Ostavinska rasprava

Kažu da Bog uzima bolesne u zimu, na kraju jednog godišnjeg ciklusa, sećala se Mina nekog citata iz knjige. Ne verujem da će otac dočekati proleće, govorila je bratu, a on je znao zbog čega tako priča. Taj otac nije živeo sa njima, odavno je napustio njihovu majku, a sa drugom ženom nije imao dece pa se i nje brzo rešio. Znao je Milan da Mina priželjkuje da dobiju njegovu kuću i vikendicu.

Prisećala se kako ih je kao male otac vodio tamo, u tu kuću blizu reke, a kako su odrastali, bilo im je sve jasnije da tamo mnogo češće odvodi svoje ljubavnice. Majka ga je proklinjala, i to je Minu zauvek obeležilo da i prema dobronamernom muškarcu bude izrazito nepoverljiva. A Milan, njen blizanac, bio je ona tiha vatra, što ne govori mnogo osim kada mu se nakupi, pa sve odjednom iz njega izbije dok se svi okolo čude šta mu je.

„Zaslužujemo bar to, ne tražim ništa više!“ Te dve kuće nama pripadaju!“ vikala je u razgovoru sa majkom kada poludi.

Oca nisu obilazili, iako je Milan to želeo, majka i Mina su bile protiv. Čuli su da je protekle nedelje bio kritično i da je prebačen u bolnicu. Na sahranu će otići, smislila je Mina, da se bar pojave i eventualno rasteraju rođake koji se drznu da posegnu za nekim delom imetka.

„Misliš da nije napravio testament? Ko zna kome sve ostavlja, pa imao je tih ljubavnica...“, solio je Milan sestrinu ranu.

Pobesnela je i rešila da počne sa posetama bolnici ne bi li šta iščačkala. Bila je jedina koja mu dolazi, otac se više nije budio iz kome, a nije bilo nikoga od koga bi mogla nešto saznati. Setila se strica u Kanadi, koga je iste večeri kontaktirala sa majkom, a on im je rekao da njegov brat nema kome nego svojoj deci sve ostaviti, i da on neće dolaziti ni kada bude preminuo jer odavno ne govore.

Pitala se Mina da li je taj čovek ikada ikoga voleo. Bar neku od tih svojih švalerki? Da nije nekoj ipak napravio dete pa i ostavio nešto?! Ma, to mu se samo jednom omaklo, i da je znao da će biti blizanci možda bi bolje pazio da se ni to ne desi. Matora cicija ima još par dana života, a onda počinje naša borba do smrti, mislila je, pripremajući se unapred za suočavanje sa svim mogućim scenarijima oko zaostavštine.

Milanu se činilo kako ona i majku truje svojim mislima, i udaljio se od ove tematike. Nije mu ništa ni trebalo, kamoli od nekoga koga nije viđao od svoje trinaeste godine. Šta bude, biće, kao i uvek, teško se unapred može uticati na to, pomirio se.

Sahrana je bila skromna i za nju se pobrinula očeva dalja rođaka i njen suprug, sa kojima je jedino i ostao u kontaktu za života. Kovčeg je spušten i taj čudan čovek je zauvek nestao, iako je svoju decu napustio mnogo ranije, i stajali su nemo u crnini, bez osećaja tuge. Mina je Milanu tiho šapnula da takav život i nije imao svrhe, a Milan je ćutao po običaju, zahvalan što postoji.

Napunili su dvadeset i osmu, i vreme je, po Mini, da se konačno odvoje iz majčine kuće. Želela je više od svega svoje mesto pod suncem, neki novi početak, dok Milan nije smatrao da se iznova počinje promenom mesta stanovanja. I uvek bi se raspravljali, kada bi on zaćutao, a ona želela da nastave priču.

„Ne seri da ti ne bi prijalo da odeš, da započneš svoj život!“, govorila mu je. „Eto tebi vikendica ako hoćeš, ti si samotnjak i taj tip za mirne krajeve, a ja ću kuću, a?“, delila je unapred nešto što još nije ni dobila.

Očeva kuća bila je u strogom centru grada i to joj se dopadalo. Ne bi više morala da pešači pola sata na kafu sa drugaricama.

Ubrzo im je prišla očeva rođaka, zatekavši nad grobom Minu sa osmehom, dok je Milan smrknuto gledao u nekoliko venaca sa cvećem. Pružila im je nekakav papir, a Mina se stresla.

