Andrej

Rano je jutro kada otvara kafić. Hladno je, a u glavi mu spisak stvari koje treba obaviti pre prvih mušterija. Gazda je rekao da će navratiti oko deset, a zna da kad Marko radi drugu smenu prethodnog dana, dosta toga ostane završeno napola.

Uzima da najpre krupnije stvari vrati na mesto, isprazni poneku zaostalu pepeljaru i prebriše stolove. Dvadeset mu je i na studijama je, srećom na budžetu jer porodica ne može da mu pomogne, čak je više on potreban njima.

Otac mu već u invalidskoj, majka sveže operisana. Sestra mezimica završava srednju, za nju se nekako i stvori šta god joj zatreba. On kao bez igde ikoga. Najviše voli opičenog strica, jeste seljačina ali bar iskrena. Najčešće ga on poseti u gradu.

„Samo da ti meni to otaljaš pa će te strika pogurati negde gde je dobra para!“, tapše ga po ramenima, ušuška u džep po par evrića, a jedva ima i za sebe.

„I onda devojku neku da nađeš, lepo da te oženimo, pa Mile s unučićima kad mi se zaigra- svaki bol da ga prođe! I nemoj da čekaš mnogo na to, nego što pre! Već me selo pita ‘Je li, kako mali, ima li kakva tamo u gradu, je l’ se hvali?’”

Ponekad mu bude dosta i strica, smeši se i čeka da prođe tih sat vremena.

U Andreju nešto gori, nešto se prelama i raspada. Tiho i dugo, baš kao što svaku senku bola na usnama zamenjuje novim osmehom, pred porodicom, kolegama, pred mušterijama. Ljudi vole da vide osmeh mladog i zgodnog momka.

A on ne može sa devojkama. Pokušao je, ali mu ne ide, samo niko to ne zna, i onda najradije čitavo društvo izbegava. Osamio se prerano i oseća kao da je kriv zbog laži koju je odabrao da živi, a nema drugog rešenja. Koga i za savet da pita, svi će mu reći da nije normalan.

Počistio je podove, sve uglačao i sredio. Sve se sija i već je sedam, dok nikoga nema pravi sebi kafu koju nije stigao da srkne u stanu. Dok je sam, ponekad malo jače pusti neku pesmu koja mu prija.

Kako ulaze prvi gosti, muzika se menja i počinje rad, često u obe smene, a noć ostaje za spremanje ispita.

Tu su još dve radnice, Marija na kasi i jedna njegovih godina, Nena, simpatična vrcava konobarica. Ali ne ustaju one u pet kad i on, šminkaju se tek oko pola sedam, znaju da će im kolega poraniti i da će i njih sačekati kafa.

„Ala si ulickao ceo lokal, svaka ti dala! Moram reći gazdi da je Andrej ipak najbolja radnica!“, poviče Nena.

Nešto bi i da ga muva, crn je i lepuškast, ali nije baš sigurna. Ne privlače je te tihe vrednice, treba joj neki drčniji, otresit i glasan.

Oko deset svraća i gazda, pohvali svo troje jer je Nena kao i obično ćutala. Uvlači se u dupe samo kada joj treba neki slobodan dan.

„I pazite na ovu lutku, skupa je ko đavo, ne morate baš svaki aparat da sjebete...“, govori im dok gleda u Nenu, a umesto nje Marija obara pogled. Nena je naravno espresso majstor i majstor za sve. I kad je kriva, neko drugi je.

Andrej stoji pored gazde i sluša, kada mu nešto odvuče svu pažnju i više ni reč ne čuje.

Za sto na sredini kafića sela su dva nešto starija mladića. Jednog kao da je već negde video, možda na faksu. A drugi, koji više i gleda ka šanku, kao da se uvrteo što nema konobarice.

Smeđ je, faca mu nešto ljutita. Glatko obrijan, lepo obučen, Andrej se odmah zapita da li i on studira. Sigurno se ne muči ovako kao on, i pored te ljutine deluje opušteno i sveže, obrazi mu porumeneli od spoljašnje hladnoće, a oči mu kao sitne masline.

„Tebi kažem, hej! prodrma ga gazda, udari ga blago po uvetu. „Ovaj ko da nam se zaljubio! Prepričajte mu šta sam rekao, žurim“, nestaje iz lokala.

Andrej se provlači za šank kako bi Nena onu dvojicu uslužila. I gleda. Onaj drugi, što mu je poznat, blago je Nenu odmerio, a onaj njegov smeđi, bio je nešto zauzet telefonom.

„Dve kafe i kisela“, vraća se Nena, nešto stisnuta. „Moram da piškim, odmah ću... Ma, odnesi im ti!“, nije se ni složio a već je utekla.

Andrej prinosi poslužavnik kroz gusto zbijene stolove, kisela voda mu se zaljulja.

„Ej mali, može ovde jedna pepeljara?“, neko dobaci iza njega, a on se već izgubio u onim maslinama. Bori se da ih ne gleda.

„E, hvala“, odgovori drugar za kafu i vodu, a druga šolja malo podrhti u ruci konobara.

