje, a sve u njoj treperi. Nova je zbog njega, a malo manje zbog pramenova.

Kaže joj da navrati i sutra, da joj doda još neki preliv. Ma može, celog me zalij, povičem iznutra. Silvija je stidljivija.

Prelivanje se odužava, dolazi do razmene brojeva. Tako spontano da ne zna šta ju je snašlo, a ja likujem zbog uspeha.

„Vidiš da je bolje kada me poslušaš“, delimo utiske u staklu. Sada mi je kao blizanac.

„Ma sve ti znaš, pederčino moja“, uzdahne, pa mi namigne.

„Ne zaboravi da si to ti, jer ti si ja...“

„Umukni!“, ostavlja me, ali sam svugde gde je ona.

Ne govori mu ništa, ne pominje mene ovom slatkom strancu, i ne pomišlja da on već zna. Sa njim se ona stidi mene i naših zajedničkih delova, ali je on tiho i neprimetno sve jače osvaja. Jednostavno napipa gde je najtanja. Posvećuje joj svaki slobodan dan, svaki slobodan sat, preklinje je da zajedno krenu u novi početak, onaj kalendarski i onaj samo njihov.

Širi naše oči Silvija, pomalo ne veruje u reči koje čuje sa njegovih lepih usana. Priča joj kako je oduvek mislio da želi muškarca, čak su ga u to ubedili prijatelji i kolege, malo zbog izgleda, malo zbog posla. A on je sanjao nekoga poput nje, nežne građe, ali nepokolebljive, muške duše. Meke kože, a jakog i surovog, muškog stiska.

Pozira joj za portret, a ona nacrta sve ono što je zamišljao na sebi a da to niko drugi nije jasno video pre nje. Njegov glas i reči odjekuju kao davno slušani, u amputiranom delu svesti, kao da se negde sve ovo već desilo, malo drugačije, a jednako neočekivano.

Odvodi je u svoj stan, mirisan i poseban baš kao on, tako je krhk, mek i osetljiv, a tako ume da pogodi gde treba. Previja je u rukama, već joj i jezikom i kurcem sasvim pripada. Sve je drugo bila lezbo ili strejt varijanta, ovo je nešto ludo, ono đavolje. ’Ono tvoje!’, uzvikuje mi moja bliznakinja.

„Navali, šta čekaš više... Hoću da ga posedujem, Sil-vi-jaaa!“, drhtim u njoj, prevrćem joj oči i ukrućujem svaki mišić, dovodim je do ludila. Ne zna da li sme, predomišlja se, ponekad ga pomazi po guzi, lepa mu je, zanosna, razbio bih je samo da nam se telo oslobodi.

Kruži mu dlanom po guzovima, a on zastaje. Pogleda nju, pa svoju guzu. Kao da čeka? Idemo pa šta bude. Vodim njenu ruku, zabada mu prstiće u nežan anus, sva mu se koža naježi. Zacvili naša muška devojka, dama u njemu čeka da je uzmem i moram krenuti. Silvija mi ne dopušta grubost. Ona dozira, a njemu prija. Buši ga, ližem ga, ulazi ona u njega a postaje moj.

Konačno sam i ja svoj, usmeravam je kako da ga razdrma, rasklima. Znam kako ću dalje, znam sve, znam čime, biće joj lepo, biće ponosna. Više se ne dvoumi, sa praskom gradskog vatrometa nešto je slatko puklo u njenim grudima.

Sasvim mi ga je pustila, skroz me je otkrila. Tucamo ga žestoko obostranim alatima, a njegove crno-ružičaste su boje neba. Kida sve pod sobom, preporođen svršava u mojim rukama. Eksplozija.

Sigurna je gde smo dospeli, to je onaj teren iz sna. To smo novi mi. Nežni i čežnjivi, sumanuti i odlučni, poremećeni i divlji, besni i tesno spojeni. Napokon čudesno slobodni.

@basijul115
2023.