„Ovo je poziv... Ostavinska rasprava je u četvrtak, u devet.“

I to je rešeno, laknulo je Mini već u ponedeljak, kao da je sve prepisano na njeno ime. Da je njoj i ostavljeno sve, dala bi tu vikendicu Milanu, ipak joj je brat. A ako mu ne treba, pošto je takav čudak da sve odbija, mogla bi malo i taj prostor da sredi i da tamo bar u letnjem periodu organizuje poneku žurku za svoje društvo.

Za nekoliko dana, u elegantnoj crnini, Mina i majka su ušle u zgradu Suda. Za njima Milan, neraspoložen i pokunjen. Samo je čekao da se sve okonča i da se ove dve već jednom smire. Ako treba i da se nečega odrekne u njihovo ime, rado će to učiniti, samo da ga niko više ne napada i ništa ne zapitkuje.

Srećom, nije došao niko od rodbine. Dok je advokatica navodila spisak stvari i nepokretnosti koje su se vodile na oca, Minina kolena su cupkala od neizvesnosti. Milan i majka su mirno čekali. Izlistavana su u beskraj prava i obaveze naslednika u toku postupka, a kako nije dolazilo do čitanja imena, Mina je već teško disala i besno povlačila kragnu crne košuljice napred-nazad kao da će ostati bez vazduha.

Konačno je advokatica okrenula poslednji list u rukama, malo utišavši ton svog glasa.

„U sačinjenom testamentu umrlog lica, koji je podnet Sudu nekoliko meseci pre njegove smrti, navodi se: Ja, Ilija, Milomira, Ratković, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, a bez ikakve pretnje, prevare ili zablude, svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu ostavljam.... svom sinu Milivoju-“

Mina je skočila. Majka i Milan su prebledeli.

„Mislite Milanu?!“, povikala je.

„Ne... Molim Vas da sednete.. Svom sinu, Milivoju Ratkoviću, rođenom 30. novembra 1992. godine.“

„Ma ko je taj??? Gospođo, ovo je greška, mi nemamo još jednog brata, sami smo!“, Mina je vrištala, odlazeći da sama pročita napisano.

„Primoraćete me da pozovem obezbeđenje... Molim Vas...“, advokatica je sklanjala papire od pobesnele devojke.

Ustala je i prišla ostalima, dok se Mina gušila i plakala.

„Iako navedeni nije prisutan danas, to ne umanjuje njegova prava po odluci Suda. Žalbu na ovu odluku možete podneti u roku od petnaest dana.“

„Da znate da hoću! Ovo je nečuveno! Hajdemo... Ovo je ludnica, svi ste ovde lopovi!“, povela je Mina svoju porodicu iz kancelarije, kipteći ukočeno od besa, a majka je pognula glavu u neodređenom osećaju stida.

Advokatica je glasnije za njima dodala da nije u pitanju falsifikat dokumenta i da se njihov otac unapred pobrinuo o svemu.

Uzalud su je tešili, Mina je neprestano ispitivala majku da li je otac ikada pomenuo još jednog sina sa bilo kojom od žena za koje je znala. Ali majka nije imala potvrdan odgovor, i Mina je rešila da sve istraži sama. Neko je očigledno umešao prste suptilno i promišljeno da ih sve namagarči i da ostanu bez ičega.

Danima je iščitavala zakone i kontaktirala advokata koga je poznavala porodica njenog druga. Advokat je ispitao stvar, i vesti su ponovo bile loše. Rekao je da je sa testamentom sve u redu i da taj čovek, naslednik, može odmah po pravosnažnosti odluke da se useli u navedene objekte. Obe kuće koje su želeli. Mina je istog dana propušila. Nervirala se neprestano i bila na ivici da se razboli.

Povukla se iz društva i prekinula sve kontakte, danima razmišljajući šta dalje da učini. Od očevih rođaka je bilo slabe vajde, ili su čak bili upoznati sa tim lažima. Rešila je da ponekad obiđe kuću u centru, da proveri da li se pojavio gospodin zagonetni, ali je kuća nedeljama stajala prazna, dok je ona kao ukopana u predvečerje posmatrala očeve zauvek zatvorene prozore.

Potonula je i zamolila Milana da joj pomogne. Da ne prekinu borbu, možda nije svemu kraj, da on otiđe do vikendice, jer se možda tamo uselio taj ‘brat’ koga nemaju. Pristao je, jer više nije mogao da je gleda kako se živa raspada od te uzaludne sekiracije. Majka se osmehnula nakon dužeg vremena.