Spušta je usporeno, pa polako podigne pogled. Susretnu se oči, a masline zaigraju i nasmeju se, nečemu o čemu je sa drugom razgovarao. Andrej se brzo udalji. Uhvati se rukom za šank, a Marija ga posmatra.

„Jebote, jesi li ti uopšte spavao?? Izgledaš užasno! A danas ostaješ do uveče?!“

Andrej negira prvo, a druga dva potvrđuje. Nestale su mu reči i kao da se trese. Ne gleda više ka onom stolu. Nena preuzima, a on se zaključava u kupatilo.

Pita se šta mu se odjednom desilo. Opipa erekciju. Od jednog pogleda? Reši da iskulira, a kurac mu se tek na dodir istegne. Smeđi mu pred očima. Pomišlja na neke druge momke od ranije, ali se ne seća nijednog sličnog, nije se još desio niko da ga tako ispomera.

Brzo će izdrkati, ne može ovakav da radi, da se kreće među stolovima, pa ni da muti kafe iza šanka. Sramota ga je, pomišlja na gazdu. Pa na bolesnog oca. Na ispite. Ali erekcija ne spada. Vrati misli na smeđeg, a u šaci već kapi radosti.

Nateže Andrej kurčinu što brže, pomera je brzinom svetlosti. Nena će pokucati i opet hteti da piša, ili će Marija, mora što pre ovoga da se reši. Gubi dah i kurac povlači kao da ga otkida, samom sebi promesi jaja, pa vrati šaku i ubrza, muči se i grči, telo mu se savija.

Mušterije će čekati, njegov rad stoji, neka rade malo i one. A tamo, za onim stolom, sedi onaj najlepši. Sa zelenim očima. Vide ga Andrejeve oči kada zažmuri, prodrka snažno svoj kurac kao da je pred njegovim usnama. Zaprska. Nije ni gledao gde prska ni planirao. Otvara oči a sperma je svuda.

Izluđen, uzima ubrus, kida parčad pa polira. Od jutros glanca i čisti a sada je sam napravio svinjac. Pomisli šta bi rekla majka da ga vidi. Uzornog studenta i vrednog konobara koji drka po kupatilima. Umije se i išamara po obrazima.

„Tuširaš se, jebote?! Šta radiš? Uzmi ove sokove, odnesi onoj plavoj sa detetom!“, prati Neninu naredbu i probija se kroz stolove sa strane, da zaobiđe sredinu.

Obrazi mu gore, a u nogama kao struja. Zanosi ga kao da će ispustiti sokove i čaše i samo pasti na sred kafića.

„Hej“, šapne mu Marija kada se vrati. „Hoćeš da ostanem ja popodne sa Markom? Pa ujutru ti dođeš umesto mene? Nije ti dobro čoveče...“

Sklapaju dogovor bez Neninog znanja. Gledaju je kako vrcka i smeje se mušterijama.

Uskoro ustaju i ona dvojica. Izlaze a Andrejevo oko ih krišom prati. Drugar se nasmeje, mahne smeđem, odlaze u različitim smerovima. Tako bi potrčao za njim, da mu nekako kaže da ponovo dođe, jer ko zna kada će. Možda nikada više.

Utučen je i mrzi samog sebe. Čeka da istekne poslednji sat smene, zahvalan je Mariji što ga je spasila. Ovo nije radio nikada, znači mu veća plata i potrebna mu je svaka dupla smena. Ali oči se kao da mu se sklapaju, iscrpljen je, a i samog sebe je iscedio. Misli su mu turobne, prevelik neki čudan očaj.

Stiže u stan i baca se na krevet. Cimerka je otputovala za vikend.

Pomišlja da će odmah zaspati tako obučen, ali mu ruka ponovo dohvati kurac. I sve se ponavlja, samo sada ne žuri. Izvlači ga polako, zatvara oči. Sneva ponovo o istom stolu u kafiću, istim rukama u sivoj jakni. Prstima koje drže šolju koju mu je on doneo. Očima koje su ga na tren pogledale.

Kao da vidi ona lepa ramena koja je raširio kada su ustali. Laki hod vitkih nogu kada se bližio vratima čekajući da drugar plati. Njegova visina, viši je od Andreja, a neka nežnost u onoj ljutini. Sjajan osmeh jutra i u vazduhu njegov neodređen miris.

Andrej širi nozdrve, prevrće se po krevetu držeći kurac koji se puni kao glava mislima, ne zna koje će pre eksplodirati.

Disanje mu je na ivici kao da se bori za život. Nije to bilo do onog kupatila, ni gužve, ni do Nene, isto mu je i sada kada je sasvim sam, nije još poznavao ovakvu jačinu požude. Poludeo je.

Obično je drkao sporije, krećući se kroz stotine uspaljivih scenarija mnogo duže i opuštenije. Sada je bilo kao na takmičenju, kao da je u groznici i život mu zavisi od olakšanja. Isprskao je i sebe i cimerkino ćebe.

Prskao u vazduh bez ikakvog obzira. Bacao se po krevetu zaboravivši da nije njegov. Kao da je od onog smernog dečka samo u jednoj sekundi postao nekakva neiživljena zver.

