S neba u rebra
Neretko se tokom sezone proslava setimo nekih epizoda iz ranijih godina, i samo nagrnu sećanja. Odjednom ožive skoro zaboravljeni datumi, potisnuti tragovi, ponešto što vraća nostalgiju, poneka uspomena.
Bilo je onih pijanstava na koje niko nije ponosan, kada te mesecima kasnije zajebavaju za izgovorene gluposti kojih se ne sećaš, bilo je blamova kojima se i sam smeješ, a bilo je i interesantnih poznanstava.
Ne znam da li se bolje u memoriju usadi nešto što je prošlo glatko i ostavilo samo pozitivnog traga, ili daleko živopisnije upamtimo one događaje sa ‘twistom’, spontane a pomalo lude, za koje nikada ne bismo pomislili da će se desiti.
Mario je najveća drugarčina koju znam. Ljudina koja je prijatelj svima, ali bez izuzetka. Onaj lik koji će u tri noću ustati da ti pritrči u pomoć, a simpatičan i blesav do bola da bukvalno jedva čekaš da mu takvu uslugu vratiš, jer njegovo ‘hvala’ zaista znači suštinu te reči, a njegovo interesovanje i volja da ostane uz tebe prevazilazi svakog sponu bratstva. A sav je kao neki veliki plišani meda, izgled mu je nalik duši.
Ne znam šta je ikada pronašao u meni, ali smo se razumeli od prvog dana, kao da smo oduvek umeli jedan drugom da kažemo tu suštinsku reč kada svi zaćute a kad nam je baš ona trebala. Dosta sam se razlikovao od njegovog društva, a bilo ih je raznih profila, jer je i on sam takav, poput magneta okuplja oko sebe gomilu, svi mu veruju i svi su mu dragi, kao da njegovo ogromno srce ne bira, ni za koga nema trunku osude i izvlači samo neki kvalitet iz čoveka.
Imao je devojku otkada ga znam, a znam ga sigurno dvadeset godina. Zabavljali se još od srednje, a ona je iz mog kraja. Sasvim suprotna od njega, tanka crnka, povučena i ćutljiva, Edina je tu bila kao neka njegova ravnoteža. Sama sigurno nikada ne bi organizovala sve žurke i ludila koje je on obožavao, ali je uporno uz njega opstajala i trajala. Nikad i ne znamo zbog čega neko baš nekome odgovara.
Mario je rođen prvog januara, i kao mlađi smo večito Novu godinu slavili tri dana. Prvi je bio doček i lumperajka od popodneva, drugi dan rođus, lako trežnjenje pa repriza, a treći nam je služio za prepričavanje svih budalaština od prethodna dva, i zalivanje do poslednjeg dinara koji bismo donirali na Mariovu gomilu.
Na par godina su me neki novi ljudi odvukli na drugu stranu od ovog rituala, ali nisam odbio poziv kada smo se sreli u decembru pre sedam godina. Ja bez ikakvog plana, a Mario predloži da overimo dobra stara vremena.
Izbegavao sam likove koji ako su načuli da si ikada bio s tipom misle da ćeš odmah i njih da karaš, a ni Mario ih nije gotivio, i srećom nije imao ni jednog takvog među tim brojnim drugovima. Više bismo se sprdali na sve te teme ko koga i zašto jebe, niko nije bio frustriran ni iskompleksiran da bilo koga poredi i analizira. Čak sam se osećao krajnje prihvaćeno i od onih za koje sam verovao da znaju.
Ponešto je zadržao od pređašnjeg društva, poneki drugar je došao kasnije, a i njih sam uglavnom sve znao iz viđenja. Mirna pijanka, pomislim, to mi i treba, nisam baš najbolje sam sa sobom i trenutno mi se i ne obilaze neka neproverena mesta. Zove me nakon nekoliko dana.
„Ej brate, dolaziš kako smo se dogovorili?“
„Da, da, nemaš frke, isto kao nekada!“
„Izgleda ćemo ipak u kafanu, ne odgovara im vikendica.“
„Šta?! Kome jebote ne odgovara? Uvek smo bili tamo!“
„A nešto se natežemo još uvek... Ovi moji su ok, nego Đole zajebava, kao, da ne bude uvek isto, a ni prošli put nismo bili kod mene..“
„Koji Đole? Onaj.. rođak tvoj?! Pa otkud sad on da...“
„A jebiga, da... brat od strica. Otpada i on često sa mnom, od pre dve godine otkako ga napustila žena, ostao bio i bez posla pa mu ja našao nešto kod Milana, i on bogzna kako zahvalan i da me časti i ovo i ono, od tad je stalno nekako s nama.“
„Znam da je bio i u zatvoru, čuo sam...“
„Ma da, mani ga.. Zato ga je Sonja i ostavila, uhvatili ga s nekim kurvama, vozio pijan neke dve, budala..“
Premotavam film dok mi priča, sećam se da mi je taj oduvek delovao kao drkadžija kratkog fitilja. Ali ko sam ja da se mešam, svakako Mario odlučuje, a ja im odavno nisam redovan. Nema zašto da mi smeta, ne diram nikog ko me ne dira i gledam svoja posla.
