Adamova poslastica

Tog ranog proleća u malom gradu u srcu Evrope sve je mirisalo na blatnjavu kišu, poslastičarske kolače i rađanje nekih neobičnih ljubavi baš kakve su nicale daleko od očiju u skrovitim uglovima pod noćnim lampama i šarenim svetlima sa prozora katedrale na gradskom trgu.

Upijao je te mirise iskusnim nosićem kao da je već nešto od toga proživeo i imao živopisna sećanja na živote koji su tek dolazili. Bile su to pedesete godine prošlog veka, a Adamova porodica, strogo katolička, poštovala je društvene kanone i nije moglo biti ni pomena ičeg nedoličnog za šta dečak od deset godina ne bi bio kažnjen zabranom druženja do osam sati uveče ili povećavanjem broja sati koje bi provodio proučavajući algebru ili molitvenik pod budnim okom svoje bake koja je očekivala da je mali Adam svake nedelje i srede prati u crkvi i nikada ne zakasni na horsko pevanje.

Iako su bili siromašni, Adamovi otac i majka bili su ponosnog hoda koji ničim nije odavao da oskudevaju. Majčine haljine bile su šivene po poslednjoj modi jednako kao očeva odela. Bilo je sramota da se pred svetom pojave i sa jednim poderanim šavom na kaputu, a kamoli kakvom ljagom koja bi zauvek narušila porodični ugled. Bilo je bitno da kod drugih ostave utisak idiličnog braka pa da u procesu pretvaranja i sami poveruju u njega.

Svetlog tena i krhke konstitucije, Adam je bio čest predmet podsmeha svojih vršnjaka i školu nije voleo zbog njih. Družio se sa nekoliko mlađih dečaka i jednim svog uzrasta na ulici, ali već u to vreme je shvatio da sa njima ne deli ništa zajedničko i voleo je da prisustvuje razgovorima odraslih. U beskraj bi slušao očeve priče sa prijateljima iz malene sobe u kojoj ga nisu primećivali niti znali da upija svaku njihovu reč.

Uvek bi ga rastuživalo jedino to što je znao da tako krhk, osetljiv i vazda bolešljiv, još dugo neće moći da bude kao oni, da zagalami nad partijom šaha ili popije s guštom neku čašicu žestine. Naročito se divio velikim crnim cigaretama koje su se često vrtele između njihovih krupnih muževnih prstiju dok ih je iz prikrajka posmatrao, zamišljajući da ih i on vrti tako i uvlači duboko dimove koje potom otpušta dok ne zadime očevu sobu i potamne zlatno prstenje na tim dugim muškim prstima koji su ga iz nekog razloga od početka nadahnjivali.

Iz tog čudnog razloga bio je neobično inspirisan da i sam nastavi da nosi masku koja mu je data, da veselo uči i čak se raduje školi, sećajući se nekih prepričanih masnih anegdota iz očeve sobe. Redovno je sa bakom odlazio u crkvu a njegov glas u horu lomio je staklo svojom lepotom i snagom, dok su se u njemu borile misli kako baš na tom mestu pripada najmanje od svih, kao da je među tu gomilu bačen sa neke druge planete. Glavom su mu prolazile muške priče koje je noćima slušao, mahom o ženama i bludu, ali kada je sebi stvarao slike o tim događajima, retko je zamišljao žene ili devojke. Video je sebe kao odraslog u društvu očevih prijatelja.

Nedeljom je majka Adama i dve starije devojčice vodila u grad. Obilazili bi poneku radnju u potrazi za lepezama, šnalama i haljinama koje su dame satima razgledale i birale, a onda bi seli u obližnju poslastičarnicu za koju bi majka brižljivo sačuvala novac da ih makar jednom nedeljno počasti slatkišem. Bilo bi to po jedno parče običnog kolača sa orasima, ali su se svo četvoro tom ritualu neizmerno radovali. To je bilo i vreme kada su mogli malo da se našale i nasmeju zajedno, daleko od očevog prekornog pogleda.

Svake godine kada se bližilo leto, devojčice bi umesto kolača zatražile po dve kugle sladoleda. Majka se na to bunila, govoreći da nije vredno i da je kolač lepši i zdraviji, sem toga samo se umažu sladoledom dok ga ližu iz uskog korneta, ali su one bile uporne. Znala je majka kako će biti malom Adamu koji je alergičan na mleko i jaja i koji ih svaki put posmatra željno i svako leto mu protekne u tugovanju. Tada bi majka sebi i Adamu naručila po još jedan sočni kolač i dugo razgovarala sa sinom dok su devojčice sa sladoledima šetale gradskim trgom, a on je mrzeo i nju i sebe i svoj život, odeven u kratke pantalonice do kolena kakve je nosio čitavog detinjstva, sa zabranom kretanja i zabranom omiljene poslastice.

