S neba u rebra II
Spavao sam do popodneva kada se začula poruka. Nepoznat broj.
„Hej, imaš još one rakije? Ne da je dobra!“
Kao da me zajebava. Prosto ne verujem da bi ponovo došao. Ustajem, ali još ne odgovaram. Čudno mi je.
Kroz sat vremena zove Mario.
„Pa vi se pokupiste kao u begu! Ni da se pozdravite!“
„Jebiga svi ste spavali. I ja sam sad ustao. Bilo mi je fantastično!“
„E to je bitno! E, a šta ste se ti i Đole nešto zbližili, šta se dešava?“
„Pa ne znam, vozio nas kući... Ja ga pozvao na rakijicu, popio je i otišao.“
„Tražio mi tvoj broj jebote!“
„Uh... pa... Ne znam brate šta da kažem, nije ništa bilo.“
„Ma i da jeste, ne brinem za njega nego za tebe, znaš kakav je... Ne znam da li ti to treba.“
„Ne znam ni ja, ne znam ništa..“
„Znaš da mi je bitno da ne bude problema...“
„Znam šta misliš, Mario, ne brini za mene, biće sve ok.“
„Kako ti kažeš, veliki si dečak... Čuvaj se.“
Gledam u poruku, mozgam, premišljam, vrtim se. Koje pitanje! Ima jebene rakije, nego nema logike, nešto štrči, nema onog rešenja koje mi fali. A treba mi više od svega. Baš on takav, usukan, žgoljav i bezobrazan.
„Ima brate... Sedam litara“, odgovaram. Nisam odoleo. Posle poslate poruke sasvim se umirujem naglo i veštački kao ubica posle zločina.
„E, pa mogu da navratim onda?“, stiže uskoro sledeće pitanje.
Potvrđujem mu sve. Neka dođe, neka radi sa mnom šta hoće.
Kada stigne skoro je ponovo mrak i nemam osećaj da je prošao ni sat otkako je otišao. Obučen je slično, ali nekako radostan.
„Mislio sam da ćeš povesti i neko društvo?“, pitam ga.
„Ma kakvi... A koga? Pa, mislio sam... Ne znam jebiga, kako ti hoćeš?!“, sav se spetljao.
„Ne treba mi niko, zezam se.“
„Ni ja?!“
„Ti... možeš da ostaneš!“
Kreće nalivanje, ovog puta u dnevnoj, opušteno, sporije. Ne pamtim kada sam jeo i loše mi je, ali kad pogledam u njegove oči, ruku sa brojanicom i zgodne nožice, odmah mi se diže. Skinuo je jaknu i zavalio se odmah u trosed, ja u fotelju naspram njega.
„I šta ima u centru? Gde su ribe?“
„Ma koje ribe brate...“
„Pa one tvoje, sa fotaka, hehe“.
„Nema nijedne. Sve neke fukse“, izgovori pa me naglo pogleda kao da se seti da ne priča sa Džonijem. „Neke... Bez veze! Ono, nezainteresovane, kako god im i priđeš ne valja, ne znaš ni šta više da radiš i kakvu spiku da izmisliš..“
„A što da izmišljaš?“
„Pa zato što očekuju ne znam ni ja šta, a šta meni fali, imam sve, nego nemam fitilj brate, prave se fine a sve bi ga...“
„Šta bi sve?“
„Ma kad vide kurac sve ga strpaju bre, al’ zato dok ne dođe do toga prođeš kroz muke!“, nasmeje se bratski kao da je i meni to sve poznato.
„Pa videle su ga.“
„Šta?“
„Pa kurac.“
„Kako misliš, čiji?!“
„Tvoj. Čak sam ga i ja video!“
Namršti se kao kada je Ana vrisnula da ga odnekle zna.
„Na telefonu kod Zeke...“, objasnim tiho.