Ali tako volim Mariovu vikendicu i pogled na reku kada je zaleđena. Ceo ambijent oko nje je kao neka praznična bajka, a mi njeni neobični akteri sa svojim svakodnevnim pričama. Jedne godine smo založili vatru i kuvali vino na minusu, trezneći se od hladnoće više nego što smo uspeli da se zagrejemo alkoholom.
Za dva dana mi javlja da su se ipak dogovorili da idemo tamo i presrećan sam.
Ono kad zamisliš ponavljanje neke lepe priče od ranije, a znaš da je to prošlost i da će verovatno biti drugačije. Ni zima nije više onako hladna, sve je splasnulo. U svakom slučaju bitno mi je da malo odlutam, pa makar ni sa kim i ne prozborio, prijaće mi kao običan izlazak, bez velikih očekivanja.
Pokupi me Mario sa još dvojicom i putujemo daleko van grada. Zajebancija se nije ništa promenila, Crnog tek upoznajem i po svemu mi je sličan Mariu kao da mu je on brat, a Emila znam dugo koliko i Maria. Ostali nas već čekaju. Iz priče shvatam da su se za tih par godina većina poženili, neki dobili i decu, pa zezaju Maria kada će Edini da napravi dete. Mene srećom niko ništa slično ne pita.
Bližimo se destinaciji, ona bajka se nije ništa promenila. Mariova vikendica je ogromna kao vila, samo je zovemo vikendicom a naziv joj baš i ne odgovara. Lepo i udobno sređena, a ipak s toplom atmosferom kao neka romantična zimska kućica, ispunjena drvenim nameštajem i kaminom u prostranoj dnevnoj sobi koja je i najveća.
Dočekuju nas Edina i još šestoro. Upoznajem Kostu i Laleta, Mariove kolege koji su poveli i žene, a ostale znam iz ranijih godina. Ogroman sto je na sredini kao nekada, oko njega pet manjih i većih starinskih kauča. Žene se cmaču i grupišu zasebno da spremaju neku hranu po dogovoru.
Sedam pored Zeke, dobrog lika iz kraja koji je išao sa sestrom u srednju pa me kroz nekoliko rečenica pita i za nju, a ja pričam napamet i zagledam prostor iznad visokog stola poput šanka i dugačak red poslaganih flaša, dok on trabunja nešto o svom poslu, opsednut tehnologijom i računarima.
Mario i Kosta nam donose pića po želji i sedaju sa nama.
„A otkud Džoni još nije stigao?“, upita Flekica, riđi drugar koga oduvek tako zovu zbog krupnih pega. Emila zovemo Mića i Mićko iz nekog nepoznatog razloga.
„Ma sa Đoletom će doći, završavao je s poslom, a tamo je blizu njega“, odgovara Mario.
„Znači ponovo vozi Đole?! Taj baš ima sreće, haha“, zatrese se Flekici stomak od smeha.
„Ja sam čuo da je on bio zatvoren zbog silovanja!“, poviče unezvereno Kosta, pa nas sve redom pogleda da mu to što pre potvrdimo.
„Ma nije, valjda je nešto ošamario tu žensku pored sebe, nešto se usprotivila, haha... I kad su ispali iz trake udario je nevinog čoveka!“, objašnjava Emil, a Edina ga sa onog šanka upitno pogleda.
Domaćin ustaje po još neku flašu, ne voli da se podseća bratovih ludorija.
„Mario ga je vratio na pravi put, zaposlio ga“, dodaje Emil nešto tiše i menja se tema razgovora.
Flekica po stoti put prepričava neke svoje blamove dok ostali crkavaju od smeha, alkohol se toči u sve većim količinama. Mario i Crni se prisećaju novogodišnjeg pecanja kada su umalo propali kroz zaleđen deo reke. Moje misli su u nekim sećanjima od kojih podelim poneko, a više ih čuvam za sebe, onako lične i zakriljene, da ih novo vreme ne okrnji tek izrečene.
Ponekad pogledam levo, u Laleta, da odmorim oči, ali da ne primeti da ga promatram. I on i njegova Maja su kao iz nekog drugog sveta, nekog Holivuda, oboje lepi kao lutke, kao da bi greh bio da se nisu sreli. Crni i izvajani, zgodni, on baš naočit poput glumca, gledam ga a znam da nikad ne bih poželeo takvog, previše je na njemu sve kako treba. Nema onog detalja koji me zapali, nečeg sitnog a ludog što tu ne pripada.