Pošao je odmah sledećeg dana. Jedva je pronašao vikendicu, izgubivši je iz dečačkog sećanja. Nalazila se u nizu vikendica razdvojenih ogromnim baštama, nekoliko od njih još nedograđenih. Zapamtio je da je očeva poslednja u tom redu, a i Mina ga je bila na to podsetila. Bližio se polako, slušajući sve glasnije udarce sekire.

Zakriven iza nekoliko stabala, jasno je video muškarca svojih godina ili tek nešto starijeg od sebe, kako ispred ulaza u vikendicu u punoj snazi sekirom preseca nekoliko poslaganih cepanica za ogrev. Iza njega je stajala kojekakva građa, i pitao se da li je izneta iznutra ili tek treba da se obradi, jer ko zna u kakvom stanju se sada kućica nalazila i koliko ju je otac zanemario poslednjih godina.

Milivoj, kako je odmah počeo da ga zove u mislima, je teško odahnuo, brišući znoj sa čela i okrećući se kao da je gledao gde bi mogao da se odmori. Milan je iskoristio priliku da se još malo približi. Video ga je okrenutog u poluprofilu kako seda na jedan od panjeva pokraj sebe, uzimajući u ruku limenku nalik pivskoj.

Ovaj se itekako doselio, zaključio je, kao i to da ovo nikada ne može biti dete njihovog oca. Kosa mu je mnogo svetlija od njihove, lice nešto uže, jedino još uvek oči ne može da mu vidi, ali bi po građi rekao da nema nijedan njihov gen, ma koliko je možda povukao na sopstvenu majku.

Dok je Milivoj naginjao limenku, Milan je smislio priču koju će mu predstaviti da bi ga upoznao, i poradovao se šansi da će na takav način, pomalo pokvaren, saznati ko je ovaj zapravo i kako je izdejstvovao da dobije celokupno nasledstvo.

„Dobar dan!“, prišao mu je veselo kao da je u tom trenu dotrčao iz daljine, i odmah video da se ovaj začudio. „Komšija...“, pružio mu je ruku, a Milivoj se nasmejao, odahnuvši. „Moja vikendica je blizu Vaše, treća odavde... nažalost nedovršena“, nasmejao se i Milan, kao da mu je smešna laž koju mu je upravo servirao.

„Ma nemoj mi persirati, čoveče. Hoćeš pivo? Sedi“, obratio mu se nepoznati ‘brat’, pokazujući mu na panj nedaleko od svog.

„Pa kako idu radovi? Ti si baš zapeo, koliko vidim... Ovo je neka stara građevina?“, raspitivao se Milan, zagledajući svoje omiljeno mesto iz detinjstva.

Mnogo toga je dotrajalo, ali je ipak sve budilo one pradavne uspomene, pa čak i mirise. Ali nije mu smetao ovaj tuđinac, niti ga ometao u sećanjima. Prijalo mu je da ne bude sam u tome, srce mu je pritisnuo neki težak osećaj. I neka on to sredi, neko će svakako morati, a milina je ovde živeti, oduvek je maštao o takvom miru daleko od gradske užurbanosti i buke.

„Ah, ja volim da radim, a eto ukazala se prilika da ovo sebi sredim. Ima baš dosta posla, ako hoćeš da pomogneš“, namignuo mu je ortački. „Sinoć sam stigao i odmah počeo, od tad ne prestajem, kad sam video šta sve ima da se radi, jedva sam i zaspao, a kad sam legao, daske kreveta su se samo razišle i raspale!“, govorio je rezignirano, a nešto u načinu njegovog govora i toj iskrenoj pričljivosti je budilo Milanov osmeh.

„Nemoj se smejati, čoveče, propao sam na pod, prvo veče u svojoj novoj kući!“, dodao je, a sada se i sam smešio.

„Imaš porodicu, jesu li tu i oni?“, upitao je Milan, otpijajući iz limenke usporeno kao da pije kap po kap.

„Ma kakvi. Nemam nikoga, davno su svi pomrli. Ako misliš na ženu i decu, tek to nemam, nije to za mene, jebiga, fer je priznati. I koja bi ovde došla?! Ja volim nedođiju, nervira me gužva, preživljavam ovakvim radom kad ima posla, i ne bunim se, a ovo mi se dobro našlo, jer pravo da ti kažem... tamo gde sam bio do sada, daske na krevetu su bile stabilne.. jer sam ih sam kucao, ali mi je krevet bio mokar..“

„Šta?! Kako to?“, Milan se instinktivno nasmejao, shvativši ubrzo da je ovaj ozbiljan.