„A, ono...“, pocrveni mu lice i uši. „To sam jednoj samo... Nije mi ni odgovorila!“
„Hahaha, a jebote. Ni hvala da ti kaže?!“
„Ajde ne zajebavaj me. Znamo šta ima ona, a šta imam ja i to je to, ne mora ni da odgovori!“
„Ali si ga ipak poslao, da je uveriš da ga imaš...“
„A šta tebi smeta moj kurac?!“, raširi ruke na trosedu, pa zatim noge, smeška se.
„Ništa brate... Ne smeta mi uopšte!“, ustanem da dolijem. Erekcija mi popustila kod fukse.
„Imaš neki TV ovde? Muziku neku?“
„Imam ali ga ne gledam. A i neće ti se dopasti moja muzika...“
„Što?! Ma pusti nešto narodno, šta ima veze..“
Palim radio da ne bude tišina. I dalje ne znam šta smera, a možda ne zna ni on.
„I tako znači, imaš problema sa ženama?“, smestim se opet udobno u fotelju kao psihijatar.
„Ma nemam ja, imaju one! Jebote ja da sam žena, ja bih svima davao!“
„Haha, svima a? Baš sve?“
„Ma sve bre, samo bih se jebao, zezao ih, uzeo bi im sve pare!“
„Misliš bio bi kurva, Đole?!“
„Pa ne baš tako, ali znaš, dok ne izmuzem svakog, ali dobro ga izjebem i tek onda ostavim.“
„Razrađen plan, nema šta. Još samo da se operišeš!“
„Ma mogu i ovako, nabacim suknju i eto, to je sad moderno, ne zna se više ko koga kara...“, zagleda negde u tepih, pa podigne pogled. „A ti? Jebeš li?“
„Slabije u poslednje vreme...“, nasmešim se i sitno namignem.
„Jebiga kad samo pušiš oženjenima, a?“
„Pa da, ko mi je kriv...“, smejemo se, kada mi zazvoni telefon.
Sestra pita da li sam ustao i treba li mi nešto od hrane. Đole sve čuje dok ova nabraja gibanice, ruske salate i kolače, pa se oblizuje. Razmišljam kako i nemam hrane u kući, a više mi voda na usta ide dok gledam u njegov jezik.
„Pa hajde navrni“, pristajem.
„Sestra ti je domaćica prava, taman da se upoznamo!“, komentariše Đole.
„Ma slabe vajde, zauzeta je.“
„A da se ja negde izgubim kad dođe?!“
„Zašto?!“
„Pa otkud znam, možda će ti smetati da...“
„Pa tu si, pijemo ortački, nisi došao da se jebemo!“
„A... pa, ok“, opet se zbunio.
Lea je u žurbi, bukvalno mi sa vrata uvaljuje dve kese sa kutijama hrane, čestita Novu godinu i već je na biciklu.
Đole prilazi stolu, pa sve njuška i opipava, a ja donosim tanjire. Slistili smo sve do poslednje mrve kao životinje.
„E sad nam sipni još po jednu... Al’ je dobra ej.. Sam je praviš ili?“, pali cigaretu i gleda me zadovoljno.
„Ma sa matorim.“
„Lepo je ovde kod tebe, sve imam, ugošćen, nahranjen, ni ne ide mi se odavde!“, zastenje u olakšanju kada se ponovo ispruži na trosed.
„Pa da... Možeš i da odspavaš.“
„Da znaš... Taman bi mi prijalo“, pomazi se po ravnom stomačiću pa se izvije kao da će leći.
„A ti?“
„Šta ja?“
„Ako dremnem, jebiga, šta ćeš da radiš? Ubio si me od ove hrane i rakije, nadoknadio sam sve što sinoć nisam ni pipnuo...“
„Ma dremaj brate, biću ja u sobi, možeš da spavaš i do sutra!“
„A i ti ćeš spavati?“, uspravlja se dok već odlazim.
„Ne znam, što? Vikni ako nešto treba...“
„Pa je l’ može ovo da se razvuče? Da prilegneš i ti ovde.“
„Ma imam više mesta tamo...“, pokazujem rukom na sobu, skroz izgubljen, ruka zastaje u vazduhu. Ne mrzi ga da ustane i proveri. Kada sam ušao za njim, već se bacio na moj krevet.