Isto je bilo i za Adamov petnaesti rođendan. Samo je sa njima bio i otac, i častio ih tog popodneva raznim kolačima. Leto je poodmaklo i njegove sestre, sada već velike devojke, izgubile su se u gradskoj vrevi. Adamu se činilo da su svi sem njega srećni, dok dame oko njega prolaze u vrckavim šarenim haljinama a majka i otac se sve više udubljuju u neki svoj razgovor o novcu i poslovima.

Primetio je malo duži pogled sa strane, a znao je dobro ko ga posmatra. Bio je to poslastičar, za njega stariji gospodin koji je nekoliko puta proteklih godina pitao Adamovu majku zbog čega je njemu zabranjen sladoled, čak ju je i prekorevao zašto mu ga brani, a ona je onda bila primorana da mu sve objasni. Čovek se tada sažalio i Adama redovno častio sokom od jagode ili limunadom. Kad god bi mu prinosio čašu takvog slatkog napitka, Adam je na njemu primećivao duge prste i slično prstenje kakvo su nosili očevi prijatelji.

Bio mu je prijatan dok nije te večeri uhvatio taj njegov prodoran i uporan pogled. Gledao ga je kad god bi se Adam okrenuo ka poslastičarnici. Čak i kada je deci pružao kornete sladoleda ili usluživao druge goste, često bi ga pogledao kao da je proveravao da li su još uvek tu i da li će Adam pogledati njega. Nešto je sada počelo u njemu da se buni, da gori, da negoduje, želeo je nekako da mu kaže da to prestane da radi. Uporno je i on proveravao da li ga poslastičar gleda, sav nemiran se meškoljio u stolici pored majke i oca, a kada bi uhvatio pogled iz crnih očiju tog čoveka, nešto bi se u njemu u isti mah uskovitlalo i smirivalo.

Nešto mu u svemu tome nije bilo jasno i uznemirilo ga je. Bio je to njegov rođendan i dao je sebi za pravo da ocu i majci predloži da se vrate kući govoreći da je umoran i da ima puno da uči za školu. Sačekali su njegove sestre i krenuli domu, ispraćeni tamnim pogledom poslastičara koji se tom prilikom nasmešio Adamu tako da ovaj nije odoleo da uzvrati osmehom, kao da je time ublažio turobnu neprijatnost od početka popodneva.

Nije više želeo da šeta centrom sa majkom i sestrama. Objasnio je majci da je sada veliki i da je sramota da ga samo sa njima sreću drugovi iz razreda. Izrastao je u visokog mladića prijatnog izgleda, fizički ojačao i razvio se iz onog krhkog i bledog detenceta, jedino su alergije na hranu bile sve jače i kada bi greškom uneo šta mlečno u tragovima, Adam bi se osuo po čitavom telu kao da ima boginje. ‘Neka je to jedina boljka, sine. Na to ćemo paziti kao i do sada’, tešila ga je majka kada bi poludeo i umislio da će razviti i nove alergije jer se sa šesnaest jedanput osuo i od bobičastog voća.

Slične ali mnogo blaže reakcije počelo je da mu izaziva meso i orašasti plodovi, i tada je već obišao nekoliko lekara, ali su svi jednako savetovali izbegavanje i smanjivanje sumnjivih namirnica. Lekovi za alergije tada još nisu bili dovoljno ispitani i otac je odbijao da se na to rasipa novac. Nije ni želeo njima da se truje i počeo je da se bavi gimnastikom kako bi iole očuvao zdravlje i iz sebe vežbama i znojenjem izbacio višak nakupljene negativne energije pod stegom stroge porodice i neprihvaćenosti od strane svojih vršnjaka.

Sa nepunih devetnaest, uspeo je da pobedi većinu demona u svojoj mladoj glavi i donekle se otrgne stegama koliko je to bilo moguće. Pod dejstvom sporta i probrane ishrane, postao je privlačan mladi muškarac izuzetno lepe građe koja je sada na pravi način naglasila njegov bledi ten i svetle oči, a u koje su se redom zaljubljivale sve mlađe devojke iz ulice. Kao ni do tada, Adama one nisu privlačile, a sada je to postao novi razlog njegove brige i nervoze koji nije imao kome da prizna niti načina da to izleči.