S desne strane primetim poneki Emilov pogled, setim se kako smo se jedne godine nasamo ispričali kad su već svi polegali, a negde u zoru on predložio da bratski izdrkamo uz neki pornić. Ništa neobično i ništa ponovljivo. Niti sam tu zbog toga.
Gledajući sva tri para sa nama, znajući da je i Emil odavno oženjen, sećam se neke neuspele poluveze od pre par meseci i počinje da mi nedostaje, poželim da je T. sa nama, a znam sve razloge zbog kojih mi to ne treba.
Emil pruža ruke duž velikog troseda, Zeka i ja smo pored njegovog na isto tolikom. Preko puta nas Crni i Flekica, kraj njih do vrata Mario, Edina i Ana. Do nas su Lale, Maja i Kosta. Iza leđa mi pucketa kamin, na zidu pred nama ogroman TV sa nekim glasnim sportskim programom. Vazduhom se širi ukusan miris iz rerne, u ruci svakome po čaša ili flaša, i sve je nekako potaman.
„Vidi ih što su se svi skrasili, a?“, komentariše Zeka kada Mario poljubi Edinu u vrat. „Izgleda samo ti i ja nikome ne trebamo!“, gurne me laktom i smeje se.
„Pa ništa, Zele, izgleda je vreme da se smuvamo!“, zajebavam se i ja.
„Ne bih se ja zezao s tim, ti bi to shvatio ozbiljno, pa onda ode Zekina guza!“
„Ma neće, biću nežan. A da ti kažem i nije ti neka...“, odmerim mu dupe dok uzima čašu, a on raširio oči.
„Još i biraš! To ti je što ti je, ostali su zauzeti!“, kaže mrtav ozbiljan, a zatim zavrcka guzicom.
„Nije tačno, tu je i Flekica!“, prasnem u smeh kad i on, a ovaj začuje svoje ime pa nas mrko pogleda.
„E srećno ti s njim bilo, taj ti ne bi dao ni da mu ga poduvaš!“, obrazlaže Zeka.
„Nemoj sad da se kladimo, molim te, vidiš da je zagoreo kao stari tiganj!“
Flekica nas više ne gleda, ugojio se kao svinja, širi nozdrve i prati kakva se hrana priprema. Zeka i ja se još neko vreme smejemo, kada se otvaraju vrata.
„Mislili smo da ste negde izginuli, braćo!“, poviče Mario, a ulazi Džoni.
On se skroz osušio kao da su ga u logoru držali. Pamtim ga kao zajebanta, a sada izgleda kao da je proslava unapred skenjala. Grli Maria i pozdravlja se s nama, a ovaj zastaje kod vrata i čeka Đoleta.
„Gde se ovaj moj mangup izgubio?!“, ispruža vrat u potpuni mrak.
„Ma evo me, matori, zaboravio da smo strpali u gepek gajbu piva!“, čuje se Đole, ulazi gajba i napokon on.
„Pa brate moj kakve stvari zaboravljaš...“, otvara mu Mario širom, a Kostina Ana odjednom vrisne.
„Jao, pa jeste to on!“, slušamo je a sve oči uperene u Đoleta. „Ja tebe znam preko Andrića, sećaš se??“, upita ga, a Đole namršti obrve kao da šalta po sećanjima.
„A... da, da!“, unosi gajbu pored stola pa se uspravlja i pozdravlja. Emil odmah vadi flaše i ređa ih po velikom stolu, a jednu nestrpljivo otvara.
Mario nam objašnjava gde je Andrićev restoran gde su se ovi upoznali i tamo kratko radili zajedno, a Ana još neko vreme ne skida pogled sa njega. Delimično je razumem, Kosta izgleda duplo stariji od nje, puniji od Flekice, a ona slatka plavušica naših godina. Ipak, malo mi ga je žao jer vidim da je nemoćan.
Polako kapiram da Đoleta malo duže zagledam i sam, i to mi ne prija. A on ima baš onaj detalj koji me podmah prodžara, urednu svetliju bradu od tri dana, sive oči sitne kao ptica. Cela faca mu je uska i nadrkana, kao da je iz zatvora pušten večeras a ne pre par godina. Rečima seče a glas mu je mek, usne tanke i dobro prokrvljene. Mršaviji je nego pre, sav se nešto usukao, a kao da je sa motora sjahao, kožna jakna mu stoji kao salivena, a izlizane farmerice se uvrću oko mišića na tankim nogama.
Ipak skrećem pogled sa njega pre Ane, pomišljam kako je žalosno da neko ovako zanosan bude kreten kakav jeste. Ubeđen sam da se nije promenio i da je još gori, a svaki pokret mu odaje onu istu neurotičnost kakvu pamtim, kao da će u trenutku nekoga spucati pesnicom u čelo, i pomalo zazirem od takvog držanja.