Nikada nije bio sa muškarcem. Kako je onda znao da ga toliko želi? Znalo je to čitavo telo, a baš zbog toga što nije bilo konkretnog sećanja, ovo iskustvo ga je i radovalo i bolelo.

Oduvek to radi sam, na pameti mu razni kadrovi, ponekad i neko privlačan, ali sada, kao da je sa njim bio on, smeđi dečko. Kao da ga je osetio, prizvao. I ne želi da ga igde sretne, samo bi se postideo.

Odspavao je i malo se odmorio. Misli je snagom volje raspršio. Ostavio Neni da porani, pa se i on polako dovukao oko sedam.

„Oho, otkud ti?“, zajebava ga. Sve je opet u haosu, ali on više nema snage.

„Mogla si mi bar kafu skuvati“, odbrusi tiho.

„Oženi se pa nek ti kuva žena! Šta sam ja ovde?!“, zajebava ga, ali ipak pristaje. „Šta ti je, da nisi bolestan?!“

„Ma ne, nešto mi se slošilo juče, preterao sam sa...“

„Ah, razumem. Dešava se to momcima“, potapše ga po ramenu, smeška se i odnosi pića.

Usporeno srče njenu retku kafu. Ne želi ništa da je pita.

Ceo ambijent radnog mesta podsećao ga je sada samo na jučerašnje jutro. Zavukao se u šank okrenut leđima, pa dugo ispirao čaše i boravio u svojim mislima. Nena je posluživala sve, odnosila i donosila, preteći mu da kada se umori on će raditi do kraja radnog vremena. Nije mario ni da ga upregne kao konja i jaše ulicama. Ne bi ništa osetio i ništa ne oseća.

„Eno ga onaj od juče. Bolje da je i druga poveo, baš je bio sladak!“, začuje Nenine reči dok čeka sa poslužavnikom na njegove čaše.

Okreće se, a smeđi je za istim stolom. Andreju se srce ukoči, oči se iskolače. Čašu po čašu premešta usporeno da ništa ne razbije.

„Jesi retardiran?! Požuri jebote!“

Ne čuje Nenu, ne zna ni šta radi. Otpije malo vode. Razmišlja kuda da pobegne, a ne može. Nema Marije. Nema spasa. Nema drkanja. Izdržaće.

„Onaj do vrata nas zove, nisu mu jasne neke cene, idi proveri molim te!“, Nena je poludela od gužve, a sa strane do prozora mu maše sredovečni gospodin.

Andrej prilazi i zastaje tako da mu je smeđi okrenut leđima. Posmatra svaki deo njegovog tela, dok ovaj čovek nešto žurno zapitkuje.

„Šta Vam nije jasno?!“, pokušava Andrej da se udubi.

Pita, a zagleda u telefon koji drži smeđi. Smeška se i šalta po nekom sajtu. Ne vidi jasno, daleko mu je.

„Sačekajte da proverim cene...“, govori ovome, pa se sporo kreće ka šanku, pogleda bolje a ovaj je na Facebook-u. Još uvek ne vidi slova iz daljine.

Zastaje kod šanka skoro zaboravivši šta dalje da izmišlja. Vraća se. Ovaj je mrdnuo na sajt neke kladionice. Namrštio se.

„I šta kažete?!“, gospodin je uporan.

„U redu je...“

„Ma šta je u redu?! Pa samo ovde je kapućino dvesta dinara, a svuda u gradu sto pedeset!“

Andrej iz džepa vadi novčanicu i baca pred čoveka pedeset dinara.

„Je l’ sad u redu?!“, prosteli ga besom kroz zenice i ode. Čuje kako ovaj preti da će razgovarati sa gazdom.

„Jebe mi se...“, prošapuće sebi u bradu, pa opet malo zastane. Opet je ovaj na fejsu. Uspeva da mu pročita podatke sa profila. Presrećan je.

Čitavog popodneva razmišlja kako da kontaktira Vukašina. Gleda njegove slike. Drkanje je umnoženo i postaje bolno. Boli ga sve, i kako bezbolno stići do ovih prsa, do ovih ruku, kako mu uopšte prići i predstaviti se.

I šta da mu kaže, ‘Hej, ja bih da se družimo’? Ili ‘Vukašine, ja sam Andrej, znaš, meni je želja da me pojebeš’? Gubi razum, preznojava se dok vežba upoznavanje, i počinje svemu da se smeje.

Šta ako ga baš brutalno odjebe? Seti se one njegove smrkute face. Pa osmeha. Pa opet ljutine. Ne može. Neće mu prilaziti i gotovo je.

A onda mu samo kroz glavu projuri misao da to upravo može preko Fejsa. I onda skonta, pa isto je. Još će ga kasnije u kafiću zajebavati zbog kukavičluka. Ništa ne sme.

Gleda u jednu Vukašinovu sliku sa mora. Vukašin bez majice, smeje se. Želi da poljubi te usne. Ali kako će?

Biće žensko, napraviće ženski profil. Samo da vidi kakav je, kako komunicira, da li vredi pokušavati ili je neki seljober.

Andrea će se zvati, da ne bude baš sve drugačije. Vukašin i ne zna njegovo pravo ime, niti zna da postoji neko ovoliko lud za njim.