Ponovo se u njemu nakupljao nemir koji više ništa nije gasilo. Napustio je crkveni hor nakon bakine smrti i sve mu je to delovalo kao jedna nepotrebna i pogrešna etapa života koje se sada ipak sećao sa tugom i nostalgijom. Majka i otac nastavili su da prate svoje običaje i pravila, otac je radio i manje vremena provodio u noćnom društvu sa prijateljima, a Adam bi u malenoj sobi dugo sedeo sam i prisećao se detinjstva kada je sa oba uha budno urezivao svaku zabranjenu reč u svoj mali mozak željan avanture i zabranjenog voća.

Sestre su se bogato udale, kako se to i očekivalo od njih, a to je i samu porodicu rasteretilo i mogli su da sada sebi priušte nešto više od podmirenja osnovnih potreba i uzornog odevanja. Na njihovim plećima sada je ostao samo Adam, a za njega su planirali da se odseli kod tetke u veći grad i tamo upiše sportsku školu o kojoj je ponekad maštao.

Ponovo je stiglo leto, čemernije nego ikada, kada je mislio da će ga ta samoća među ljudima konačno ugušiti. Majka i otac su ga pozvali na zajedničko putovanje kod očeve rodbine, što je odbio, želeći da ta dva meseca provede potpuno sam pre nego što promeni grad i nastavi školovanje. Ostavili su ga nevoljno samog u kući, ali su znali da neće učiniti ništa neočekivano i kada ga prođe trenutna tuga ubiće vreme uobičajenim aktivnostima, pa možda i odlučiti da nekoj od silnih obožavateljki među mladim devojkama konačno pruži šansu.

Iste večeri kada su otputovali, Adama je u grudima pritisnuo neki teret koji nije znao kako da zbaci. Nije znao da li mu nedostaju oni, sestre, baka i taj stari život njegovog detinjstva, ili nešto sasvim drugo, što oduvek čeka da izađe na videlo a ne zna šta je to niti kako da se toga reši. Ne znajući šta će sa sobom, krenuo je sa prvim mrakom da luta gradom, praveći nekoliko neumornih krugova brze šetnje od par kilometara, kada se zadihan našao na trgu i rešio da predahne.

Noć je bila vrela kao da je gradski beton goreo. Seo je na jednu od klupa i još dugo izdisao premoren, a kraj njega je prošao prodavac cigareta. Bez razmišljanja, Adam ga je zaustavio, izvlačeći iz svog džepa nekoliko novčanica za koje je odmah kupio dva pakovanja najskupljih cigareta kakve je viđao da puši gospoda. Podsetile su ga na one nekadašnje čiji dim je ispunjavao sobu njegovog oca.

U početku se zakašljao, ali nije dao da ga to obeshrabri. Po jednoj ispušenoj cigareti odmah je šibicom palio drugu, dok mu posle četvrte nije pripalo muka i rešio je da pauzira. Nije ni pomislio da ga može sresti neko poznat, nije ga više zanimalo. Želeo je da prati samo instinkt i bar na jednu noć bude ono što je u njemu dremalo i čekalo svojih pet minuta.

Pre jedanaest sati, kada je šetalište na trgu opustelo, zapalio je još jednu cigaretu. Podigavši pogled, u daljini pred sobom je ugledao poslastičarnicu u koju je sa porodicom godinama odlazio. Zapitao se da li je još uvek sve isto, da li ga se seća onaj poslastičar ili više ne radi, verovatno je ostario. Međutim, kao dečaku, Adamu je poslastičar tada delovao mnogo stariji nego što je zapravo bio. Želeći da proveri, Adam se uputio ka poslastičarnici.

Već je kroz staklo prepoznao poznato lice, začudo ne mnogo izmenjeno. A i nije prošlo mnogo, tek se navršava četiri godine od njegovog petnaestog rođendana. Pamtio ga je sa tankim brčićima koje čovek sada nije imao, već je bio glatko izbrijan, uredne crne kose i Adamove visine, blago puniji u rukama i stomaku nego pre par godina. Po Adamovoj proceni bio je godina njegovog oca, otprilike se bližio pedesetoj.

Poslastičarnica je bila skroz pusta i poslastičar kao da se spremao da je i sam napusti, kada je Adam polako zakoračio unutra. Čovek je podigao pogled i blago se nasmešio sličnim osmehom kojim ga je ispratio pre četiri godine.