„Kisnuo sam na spavanju, komšo. Kapljalo je svuda, razumeš? Prokišnjavalo! Ali sam bio zadovoljan, majčina sestra mi je ponudila to mesto da bar imam gde da prespavam, kod tih njenih prijatelja. U tom delu kuće sve se rušilo, ni struja ni voda nije bila uvedena... ma, bilo bi ti muka da nastavim.. Moji nisu imali mnogo, duga priča... Kod tetke sam se hranio, pomagao joj, ali ona ima svoju decu, svoj život.. I nekako mi je dosta, svega. Pa bih ovde da počnem iznova, da već jednom imam nešto svoje, makar bio i krš, umem ja da sredim i biće kao novo! Makar mi neće prokišnjavati...“

Milan je ćutao. Gledao u umorne i ogrubele ruke ovog čoveka koji se borio za goli život. Za krov nad glavom. I konačno uspeo, ko zna kako, sigurno mu nije bilo bitno da li je nekoga ojadio ako se sam čitavog života ovako mučio. Ko li je to ispod površine, gleda ga pomno i proučava, ali iako ovaj govori o svemu, Milan ipak zna sve manje. A ta površina, iako gruba i radnička, nije neprijatna niti po bilo čemu odbojna.

I video mu je sada oči. Zlatno zelene, kao mešavina meda i trave. Čudne. Radosne i pune života, nade. Lice definitivno nije iz iste loze kao njegovo i Minino. Ni približno. Izgled mu je čak nežan, i kada bi bio izolovan iz ovog ambijenta sa ogrevom i sekirom, niko ne bi pretpostavio snagu kojom je iscepao skoro metar drva samo dok ga je Milan posmatrao.

„Kako ti je ime? Ja sam Milan“, polako je procedio.

„Milivoj... Ratković“, pružio mu je ruku, dodavši ovo prezime kao da samog sebe ubeđuje da je njegovo.

„Milivoje, ja moram poći. Doći ću da ti pomognem. Ne zajebavam se, imam vremena... Sutra?“, Milivoj je zadovoljno klimnuo glavom, pomalo iznenađen. „Mrak će, odoh sada.“

Kod kuće je rekao da je vikendica prazna. Pitao se koliko će dugo moći da održava sve ove laži. Smisliće opet nešto, utešio se, i legao u svoj topli, suvi krevet, zapitavši se naglo na čemu li Milivoj spava ako se stari očev krevet raspao. Verovao je da će se snaći, preživeo je taj i mnogo gore, i sve dok ga nije uhvatio san, razmišljao je o čudnom čoveku kog je upoznao, a protiv koga je trebalo da se bori i da mu oduzme jedini prostor koji je stekao, samo zato što je to učinjeno na protivzakonit način koji je njegovu sestru izbezumio.

Slagao i sutradan ukućane, osmislivši laž koju je mogao da ponavlja svih narednih dana, a to je da se viđa sa devojkom iz obližnjeg mesta sa kojom neko vreme nije bio u kontaktu a baš ovih dana mu se ponovo javila. Išao je kod Milivoja, zaputivši se još pre podneva ka vikendici.

Milivoj je sedeo na svom panju kada se sunce već popelo visoko, i uživao u svom novom dvorištu iz kog je posklanjao drva i letve, rezbareći neki čudan predmet oruđem koje Milan prvi put vidi.

„Da nije malo hladno u februaru za kratke rukave?“, upitao ga je još izdaleka, gledajući u Milivojevu prašnjavu crnu majicu i slične iznošene pantalone.

„Nije, komšo, pa sija sunce! Znaš da ja samo kišu ne podnosim“, nasmejao se onim osmehom koji je Milanu postajao drag kao da se odavno poznaju. „Kupam se u reci, struja mi ne fali, još samo prokleti krevet da napravim!“

„Pa to što praviš mi ne liči na...“

Milivoj je podigao predmet u ruci da ga Milan vidi. Bio je to drveni pas, ili vuk, tako precizno obrađen da je izgledao kao umanjeni pravi, odrvenjen u svom lavežu. Čak su mu se videli i fino oblikovani oštri očnjaci.

„To me malo opušta, pravim tako razne gluposti“, smejao se i poput deteta nastavio da vredno delje zadnje noge životinje, mučeći se sa izvijenim drvenim repom.

