Bela vatra
Ležimo nasukani kao da je stalo vreme. On na meni, njegova smeđa kosa mi golica rame, na grlu osećam njegov dah. Usnuo, izmoren. Samo molim Boga da se opet ne probudi sa rečima ‘Želim te u sebi ponovo!’, da i ja uspem malo sna da uhvatim pre toga, jer me je već izmuzao i istrošio, čini mi se, za sve prošle i buduće dane.
U pravu je bila Elena- prave stvari se dese spontano. Ali ja sada mislim da se i na toj skali spontanosti podeok kreće od onih najprirodnijih događaja, normalne igre slučaja, ničim izazvane, laganim prelazom do krajnje tačke, a to na skali predstavlja čudo satkano od stotine sitnih, jednako čudnih faktora koji su vodili našem ponovnom susretu.
Desilo se to u jedan običan, kišni petak. U glavnom gradu sam bio poslovno sa još dvoje kolega. Period od jutarnjeg sastanka do ranog popodneva kada je zakazano stručno predavanje, imali smo slobodno, da ručamo, prošetamo, svako po želji, a šta da želiš u to vreme od podneva do četiri kad se ništa i ne dešava, naročito po kiši.
Otvaram kišobran, rešen da se na kratko izdvojim, u potrazi za knjižarom sa retkim izdanjima u koju sam nekada davno dolazio, a za koju sumnjam da je odavno zatvorena, dok crni oblaci sugerišu da se uvučem negde na toplu kafu i bar ostanem na suvom.
Stižem u ulicu gde je bila knjižara koju sam tražio, a na njenom mestu pronalazim upravo kafić, sa zadržanom fasadom koju pamtim, kao da je lokal samo redizajniran, i ovo me pomalo zbuni. Zastajem, zatvaram kišobran i zagledam šta se tu zapravo desilo.
Police sa knjigama su razmaknute ka zidovima kafića, i sve deluje kao neobična, primamljiva mešavina. Rešim da uđem na kafu, da tu ubijem malo vremena, pa da se kasnije pridružim kolegama za ručkom.
Kako sam i očekivao, u prostor je stalo tek nekoliko stolova, jer samo mesto ni bez polica nije veliko, ali je ipak udobno i intimno, stvoreno za knjiške moljce koji tragaju za nesvakidašnjom vrstom mira van bučnih ulica.
Primećujem da konobarica može da mi bude ćerka i ponovo razmišljam koliko godina je prošlo otkada sam poslednji put obišao ovo mesto.
Kraj prozora, u delu kroz koji je pored zbijenih polica moguće videti dobar deo trga, sede leđima okrenute dve žene mojih godina, zadubljene u skoro nečujan razgovor dok posmatraju ulicu.
Sa leđa primećujem da je jedna od njih, niža i plavokosa, obučena svakodnevno, slično meni, dok druga, visoka, sa upadljivo tamnom kosom, odskače i po bojama i držanju, nameštajući katkad svetlucavu plavu maramu koja joj klizne sa vrata ka leđima a ona je lepim dugim prstima vrati na grudi.
Pomislim kao i obično o čemu li razgovaraju dve osobe koje ne poznajem i ima li u tome ičega vrednog za nastanak neke knjige ili bar kratke priče, kada ona niža, plava, ustaje i hitro prolazi kraj mog stola ne gledajući me, verovatno žureći u toalet.
Crnka me samo ovlaš pogleda i stidljivo se nasmeši, prekrivši na tren usne onom svetlucavom maramom. Ali moj uporni pogled se lepi za njene guste obrve, lep pravilan nos i neobičnu odeću za to doba dana.
Sve je na njoj tako iznenadno divno da ne znaš da li je to na naše tlo upravo sletela državnica neke tropske zemlje, odevena u beli saten svoje nežne bluze i pantalonica, ili je to samo devojčica u telu odrasle žene, koja pred vikend voli da se šepuri u blesavim odevnim kombinacijama kojima se igra u slobodno vreme.
Pomišljam da je i viša od mene, što me pomalo odbija, ali moje oči svaki detalj na njoj nalaze zanimljivim, i posmatram je dugo nakon što je skrenula pogled, a prijateljica izašla iz prostorije na drugoj strani kafića.
Oborio sam pogled pomalo postiđen što sam onu drugu toliko podrobno proučio, kada sam primetio da je plava zastala kraj mog stola. Podigao sam pogled kad je progovorila.