Džoni se već spusio pored Emila, a kada im je prišao Đole, ovaj je ustao i seo pored mene. Pokajao sam se što se nisam opružio bolje, nego sam se stisnuo uz Zeku još od kad smo se zajebavali sa Flekicom.
Emil mi otvara flašu piva, a oči mu već ukrštene.
„Pokušavaš da me napiješ?!“, prozborim, da razbijem neku neprijatnost od davnina.
„A šta fali?!“, pogleda me iskošeno i s nekim iznenadnim divljenjem. Okrenem se Zeki i opet gledam u Laleta, pa u TV, izbegavam okret udesno zbog Emila i Đoleta. Odjednom osetim ruku na butini i trgnem se.
„Uhh... a jebem li ga.. Izvini brate, molim te!“, uzdiže Emil glavu sagnutu u potrazi za ispalim upaljačem. Ono ‘molim te’ mi je reklo sve, i ne znam kako ću mu objasniti da nema ništa od nekadašnje akcije. Okrećem se dok nije došlo do takvog pitanja.
Na Flekicinu radost, Edina i Maja serviraju vruću pitu i još par đakonija na velikim ovalima, razgrćući gomilu flaša. Flekica odmah navali gladan, a ne libe se ni ostali sem mene i Emila. On se već klati kao da će mi zaspati na ramenu.
„Ajmo na spavanje, mali“, šapnem mu, pokušavajući da ga udaljim kada se voljno ili nesvesno protrlja o mene.
„S tobom?! Mmm. Mooože!“, zaleluja se i uhvati rukom moju, a ja mu je brzo vratim.
„Kakvo spavanje, žurka tek počinje, nema još ni deset!“, uzvikuje Ana, pa pogleda u Đoleta, a on pokazuje polumrtvom Džoniju neke slike na telefonu i burno komentariše.
„Ala bih ovo karao brate“, začujem između ostalog, pa pogledam u Džonija. Lagano klima bradom kao usporen konj.
A meni rečenica odzvonila u preponama i iskrivljujem se dok mi Emil nije opipao erekciju. Uključujem se u Zekinu priču sa Crnim i Mariom, pokušavajući da ogluvim na ostalo.
U jednom trenutku Emilova ruka mi je obešena oko vrata, i dok je skidam uhvatim prezriv pogled iz sivog ptičjeg oka ka nama. Ili je to bar ličilo na prezir, što se moglo očekivati od takvih.
Lale i Maja su se spojili u nešto duži poljubac, a ja osećam kako bih sada drkao i na strejt pornić koliko sam uspaljen od jednog pogleda. Tog prezrivog, bilo kakvog. Đoletovog. Vidim da i ostali bace pogled na ono dvoje u poljupcu, kada odjednom bes prekine tišinu.
„Ma daj, izgleda kao neka pederčina!“, Đole baca telefon na sto i burno gleda u Džonija. Jedna čaša pada, srećom prazna.
„Pa s njim ti je ona već godinama...“, snebljivo se vadi Džoni. Očigledno su i dalje komentarisali neku sa fotaka.
Očekivao sam da pogleda u mene, ali je sivi pogled završio zakovan u pod pred nama. Ne znam ni zašto bih se pronašao u tom opisu, niti verujem da išta puno o meni zna. Sem toga, u kežual modu pored duže kose i nemam neka ženstvena ni pederska obeležja, ako ona sa sigurnošću i odaju bilo šta.
Ipak, bilo mi je dovoljno da mi se dodatno smuči njegov karakter, dok me je pojava sve jače privlačila, i shvatao sam da se posle ponoći verovatno neću još dugo zadržati u vikendici. Nisam više za ona trodnevna razvlačenja, a i bilo je mnogo opuštenije onih godina bez tih pridošlica.
Okrenem se a mesto kraj mene je prazno.
„Otišo nam Mićko da odspava?“, upita me Mario za Emila, a ja slegnem ramenima, pojma nemam kuda je nestao ni kada. Znam da ima tri manje sobe sa krevetima, pa se i ne brinem.
„Jebiga sad ne može... Kad si ga sjebao...“, zagleda Džoni u Đoletov telefon, a ovaj ga posmatra i cupka kolenima.
„Daj Zeki da vidi, on će ti odmah srediti šta god da je“, predlaže Mario.
Đole pruža telefon u Zekinu ruku preko mene i na delić sekunde listom dodirne moj. Ne gledam ga, a neću ni da gledam u njegov telefon, zavaljujem se u trosed i buljim odsutno u neki boks na ekranu.
Odjednom me Zeka bocne laktom. Sredio je telefon ali ga još ne vraća. Bacim pogled i vidim sliku kurca u nečijoj šaci. Pošiljalac Đole, otvoren prozorčić četa sa nekom ribom.