„Uh, udobno je!“, raširio je noge pa guzicom odskakuje. Ne znam više šta ću, legnem pored njega. Na razvučenom trosedu bi stvarno bilo više mesta. Ovako nam se laktovi dodiruju. Gleda u plafon, odjednom tišina. Pogleda me kad ne gledam, pa brzo vrati pogled gore.
Okrećem se ka njemu.
„Đole...“
„A?“, okrene se i on odmah kao da je čekao da začuje svoje ime.
Lice pred licem. Okice mu zatrepću nešto brže. Ruke ukrštene na grudima, da me ne dodirne.
„Sad je onaj trenutak kada te pitam zašto si zapravo ovde.“
„Zašto?! Pa rekao sam ti da ću otići ako ti smetam, još na početku. Možda si hteo da se bolje naspavaš, popili ste dosta sinoć... A ja navalio kao mutav na tu rakiju, jebala me ona...“, već je u sedećem položaju, da se udalji od mog lica. Ovo će ići teško, pomišljam.
„Došao si da pijemo, da se ispričamo, je l’? A videli smo se tri puta u životu.“
„Pa šta? Videćemo se koliko god još puta hoćeš!“, pogleda me s nekim besom kao dete, a oči zaiskrile.
„Da pričamo, i da pijemo?“
„Pa, šta god... Šta god hoćeš..“, spušta pogled pred sebe, i u ovom prizoru mi se od neke tuge i muke izgubi poslednja trunka dostojanstva ljudske vrste.
Da sam sigurniji da mi sve to treba, već bih ga spopao. Ovako, upoznajem ga i promatram, a ne znam ko se više muči.
„Hajde, lezi tu... I ti si sad pijan. Odmori se“, pomerim se koliko god mogu, skoro na ivicu kreveta. Spušta se, a kao da se blago zatrese.
„Hladno ti je“, dodam tiho, pa nas pokrijem vunenim prekrivačem. „A svetlo, da ostavim?“
„Može...“, kaže još tiše, pa zaklopi oči. Prepušta meni nešto što ne mogu da uradim kao da su mi odjednom odsečene obe ruke.
Primetim da je zaspao i malo mi je lakše. Meni nema sna, premotavam svašta po glavi.
Kako je Mariov Đole, bivši zatvorenik, završio pod mojim pokrivačem? I sneva tiho kao detence, prelep kao božanstvo, kao neko nežno biće koje sam napojio, nahranio i ušuškao, a on je zapravo homofobični jebač koji žene posmatra kao rupe, sprda se okrutno i nikoga i ne pokušava da razume.
Ustajem i pijem vodu, pa rakiju, ne znam šta bih od sebe. Na kraju kuvam kafu i ispušim pola kutije cigara. Nije trebalo da pristajem da dođe, plašim se i sebe i erekcije, ako me još jednom pogleda gotov sam, samo ću ga zgrabiti, a on će me premlatiti ili izjebati i ispričati celom gradu.
Umoran sam od svega, ležem na trosed, kada mi vikne ime i srce mi zastane.
Približim se vratima, a njegova ruka podigla moj deo pokrivača.
„Vrati se.“
Oči zatvara čim sam se uvukao. Ležem ponovo, bliže, preblizu. Bukvalno mi lice miluje njegov dah. Rešim da pokušam, pa ko ga jebe.
Spustim deo dlana na njegovo čelo, kao da mu sklanjam neki pramen. On se samo promeškolji, ne otvara oči. Raste li mu od ovoga ista džomba kao meni? Gledam ga, čekam da otvori oči, ne mogu dalje bez pristanka pogledom.
„Znaš... Imao sam brata. To jest, imam ga još uvek. Ne znam da li ti ga je pominjao Mario...“, priča mi žmureći.