„Pa ti si umetnik, bravo...“, čudio se Milan, skrivajući stepen oduševljenja. „A ja došao da ti pomognem sa većim rezbarijama!“

„Pa imamo ceo dan! Sem ako ti ne žuriš... Posle ćemo, sedi. A gde živiš ti u gradu, nisam te nikada video?“

„Ah... u blizini železničke stanice.. Sa majkom i sestrom. Ne verujem da si dolazio u taj kraj.“

„Nisam... Tetka i teča su na sasvim suprotnoj strani, i ti njihovi prijatelji kod kojih sam spavao. Jesi gladan? Ako ćeš biti moj radnik, moram dobro da te nahranim!“, viknuo je ne čekavši Milanov odgovor, poskočio sa panja i odjurio u kuću.

Izneo je na starinskoj tacni gomilu manjih sendviča od običnog hleba sa lukom i kriškama sira, ali se taj doručak u prirodi, kakav Milan dugo nije okusio, učinio kao savršena gozba.

„Pivo je tamo, iza tebe... Teča me doveze i tako sve dopremim, a kod njih odem rano ujutru, da napunim telefon, nabavim tih par stvari i vratim se“, objašnjavao mu je svoju dnevnu rutinu za ovim neobično običnim obrokom, a Milana nije prestajala da začuđuje njegova otvorenost i gostoprimstvo.

Posle kasnog doručka založio je malu vatru od pruća da bi u staroj džezvi Milanovog oca skuvao kafu. Prepoznao je Milan i dve stare šoljice, ali još uvek ništa nije pominjao. I nije hteo ni da pominje, nije želeo da se ikada otkrije. Hteo je da zadrži ovog prijatelja, čoveka od koga može ponešto da nauči i sa kime može boraviti na lepšim mestima nego sa drugovima koji vise po gradskim kladionicama.

Krenule su napokon veće rezbarije. Izrada novih dasaka za krevet od onih letava koje je pronašao ko zna gde. Pri početnim radovima Milan se pošteno oznojio, a Milivoj ga je zezao kako nije u formi. Ali je cenio njegovu pomoć i društvo, i poslušao poneki njegov predlog, puštajući ga sve više da i sam uzima mere i ukucava eksere. Milan je uživao, i mrzeo što vreme tako brzo prolazi.

Oko tri sata, završena je izrada novog kreveta. Milivoj je vratio dušek koji je ispao i opružio se da ga isproba, pozvavši Milana da mu se pridruži. Ovo mu se učinilo neprijatnim, i najavio je odlazak, da sutra nastave sa sređivanjem kuće.

Kada je došao sutradan, Milivoj je bio uflekan belom farbom, naginjući limenku ponovo na svom panju.

„Danas krečenje?“, radosno je upitao Milan, potrčavši ka njemu kao da običnim hodom neće dovoljno brzo stići.

„Ma ima jedan zid kome izgleda nema pomoći... Ostalo će već nekako ići.. Ne moraš danas ništa, kako ćeš kući ako se uflekaš ovako kao ja?“

„Ne mari, nije problem... Tu sam da pomognem“, odgovorio je Milan, pomalo postiđen, sedajući na svoj panj ne gledajući u oči od trave i meda.

„Kad ovu moju završimo, prelazimo na tvoju vikendicu!“, organizovao se Milivoj unapred, a Milan odjednom ustao da i sam pogleda dokle je stiglo krečenje.

„Oho, pa ovo je skoro gotovo! Jebote kako ovo postižeš, kad ti ustaješ... Izgleda sasvim drugač... Izgleda kao nova kuća!“

„Kažem ti da volim da radim. Još dovršim to danas i... mogu da se ženim!“

„Aha... Haha. Ipak imaš neku u planu?“, spustio se Milan na svoj panj, proizvodeći usiljen osmeh.

„Nemam, zajebavam se. A i šta će mi pored tebe, ne bi nijedna ovako žurila da mi pomogne!“

Opet mu je namignuo kao prvog dana, i Milan je sada već bilo čudno. Ali nije mu bilo nepodnošljivo, shvatio je, bar dok ne pređe neke granice. Nije ga poznavao i ko zna kakav je zapravo ovaj čovek. Možda je samo po prirodi prijatan i brzo zavoli ljude.

Nije ni sam puno razmišljao o ženama ni privlačnosti, devojke kao da su proletele kroz njegov život za vreme studija, a kasnije je usledila uzaludna trka za pronalaženjem posla. Tri kratke veze koje je imao trajale su jedva dugo da ih se i seti.