Brzo sklanjam pogled, a Zeka se nasmeje, stisne dugme za gašenje ekrana i pruži ga Đoletu.
„U redu je sada, restartovao sam ga.“
Đole klimne glavom, ne kaže ni jebeno ‘hvala’. Već mi se od njega povraća, a onaj kurac mi ostao pred očima. Gladak, dug i prav, po meri šake rekao bih i dobrog obima.
“Nešto menjaš boje, druže, a znam da nije od alkohola”, prcka me Zeka.
“Ma ne brini, neću te prevariti, bezbednija mi je tvoja guza od tog kurca!”, odgovaram tiho da me ne čuju ona dvojica, ali je Đole opet udubljen u telefon, verovatno čeka odgovor na sliku.
Stigla je ponoć, kada su se svi uzvrteli, žene počele da vriskaju, izlaze napolje da gledaju vatromet iz obližnjeg grada iako smo dosta udaljeni od njega. A onda se svi survaju na Maria, čestitaju mu rođendan grleći ga i ljubeći, muški ga stiskaju i udaraju pesnicama po stomaku i ramenima a on se previja i topi. Nagrnuo i Đole da ga grli, a ja žalim što i ja nisam rođen na taj dan. Čekam svoj red na čestitanje, a ostali se polako vraćaju na svoja mesta.
Odjednom Đole skoči prema meni s pruženom rukom.
“E brate, srećna ti Nova, nisam ti…”
Kao nismo dovoljno bliski da se poljubimo, a sve ostale samo što nije izlizao.
Pružam mu ruku a on je drži malo duže dok ćutim.
“Srećna… Đole”, prozborim jedva, osećam svaku konturu te lepe šake u svojoj, kada je pušta.
Kada su se strasti smirile, odlučim da jednu ispušim napolju sasvim sam, kao da mi treba nekog odsustva.
Gledam u pun mesec, zamagljujem ga dimovima. Tiho je i prelepo, iako nije ona ledena zima koja mi nedostaje. Oko mene samo drveće u dvorištu dok se iznutra čuje graja. Odjednom se nešto mrdne u šupici okrenutoj ka reci, i pomislim da je možda zalutao neki pas, kad se vratanca otvore i izađe Emil, zakopčavajući šlic.
“Jebote bog, šta radiš tu?!”, bacam cigaru, a on se uplaši više nego ja.
“A… malo sam..”, okrene glavu pa je prodrma kao da ga boli vrat.
“Ponoć je prošla… Šta ima u toj šupi, a?”
“Ma ništa… neka starudija, nisam ni gledao..”
“Ne možeš da drkaš u toplom kupatilu nego ovde?”
“A…haha. Nisam izdržao jebiga. Daj pljugicu jednu”, ponaša se kao da je to neki uobičajen ritual.
“A šta ti, krenuo za mnom, a? Hahaha”, nastavlja.
“Da sam krenuo možda ti ne bi drkao toliko dugo na hladnom..”
“A je l’? Drkao bi ti sa mnom.. kao pre?”, pogleda me opet onako umilno, nešto niži od mene.
„Kako sam raspoložen, verovatno bih te pojebao, Emile.“
Nasmeje se pa uvuče dim duboko kao da mu se dopala ta ideja.
„Šta te je to isteralo, pitam se? Izgleda je i tebi ovde toplije!“
„Ma nije, idem, izašao malo da se ohladim.“
„Stani...“, uhvati me za ruku i okrene sebi.
„Šta je??..“
„Šta, kao ne kontaš?“
„Šta da kontam? Pijan si ko dupe!“
Smeje se i privlači me na sebe, a ja ne znam ni kako da ga odgurnem.
„Zbog tebe sam izašao, nisam izdržao da sedimo onako“, širi zenice kao da me za nešto optužuje, drži me za ramena.
„Šta, digao ti se jer si sedeo pored mene pa si izašao da drkaš tu po šumi?! Daj ne seri, pusti me...“, spustim mu ruke i probam da se okrenem, a on sve jači, zagrli me oko struka.
„Hoćeš samo jednom... Zajedno?“
„Haha... Nije ti dosta drkanja?!“
„Hoću s tobom, često se setim...“
„Ne drkam oženjenima!“, poviknem malo i otmem se.
„Aha? A šta im radiš??“, vuče me za rukav drsko kao da ću dobiti batina.
„Pa ništa... Čim saznam da ih kući čeka žena, naročito onako lepa kao tvoja, odmah odustanem. A ne volim nikoga baš tako da odjebem, znaš... Pa ih samo zamolim da mi popuše kurac!“, sevam očima u njegove, zajebavam ga.
„A oni? Je l’ pristanu??”, sav se uspalio, opet me obavija rukama.