„Hej... Ponovo se srećemo u istom gradu.. Kao nekad“, gledala me je u oči dok sam vrteo glavom u nerazumevanju. Videla je da je ne prepoznajem. „Elena, čoveče! Miretova Elena...“
„Elena... Pa bila si crna.. doduše, pre petnaest godina“, vraćaju mi se sećanja.
„Bila sam crvena u tom periodu kad nas je Mire upoznao, ali to tebi ne znači puno, haha“, objašnjava mi detaljnije dok se već oboje smejemo, a i njena prijateljica pomno sluša naš razgovor, marame skinute sa usana.
Ne mogu reći da mi je izuzetno drago što je srećem, jer nas vezuju lepe i manje lepe uspomene. Među lepima su i oni najbolji izlasci moje mladosti, sa Jacom, Miretom i njihovom tadašnjom najboljom drugaricom, Elenom.
Bilo je to nekoliko ludih i bezbrižnih godina kada se nije znalo ko kod koga spava, niti ko kod koga živi, svaki dan je bio žurka, a nijedan jedini vikend nije prolazio bez naše četvorke, dok Elena kao petog člana nije dovela i svog tadašnjeg novog dečka, Sinišu.
Sećam se dana kada se prvi put pojavio, i Miretovih reči kako ga je zamišljao jer je znao kakve tipove voli Elena. Siniša je bio sasvim suprotno od crnih, korpulentih frajera sa kojima se do tada viđala, i kada nisu sedeli jedno kraj drugog, nas troje bismo se redovno pitali u kakvom su statusu Elena i ovaj momak koji kao da je pao s neba u naše priče i samo se stidljivo smeškao našim fazonima.
Bilo mu je vidno neprijatno kada opsujemo ili o nečemu žustro raspravljamo, kao da nije navikao ni na takve teme niti ijedan povišen ton. Izbegavali smo da se pred njim prepiremo kao kada smo sami. Mire je uvek insistirao da će ga alkohol opustiti, ali Siniša kao da ni sa porocima nije bio naročito blizak.
Pitao sam se šta li je Elena, zgodna i popularna plavušica, pronašla u ovom dečku koji je izgledao i ponašao se kao oni večito zbunjeni momci odrasli po nekakvim crkvenim internatima. Kada bi u slučajnom zanosu i sam neku rečenicu izgovorio glasnije, odmah bi se zarumeneo i oborio pogled smešeći se sa nekim slatkim, dečačkim, na trenutak utoljenim nemirom.
Nisam ni shvatao koliko mi je bio neodoljiv dok mi nije sam prišao, jedne večeri kada smo konačno svi malo više popili, interesujući se za moj život i dalje viđanje sa mnom, kao da je zaboravio da je Elena pod istim krovom.
Izbegavao sam i da ga posmatram pre toga, ali tada mi se skroz približio, i dok je tiho govorio ogledao sam se u njegovim očima a on kao da je hteo da me pojede njima, širile su se kao da će me progutati. Neko- Mire ili Jaca, nam je doviknuo iz druge sobe kada su videli da smo sasvim nesvesno završili sedeći bukvalno jedan drugom u naručju.
Shvatili smo da nas je magnetski privuklo baš ono čega ne sme biti, i odbio sam njegovu ponudu da ne bih ulazio u problem sa Jacom i Miretom oko Elene. Hteo je samo da se poljubimo, ništa više od toga, a ni to nisam smeo da mu pružim.
Ubrzo zatim, putevi su nam se razdvojili i nisam saznao jesu li i koliko ostali zajedno, a nisam se ni raspitivao kod ovo dvoje jer bi pomislili da čekam da raskinu. A čekao sam. Uzalud. Dok nisam sasvim zaboravio na njih dvoje do tog kišnog petka.
„Ovo je jedno sasvim spontano čudo!“, govori Elena svojoj prijateljici odevenoj u beli saten, pozivajući me da pređem za njihov sto, a njoj se obraćajući sa oduševljenjem kao da i ona zna o čemu se radi.
„Haha, baš, baš...“, prozborila je i ova konačno, nešto grubljim glasom od Eleninog, ali je ta grubost bila umekšana svilom najtananijih pokreta njenog gipkog tela koje sam ponovo posmatrao dovoljno dugo da samog sebe prekorim.