“Dobro veče…”, nasmejao se Adam srdačno kao da je odjednom na pravom mestu i samo njega je želeo da vidi od svog sveta.

“Dobro ti veče, mladiću… Pa ti si… Prestao da dolaziš na moju limunadu??”, zastao je kraj providnog ormarića sa kolačima.

Adam se na trenutak zapitao šta da mu kaže i zbog čega se uopšte našao tu u nekoliko minuta do ponoći, samo je zbunjeno pomazio sopstveno uho uz kiseli osmeh, ali je iskusan poslastičar prekinuo tišinu i još jednom olakšao čudnu neprijatnost.

“Hajde, uđi, popićemo po jednu, za dobra stara vremena!”

Mladić se približio prvom stolu do vrata i lagano spustio na stolicu, iznenada zbunjen sopstvenim postupkom baš koliko i ovom neočekivanom ponudom. Čovek je uskoro doneo dve čaše limunade, a Adamove oči su se zaustavile na sjajnom rubinu na njegovoj desnoj ruci. Nema šanse da je to burma, pomislio je.

“U prsten gledaš?! Evo ti ga!”, skinuo ga je i pružio Adamu, a ovaj ga je začuđeno pogledao. “Predugo ga imam, iz Italije je, iz vremena moje mladosti, kada sam bio lud i… pa.. tako mlad i lep kao ti sada!”

Obojica su se nasmejali, a Adam je bez pogovora nakon ovog objašnjenja stavio prsten na svoj srednji prst i sada mu je šaka delovala odraslo i opako kao nekada one šake dugih prstiju među kojima su se vrtele jake mirisne cigarete.

“Hvala Vam…”, prošaputao je, zatekavši mio i predan pogled poslatičara kako klizi od njegovih prsa preko brade pa do očiju.

“Hoćeš… nešto slatko još? Da pojedeš? Zatvorio sam sve ali ću ti…”

“Ma ne, pa znate da ja…”

“Znam! I jednom sam pomislio, ima tome već par leta, da kada dođeš jednom ću ti napraviti kolač bez mleka i jaja, samo sa voćem, sa drugačijom podlogom, od vrlo malo brašna, po jednom modernom receptu! Ali više nisi došao…”, ponovo ga je čitavog odmerio na stolici, ali u tome nije bilo ničega bezobraznog, kao da su se poznavali čitav život i svaki pogled među njima je bio sasvim prirodan.

“Nemojte se mučiti ni slučajno, i sa voćem takođe imam neki problem, ne znam, neobjašnjivo je. Jedan lekar mi je rekao da je moguće da se sve to posle puberteta povuče, ali ne smem da rizikujem ni da okusim… Otac je rekao da se ne igram time i da se strogo držim propisane dijete jer se mogu pojaviti još neke neželjene reakcije pa…”

“Primetio sam da su ti roditelji dosta strogi, još onomad. Ali tada si bio dečak, pod njihovom kontrolom, a sada si… Svoj čovek, takoreći, izrastao, vidi kakav si… od onog slabašnog dečaka…”, ponovo je zagledao Adamove ruke, pa zatim noge, a Adamu ovi pogledi nisu smetali, već se i sam čudio kako mu neobično sve više prijaju, kada je poslastičar primakao svoju stolicu sasvim blizu njegove kao da je želeo da dodirne sve ono u šta je do tada samo gledao.

“Ma nisam ništa posebno, pokušavam da budem, ali oni su u mojoj glavi i kada nisu tu”, zasmejao se u stidljivosti svoje nesmotrene izjave, a pogled poslastičara kao da mu je zapalio sve delove tela kojima je preleteo. Jedva je smeo da ga pogleda u oči.

“Sačekaj me tu, spremiću ti začas to što sam mislio, samo da probaš, važi? Baciću ga ako ti se ne dopadne, jednostavno je a imam sve sastojke pri ruci!”, ustao je hitro i nestao u drugu prostoriju u kojoj su se, po Adamovoj pretpostavci, spravljale sve te poslastice.

Adama je začudila njegova vitkost i okretnost kao da se i on pored poslastičarskog posla bavio još kakvim redovnim istezanjem i razgibavanjem, takvom brzinom je odleteo da pripremi kolač kao da ga samom sebi pravi posle godina gladovanja.