Te večeri su se rastali nešto kasnije, Milanu kao da se i nije odlazilo. Za to je krivio manjak lepih događaja kod kuće i u gradu, valjda mu je sve ovo bilo novo i interesantnije od svega svakidašnjeg što je godinama praktikovao i što mu je odavno dosadilo. Uflekanu odeću je skinuo, a Milivoj mu je dao jednu od svojih rezervnih majica i pantalone. Kod kuće nije mnogo zapitkivan, tako da je i ovo prošlo relativno glatko.

Vratio se sa osmehom, pomažući Milivoju u postavljanju staklene vune i ostatka izolacije. Uspeli su zajedničkim snagama da oporave i propali deo zida. Velika, i jedina prostorija vikendice zaista je počinjala da liči na udoban dom. I sve manje ga je podsećala na oca. Sve ređe mu je budila nostalgiju za naglo prekinutim detinjstvom.

Kao da je baš na ovom mestu, mnogo godina kasnije, dobio šansu da i sam nešto iznova započne, izmiri se sa duhovima prošlosti upravo tu gde je sve zastalo, i poput dečaka koji je nekada bio, uspe da povrati radost života i uživanje u nekim sitnim stvarima.

Predveče je počela kiša, a sa njom se i Milivoj natmurio. Samo je gledao u plafon plašeći se da će negde procuriti. Milan se trudio da ga zasmeje, a Milivoj je, da ne razočara pomoćnika, gledao da skrene misli.

Tog dana je i Milan doneo nešto hrane koju nije trebalo pripremati ni podgrevati, pa su zajedno večerali, nastavljajući sa više piva nego obično, dok nisu zaboravili i na mokre plafone i na ostavinsku raspravu, i samo se smejali, a sve jači vetar je kroz sitne pukotine između zidova i prozora u naletima uporno pokušavao da ugasi sveću koja im je bila jedini izvor svetlosti.

„Jebem ti, moram još ta sranja pokrpiti“, zagledao se Milivoj u pravcu pukotina, nabrajajući materijal koji mu valja nabaviti.

„Uh, a ja moram krenuti. A pijan sam već, haha“, zateturao se Milan ka vratima.

„Ma gde ćeš ići, jesi nenormalan?! Jebote spavaj na krevetu, ja ću dole, nije mi prvi put!“

Milanu je laknulo i rešio je da ostane. Bila je ponoć kada su se još uvek sprdali i konačno legli. Gledao je iz novog kreveta kako se Milivoj nažuljan namešta na podu prekrivenom gomilom prljave odeće i pokriva starim očevim ćebetom.

„Zvučaće glupo ali... Čime ja da se pokrijem? Ovde duva jebote!“, oglasio se tiho, a za tren je Milivoj ustao, prišao sa ćebetom i pokrio ga, uguravši se bez pitanja pored njega.

Gledali su u plafon dok je sveća dogorevala. Reči nije bilo, a tela su bila premorena i opijena. Svest se ugasila.

U potpunom mraku, Milana je trgnuo iz sna čudan dodir oko struka. Milivoj je verovatno prebacio ruku u snu. Polako ju je vratio u uzak prostor između njih. Ali više nije mogao da zaspi, i dočekao je prve zrake sunca koji su kupali prljav prozor očeve vikendice.

Razmišljao je o tome kako će sestri i majci opisati devojku sa kojom se viđa, reći će da će je i dovesti, a onda, jednog dana, objasniće da nema ništa od toga, da ga je ostavila. Smislio je čitav opis, i kakav osmeh ima, da je malo mlađa od njega, zgodna, i kako joj je lepa kosa...

Osetio je ruku na svojoj kosi. Ovo nije bilo u snu. Dlan koji ga miluje po obrazu, a on ne sme da se okrene. I dalje gleda u sunce. Dobro je da više nema kiše, poželi da kaže Milivoju, ali je obamro od neke nepoznate jeze, jeze od Milivojeve tople ruke na njegovom licu.

Dlan je sve veći, kao da mu čitavo lice pokriva, i polako ga prema sebi okreće. Milan ne zna kako da reaguje, okreće se ali se izdiže kao da će ustati. Na sekund je, okrenut ka Milivoju, pri uzdizanju osetio nešto sasvim meko na obrazu, nalik poljupcu.

„Šta to radiš...“, upitao ga je, smejući se jer ne zna kako drugačije.

„Hteo sam da ti zahvalim, na svemu... Nema veze. Izvini“, odgovorio je Milivoj, pružajući obe ruke oko svoje glave na jastuku koji su delili. Snene oči okupane suncem ispunio je sada potpuno zlatni med.