A kako da izgleda ta Andrea? Mora ga privući. Pronalazi sliku neke crnke, ima i tamne oči kao njegove. Ne traga dalje, stavlja crnku na profil Andree. Podešava sve, top, može da prođe. Pošalje mu zahtev.

„Hej, ko si ti?“, stiže mu prva poruka.

„Pa lepo piše moje ime.“

„Aha... Pa kako si me našla? Znamo li se odnekle?“

„Ne znamo se, dopao si mi se na slici.“

„Haha. Pa i ti si lepa. A kako to da sam ti samo ja u prijateljima?“

„Hvala, Vukašine. Brisala sam stari profil, pa ih još nisam sve vratila.“

„A tu si, u gradu? Tako piše.“

„Da.“

„Mogli bismo i da se vidimo, lakše je.“

„A ti nemaš devojku? Nešto ne verujem u to.“

„Imao sam, ispalila me je.“

„A strejt si, nisi neki perverznjak, samo da znam?“

„Ma kakvi. Samo žene.“

Andrej se na trenutak povuče, a Vukašin ostaje uporan da vidi Andreu. Ovaj mu pošalje još par poza svoje crnke.

„Uh, vrh si. Ali kad nećeš da zajedno uživamo...“

„Hoću. Samo mi je prebrzo. A možda nećeš imati strpljenja za mene?“

„Ma hoću, nigde ne žurim.“

Dopisivanje zalazi u sitne sate, Andrej ne sprema svoj ispit. Planira da na ispit i ne izađe. Zaljubili su se, on u Vukašina, Vukašin u Andreu. Skontali se i povezali za kratko vreme. Jedno drugo teraju na spavanje, a svako još malo ostaje. Hiljadu detalja iz života, upoznaju razne vrline i mane, smeju se, i Andrej ne može da prestane.

Kada Vukašin zaspi, javlja se griža savesti. Intenzivna, proždire ga, nikada nikoga nije ovoliko lagao. Ostaje u stanu, javlja gazdi da je bolestan. Gubi novac a ne privređuje, neotvorena ispitna skripta ga mrko posmatra sa police.

Sledećeg dana se odvlači u kafić.

„Sad sam se probudio i odmah pomislio na tebe“, prati ga Vukašinova poruka, a Nena mu zaviri u telefon.

„Imaš neki punjač tu?“, zatraži, a ona mu ga nađe. Motri u telefon dok uslužuje mušterije, da Nena ne bi nešto videla. Jedva čeka da mu odgovori.

„Ja na tebe mislim stalno, i sanjam...“

„Izaći ću na kafu, a tako bih voleo da i ti dođeš.“

Andrej pretrne. Doći će opet ovde. Čupa nenapunjen telefon sa punjača i strpa ga u džep. Nena ga pogleda u čudu, ali navikla je na njegovo blesavo ponašanje.

Ponovo je našao nekog posla za šankom, samo da se ne osvrće. Ali ne izdrži i u toaletu pogleda da li je pisao još nešto.

„Odjutros mi se samo diže... Dok gledam ove tvoje fotkice.“

Andrej gasi telefon. Pokušava da ostane pribran.

Pogleda ga, stigao je. Stalno gleda u telefon i smrknut je. Odgovara mu sa šanka, više i ne preza.

„A ja već nekoliko dana svršavam na tvoje.“

Sa svog mesta gleda u Vukašinov osmeh. Paralizovan je. Opet ugasi telefon, iako mu ovaj ponovo piše. Skoro je podne i glava ga boli, a gostiju je sve više. Nervozan je i izgubljen. Nena mu naređuje.

Plava žena sa detetom sela je za sto onoga što mu je zamerao cene. Iz ugla gomila glasnih muškaraca nešto traži ali ih ne razume. Napokon, Nena mu na poslužavnik nabaca šest piva, za plavu i dete sok i čašu vode.

Stolice su se raširile i mora proći kraj Vukašina. Pomuti mu se. Provlači se kroz uzak prostor i plavoj spušta sok, kada dete poskoči i gurne poslužavnik, a čaša vode se prospe. Vukašinov rukav je mokar. Pogleda ga stisnutih usana kao da ga je celog okupao.

„Izvini molim te!“, Andrej vrisne.

„Pa pazi jebote...“, prvi put čuje Vukašinov glas i zatrese se. Vukašin skida tanku jaknu, ali se smiruje.

Plava žena prekoreva dete. Ubrzo se haos stišava. Andrej se vraća, zastaje. Vukašin je odložio telefon i završava sa kafom.

„Molim Vas... Hoćete li popiti još nešto, na moj račun? Izvinjavam se još jednom...“

„Haha, ma u redu je“, pogleda ga toplo svojim maslinama.

„Ali insistiram. Moja greška je...“

„Dobro jebote! A šta ćeš ti?“

„Kako ja? Ja radim...“

„Ma sedi malo, odmori se, eto biće moja krivica jednaka kao tvoja!“, raširi ruke kao tek probuđen i lagano se protegne. Pa onaj osmeh.

Andrej je zapaljen, odlazi po dva pića. U ludilu donosi dve kole.

„E super. Vule“, pruža mu ruku čim ovaj spusti sokove.