„Hoćemo još po kafu?“, upitala je Elena, a ja sam zbunjen prethodnim rečima njene prijateljice odsutno gledao u njihove dve ispijene šoljice pred nama.
Kada sam podigao glavu i oči su mi se sada izbliza susrele sa očima Elenine prijateljice, shvatio sam zašto nas nije predstavila imenima. Odavno smo se znali.
To su njegove oči. Sinišine. Crno-ljubičaste kao šljive, sa oštrom žilicom sive. Isti onaj pogled, i posle petnaest godina me njime komad po komad proždire.
Gledam ga obučenog u ženu sa ovoliko stila, detalja i elegancije da mi je lice prekrio zanos neverice i oduševljenja koji ne mogu da skrijem.
„Nismo se zvanično upoznali“, progovara odjednom on, a ja pretrnem. „Sintija, u ovom izdanju...“, nasmeši mi se, a u ruci mi se našla njegova, nimalo ženska, a tako nežna i svilenkasta šaka.
Znamo se zaista iz sasvim drugog ’izdanja’, i treba mi vremena da se naviknem na Sinišu sa svetlucavom maramom oko vrata.
Nešto u svemu tome me baca u hiljade rebusa, a nešto drugo, tako drago kao da sam to i tada, davno, u njemu prepoznao, kao da me iz njegovog tamnog oka sada miluje svojom divljom ostvarenošću poput nekog ludog sna.
Prepustio je Eleni da priča i objašnjava. Nakon što smo prestali da se družimo u četvercu, ona i Siniša su ubrzo shvatili da ih uopšte ne vezuju romantična osećanja koliko prijateljska podrška i podudaranje u nekim stvarima u kojima su se savršeno dopunjavali.
Prekinuli su mučnu vezu i ostali prijatelji, razvijajući se oslobođeni u individualnom smeru, koji je u Sinišinom slučaju značio pronalaženje sebe onakvog kakav se nikada ne bi pronašao da je ostao u vezi sa Elenom.
Rekao mi je da je posle čitave one neprijatne epizode često pomislio na mene, da mu je bilo žao što sam onako brzo odustao, da je razumeo zbog mojih prijatelja i Elene, ali da je mislio da ćemo se ipak čuti.
Slušajući ga zagledan u neizmenjenu svežinu njegovog lica nakon petnaest godina, sa one iste blizine koja nam je tada bila zabranjena a sada je ispunjena nekakvim satenom i maramama, sve mi je postalo previše čudno za jedan običan poslovni petak, i, dok se u meni rađala želja za onim poljupcem koji je čekao u nekom međuprostoru, ostavši po nekoj kazni zauvek nepodeljen, istovremeno mi se budio i strah od ove zbunjenosti ko je on sada, da li da ga zovem Siniša ili Sintija, kako on sebe doživljava, i kakav njemu partner treba.
Pozdravio sam ih ljubazno, ostavljajući Eleni svoj broj na njeno insistiranje da se ponekad čujemo, i primetivši da je kiša stala, jurnuo ulicom kojom sam došao, našavši se ubrzo sa kolegama koji su već uveliko obavili ručak bez mene.
Na početku predavanja u toku popodneva, kada su crni oblaci rešili da još jednom potope glavni grad, stigla mi je poruka sa nepoznatog broja.
„Ljubavi, kišobran si zaboravio u kafiću, pa smo ti ga poneli. Razlog da se opet vidimo!“
„Hvala, Elena. Ali ja ne znam kada ću ponovo doći. Sada smo na predavanju, pa oko sedam putujemo kući.“
„Kako želiš. Nije Elena, Siniša je. Ovo je moj broj. Lepo putuj...“
Nešto se slomilo u meni kao grom kroz one oblake. Nisam čuo ni jednu jedinu reč predavanja, jedva čujno su mi do ušiju dopirali aplauzi kolega oko mene upućeni dvojici predavača.
Odlučio sam da ostanem u gradu tu noć, ne javljajući još uvek Siniši takvu odluku. Pred kraj predavanja sam samo izleteo iz poslovne zgrade, i pronašao povoljnu sobu u manjem hotelu nadomak onog našeg knjižara-kafića.
Pitao sam se i sam šta radim, šta me je to odjednom ponelo i gde će me to odneti. Znojio sam se od nekog neodređenog nestrpljenja i uzbuđenja. Očigledno je ostao dublje pod mojom kožom nego što sam to svesno mogao da znam.