“A ne znam jebiga. To ti meni kaži...”, približim mu usne, a on primakne svoje. Izmaknem se. Čekam odgovor.
“Znači da ti popušim a? Nema više drkanja?”
“Već si mogao da mi ispušiš dok razmišljaš…”
“A jebem ti… A hoćeš i ti meni onda??”, dogovaramo se kao dve budale u mraku.
“Možda kad se razvedeš, haha.”
“Au, zbog tebe da se razvedem, a? Ala si umišljen…”, puštam da me štipka po stomaku, golica, kao da ne sme niže da spusti ni prst a kamoli glavu.
“E pa… Onda nećeš saznati šta propuštaš!”, zagolicam i ja njega.
Iznenada neko otvara vrata. Puštam ga. Čuje se Mariov glas.
“Gde su ova dva ludaka pijana?! Basi! Mićo!”, gleda kroz mrak, a ja se prvi javim.
Kažem da dolazimo, a ovog zamolim da uđe nešto posle mene. Kad je mogao da drka sat vremena u šupi, može još deset minuta da izdrži da me ne izblamira.
Ulazim a Mario mi namigne da drugi ne vide, valjda misli da smo se izjebali, a samo sam se smrzao. Stajem pred kamin da se malo otopim. Parovi se pakuju za polazak, a Edina ih ispraća, Crni zeva a Flekica se mazi po stomaku i gleda neku utakmicu na pola oka.
Mario i Crni nazdravljaju i uzbuđeno vezu o još nekim kolegama. Đole sedi na mom mestu i nešto zapenio u priči sa Zekom. Džoni je kažu već prilegao.
Pogledam u Đoletov potiljak i maštam da ga pomazim, kad ulazi Emil, pogleda me i uzdigne obrve, i prođe u kupatilo. Valjda oženjeni ipak pristaju da popuše.
“A dobra je ova mala, a? Ana, kako se već zove”, upita Đole Zeku, pa pogleda i u mene. Zeka nešto odobri, pa doda, ja bacim pogled na tavanicu i uzdahnem, uhvatila me muka. Odlazim u kupatilo.
Čeka me sedeći na kadi.
“Šta je, pala odluka?”, pitam.
“Odlučio sam ja i pre toga…”
“Mmm, je l’ da? Pa kako to Mićko moj...”, prilazim i mazim mu gustu smeđu kosu, provlačim prste da vidim da li ću moći dobro da je obuhvatim kada mu namotam glavu na kurac.
“Ne znam, ali ne bih s bilo kim… Da ne misliš..”
“Ne mislim, Mićane moj…”, protrljam mu brbljiva usta uz kurac još zarobljen u farmerkama, osećam kako mi se diže kao lud.
“Nemoj da misliš da ja tako… pušim kurčeve!”
“Neću, srce... Ali popušićeš ovaj je l’ da??”, krenem ka rajsfešlusu, a on ga povuče sam.
Otgnem se da zaključam vrata, a on klizi za mnom na kolenima i njuši me kao kuče.
„Voliš miris kurčine, srce moje?“, zezam a on me malo čudno pogleda.
Vratimo se unazad i oslobađam ga. Nisam sasvim svukao bokserice, a već mu je iskočio pod usta.
„Uhhh...“, začuje se iz Emila. Tamne oči kao da su mu zasuzile a nije ni krenuo s poslom. Petlja nešto rukama, pa ga polako hvata u šaku.
„Ah... Mićo, ti kao da nikada nisi sisao kurac?! Ako je tako... najbolje je da ga odmah progutaš“, približim mu glavu dlanovima, pogledam ga u oči, a on teško diše, pipne se drugom rukom dole, pa otvori širom usta i zažmuri kao da čeka da mu ga ubacim.
„Uzmi ga kao čovek i gurni u grlo.. Ostavi sad drkanje!“
„Basi, ja... Lakše je ako i ja...“
Izgubim strpljenje i samo ga survam u poluotvorena usta. Zastane, raširi. Polako uđem ceo, odem u stranu, a obraz mu nabrekao. Ipak ga vraća u šaku, u njoj ostaje jako malo, ostatak je u ustima. Nabijam ga uz kadu, širim noge dok me već guta, ali hoću do kraja.
Izvijem mu kurcem glavu preko ivice i zabijem ga tako da njegovom bradom nagnječim jaja, a on me svom silinom zgrabi za guzove. Ne znam da li uživa ili pokušava da me svuče sa sebe. Stavljam mu dlan na grlo da opipam, a ono kao vrela cev kroz koju prolazim. Oči mu crvene. Vadim ga.
Glava mu se ispravi. Pogledam ga, pustio mi guzove, ali mi drži kurac i gleda ga. A onda kreće onako kako treba. Približi se i oliže glavić, pa ga sam vrati u grlo i dugo nežno dudla, ipak je iskusan, zna, plovim u daleku galaksiju, ne mislim na Đoleta.