„Hm... Andrej...“, stisne ruku. Uživo ne ume da laže. Vule se nije začudio, možda tu tihu reč nije ni dobro čuo od galame.

„Baš smo u gužvi, a ja studiram i radim, muka mi je...“, pokušava da započne konverzaciju, ali se ovaj stalno hvata za telefon. Ovako iz blizine neće dugo ni izdržati da ga gleda a da se ne oda. Neodoljiv mu je.

„A jebote...“, uvrti se i zatrese glavom pa se nasmeje.

„Šta je, šta te muči?“, upita Andrej drugarski.

„Ma uvek isto, neka ženska. Zajebava me.“

„Pa šta hoće? Zajedno ste?“

„Nismo, ne. Neka na fejsu brate. Ma, sve su iste...“, besno odlaže telefon u stranu i odlazi u wc.

Andrej gleda u dve kole jednu pored druge. Primeti da imaju i iste telefone. Iskoristi priliku da zaviri u svoje poruke. Pisao mu je. Pisao Andrei koliko mu se dopada i da mu se čini da su dobitna kombinacija. Druga poruka sadržala je snimak od nekoliko sekundi u kom Vule šakom čvrsto drka prelepu kitu, a u naslovu videa ‘Želim te, lutkice’.

Andrej je skrhan i prepaljen u isto vreme. Menja boje i uši mu gore, a Nena prolazi pa ga opomene.

Dete plave žene prilazi i uzima Vukašinov telefon, a žena odmah skače, izvinjava se Andreju i vraća dete pored sebe.

„Mnogo voli tuđe telefone! Oprostite“. Andrej se kiselo nasmeje.

„Pa lepo je tebi ovde, ti uživaš dok ja rintam!“, obilazi ga Nena, pokupi ispijenu šolju kafe. Andrej ustaje da ne napravi problem, a neko treći mu povikne iza leđa i još nešto naručuje.

Odlazi do šanka, kada Vule već prilazi stolu i uzima telefon kao da žuri. Već je na vratima kada se okreće da ga pronađe i samo mu mahne.

„Hvala brate! Vidimo se“, još jednom se toplo nasmeje.

Andrej je sjeban, ali se pomalo i raduje. Dobio je i uživo bar tu mrvu pažnje. Za početak, dobro je. Možda Vule i ne voli žene, kad kaže da su sve iste, pomišlja i smeši se, hitro se kreće i uslužuje mušterije. Nema pojma šta će dalje sa svojom Andreom, ali razmisliće posle smene.

Sati mu sada brzo prolaze. Jedva čeka da nastavi gde su stali, ostaće još neko vreme žensko, a onda će mu u kafiću priznati. Ili da to ipak bude putem poruke? Zbunjen je.

Baš pred kraj smene, gužva se malo smanjuje. Nena seda za šank da popije neko piće, a Andrej je zajebava da sve mora sam.

Zajedno primete da u kafić ulazi onaj Vuletov drug. Nena odmah ustrepti, dopada joj se. A ovog puta on prilazi ravno šanku i pogleda je.

„Drug mi je zamenio telefon sa nekim ovde... Pa sam ga doneo i došao po njegov...“, prolomilo se iz njega, a tamne oči su mu besne i čudne.

Andrej iz džepa vadi telefon i brzo uključuje ekran. Na njemu je Vuletova slika sa psom.

„Da... Ovo je...“, pruža mu ga u ruku, a ovaj mu brzo vrati njegov, okrene se bez reči i izađe. Andrej se zanese i umalo padne preko Nenine stolice.

„Jebote koji ti je?! Stvarno idi više kući i leči se!“

Čelo mu gori, a dlanovi su mu kao led. Propalo je sve. I to na najgori način koji je mogao da ga zadesi. Tako mu i treba, preterao je. Zato Vule nije došao po telefon, shvatio je.

Stiže u stan kada vidi poruku.

„Budeš li ikome slao onaj snimak, ubiću te.“

Andrej ćuti, zaleđen je. Leži u cimerkinom krevetu i pred veče zaplače. I teši samog sebe da će proći, promeniće posao, bar kafića ima, ali kako i gde da iz grada pobegne. Jede ga sramota, sopstvena laž ga uništava. Ne može ni da spava ni da ustane.

Sutradan Vuleta nema na kafi. Dobro je. Planirao je da sačeka gazdu oko deset i da kaže da više neće raditi. Ali dan prolazi, gazde nema a neće telefonom to da rešava. Preživljava. Nena ga zasmejava kada vidi da mu je loše, a vikendom je tu i dobra Marija, sa njom može da priča o svemu i kao da mu sve muke skraćuje.

Dani prolaze. Sto na sredini kafića često ostaje usamljen. Ponekad i sam tamo sedne, da se seti onog osmeha. I one tople trunčice pažnje.

Jedne večeri nakon dve nedelje, kada se već pomalo i oporavio, zatiče poruku na telefonu koji je negde u stanu zametnuo da ga i ne pronađe.

„Andrea...“, napisao je Vule.

„Šta hoćeš?“, nije mu više bitno.