Misli su mi poludele i moraću da ga kontaktiram. Jer nisam video kroz onu satensku bluzu ima li i kakve ženske grudi sada, a naročito šta mu je među nogama. Zamišljam obe verzije i ludim još više jer mi nijedna verzija u glavi ne smeta. Želim njega, kako god da on vidi sebe, i, šta god da je odabrao da postane.
“Kada bismo se videli ponovo… Da li bi ti bio Sintija ili Siniša sa mnom?”, šaljem mu poruku.
“Ja sam uvek onaj isti Siniša, a Sintija je oduvek u meni. Vremenom smo se uskladili i ona je izašla na površinu. Sebe vidim kao nju i tako želim da me drugi vide.”
“Ali ne shvatam… Tebe sada privlače žene ili… samo da budeš žena?!”
“Uh, to je duga priča. Iskreno… Mene danas privlačiš samo ti, a ti si već daleko…”
“Nisam. U sobi sam preko puta onog kafića. Gde si ti, da dođem po kišobran?”
Dao mi je adresu, živeo je u stanu u susednoj ulici. Bio je presrećan što dolazim, a ja više nisam znao ni ko je on, ni ko sam ja. Žurio sam, trčao, gologlav, nije mi više smetala kiša, gromovi su mogli da tuku i svet da se ruši.
Stigao sam potpuno mokar kada mi je otvorio vrata svog stana. Primetio sam da živi sam, a u malom hodniku čekao je uredno naslonjen o zid moj suvi kišobran.
Nasmešio mi se i spustio oči, namerno ga je on poneo, Elena ga ne bi ni primetila.
Dok sam skidao jaknu i izuvao se, gledao me je prekrštenih ruku, ponovo u belom, ali sada još mekšem, paperjastom, kao nestvaran. Ličio je na anđela prognanog iz svog raja da ovo veče podeli samo sa mnom. Bio je viši od mene, i jedva sam čekao da se izjednačimo u bilo kakvoj horizontali.
Svileni ogrtač ga je obavijao do iznad kolena, a njegove lepe, glatke noge bile su gole, i tako sjajne, bez ijedne dlačice, virile ispod ogrtača stidljivo prebačene jedna preko druge.
Pratio me je u sobu, ponudivši me kafom. Nisam osećao potrebu ni za kakvim pićem, već samo za njegovim prisustvom i njegovim rečima, i zamolio sam ga da sedne pored mene na udobnom malom dvosedu svoje sobice.
Sama soba podsećala je svojim stilom upravo na kafić u kom smo se sreli, čineći čitavo ovo iskustvo još više nalik snu.
Prošao je rukom kroz svoju smeđu kosu do ramena, pogledavši me tužno kao da misli da mi se manje dopada bez one upadljivo crne perike.
„Mnogo je lepše ovako...“, šapnuo sam i odmah uzeo njegovu ruku u svoje krilo.
Unervozio se poput deteta i gledao me pomalo uplašeno, sa nekom vlagom u svojim šarenim očima, kao da ne zna zbog čega sam uopšte ostao u gradu ili više nije siguran zašto me je pozvao.
„Pa dobro... reci mi, do kog stepena je Sintija preuzela Sinišu?!“, upitao sam šaljivo, mazeći mu hladnu šaku među svojim prstima.
„Nije previše... Eto, do ovog“, premestio je moju ruku u svoje međunožje, kada sam opipao naoštrenu manju izbočinu tvrdu kao kamen.
Mislim da sam se ja zarumeneo u ovom trenutku, postiđen njegovom iznenadnom hrabrošću. Setio sam se da je i ranije, pre mnogo godina, u njegovom ponašanju bilo tako naglih pokreta ili neočekivanih akcija od strane tog tihog i stidljivog momčića.
Bio je pravi izazov nastaviti razgovor sa dvema ukrućenim izbočinama koje kao da su se svojim vrhovima već mirisale u vazduhu, ne planirajući hlađenje. Zapalio me je kao šibicom, jer sam i došao napaljen, tačnije, prilično zapaljen, zanet i izludeo sam i zaboravio prokleti kišobran u kafiću.
Bilo je tako lako potpaliti onog ko već gori, do kraja izludeti nekog ko je već polulud. Ali nisam se predavao. Čekalo je i njega s moje strane jedno slatko mučenje.