Čim su prestali da dele prostoriju, Adam je odmah u sebi osetio onu istu netrpeljivost ka ovoj vrsti privlačnosti koja ga je prožimala, isto kao one večeri kada je zamolio oca i majku da ranije odu kući. Ali sada je ta netrpeljivost i osećaj kao da ga sama koža bode i golica bila jednaka kao rastuća privlačnost od koje je bežao jer mu je nejasna. Čitavo telo mu je gorelo kao da je pod povišenom temperaturom, delom od vatrene borbe izunutra, a delom od onih pogleda kojima ga je preplavio ovaj čudni čovek. Ili je samo Adam čudan, pomišljao je, ustajući od stola i krećući se unezvereno među stolovima u poslastičarnici.

Možda su svi oni na svoj način oduvek normalni i ne pitaju se o svojoj prirodi, a samo se on izdvaja. Nesnosan osećaj mučnine izmešan sa paranojom učinio je da mu se na trenutak pomuti vid i u glavi zavrti kao da će pasti kroz ormarić sa kolačima. Uhvatio se za obližnju stolicu i samo sručio na nju umalo izgubivši svest. Pogledao je u ormarić, pravo u široku staklenu šolju ispunjenu kuglama sladoleda od jagode i vanile prelivenim čokoladom. Oči su zaiskrile a vid se vratio.

Drhtavom rukom je odškrinuo staklena vratanca i dohvatio posudu. Skrenuo je pogled u potrazi za kašičicom, a u njemu je sve drhtalo. Prst je već bio umočen u čokoladu i bližio se usnama. Otvorio je usta i prst po prst nabacao raspolovljenu ledenu kuglu u grlo, zatvorivši oči. Zatim se jedan prst pretvorio u četiri, i njima je kao lopatama grabio ostatak sladoleda, gušeći se u hladnoj slasti koja ga je ispunjavala. Telo mu se grčilo pod naletom ukusa o kojima je sanjao dok su ih druga deca godinama na njegove oči neumorno lizala i prkosila mu.

Disanje mu je bilo otežano, smrznuti prsti sakupljali su ostatak vanile po staklenoj posudici, oči su poluotvorene treptale u ekstazi a koža stajala naježena od ovog vanzemaljskog zabranjenog uzbuđenja koje je napokon sebi priuštio i da je mogao, da je to bila neka veća posuda, veća od njega samog, zaplivao bi ceo u tu ledenu vanilu, okupao se u smrznutoj čololadi, čitav se nafilovao hladnim jagodama. Samo je krajičkom svesti nazirao mogućnost da se upravo smrtno otrovao i da će uslediti poznata reakcija osipa i svraba, kada je poslastičar izašao noseći na omanjem tanjiru voćni kolač za Adama.

“Pobogu!!!”, kriknuo je i jedva spustio tanjirić na sto pre nego što ga ispusti na pod. “Mali, šta si to uradio?! Pa ne smeš!!! Jesi li normalan??”, prišao mu je i uhvatio ga za ramena, tresući ga kao da će ga podići sa stolice i na usta mu istresti ceo progutan sladoled.

“Ma dobro sam… Morao sam, nisam mogao da…”, ni sam nije znao u kom trenutku se slomio i samo zagrlio poslastičara oko struka, snažno ga privukavši sebi. Zaplakao je iz dubine srca a njegove vrele suze smočile su čovekov kaiš i donji deo pantalona kao da se upišao.

Odmaknuo ga je kada se plač stišao, a onda su se nasmejali tom mokrom prizoru.

“Oprostite…”, nasmejao se Adam uplakano, prešavši zbunjen rukom preko mokrog mesta, a čovek se naglo trgnuo i zarumeneo. I Adam je osetio špic. Poslastičareva erekcija obojicu ih je postidela. Nastupila je tišina u kojoj su se čuli samo napeti uzdasi ove borbe i još glasnijeg ćutanja.

Oborili su poglede, poslastičar zastavši iza Adamove stolice, dok se Adam nervozno klatio na njoj. Odjednom je osetio njegove ruke na svojim ramenima.

“Ne brini… Možda se neće ipak ništa desiti”, pritiskao mu je ramena umirujući ga svojim krupnim šakama, a Adam je smogao snage da ga upitno pogleda. “Mislim na alergiju… Možda te je sasvim prošla!”, pokušao je da se nasmeje, ali je shvatio da bi Adama tek to unervozilo.