„Dobro si ono odglumila... Možeš li i dalje?“

„Da budem žensko, misliš?“

„Da. Tako ću te i zvati, ako hoćeš...“

„Neću, Vule. Nisam to, a i ti znaš šta sam.“

„Ali rekla si... da svršavaš na moje slike??“

„REKAO. Da. Drkam, kao i ti. Na tvoje. I nikada na ženske.“

„Au jebote... Ne bi nosio neke ženske krpice i slično?“

„Ne, ne mogu da se pretvaram.“

„Hahaha, ne i ne možeš, uopšte!“

„Izvini, ok? Bilo je jače od mene.“

„Pa čudno mi je. Uglavnom takvi kao ti mogu i to, malo se srede i eto...“

„Ne postoje takvi kao ja. I nemaš pojma.“

„Dobro bre... Ti si onda poseban peder koji samo ima ženske profile!“

„Tako nešto. Pozdrav“

„Čekaj... Jesi još u kafiću?“

„Ne. Dao sam otkaz.“

Slagao je samo da se ne sretnu. Hteo je da odgovori brzo i završi sve.

Ali je sledećeg dana u devet Vule došao na kafu. Video ga i nasmešio se. Andrej je poslao Nenu da ga usluži.

„Opet je sam. Onaj drug negde radi pa ne dolazi često“, objašnjava Nena, ispitala ga je. „Tražio mi je dve kole! Da sednem malo sa njim?“

Andrej je samo tužno klimnuo glavom. Zavukao se u šank i dugo slagao flaše, praznio pepeljare, po dvaput prao čaše.

„Rekla sam mu da mi se sviđa njegov drug! Pozvao me je na žurku u petak, hoćeš sa mnom?“, pita ga radosno.

„Ja?! Ne idem ja tamo.“

„Gde tamo? Pa kod njega je kući, kod Ogija, Vuletovog druga. Pa neću valjda sama ići, jesi li normalan?!“

Bio je utorak, a Vule je još samo u četvrtak svratio na kafu i sa Nenom popio po kolu. Ponekad bi pogledao u Andreja, kao da je u sebi vario nedostatak Andree. Nije to bio pogled mržnje, ni one njegove ljutine. Više neka žalost, razočaranje, nedostajanje. A Andreju je to bilo gore i od mržnje.

Pristao je da bude Nenina pratnja ali da ne ostanu predugo. U svakom slučaju, rekao joj je, on se neće zadržavati. I nije marila, bila je zaljubljena, baš kao i on, ali o njemu ništa nije znala.

Ogijeva kuća bila je velika, i slavio je dvadeset i drugi rođendan. Pedesetoro mladih ljudi vikalo je i opijalo se u mnogim sobama. Muzika je treštala, a Nena odmah počela da pije, da se upoznaje sa raznima, kao da je na tren i zaboravila na Ogija.

Andrejev pogled je uzaludno lutao za sitnim maslinama. Nije ga pronalazio i u njemu se nakupila tuga sve one sramote i nekog novog osećaja gubitka.

Nena je plesala i bila sve pijanija, a njemu sve gore. Retko je osećao potrebu da se napije, uvek bi se setio oca i strica, par situacija njihove agresije pod dejstvom alkohola, i gadilo mu se.

Nije video ni slavljenika, a i bilo bi mu još neprijatnije.

Odjednom je osetio zagrljaj nečije ruke oko struka, dok ga je drugom udario po zadnjici.

„Oooo, pa ćao!“, začuo je Vuletov glas na uvetu. „Andreice!“

Pogledao ga je u stidu, a potom u Nenu. Nenina faca bila je zgrožena u ovoj zagonetci. Ipak se nasmejala, slušajući više muziku nego njih.

„Molim te da me tako ne zoveš...“, okrenuo se Andrej.

„Sama si se tako krstila, devojčice...“, Vule ga je odmerio nasmejan kao da zaista luta očima po telu žene. Ili bar nekoga koga posmatra kao predmet požude.

„Ma pusti me...“, skrenuo je pogled ka Neni.

„Slušaj me...“, povukao ga je za ruku. „Zajebavam te, brate. I ti si mene zajebao! Hoćemo da se pomirimo ili ne? A?“, nekoliko puta mu je blago pritisnuo lakat u svojoj ruci. „Čekam te“, izgovorio je brzo kada su se i drugi glasovi naglo pojačali. Andrej je ostao zbunjen tim poslednjim rečima a ovaj nekud otišao.

Gde može da ga čeka? Za šta? Verovatno ga nije dobro čuo.

„Hej, idem da pronađem Ogija“, šapnula mu je Nena, a i to je jedva razumeo od buke. Kao da je ogluveo od sopstvene želje, od maštanja i čekanja, i Vuletove neobične, nenapadne, a tako izazovne lepote. Sa svakim pogledom na njega kao da se nešto u srcu topilo a kitu mu uzdizalo do neba.

Rešio je da i sam prošeta kućom i zauzme negde neko skrovito mesto, da još malo ostane i uskoro krene.

Pomislio je da je možda Vule mislio na toalet, i otišao da odmah proveri. Zatvorio se i bio ponovo sam. Nije smeo da dotakne kurac, odlučio je da će noć biti kratka i bezbolna i brzo proći. Već je i navikao na upornost erekcije svaki put kada ga vidi u kafiću. Nekako preusmeri misli i napetost splasne. Tako će i sada, pomisli.