Usledila je priča o raznim vezama i šemama iz prošlosti, a od svega smo odabrali da jedan drugom prepričamo one dovoljno pozitivne da nas potpuno ne ocrne u utisku, a među onim na koje smo bili manje ponosni izdvojili smo funny moments kako bismo loša iskustva prijatno ublažili.
Čudno je šta čovek radi i govori kada se priprema za parenje, takoreći, za spajanje neke vrste, muvanje ili seks. Šta sve nije u stanju da preskoči, da ulepša, da smasti i slaže ako treba, da se i nesvesno predstavi boljim od onog što jeste, jer zaista to jeste- prikazan u najboljem svetlu ikada, tu i sada, pod reflektorima istine i treme, skeniran u svojoj napetosti i ukrućenosti, sav istopljen i oduševljen bićem koje želi da oseti na svojoj koži i da se od njega neko vreme ne razdvaja.
„Ne mogu više da gledam u tu tvoju belinu... Zaslepljuje me! Čini mi se da ćeš morati to da skineš“, sugerišem ponovo polušaljivo, moram oprezno, jer i kada smo se poznavali, to je bilo kratko i površno. Ono što nas je magično privuklo nikada nije niti izrečeno rečju niti zapečaćeno dodirom.
„Uh, sve, samo to ne!“, kriknuo je slatko, i shvatio sam da bi potpunim skidanjem isparila njegova Sintija. Umesto toga raskopčao je svoj svileni ogrtač.
Gledao sam u njegova glatka prsa i malene ljubičaste bradavice kao hipnotisan. Sada sam već znao da neću moći još dugo da izdržim da ne položim svoje žedne usne na bilo koji centimetar njegovog prelepog tela i bar nekoliko dana ga neumorno ljubim i ližem bez prestanka.
Pre tog dana, duže vreme sam samovao. Dosta dugo je mašta vladala mojom stvarnošću da mi je sada od ovog šokantnog prelaza u središte ostvarive želje krv nabujala i kao raspamećen sam jedva spajao kratke reči u smislene rečenice.
Malo je bilo reći da ga želim. Želja je bila samo deo procesa, početna varnica. Želeo sam uživanje koje me je i samog plašilo, jedno trajno prepuštanje bez kočnica i kraja, ne znam zbog čega je tako neodoljivo delovao na mene, ali od njegovog pogleda duša mi je pred njim stajala gola, a telo drhtalo u plamenu koje mu šareno oko obećava.
„A ti, nećeš skinuti bar neki deo sa sebe?“, pitao je, sa jednakim skrivenim nestrpljenjem.
„Ja ću skinuti sve, bez raskopčavanja!“, odvratio sam, ali sam samu skinuo majicu, kada je prišao i stavio mi svoje dlanove na grudi.
Nisu bile glatke kao njegove, kroz nekoliko nežnih dlačica osetio sam toplinu njegovih prstiju dok me maze. Ovo me je već izbezumilo, ali sam jednako bio spreman da čekam i godinu, i još novih petnaest godina tinjanja na ovoj tihoj vatri, jer mi je donosila više žara i radosti nego bilo koje brzo sagorevanje.
Ruke su mi same kliznule sa njegovog krila među noge, a tamo me je, u modernim boksericama ne tako svojstvenim Sintiji, dočekao isti slatki špic koji sam već malopre dodirnuo, a koji se sada video i osećao mnogo jasnije. Videvši gde gledam, seo mi je u krilo obmotavši me glatkim nogama.
Obasuo mi je čelo i kosu sitnim poljupcima od kojih sam se skroz izgubio, ali sam ga privukao na sebe i čvrsto stisnuo rukama oko struka, da su mi se njegove bradavice našle pod ustima, a ta usta su ih tako željno čekala.
Dok sam mu ih nežno sisao, grickajući po malo jednu pa drugu a one se stvrdnjavale kao malena izdužena dugmad, lagano se klatio napred-nazad po meni, simulirajući najnežniji seks ikada, dražeći moj napeti kurac kada mu glavić dotakne dnom svoje tople guze.
Morao sam da je prodrmam dlanovima i osetim svilu tih slatkih guzova. Nisam smeo da se igram njegovim kurcem još uvek, iz nekog ludog razloga. Nisam bio siguran da li on to želi, odnosno da li to želi Sintija. Ja sam želeo, više od svega.