Milan je ustao, govoreći kako kasni i da ima još neka posla u toku dana.

„Meni više nećeš pomagati?“, žalostivo ga je upitao Milivoj.

„Da... Uh... Ne znam. Čućemo se...“, Milan je nestao kroz vrata, ostavljajući svog novog prijatelja pod ćebetom koje je naglo prestalo da ga greje.

Jurio je kući, sluđen. Za doručkom je ispričao majci i sestri mehanički opis devojke sa kojom provodi vreme. Na pitanje kako se ona zove, samo je počeo da se češka po glavi, i napokon procedio da je to tajna, da će je uskoro dovesti i predstaviti.

„Slušaj“, rekla mu je Mina u neobično dobrom raspoloženju. „Onaj Acin advokat mi se javio, ušli su mu u trag!“

„Kome?!“

„Pa tom Milivoju Ratkoviću! Našem milom nasledniku...“

Milan je pomislio da su ovo situacije kada ljudi doživljavaju infarkt. Pobeleo je.

„Šta ti je jebote? Ima još šanse da oborimo testament, ipak je moguće da je sve lažirano, i to profesionalno, izgleda taj mali ima nekoga u sudu ili slično, jebem li im mater, kako su se dobro organizovali...“, pušila je cigaretu, bezobrazno odmahujući glavom, a majka ju je posmatrala bez treptaja.

Njen blizanac se samo povukao u svoju sobu. I sopstveni krevet sada mu je bio hladan. Jedino što je gorelo bio je trag na obrazu, neobičan, iznenadan. Pogrešan, nepotreban? Da. Ali ne i omražen. Samo zbunjujuć, neobjašnjiv. I čudno drag.

Znao je da mora da mu kaže. I uplašio se šta će biti sa njim ako ga odande izbace, ko zna šta planira Mina sa advokatom, pitanje je minute kada će pronaći rešenje na Milivojevu štetu. A i njegovu. On bi da Milivoj ostane, makar ga više nikada ne video.

A voleo bi i da ga vidi. Nešto ga je vezalo i kasno je za poricanje. Hteo je da sazna šta je zapravo hteo tim glupim poljupcem, ali ga je mučio sopstveni doživljaj tog događaja od jutros, promenilo ga je i kao da se u njemu odvija nešto što ne može da svari i prihvati.

Ruka koja mu je mirovala na krevetu krenula je sama ka donjem delu tela vođena nekim svežim, nervoznim mislima, kada je Mina upala u sobu.

„Sad mi je javio advokat, sve su otkrili! Teška muljaža je po sredi, kako sam i pretpostavila! A ti si nam rekao da nema nikoga u vikendici, je li to sigurno?!“

„Pa nije bilo nikog kad sam otišao, pre neki dan...“

„Da, ali ja se plašim da će se najpre tamo uvaliti. Neko mu je sredio da prođe kao sin čoveka koga nije ni poznavao, zamisli! Koje su to igre... To ni meni ne bi palo na pamet! Uglavnom, raskrinkan je. Čekam sada da mi javi detalje šta ćemo dalje. A ti ako ništa ne radiš mogao bi da ponovo obiđeš vikendicu, da proveriš da nije..“

„Dobro, dobro, otići ću...“

Jedva je čekao da izađe. Spakovao je u svoj ranac odeću i nešto hrane. Otišao kao da se neće vratiti, ne znajući više ni šta želi, ni gde pripada.

„O, otkud ti?! Mislio sam da te više neću videti...“, promrmljao je Milivoj kada je Milan zakucao na vrata vikendice.

Bilo je oblačno i više nisu sedeli napolju, a Milana kao da je zatvoren prostor odmah počeo da guši. Priznanja su čekala da isplivaju iz njega. Milivoj je bio mrzovoljan, prikrivajući radost što se Milan ipak vratio. Pružio mu je šoljicu još tople kafe, i neko vreme su ćutali, sedeći na klimavim stolicama starog vlasnika.

„Ti si... Rekao si mi da se ukazala prilika da ovo mesto središ... Ako smem da pitam, odakle ti vikendica, mislim, čija je?“, bojažljivo je Milan upitao.