Izlazi a na vratima vidi njega.

„Pa gde si jebote?! Polazi za mnom!“

Prati ga u jednu od soba. Andrej se malo uplaši. Vule zaključava za njim vrata.

„Nisi skontao da sam tu? Sve ostalo je zauzeto.“

„Nisam ni proveravao ni gledao...“

„Znači nećeš ništa sa mnom?“, besno ga je upitao.

„Ne, kao žena ne...“

„Ne mislim na to...“, prišao mu je polako, ali se Andrej pomerio. „Ne boj se. Nisi nikome slao onaj snimak, a?“

„Izbrisao sam ga.“

„Lažeš! Daj da vidim“, sabije ga uz zid i pretražuje po džepovima. Andrej ga mlati rukama, golica ga. Prelazeći iz jednog u drugi ovlaš pređe i preko Andrejeve kite. Malo porumeni. Nasmeje se. Ali rovari po drugom džepu. Vadi telefon i odlazi u poruke.

Andrej seda na Ogijev krevet, iscrpljen.

„Aha, izbrisao si naše poruke... A šta je ovo, ko ti je Marian?! Sa kime se ti to muvaš da mi je znati?..“, prilazi i sedne pored njega, otvara sledeći razgovor.

„Drugarica, s posla... Vrati mi...“, pokušava da mu uzme telefon.

„Drugarica ti je muško, ma daj... Čekaj. ‘Mislim da ga volim, Marija’?? Pa šta je ovo...? Koja glupost.. Ovo je o... meni?!“, uozbiljio se i spustio telefon.

„Dosta mi je svega“, Andrej ustaje i počinje nervozno da šeta.

„Zaljubio si se?! Brate, hteo sam samo da mi popušiš... Ako hoćeš, ništa nije na moranje. Jebiga...“

„Idiote!“, Andrej popizdi, udara o vrata koja ne uspeva da otvori.

„Nećeš? A bilo bi lepo... Eto bar ta želja da ti se ispuni.“

Na ove reči, Andrej zastaje mirno i u njemu se sve gasi.

„Imam želju samo da ti polomim rebra pa da lepo popušiš samom sebi...“

Vule se nasmeje grohotom, pa se zasmeje i on, sa one druge strane očaja.

„Andreica, devojka uvek direktna... Pa jebote mislio sam... Dođi sedi tu, neću te pojesti!“, Andrej se približava, nema više ni želje ni izbora. „Razmišljao sam, eto. Da odnekle krenemo. Ne zajebavam se“, spušta oči, deluje iskreno. „Pa neću ja valjda da pušim tebi?!“, pogleda ga odjednom isto onako iznerviran svime što mu se dešava a za šta je nekako Andrej kriv.

„A što da ne?“

„Ma jesi lud?! Ni u snu nisam pomislio da bih... Nikad ne bih... I nisam nikada, lako je tebi..“

„Šta mi je lako?!“

„Pa sigurno si već milion puta...“

„Pušio kurac? Eto nisam. Baš nijednom.“

„Ajd ne seri...“, traži mu odgovor u oku. „Stvarno nisi??“ Andrej žalosno potvrđuje.

„Jebiga... Brate skidaj se onda odmah!“

„Šta ti je?!“, Andrej krene da se otima, ali mu je već svukao i pantalone i gaće.

„Uradićemo to. Ok? Da vidimo...“, reč mu zastaje kada se pred njim pruži Andrejeva alatka. Nimalo stidljiva i nimalo mala. Vuletove usne se krive u pokušaju da nešto izgovore, a samo sedne na pod, ali gleda i dalje.

„A ti? Šta čekaš?!“, Andrej uzbuđeno drekne.

Vule ga sluša i skida se, ne zna više ni šta radi ni šta će da bude.

„Vrati se ovde... Opusti se“, usmerava ga Andrej da legne kraj njega. Dva vrela koplja okrznu se u vazduhu kada se Vule nezgrapno bacio na krevet.

„Uhvati ga, uzmi ga kao svoj...“, kaže Vuletu, Vule to čini kao hipnotisan. U Andrejevoj šaci već je njegov kurac. „I radi mi ono što radiš sebi. Ovako...“

„Brate šta mi radiš...“, izdiše Vule ubrzanim dahom, pocrveneo je, oči mu se izmenile, masline narasle.

„A ni tako nemoj više da me zoveš...“, šapuće mu Andrej sasvim blizu lica, pa ga brzo poljubi u rumene usne.

„Neću više brate.. Jao! Izvini. Ti ovo radiš mnogo bolje... od mene.“

„Ma nije... I ti si dobar..“, uvaljuje svoju kitu dublje u Vuletovu šaku, pokušava da ga ponovo ljubi, ali se Vule okrene kao da mu je sva koncentracija na ta dva kurca dole.

Pomalo je ukočen, ali mu se i ruka oslobađa sa jačim dodirima Andrejeve ruke. Prestaje da razmišlja, nema više ni Andree, trlja kurac drugog mladića o svoj, ne veruje sopstvenom ludilu ali samo prati Andrejeve pokrete.