Ali sam se za sada posvetio toplim guzovima i tvrdim bradavicama, i ne znam šta je bilo ukusnije, da li sisati te bradavice usisavajući ih usnama i otpuštajući uz dugo lizanje dok trepere tvrde pod mojim jezikom, ili lagano štipkati lepu guzu koja mi se u krilu tako nežno klati a koju bih tako voleo da posedujem satima.
Koliko god goreo, obuzdavala me je opreznost sa kojom sam ispitivao šta mu prija, kao da sam se našao sred minskog polja ili da isprobavam tastere na njegovom telu nesiguran koje uopšte smem da pritiskam. Ni za šta do sada se nije bunio već uživao, što me je polako oslobađalo.
Opijen stiskanjem njegove guze i sisanjem bradavica, skoro da nisam ni primetio koliko se uporno trlja svojim kurcem o moj stomak, a kada sam zastao, on se samo nasmešio, nešto polutiho frknuo i nastavio da se trlja. Želi li da ga uzmem? Da ga oslobodim tih bokserica?
Prepustio sam mu trljanje još neko vreme, a počinjao sam lagano da ga šamaram sa oba dlana po guzi, isprva umereno, pa sve jače, a on se sve brže i snažnije trljao o moj stomak kao da će svršiti od tih mojih udaraca.
Prestao sam da ga udaram po guzi, kada je i trljanje oslabilo, a onda sam ga još jednom udario tako jako da je guz sevnuo uz zvuk pucanja a on se sasvim izvio na mene od bola. Oči su mu zasijale, a rukama me je zgrabio oko vrata.
Počeo je mahnito da me ljubi, spuštajući svoje usne na moje, urezujući njihovo tamno meso u svaku moju poru, kada sam ga zveknuo još jednom iz sve snage, a iz njega se oteo dug i glasan, orgazmičan uzdah.
Odlučio sam da ga skinem sa krila i premestim pored sebe jer smo se skroz slepili u tom ludačkom trljanju, a on je i sam poskočio, pa zauzeo pozu da mi se besramno naguzi naslanjajući se na ivicu dvoseda. Isturio mi je guzu kao da u svakom trenutku želi da primi kurac u nju.
Kao da je i on testirao mene. Ali ne, ovo neće ići tako lako. Nismo čekali skoro dve decenije da bismo se izjebali onako kako se jebemo svakog dana- da olakšamo, da se ispraznimo. Ovo je obećavalo ne samo pražnjenje već i jedno neobično punjenje, novom energijom našeg neočekivanog susreta, strašću za koja su dva tela bila stvorena i prepoznala bi se pa makar i nikada ne došlo do ijednog dodira, gorela bi i odvojeno, plamteći jedno za drugim.
Nije ovo u mojim rukama bila očekivana trans-žena, niti običan homoseksualni muškarac. Bio je oba, i nijedno, i ono između ta dva, imalo naziv ili ne, imalo je njegova dva imena. Ali Siniša je i dalje bio onaj sramežljiv momčić, nadasve nežan i dobrica, sa neobičnim ispadima, a Sintija je bila sve sem lake ženske, i trebalo se dobro potruditi da bi ih se osvojilo.
Bio sam spreman. Pratio svaki uzdah, motrio na svaki pokret njegovog tela. Primetio sam da mu prijaju moji udarci po guzi pa sam nastavio sa njima, praveći pauze da mu je sočno mesim, stiskam i ujedam, još uvek ne skidajući ga. U jednom trenu svileni ogrtač je samo skliznuo niz njegova ramena i ostao da leži između nas.
Osetio sam mirisni znoj sa nežne kože njegovih leđa, ali još uvek nisam želeo da ga prestravljujem kojekakvim brutalnim poljupcima kakvim sam bio sklon kada me strast ponese.
Odlučio sam da se usredsredim na po jednu tačku, po jednu regiju, da nju istražim i nađem način kako da zadovoljim jednu po jednu erogenu zonu na tom belom telu.
Sam je odlučio kada će obnažiti guzu i konačno mi je pokazati. Dosadilo je i njemu da se mučim zavlačeći dlanove u bokserice, te ih je lagano spustio, pa mi ponovo isturio guzove, pocrvenele od mojih šamara, a između njih se samo nazirala medena rupica koja je pozivala moj prst da je probuši, ali je i to stavljeno na slatko čekanje.