„Nije?“
„U Kanadi je, otputovao posle srednje, samo se pokupio, nije mogao više ovde...“
„Pa je li dolazi? Čujete li se?“
„Čujemo se nekad, samo porukom... jednom, dvaput godišnje. Nije nikada više došao, radi tamo, i živi normalnije...“
„Smetalo mu je nešto ovde?“, upitam ga, pa mu opet sklonim onaj nevidljivi pramen. Otvara sive oči kao da će zaplakati, pa obliže rumene usne.
„Sve... Najviše mi, porodica.. Otac. Video sam Stevu, svog brata, jednom u gradu, sa likom... Ljubili su se. Mislili da ih niko ne vidi. A onda smo naišli mi, klinci, u gomili, išli sa rođendana neke drugarice... Ovi moji se nasmejali i opsovali, a ja sam mislio da nas je time obrukao i izdao, i počeo sam da ga prezirem. Jedne noći me je probudio krik, dok je mama spavala, čuli su se samo otac i Steva. Imao sam dvanaest, on osamnaest, već je bio viši od oca, a kako ga je ovaj udario i oborio na pod, Steva se presavio, i tiho jeca... potrčao sam da vidim da li je dobro, a ovaj digao ruku i prema meni... Samo sam stao, zaleđen!“, gubi dah dok priča, poneku stvar mi pokaže rukom izdižući je iz pokrivača. „’Pogledaj ga, sine! Dobro ga pogledaj! Samo tebe imam, ovo više nije moje dete... Ovo je izrod!’, vrišti, izbezumljen, izobličen... Šutnuo ga je onom nožurdom u blizini presavijenog stomaka kada sam otrčao kod mame, uvukao se kod nje, ovako, pod pokrivač. Sutradan mi je rekla da je Steva kod tetke i da ga jedno vreme neću videti. Rekla mi je i kako dečak treba da voli devojčicu a ne dečake... Posle pola godine Steva je otišao bez pozdrava, mislim da ju je to slomilo zauvek“, obara pogled, a u očima mu one iste dečačke suze.
Otkrijem ga do struka i čvrsto zagrlim, a iz njega kao da se odroni dugo brušena, skrivena santa očaja i straha. Polako ga poljubim u čelo, gledam da i sam ne zaplačem, a više osećam bes nad situacijama kakva je bila ova njegova priča.
„Izvini...“, briše drhtavim prstima oči i pogleda me. Nos mu se sudari sa mojim, pa se malo odmaknem i spustim pogled.
U sledećoj sekundi na usnama osetim usne. Vrele i mokre. Sve emocije koje sam progutao od sinoć do večeras su mi udruženim adrenalinom zapalile središte svesti.
„Hvala ti... za sve“, šapne, a ja se nasmejem. Dugačka nit pljuvačke sa njegovih plačnih usana odvaja se s mojih usta i visi između nas. Ugleda je pa se i on nasmeje, a ona se zatrese i otpadne.
„Preterao sam stvarno... a to je do one tvoje rakije!“, pogleda me optuženički kroz nasmejane suze.
„Ma da, ja sam kriv za sve“, odobravam.
„Uff... “, opet se podigne i sedne, kratka svetla kosa mu sva raščupana. Ne gleda me, kruži rukama po pokrivaču ko da nešto traži. „Hoćeš da... da idem?“
„Ma ne ideš ti nigde!“, u trenu ga prevrnem, zaskočim i pritisnem sa obe ruke.
„Uh, koja snaga!“, protrlja mi nadlaktice. „Evo, ne opirem se...“, podiže ruke u znak predaje.
„E tako... Ne mrdaj...“, spuštam lice, usne na njegove, ljubim ga dugo za svo to čekanje, kao da me je ova njegova ispovest oslobodila i nema više nijedne prepreke.
On mene ljubi nestrpljivo i teškog daha, željan a pogubljen. Prelazim na vrat, umirujem ga poljupcima po toj koži za kojom sam goreo, konačno je moj, a ni sam više ne znam kako se sve ovako brzo odvilo. Prepuštam se trenutku, dugo mu ližem i ljubim vrat pa uši, a on me sve jače steže rukama oko struka, i privlači u tesan zagrljaj.