Dok ne osnaži stisak i krene mnogo jače. Oslobodio se i vidi da i on njemu može da radi isto a ipak drugačije. Da prati po njegovom licu promene, da i drugome donese slično uživanje. Plašeći se samog sebe, Vule oseća kao da mu je jedan deo mozga, onog od ranije, odstranjen u ovoj epizodi i on sam više uopšte nije sve ono što je bio ubeđen i godinama verovao da jeste.

Ili je sve ovo samo druga verzija istog užitka, lepo mu je skoro kao ranije, a opet nije fizički isto, i na momente uopšte ne zna šta mu je. U svom je telu a opet nekako kao da sve ovo posmatra sa strane.

Želi samo taj užitak, olakšanje. Da se već jednom raspukne ta tenzija između njega i tog čudnog konobara. Ne zna za ostale želje, ne može sada da razmišlja o njima. Prepušta se ponekom Andrejevom poljupcu, prija mu sve u toj razmeni strasti, kurac kao da mu iz korena čupa Andrejeva pohotna ruka, grabi, mazi.

Toliko ga je željan da je i Vuleta izludeo kao da ga pretvara u sebe. Vule gleda u njihova dva vlažna kurca, skoro sasvim slična, kao da je to samo jedan a dupliran, i to umanjuje greh i neobičnost u njegovoj glavi, kao kada žena sa ženom takvo nešto radi, prolazno je, shvata, i nek potraje do orgazma, ne može sada ništa ni prekidati.

Zažmurio je i legao, trzajuži Andreja na sebe, drkajući mu ubrzano dok se Andrej ne ispuštajući ga iz šake sasvim naslonio na njega i popeo mu se do grudi, prislonivši čvrsto jedan kurac uz drugi, trljajući ih tako u zarobljenim rukama kao da će ih zajedno izliti, preliti jedan u drugi, poplaviti.

Trljao je svojom težinom obe kite na Vuletovom stomaku, pomerao tim trljanjem i svoju i njegovu šaku, a kroz šake kao da su klizale dve glatke zmije, zbijene, prolazile nežno kroz šaku drugog mladića, jebale tu toplu pećinu od prstiju, a šake se otimale da ih pod tim pritiskom što bolje obuhvate a da ne zgrome, i da ih ne ispuste.

Andrej je prvi primetio grčenje na Vuletovom licu, kada je ovaj otvorio oči kao u nekom strahu i pogledao ga zamućenog vida, i ubrzao je mek dodir svog stomaka kao da ih njime obojicu miluje, osetivši da je Vule samo zastao a onda se izvio stomakom ka njegovom, znao je.

Osetio je kako mu šaku puni vrelom spermom poput guste pene, a dalje nije mogao ni on, nije izdržao, i potekao je svojim mlazom uz njegov. Vule se nasmešio kao svaki put kad ga nešto novo zagolica.

Ostali su razapeti na krevetu još neko vreme. Andrej je nežno privukao svoju ruku na Vuletovo rame, nesiguran da li sme još šta dalje posle ovoga. Vule je još uvek dolazio do daha.

„Brate moraću krenuti, obećao sam Ogiju da ću...“

„Pa gde ćeš?! Ogi je sa Nenom najverovatnije..“

„Ma moram... da.. Jebiga, Andrej. Ne mogu!“

„Šta ne možeš? Pa ti si predložio da probamo...“

„Da... pa eto, probali smo...“

Dok Andrej pokušava da formuliše dalji zaključak, Vule se već obukao i odlazi. Bez ‘vidimo se’ ovaj put, bez ičega, bez ‘izvini’. A za šta treba da mu se izvini? Andreju više nije jasno ni šta je to očekivao ni zbog čega.

Muški to treba da podnese, desilo se i to je sve. To je i želeo, zar ne? Nikada nije ni pomislio da će stići ni dotle.

Kao da oseti stričev stisak na ramenu, čuje hrapav glas i tužne reči.

„Dobro je, mali. Probio si i ti neki led.“

Nastavlja sa poslom u kafiću, Vule sve ređe navrati, i kao da je to češće u suprotnoj smeni kada misli da ovaj ne radi.

Ali se Andrej malo dozvao pameti, obećao je majci da će što pre rešiti zaostale ispite i položio je nekoliko u samo mesec dana, naravno, ne spavajući.

Nena i Ogi su bili u vezi. Otkrio joj je Andrej sve, baš kao Mariji, a ova je redovno ispitivala stvar, i očekivao je da će vrlo ubrzo čuti da je i Vule našao devojku, ali nije bilo takvih vesti.

Sreo ga je jednom nakon dosta vremena u gradu, Vule se nasmešio onim lepim osmehom. Smršao je. I dalje je bio sam. Nekuda je žurio, rekao samo svoje kratko ‘vidimo se’.

Oslobođen unutrašnjih stega, Andrej je sve lakše nalazio momke. Znao je šta želi i konačno mu je život postao malo podnošljiviji. Nakon godinu dana, napokon je pričao sa gazdom o onom otkazu. Objasnio da treba da sedne i uči, da završi fakultet.

Slagao je. Samo više nije mogao da gleda u onaj sto na sredini lokala.