Ubrzo sam primetio da nam guza ipak nije u trenutnom fokusu. Ugledao sam po prvi put njegov kurac kada ga je svom silinom zategao uz ivicu dvoseda kao da ga za nešto kažnjava ili želi baš tako da ga isprazni. Ali pogrešio sam. Približio sam glavu i dobro ga pogledao.
Bio je rumen kao izudarani guzovi, gladak i sjajan, zapet o tu ivicu pred pucanje, svom svojom dužinom koja nije bila velika. Naprotiv, bila je ispod proseka, ali je zato obimom nadomeštavala. Bio je nevelik ali podebeo, sa krupnim glavićem koji je činio da izgleda poput jedne krupne egzotične pečurke.
Trljao se bez moje pomoći o tu ivicu, isturene guze, ispuštajući nežne, pohotne uzdahe koji su me izluđivali, iako i dalje nisam znao šta prvo da učinim. Činjenica je da ga pali moje prisustvo. Ili ne? Okrenut mi je leđima, vodi ljubav sa dvosedom i deluje mi kao da uskoro svršava.
U tom trenutku okreće glavu i pogleda me. Leluja mu oko slepoočnica lepa smeđa kosica. Smeši se razvučenim slatkim mesom usana iste boje onih šljiva o očima. Nozdrvice raširne, trlja se gledajući me i jedva dolazi do daha. Rekao bi mi, naredio bi mi, ali neće. Hoće da sve shvatim sam. Pokušavam.
Prilazim mu sasvim blizu tako mi se njegovi pulsirajući guzovi lepe za lice. Provlačim šaku kroz njegove raskrečene noge, i po prvi put dodirujem njegovu magičnu pečurku. Vrela je, ustreptala, sasvim tvrda kao i malena jaja u vrećici nad njom, glatka a kompaktna i zategnuta kao i svaki drugi deo njegovog tela.
Počinjem da se igram njegovim kurcem. Kurčićem, kurčinom, kako god je zvali, alatkom, pečurkicom. Fascinira me njegov oblik, predivan mi je. U proporciji sa telom možda mu je mali, ali je za moju šaku kao stvoren da ga gnjavim. Zamišljam ga sa tom debljinom i u svojoj guzi, ali dobro znam da ću i dalje samo maštom moći da se sladim.
Sa prvim dodirom zacvili, kako krenem da ga lagano mazim i povlačim nadole, ubrzava se njegova kretnja kao da mi jebe šaku, i kada je otpustim, ponovo se zaglavi za ivicu kao životinja u teranju. Zgrabim ga u šaku i čitavo telo mu privučem ka sebi. Ne puštam ga više do ivice.
Onda krenem da ga muzem. Drkam, vučem, stiskam. Jako, pa slabije, meko, pa grublje, Siniša uzdiše, cvili glasnije, njegovi uzdasi mi seku mozak na kriške. Ublažavam, pojačavam, masiram mu kurčić sa dva prsta, pa šakom, pa prstima obe ruke, trljam ga dlanovima, primetim da ga to uzbuđuje. Ovo nije obično drkanje, nazvao bih ovo jednim nesvakidašnjim zlostavljanjem kurca, u kome mi svesrdno pomaže.
Moji prsti su mu sada glumili ivicu dvoseda i kada sam ga izmasirao i potom još jednom stisnuo nešto jače, dlan mi je zapljusnula kapljica njegove sperme. Zastao sam da je promatram. Izlazila je usporeno kap po kap, i nije ih bilo mnogo. I ostao je donekle krut.
Poželeo sam da ga poljubim i liznem, ali sam ga samo pomilovao duž glavića, očekujući neki njegov znak za sledeće preusmerenje.
„Ne puštaj ga... molim te“, viknuo je, kao zatočen u svom transu. „Još, još ga stisni, gnjavi ga, slobodno...“
Pratim komandu i nastavljam. Opet je tvrd na moj prvi dodir, kao da ga već nisam izmuzao. Pitam se šta li meni sprema kada ispunim sve njegove želje. Ali mi je isto kao da ispunjavam sopstvene. Nikome se ovako nisam posvetio, ničije telo ovoliko proučavao, ničijim se organima divio. Ispunjava me da mi je kompletno fokus van sebe, i skroz na njemu.