Masirao ga je neko vreme nežno po ramenima i vratu. Sve je bilo jasno. Adamovo disanje se smirivalo i ova neočekivana i neobična masaža je počinjala da mu prija. Pogledao je kroz izlog poslastičarnice, ali više niko nije prolazio gradom. Bila je noć, i dalje vrela, još vrelija od ove unutrašnje vatre, ledene poslastice i iznenađenja u pantalonama. Pulsirao je i Adamov kurac, uveliko probuđen ga zbunjivao. Noge su mu bile stisnute jedna uz drugu ali kurac kao da je pretio da ih razdvoji, da se oslobodi i uzdigne, da izruči svoj nakupljen fil u neku posudu, da jednom zauvek olakša suludo trenje, muku i nedoumice.

“Moram da pođem”, prozborio je ne gledajući poslastičara, mrdnuvši ramenima u znak da skloni šake sa njega. A ni sam nije znao kako će ustati od ovog šoka i ukrućenosti. Zapitao se šta radi sa svojih dvadeset godina u ponoć u poslastičarnici čoveka koji ga smiruje i masira dok stotinak devojaka u gradu uzdišu za njim. Znao je da mu one ne trebaju, ali treba li mu ovo? I dalje je u magli neznanja, i dalje sumnja, pita se i luta, nikud nije stigao, nema ni alergije ni spoznaje, niti sanjanog olakšanja. Opet samo bes, poželi da razbije rubin iz prstena.

“Kako želiš. Žao mi je što nisi probao…”, poslastičar tužno pogleda u svoj brižljivo spravljen kolačić na stolu. “Ali ima vremena, svrati još neki put… I oprosti ti, molim te, nisam hteo da… Hteo sam da ti pomognem”, utišavao se i ton reči sa usana rastuženog čoveka dok se sa svojim tanjirićem u ruci povlačio nazad u drugu prostoriju.

Adam je ustao i pogledao ga. Osetio je kako će ponovo zaplakati bilo šta da učini. Korak unapred ili korak unazad? Šta da uradi? Sama noga je napravila stopu. Ka poslastičaru. A onda je svesno povukao unazad. Poslastičar je otišao, ostavljajući mu da odluči. Krenuo je Adam lagano za njim. Srce mu je lupalo u grlu i pretilo da ga uguši. Zasvrbeo ga je levi dlan i uplašio se da je alergija proradila.

Čovek je to video i pružio mu kocku leda u ruku. Adam je rastapao u dlanovima, sikćući od hladnoće, a poslastičar se nasmejao. Uzeo je da posklanja nekoliko uprljanih posuda kao da Adam nije prisutan, a ovome se ponovo zavrtela svest od pogleda na tegle sa kremovima, kornete i napravljene, lepo ukrašene torte u prozirnim frižiderima.

“Kako bih ja voleo da sam ovde svakog dana!”, kriknuo je okrećući se oko sebe.

“Da budem iskren i treba mi pomoćnik! Ja sam već u godinama, a ti bi privukao mušterije kad im serviraš kolače tako zgodan!”, dobacio je čovek, a Adama je ovo istopilo.

U toj sekundi je shvatio zbog čega ni na jedan jedini ženski kompliment ovakvog sadržaja nikada nije slično reagovao.

“Mogu li to samo još da probam? Samo malo… na vrh prsta??”, upitao ga je dok je poslastičar zatvarao teglu ljubičastog krema. Adam je znao da je moguće da je na bazi bobičastog voća, ali više nije mario ni da umre tu gde jeste, samo da se već jednom okonča čitava agonija.

Prišao je spreman da zaroni celu šaku u teglu, a čovek je frknuo.

“Ne, ne!”, udario ga je po ruci. Prstom druge ruke zagrabio je vrlo malo krema i prineo ga Adamovim usnama.

Adam je osetio kao da će žar ove blizine uskoro sam od sebe eksplodirati i nije znao kako će se to završiti. Stojeći tik uz ovog muškarca, nežnog i korpulentnog čoveka očevih godina, iste visine kao njegova, gledajući u njegove oči od crnog plamena, sasvim blizu njegovih, u istoj ravni usana, progutao je sav svoj stid kao da je već okusio ponuđen krem, a onda se približio prstu, nežno ga liznuo. Prst ga je pomazio po donjoj usni, razmazujući krem, a Adam je otvorio usta, puštajući ga da zadre i unutra i tu ostavi ostatak dok nije kapnulo sa prsta.

“Još…. Molim Vas! Još…”, zatvorio je oči, a poslastičar zaronio prst dublje u teglu. Hranio je kremom Adama, za sada bez neželjene reakcije osim kurca koji je već izlio deo svog sluzavog krema i osećao je da sada izgleda onako upišano baš kao i njegov hranilac.