Odmičem pokrivač skroz, želim samo da se spojimo svakim delom. Kada je osetio da mi kurac pulsira direktno na njegovom, mislio sam da će ostati bez daha. Spustim se pokraj njega da prodiše.
„I, kako je?“, upitam, češkam mu stomačić preko tanke majice.
„Šta?“, pogleda me. Ležimo kao ljubavnici u zagrljaju, njegova ruka mi je pod vratom.
„Kako je kada dečak voli dečake?“
„Haha...“, zasmeje se onako po svome, pomislim da će sve da negira uprkos toga gde smo stigli, ali me pogleda ozbiljno i samo prošapuće. „Ok je...“
„Mislio sam da si baš drkadžija... Čak si i prema ženama odvratan“, sipam mu sada sve u lice.
„Ma žene... eh. Nisu mi ništa krive, a kao da nekako jesu... Kao da prave od mene nešto što nisam, a sam se trudim da to budem, i onda prsnem!“
„Nemoj da prsneš, bar ne još, a kad budeš, možeš samo mene da zaprskaš...“, stavljam ruku između njegovih nogu, pa mu lagano opipam jaja. Setim se da sam i deo njih video na onoj slici njegovog kurca. Ali je mnogo lepše ovako pod rukom. Masiram ih, topla su i tvrda, vidim da crkava od miline.
„Vidiš, ja volim i žene, i smeta mi kad tako pričaš o njima... I neću da mene porediš sa bilo kime, muškarcem ni ženom, ok??“, pritisnem jaja malo čvršće, a on opet podigne ruku u znak da će poštovati moja pravila. „Dok si pod mojim krovom, radiš po mome, jasno?“, malo sam se ohrabrio a malo se zezam. Uzdignem se ponovo ka njemu, grickam mu usne pa ih pohotno liznem, pratim reakcije. Gleda me kao zarobljena, otopljena i zaljubljena zverka.
Dobro znam da ovo neće potrajati, šta god da se noćas desi, a ako se i ponovi, neće se ponavljati onoliko koliko bih ja to želeo. Predugo je na nekoj drugoj strani, predugo sam i ja na svojoj. A ipak mi neka nežnost na njegovom licu govori da mi je upravo ona bila taj okidač kada je sinoć zakoračio sa gajbom piva u vikendicu.
Znao sam da nešto živo i ranjeno kuca ispod te grube površine. Da iza sivog oka namrgođene ptice titra jedan mio, ugušen plamen muškarca koji ume da voli i da se nekome preda, samo je kompletan pojam takve predaje čitavog života posmatrao kroz prizmu svoje dečačke traume.
Otkopčavam mu pantalone, a on se stidljivo uvija, osmeh mu je radostan kao da se i on ponovo rađa prvog januara.
„Pa da vidimo da li je tako dobar kao na slici!“, uzviknem, a on čeka.
Pozamašna kurčina me odmah zaslepi, preznojio sam se od stopala do trepavica. Jedva mi staje u šaku, a Đole se ne pomera, samo me posmatra. Ne znam kakve zvuke pravim od svojih izdisaja, ali se smeje kao da će se zagrcnuti. Taj osmeh je sada stalno tu, i kada se ne čuje samo vijori zakucan na lepim usnama, zaleđen u njegovoj novoj spoznaji. Malo mi je neobično što sam nekome prvi, ali me to i prilično pali.
„Bio je jedan u zatvoru, hteo da mi popuši!“, kaže mi, a moji prsti oko toplog kurca zadrhte.
„Nisi mu valjda dao?!“
„Ma gde bre, poslao ga u pizdu materinu!“
„Bravo, frajeru... Mene valjda nećeš tako...“
„Ako ga budeš dobro sisao!“, ugledam ruku nad glavom, kada me blago pritisne dole na glavić, a on mi čitav potone u usta, velik, vruć i sočan kao pečena jabuka.