Muzem ga i dalje kao opijen, a između razdvojenih guzova se sada jasno vidi njegov glatki čmarić. Stići ću i do tebe, obećavam rupici, i stiskam ga, mesim, menjam poziciju šake i tempo drkanja.
Čini mi se da mu se nijedna druga poza za ovo ne bi ni dopala, nego ima neki fetiš zarobljenosti kurca o ivicu ili o moje prste, da mu bude bespomoćan i izgnjavljen do krajnjih granica, do bola, jer verujem da ga ovoliko trljanje već mora boleti.
Kada mi okrene lice, u njegovim očima vidim muku izmešanu sa užitkom, uživanje u slatkoj muci i mučenje zarad uživanja, ne zna se šta je šta i gde je čemu granica.
„Pitam se zna li Elena da smo upravo zajedno?“, namignem mu.
„Možda ne zna da jesmo, ali zna šta želimo...“, odgovara mi spremno.
Ubrzavam kombinujući masažu i stisak, kada se odjednom sasvim zgrčio i bacio preko ivice protiv moje volje, guze pod mojim licem a kurcem u mojoj šaci uperenim prema mojim ustima. Molio je da ga iscedim, i nisam odustajao dok ne izvučem i poslednju kap.
Još dugo je bio tvrd, njegove lepe noge preko mojih ramena u grču, a ja i dalje uporno obrađujem njegovu debelu pečurku, dok po koja njena kap ne sleti na moje usne i odmah se obližem.
Ukusan mi je, sve bih njegovo polizao, služim mu kao rob dok me primorava da ga ovako silujem kako još niko nije, što je mom uzbuđenju dodalo onu nijansu da mogu i još tri noći ovako da izdržim, na sopstvenoj ivici, bez da me on dodirne, bez i nagoveštaja seksa, iako mi se čini kao maratonski kapacitet ova njegova znojem oblivena mala guza.
Mazim ga obema rukama, stiskam i grickam guzove pa se ponovo vratim na kurac, što više ga drkam njemu je sve više vremena potrebno, ali ne zna da uživam jednako, ako ne i više od njega, mereći snagu i dar da ga potpuno zadovoljim na način na koji priželjkuje, zahvalan što sam to prepoznao i što mogu baš tako da mu udovoljim.
Odjednom se opustio, grč u nogama koje me grle je splasnuo. U šaku mi se izlilo još nekoliko kapi, čujem jecaj, grč koji je prešao u grlo, izdisaj. Ližem i ispijam sve iz šake, a njegove kišne zenice me ukivaju u sebe.
Spustio se na kolena, a nekoliko preostalih kapi njegovog semena upio je svileni ogrtač pod njegovim nogama.
Nikada nisam osetio toliku vrelinu nečije kože, ni tako vruću kitu, zezao sam ga da je ‘Biće iz rerne’, i malo romantičnije, moj ‘svileni plamen’. Tek što se završavala zima, i grejanje u stanovima starih zgrada nije bilo baš pohvalno, ali meni je kraj njega bilo prevruće, kao da je iznutra plamteo nekom nezasitom strašću i tom vatrom proždirao sve oko sebe.
Okrenuo se i dugo me ljubio u zagrljaju na kolenima, kada sam ga oborio na svoje krilo i još par puta udario po bezobraznoj guzici.
„Mmm, nju još nisam nikome dao, znaš li?!“, kriknuo je umilno, omamljen novom serijom udaraca. „Voleo bih da to budeš ti... taj koji će me razdevičiti!“, pogledao me je milo sa molbom u vlažnim očima, podignutih gustih obrva.
A ja više nikuda nisam žurio. Hteo sam da sve potraje u beskraj, da podelimo svaku dimenziju bića, sve što jesmo, želimo biti ili smo hteli postati, slobodni da u tom stvarnom trenutku svaku slast razmažemo po samom dnu svemira i konačno sjedinimo sve verzije svojih postojanja.
Rekao sam mu samo da ne mogu ostati duže od nedelje, da u ponedeljak moram nazad u svoj grad.
Dva duga dana pred nama obećavala su dovoljno ludila.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 29 Jan, 2024
- 1051 pregleda
Hvala uvek i svakako, i ponavljano i beskrajno
Prelepo kao i uvek, ponavljam se vec sa komentarima hahaha