“Ne smeš više, no no…”, šaljivo se udaljio poslastičar, zatvarajući rukom teglu krema dok je onaj prst Adam uvukao skroz do grla. A onda se pohotno oblizao poluspuštenih kapaka, što je ovog čoveka izludelo i više nije bilo čekanja.

Prišao mu je gledajući ga kao zver u kojoj više nije bilo svesti. Samo požuda, istrzana, iscepana, ogoljena i užarena. Približio mu je usne a kada je Adam prineo svoje, spustio ih je na Adamov vrat i dugo ga ljubio na istom mestu, lizao kao što je Adam lizao kremove, a poslastičareve ogromne ruke su mu se samo obmotale oko uskog struka i tu ostale držeći ga što su čvršće mogle.

“Mali, želim te, kao nikoga”, začuo je njegov glas sa svog vrata.

“Znam… Znam”, šapnuo je Adam, a umesto da potvrdi i svoju želju, provukao je ruku između njegovih i spustio na ono mokro mesto na pantalonama. Fleka od Adamovih suza se već od upaljenog špica skroz osušila.

Otkopčao mu je šlic i brzo izvukao veliki, upadljivo crven i nabrekao kurac u svoju šaku kao da to čini samom sebi ili je to činio bezbroj puta. Opijenost i izluđenost su ga učinile iskusnim u nečemu što prvi put radi i što je jednom delu njegovog uma i dalje nepojmljivo, ali se upravo dešava, ogroman i vlažan glavić poslastičara leži na Adamovom dlanu, a Adam spušta pogled na njega, i ponovo teško uzdiše, kao da se pita šta dalje sa njim da radi.

“Hoćeš i njega da probaš? Hm? Od njega bar znamo da se nećeš otrovati…”, poslastičar je nežno pomazio Adama po glavi, blago je spuštajući nadole, a Adam je to prihvatio napaljen van svake pameti ovom idejom u kojoj je prestalo pitanje svakog morala, iz poslastičara više nije govorila nikakva brižnost prema trideset godina mlađem detetu već nezasita glad kurca kojim je žudeo da ispuni njegova usta mnogo šire i mnogo dublje od običnog prsta.

Adam je žurno kleknuo i uzeo kurac u ruku, a poslastičar ga je ponovo udario po ruci. Zatim je uzeo Adamovu glavu u svoje šake.

“Otvori usta… Tako, mali… Uzmi ga”, gurnuo mu je polovinu kurca u usta, kada se Adam protresao na kolenima kao da će ga izbaciti, ali je ostao u istoj pozi i dozvolio dalje prodiranje.

“Liži ga… Lepo, nemoj da zagrizeš… Tako, liži.. sisaj ga. Mmm, da….”, polako ga je usmeravao, Adamu je prvi put, ali prati komande i za sada je dobar, poslušan.

“Želim ga ovako u tebi… Otkad sam te prvi put ugledao, znaš… Čekao sam… Da mi dođeš”, izgovara po deo rečenice sa svakim trzajem kojim prodire u Adamova nevina usta. “Znao sam… Da hoćeš jednog dana… Da ćeš mi ga sisati ovako sočno, mali. I ne puštam te sada… Lizni ga još… Mmm… Želim ga u tebi, u tvojoj guzi, mali, samo kad bi hteo i ti…”

Na ovo ga Adam u čudu pogleda, ali ne ispušta kurac iz usta. Pridrži ga prstima, a onda zavali dublje u grlo. Čovek zajeca, dok ga Adam uvlači brže, ponovo željan krema.

“Ti si jedno bezobrazno dete…”, udari ga po obrazu, a Adam sisa sve brže od besa. “Nemoj da ti sad ispadne, svršavam… Napuniću te kremom, mali!”, vratio je ponovo Adamovu glavu u šake i istrzao svoju kurčinu duboko u Adamovom grlu dok ga skoro nije ugušio. Adam se držao za njegove guzove grebući ih noktima dok upija u sebe dugo čekano samo za njega slatko seme poslastičara.

Uzdigao se sa kolena jedva, drhteći. Jedva je došao do daha. Usne su mu bile crvene a svetle oči krvave i vlažne. Osmeh na licu, blagi svrab samo u grlu od sperme koja je njime protutnjala.

Poslastičar je navukao gaće i pantalone i zgrabio Adama u zagrljaj. Želeo je da izljubi vredne usne koje su ga tako dobro posisale. Ovaj poljubac je pekao Adama, ali se slatko nasmejao u zagrljaju čvrstih ruku od kojih nije mogao da se odvoji.