Ne mičem se, pratim šta radi, ubrzava. Guta sve bolje, steže ga grlom i ustima, ne vadi ga, a to mi najviše treba. Ne volim vađenje, ne sada. Samo ga malo čvršće prodrka dok mi glavić zadržava usnama, pa vraća, kruni mi kurac kao kujica, zabada ga u sebe pomamljeno, i polako mu skupljam kosicu među prste, blago čupam i hranim ga, zaustavim glavu u vazduhu pa je jebem tek malo žešće a da ne preteram.
Sam ga je izvadio rukom kada mu je bilo dosta. Gleda me ponizno a brada mu izbalavljena. Odjednom je zaprepašćen što drkam, opet bez njega.
„Nećeš mi svršiti u usta!“, negira i pita.
„Nego gde, na plafon?! Otvaraj..“, razmičem mu usne prstima druge ruke.
„Nemoj jebote! Nisam nikad, neću da...“
„Pa hoćeš da te isprskam celog, da izađeš pred Maria kao drolja??“
„Neću, daj...“, vraća ga u usta dok ga još držim, usporavam drkanje, i kreće kap, po kap.
Gledam ga kako ih lepo pije, on gleda u moj osmeh.
Podižem ga sa poda.
„Jesi li mi se lepo naručkao? Kučko moja!“, vrisnem bezobrazno pa ga pritisnem još jednom uz kadu, i sočno mu poljubim ulepljene bele usne da bar nešto očistim i sam. Stiska mi guzove u zagrljaj.
„Budalo, razvalio si mi usta!“, ponovo me golica.
Ostajemo još malo da se ližemo, kanda ga njegova lepotica pošteno zapostavlja.
Puštam ga da izađe pre mene, vadim cigaru iz džepa. Kroz mali prozor me skenira onaj pun mesec i snima naoružan punim sjajem kao da još ništa nije završeno.
Izlazim, a Emil pored Đoleta. Nešto se kikoće, a Đole izdiše dimove držeći čašu soka. Ako se ovaj išta izlanuo, zadaviću ga kao zeca. Prilazim i gledam ih, a u glavi mi već trojka. Spuštam se sam na kauč na kome je bio Džoni, da ih ne prekidam.
Maria, Edine i Flekice nema, Crni drnda nešto na telefonu, niko nas i ne gleda. Podesim jaja u farmerkama i pogledam u Emila, a on brzo skrene pogled. Čudi me da i Đole već nije zaspao ili otišao.
„Gde je Zeka?!“, pitam Emila.
„E, otišao je nešto napolje, trebao valjda u wc, dok si ti bio unutra. A ostali spavaju..“, objasni mi Đole. Mićko podigne obrve, kao neće da se meša.
Vraća se i Zeka. Skoro je pet sati.
„Voziće nas Đole kući, ideš s nama?“, oglasi se moja kučkica.
„Aha, vidim da je prešao na sokiće“, nasmešim se i pogledam u Đoleta, a Mićko se malo nakostreši. „A što žurimo? Mogli smo i ostati“, odjednom mi se ne ide, a Zeka samo što ne zakunja.
„Ja moram kući brate, gotov sam, a oko podneva dolazi sestra s klincima, matori im spremaju neke poklone i čuda, pa ajd bar da ustanem do tada...“, priča izmenjenim glasom dok zeva.
Kad bolje razmislim i dobro je što idemo, jer je gužva za spavanje, od one tri sobe sigurno u svakoj nekog ima, jer su na noćenju Mario, Edina, Džoni i Flekica. Ništa od moje zamisli o opuštenom ležećem seksu, pa se setim da i nisam tu zbog toga, nikada se i nisam ni sa kime valjao po Mariovim krevetima.
Mićko me je uspalio, a sada treba svaki nastavak da zaboravim. Svi se vraćamo svojim rutinama, jebena Nova godina kao da je već čitava prošla.
Emil se odmah ugura do Đoleta, na zadnjem sedištu Zeka, Crni i ja.
Slušam ga kako mu se opet nešto smejuri kao da čeka moju reakciju, dok Crni i Zeka ćute i dremaju.
Đole ponekad protrlja uvo kao da ga Mićko iritira. Gledam u njegov potiljak i deo one svetle brade. Brzo stižemo do grada.
Na trgu gomila smeća od noćašnjeg slavlja. Skoro nigde ni žive duše sem ponekog pijanca, a i on se tetura domu. Izlaze Zeka i Crni na centru, promumlaju neki pozdrav. Emil opet nešto priča ali ga i ne slušamo.
Ostavljamo ga u ulici blizu moje, pozdravlja se srdačno, ponovo čestita nove početke, nasmeši mi se, konačno izlazi. Iskočim da se prebacim napred.