Gutam ga iskusno, staje mi do pola, osećam kako mi drhte i ruke i noge, a guza pulsira. Jahao bih ovu spravu mesecima.
Poželim da me sasvim nabije na jaja, ali on me samo miluje po kosi, pritisne tek ponekad. I to mi od njega prija, lud sam i bez ispunjenja svih želja. Nasisao sam se kao gladno mladunče, kada me je povukao nagore.
„Dobar si... Bolji od svih žena!“, namerno me poredi i jebucka.
„Đole... Mogu da te zamolim nešto, kao ortaka?“
„A, još smo ortaci...“
„Pa šta smo drugo?!“
„Pa neki smo rod, preko Maria, braća neka!“, zacereka se, zbunio je samog sebe.
„Dobro, brate moj, da li bi me jebao?“, osmelim se drčno, pa progutam malo vazduha.
„Hm...“, gleda me i cokne usnama, a ja ga opkoračio i trljam se guzom o njegovu kurčinu. Imam tanku kućnu trenerku i svaki trzaj osećam.
„Šta je, ne odgovaram ti? A?“, zanjišem se pa ga stisnem i brzo ispomeram, a on se već unezverio i skida me sa sebe.
„Možda drugi put, Basi...“, uhvatio se dlanovima za slepoočnice kao da nešto duboko razmišlja. Ne pitam ništa.
„Dobro, ako ti možeš da izdržiš tako, nedovršeno...“, ipak procedim, sklupčam se uz njega.
„Moram zapaliti jednu“, ustaje i seda, pa palimo obojica. Sasvim je neko drugi postao od njega. Mislim da je tek sa mnom ono što zapravo jeste a to mu sigurno nije lako. Ja se ponašam kao sa svakim drugim, njemu je sve novo i neobično.
Mazim ga po glavi, on se smeši i gleda me u oči.
„Plašiš se da ćeš morati da me ženiš, a?“
„Ma... Ne moramo odmah sve.. Rekoh ti da ćemo šta god hoćeš, koliko god puta...“
„Imaš neku, garant, pa žuriš da nju izjebeš, je l’ tako, frajeru?! Reci mi lepo, da bar znam...“, mrsim mu kosu pa je nesvesno začupam. Trgne se i pogleda me onim starim prezrivim pogledom.
„E brate... voleo bih da si u pravu, jebote!“, duboko uzdahne.
„Pa šta je onda? Govori!!“
„Ne znam, zamislio sam drugačije...“
„Šta?“
„Prvi put sa muškarcem.“
„Kako? Pa šta sam ja, polužena?!“
„Ma ne ti, ok si, nego...“, začeška se nervozno po potiljku kao da će probušiti kožu. Izdigne glavu uvis pa je sasvim spusti.
„Hoćeš da ja tebe...? Ne znam šta je jebote!“, kako sam ovo izgovorio, onaj sanjiv i mio pogled se u sekundi vratio. „Hoćeš, a? Da te ja jebem? Pa što ne kažeš?!“
„Nisam znao kako... Ali, da.“
„Kurac bi da primiš, brate moj? Pored tvog tako lepog kurca...“
„Tako sam nekako zamislio... I ponekad zamislim, znaš. Dosta mi je jebanja, hoću da... probam i to.“
„Aha, da izvedemo eksperiment pa da vidimo kako ti se dopada?“
„E jebem i tebe i ta tvoja pitanja!!!“, drekne i ugasi cigaru na pola, a ja plačem od smeha.
„Da nije bilo mojih pitanja ti bi još uvek slao klinkama kurac preko četa, a ovako kraj sebe imaš jednu solidnu guzu da je muški izjebeš, i jedan kurac, pa... prosečan, da te tako nevinog rasturi za pamćenje!“ Ustajem i odlazim po rakiju.
„Gde ćeš sada?!“, čujem kako doziva.
Posle još jedne čašice, poslao sam ga na pranje te lepe guzice, a i ja svoju isprao u nadi da će se predomisliti i karati me nakon razdevičenja njegove rupice.