Nije to ni želeo, želeo je da tu ostane do jutra, kao predmet lizanja, obožavanja, jebanja. Želeo je da ovim pogledima, životinjskom strašću i razmenom kremova iz sebe istera i poslednjeg demona, da u njemu ostane samo žar za životom, ona željena sloboda iz snova, oslobođenje svakog tereta. I nije dao mira svom poslastičaru nijednog trenutka.

Skinuo se i razmakao sa stola ovale sa kolačima, a onda se presavio gornjim delom tela, raširivši noge.

“I ti mene da probaš…”, izgovorio je pomalo postiđen ovom raskrečenom pozom i time što mu više ne persira.

Sada se poslastičar spustio, i držeći Adamove čvrste, vrele guzove, zaronio svojim ustima između njih u potrazi za pupoljkom Adamovog neljubljenog anusa. Lizao ga je ubrzano dok mu se nije sasvim isturio i pružio kao na tacni dovoljno otkriven da ga probuši jezikom. Adam je istovremeno cvileo i dahtao dok je poslastičarev jezik prodirao sve jače, žilav i sa bogatim iskustvom u ovoj vrsti degustacije.

Osećao je čudnovatu ogoljenost kao da ga u tom trenutku vidi ceo svet kako se anusom vrti oko jezika starijeg muškarca, a ujedno mu nije bilo bitno ni da ga rođeni otac i majka posmatraju, čak mu je prijalo ovo lagano i uporno bušenje koje ga produbljuje za ulazak onog crvenog i snažnog, već jednom ispražnjenog kurca.

Taj kurac je s pažnjom, velikom ljubavlju ali i velikom mukom uplovio u njegovu prokleto usku rupicu. Pa je nežno razradio. Jebao ga je poslastičar dva puta u toku te vrele noći. Drugi put, Adam ga je jahao. Ponovo kao da to čini milioniti put, a nije to bilo ni nešto o čemu je maštao. Nije se ni usuđivao, nije mu palo na pamet da će se ikada i desiti, kamoli da će biti ovoliko lepo i ovako mu prijati. Jahao je kurac svojim čmarom kao da oduvek pripada u njemu, kao da je rođen sa rupicom koju treba kurcem ispuniti.

I nije mogao da zamisli nijedan novi dan bez te ispunjenosti. Vraćao se u poslastičarnicu svako veče iza ponoći za čitavo vreme odsustva svojih roditelja. Bio je punjen i punio svog poslastičara. Delovalo mu je kao da su istih godina, dok su posle mnogobrojnih orgazama zajedno pijuckali vino ili delili kolač. Ni onaj voćni mu nije naškodio kada ga je probao. Alergija se definitivno povukla.

Početkom jeseni se odselio. Za nepunih godinu dana Adam je postao najbolji sportista upisane generacije u svojoj novoj školi. Kada bi se vratio u svoj grad, prošao bi sada njime ponosno, kakav je bio hod njegovih roditelja pod njihovim maskama, samo je njegova bila drugačija. Svako od nas je valjda ima. Adam ju je nosio izdržljivo, konačno radostan. Odlazio bi svaki put sa novim žarom da vodi ljubav sa svojim dragim.

Završio je školu sa vrhunskim rezultatima i sreći njegove porodice nije bilo kraja. Uskoro mu je ponuđeno da se takmiči u inostranstvu gde bi imao trajno obezbeđen smeštaj i jedan novi, drugačiji život pun udobnosti kakav zaslužuje.

Dugo se premišljao oko ove opcije. Želeo je sav taj sjaj. I uspeh, da se i on pokaže pred drugima. Da ga više niko ne uslovljava, i nijedan vršnjak ne ugnjetava. I otišao je. Da proba i to, rekao je. U dugim satima nakon utakmica sedeo je u mnogim svetskim kafićima, ispijao pića za koja do tada nije znao da postoje, uživao u raznim đakonijama svih kontinenata bez bojazni da će se od bilo kakvog sastojka osuti i razboleti.

I pomislio je često, pred fajront, kako je želeo da nastavi da peva, kao nekada, sa bakom, govorila je da ima tako lep glas. A on je u nekoj nedođiji sa gomilom fudbalera, sa zlatnim medaljama. Pogledao bi u rubin svog prstena koji nikada nije skidao. Želeo je još malo onog krema, skrivenog, onog mirisa kiše i blata ranog proleća. Ostao je željan svetala katedrale na trgu u noćima, samo još jednog dugog vrelog leta u zagrljaju, izgubljen i pronađen u velikim, čvrstim rukama.