„Pa i ti si tu blizu negde?“, upita me Đole.
„Ja sam skroz na kraju... otprilike van grada! A nisi morao skroz do tamo, mogao sam i sad s Mićkom da...“
„Ma daj, šta mi je da te odbacim. Jutra su baš hladna“, govori mi brižno, ali me ne gleda.
Ja i ne smem da ga pogledam ovako izbliza. Krajičkom oka zagledam ruku na volanu, kost zgloba koja se tek promalja pod kožnim rukavom a sa nje visi olabavela brojanica. Na njoj bledi krstić koji ponekad zasija.
Skupljam muda da ga pitam, prevrćem po pijanoj glavi. Imam pola jebenog minuta da se izjasnim, da se oglasim. Da predložim. Sve u meni kuva, nije meni hladno, ali mi je lepo ovako nasamo sa njim, kao da će večnost trajati. Mrzim i sebe i njega zbog mene i sranja u glavi.
Zašli smo moj sokak, poznate kuće me već obeshrabruju, put je završen i rastaćemo se uskoro.
„Je l’ do kraja?“, pita me.
„Jeste.... Skroz do kraja.. Poslednja.“
„U jebote, ti si baš pobegao od grada“, nasmeje se, i dalje gleda ispred sebe.
„Haha, ma ovde je lepo i mirno, nema nikakve buke, smetala mi je dok sam živeo u centru...“
„Ja bih se ovde plašio da me proguta neki vuk kad izađem po mraku!“, nasmeje se i konačno me pogleda. Sitne okice se raširile, nasmejane. Ali šuma je daleko. Pun mesec nikad bliže. Zaustavlja kola ispred moje kuće.
„Eto stigosmo, posle tolikog puta!“
„Hajde unutra bar na rakijicu, hladna su jutra!“, namignem, pogledam ga i brzo izletim.
„Sada?! Haha, hajde ali samo jednu“, izlazi odmah. „Valjda me niko neće zaustavljati odavde do centra...“.
„Ma neće, praznik je, imaju i oni dušu!“, utešim ga, sav radostan što je bilo ovoliko lako, a ni sam ne znam šta ću dalje.
„Sam si tu?“, seda na stolicu u kuhinji, a ja nam odmah sipam čašice.
„Ma da.“
„Blago tebi, možeš privesti koju hoćeš! Koga hoćeš, mislim...“, pogleda me spuštene brade.
„Eto, a ja pozvao tebe, haha!“, miris rakije kao da me je već opio. Ali smeje se.
Odmah zatim je usledila odvratna, neprijatna tišina. Moram je skratiti pa lupetam.
„Je li, a što nisi hteo da slavimo u vikendici nego u kafani? Reče mi Mario...“
„Ma šta znam, navikao sam, kontam, ali ovo je bilo dobro, moraćemo ponoviti ovako!“, pruža mi čašicu da nazdravimo.
„I, šta ti je drobio Mićko?“, pitam kao usput.
„Jao, ma kao neke švalerske podvige, crkavao sam od smeha...“
„Mićko švaler, a? Pa to ne znam ni ja!“
„Pa da, ne deluje tako, više mi je nešto...“
„Kao neka pederčina?!“
„Ma nisam to mislio.. Ali daj, one priče su stvarno...“
„Pa dobro, možda je vara, ne znam. Ja nemam koga ni da prevarim, haha...“
Malo zastane, na licu mu se skamenio osmeh kao da i njega piće opija. Kao da nešto prećutkuje.
„Reci, šta??“, smejem se i ja.
„Ma gluposti...“, odmahne rukom, pa zgrabi flašu i sam nam doliva.
„Nešto je još pričao, a?“
Uzdahne i podigne svetle obrvice.
„Rekao mi je da si tražio da mu popušiš jer voliš baš oženjenima...“
„A jebo sve svoje, kurvetina!!!“
„A kontao sam da i to laže?“, spusti glavu da mi pogleda pravo u oči.
„Ma konjina! Pa on je mene...“, zastanem, pa se presabiram. Glava mi se vrti levo-desno, uvalio sam se u govna.
„Nebitno, ej, i da mi kažeš ne bih razumeo niti znam kako se to radi!“, pokuša da mi olakša a tek me to iznervira.
„Šta kako se radi?!“
Uzdahnuo je preduboko i iskolačio oči bez reči, pa se nasmejao.
„Uh, preterao sam. Dve mi je previše! Idem brate, da te ne zadržavam.“
Neću da mu remetim plan. Jasno mi je.
„Vidimo se nekada!“, uskače u auto kao oprljen, ne znam ni da li je primetio moju tišinu. Ali ispratio sam ga istim osmehom i legao da odspavam.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 31 Dec, 2023
- 1454 pregleda
Javi se u inbox molim te. Slavisa