T. je obožavao razne lubrikante, i time sam još uvek bio snabdeven kao jebena fabrika analnih gelova.
„Au majko, šta me ovo čeka...“, pogleda u sav moj pripremljen materijal kao da ću da ga operišem.
„Da ne boli, frajeru, i da se opustiš!“
„Znači rakija nije dovoljna?“
„Nije, i ćuti. Rekao si ne znaš kako se to radi, pa prepusti majstoru, dođi ovamo i lepo mi se naguzi.“
Postavlja se na sve četiri na mom krevetu, gleda hipnotisano u moj kurac i kondom koji navlačim. Đole, Mariov brat od strica čeka da ga jebem. Još uvek mi je ta ideja nerealna, a ona kreće da se dešava.
Premazao sam valjda pola kile iz tube, neću da ga boli, hoću da mi se redovno vraća po još. Ovog ne smem da propustim i izgubim, zaleteo sam se i uspalio kao da nijedan drugi muškarac na svetu više ne postoji.
On čeka hrabro, ne govori ni reč. Lepa kurčina mu skroz dignuta, tek ponekad odskoči. Prilepim se uz njegove guzove, već su se ohladili dok se ja montiram. Pljesnem ga malo, a on se unervozi. Tu nervozu sad razbija smehom.
„Eto sad ćeš biti ona žena kako si želeo, koja daje svima sve, muška kurvetina moja ćeš sada biti, Đole...“
„Mmmm“, čujem iz njega samo uzdahe, nema više reči. Mrzim podmazivače i svu tu gumu, ali primećujem da sam tvrd kao nikad ranije.
Rešim da odmah poguram i lagano probijam dok ne uđe. Tako će biti najbezbolnije. Neko lickanje, prsti i odugovlačenje ima samo da ga dodatno uplaše.
Preda mnom najslađa guza ikada, netaknuta. Nabijen sam na nju, kurac mi je između tvrdih guzova.
„Hajde...“, čujem mu vrisak iz šapata. Večito nestrpljiv.
Zabodem polako glavić na otvor, provrtim ga, muljam i smekšavam. Držim ga čvrsto i sve grublje prislanjam. A onda pustim da samo klizi pod pritiskom. Na čas i mene zaboli kao da neće proći nikada. Upornost- moja jača strana. Ne odstupam dok se glavić ne probije u unutrašnjost. Đole se sav uspravi i opet gubi dah. Prođem rukom od vrata niz leđa, a njemu još gore, sav zadrhti.
Poguram dalje, ali se sav iskrivim koliko je uzak i ne popušta. Istura mi guzu da se bolje raširi, a ja ga masiram prstima, jednim, pa sa dva, oni ulaze i Đole se grči kao da već svršava. Zabodem ih još par puta jače, a onda brzo odmaknem i nabijem glavić unutra. Ponovo krik, sada blaži, nežniji, slađi.
„Đole...“, sagnem se i poljubim mu red pršljenova, a kurac kao da još tek malo upliva.
„A??“
„Hoćeš da te karam onako kako volim, ili baš nežno?“
„Kako ti hoćeš me karaj, razvali me!“
Guram skroz duboko, u njemu sam. Opijen sam. Poludeo kao manijak. Nije ono što sam isprva nameračio, ali to što ga posedujem je sada u glavi moćnije od svega. Samo sam nekoliko puta ušao usporeno, da ga razradim, a onda mi je njegova vrelina istopila pamet i kurac pretvorila u sumanutu mašinu koja više ne može da stane.
Ubrzavam bez mozga i pomisli da ću u toj brzini svršiti kao zec i neće me se ni sećati. Ali začudo izdržavam dosta dugo u istom ritmu kao po nekoj naredbi uma da se prikažem u najboljem svetlu, samo da se ponovi, da i on mene ovako istrese, da mi nikada i ne ode.
„Mhhh, Đole, su-unce moje... je li dobro ovako a?“, gubim razum, reči su mi divlje i isprekidane, Đole u transu odobrava.
Uspinjem se skroz na njega, odvaljujem ga bez kočnice, zabadam kao da mu je dvadeseti put, i zaboravio sam na nežnost, životinja u meni samo hoće da ga oplodi, ne kontrolišem pokrete i sam mi kurac uleće, ostatak tela ne osećam.
Đole se ispupčio skroz izvrnut, istrčio se da ga ispunim do dna. Drži se čvrsto na laktovima između kojih mu počiva raščupana glava.
„Jebote ti nisi normalan“, samo čujem, i čujem svoje srce kako udara.
Usporavam, izgleda sam preterao, a on okreće glavu.
„Nisam mislio da prestaneš...“
Na ove reči mi je glava samo otkazala, i nastavio sam sa opakim ubodima u petoj brzini dok kondom nisam napunio kajmakom do vrha. Nikada mi sperma nije bila toliko obilna i tako gusta. Izvukao sam ga, i pao pored Đoletove guze, zagrlio je i poljubio ga sočno u čmar.
On je zadrhtao, nasmejao se, i okrenuo. Srce mi još bubnja, a oči oslepele ispadaju.
„Jesi li i ti...?“, pogledam u njegov kurac, i shvatam da je izdrkan.
„Aha...“, vraća mu se dah, privlači me u naručje.
Ćutimo, ponekad me poljubi u rame.
Glava mi odzvanja od uzdaha iz bajke. Zaspao sam dok su mi uvo uporno golicale svetle dlačice sa njegovih prsa. Sećam se samo dubokog, svetlucavog ponora, osećaja sreće i ludila.
Bilo je jutro kada sam se probudio i shvatio da me gleda u onom istom položaju u kom smo ostali.
„Ne spavaš?“, upitam ga.
„Ma malo sam... Moraću krenuti uskoro kući, znaš.“
Ne bunim se, ostao je skoro čitav dan. I prijaće da se malo odlepimo i dođemo sebi. Sad sam već siguran da će se vratiti.
Oblači se i uskoro mi deluje identično kao drkadžija kog pamtim, ali je sada taj drkadžija moj, obeležen i napunjen.
Zagrlimo se kraj odškrinutih vrata, malo duže nego što sam očekivao, pritisnuo me je tako da smo skoro ispali niz stepenice. Oslabljeni i blaženo ispražnjeni, a nad našim glavama mesec i dalje pun.
„Hajde... I pazi da te neki vuk ne proguta sad kad izađeš!“, poljubim ga i pustim iz ruku.
„Ej, ne plašim se više, znam gde ću pobeći!“, namigne. Nestaje.
Videli smo se još nekoliko puta, počinjalo je da liči na ono što sam želeo da bude. Jebao me je ludački kao niko, svaki novi put sa Đoletom bio mi je najbolji seks u životu. Nakon pola godine je zapravo nestao, a Mario se zbog toga skenjao skoro više od mene.
Nekoliko nedelja kasnije, stiglo mi je pismo iz Kanade. Otišao je kod brata, da tamo ostane. Sav srećan, zvučalo mi je kao da tek počinje da živi. Zvao me da mu se pridružim, ali sam ostao sa svojim vukovima, da se borim sa nekim novim demonima.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 31 Dec, 2023
- 1397 pregleda
Hvala puno, nema stajanja!
Bravo Basi, ako i uvek, raspametio si me pricom!!!! Samo nastavi i nemoj da stajes!!!
Odlična priča koja odiše erotikom, koja te istovremeno i razgnevi na deo o odnosu roditelja prema sinu kada saznaju da je gej, krivici, ali i ostvarenje želje za istim polom koji se probija na površinu uprkos unutrašnjoj borbi sa sopstvenim seksualnim identitetom. Sa druge strane Basi, sa delimično uzbuđujućim bezobrazlukom, ali svestan svojih želja i potreba. Savršeno! Ne znam ko je mogao na ovu priču staviti manju ocenu od 5, jer da može ja bi je ocenio sa 55
Jako napaljiva priča! Hvala ti
Hvala lepo i neskromno!
Najbolja priča ikada!