„Ah, duga je priča, i pomalo smešna. Nisam baš ponosan na to... O prevari se radi. To jest, nisam ja nikoga prevario, samo sam pristao, nisam imao gde da živim! Ta tetkina prijateljica je imala nekog tipa sa kojim je bila u nekakvoj vezi godinama, kako sam razumeo, to je taj Ratković, to i nije moje prezime. E sad, zajedno su njih dvoje zelenašili, i napravili neka sranja gde je on sebi uzeo gomilu novca od nekih ljudi, njoj nije dao ništa a zatražio je da ona to pokrije svojom pričom kako su pare nestale. Ljudi su odustali od svega, ali ona je tog svog tipa imala u šaci, pa je rešila da ga uceni, i pošto se razboleo, htela je da joj prepiše sve što ima, odnosno da pomognu meni, jer njoj nije potrebno, ona živi u vili, a ja sam živeo bukvalno u njenoj šupi. Tetka je njena najbolja prijateljica od detinjstva, i tako su rešile da taj prebaci sve na mene, ovo i svoju kuću u gradu, gde još nisam ni bio... Bio sam spašen... Jedino što je ostalo da me grize je što nisam ni znao tog čoveka, razumeš, ko zna da li je on možda nekome drugom hteo to prepisati, nekoj rodbini, možda je i dece imao, znaš...“

„Znam. Dvoje.“

„A? Šta kažeš?!“

„Moju sestru i mene.“

„M... Milane.. zajebavaš me...“

„Ne. Moja sestra je očekivala da će obe kuće ostaviti nama. Pronašla je advokata koji je iščeprkao sve o vama. Mene je poslala da vidim da li si se uselio ovde... A ja sam je izneverio.. jer meni nije bitno to nasledstvo. Otac je majku i nas davno napustio...“

Milivoj je ustao i prošao pored Milanove stolice, držeći kost kažiprsta u zubima kao da će ga odgristi.

„Pobogu... I ti si svih ovih dana to znao?! Dok si meni pomagao?! Šta ti hoćeš od mene, da oborim taj testament?!“, pogledao je mrko u Milana, a oči su mu se umanjile kao dve zelenkaste iskre.

„Ne... Ništa neću. Meni to ne treba.“

„Pa šta si onda...? Zašto si...? Ništa ne razumem.“

„Došao sam samo to da ti kažem. I izvini što sam slagao. Prijao mi je boravak ovde, nekad nas je otac tu dovodio... I bilo mi je drago da ti pomognem, eto..“, zgrabio je svoj ranac i krenuo ka vratima.

Milivoj je gledao u njegove korake, a onda potrčao da bi ga rukama zaustavio pre nego što se uhvatio za kvaku. Zagrlio ga je oko struka i povukao sebi. Milan nije treptao, a gušenje se pojačavalo.

„Otvori... samo malo.. Nemam vazduha.“

Milivoj je jednom rukom odškrinuo vrata, a drugom oko Milanovog struka još jače stisnuo stidljivog momka u zagrljaj. Gledao ga je kako počinje da diše nešto lakše, i dalje širom otvorenih tamnih očiju. Nije se otimao, ruke su mu mirovale spuštene. Nije ni uzvratio, bio je sasvim izgubljen i skamenjen.

„Ne možeš tek tako sada da odeš... Moraš da mi objasniš. Zbog čega si odlučio da ideš protiv rođene sestre?! Koji su to motivi bili, a? Da ti se nisam dopao možda?“, nasmešio se i skroz ga stisnuo u rukama, a Milan je pobesneo i iskobeljao se. Sručio se na klimavu stolicu.

„Imaš li neke žestine ovde?! Nešto... Ne mogu više..“, uhvatio se za glavu.

„Samo pivo, druže“, odvratio je Milivoj razočarano.

Počela je još jedna pijanka, ovog puta mnogo tiša i bez smeha.

„Oprosti što ja tako navalim... Ne volim prećutkivanja“, konačno je Milivoj prekinuo tišinu, sedeći na svom stabilnom krevetu.

Sveća je gorela mnogo mirnije, jer je u toku dana bez Milana zakrpio rupe kroz koje je duvalo.

„Prećutkivanja?! Možda ja ne volim prevare...“.

„Nisam znao da smo ikog prevarili..“

„Nisi se ni raspitao! Ja se i ne bunim, ali sestra je poludela i uskoro će te izbaciti...“

„Mislio sam na tvoje prećutkivanje pravog razloga! Sigurno ne ideš po vikendicama i pomažeš nepoznatim ljudima kao što si meni, umesto da me prijaviš što sam ti sve oduzeo. A kad me izbace, otići ćemo u onu tvoju, treću vikendicu odavde, koju nemaš, Milane!“, sevale su koprive iz medenih očiju, a Milan je osećao kako će se samo u jednoj sekundi predati.

Nije nastavljao, gledao je malo u sveću, malo u pod, i duboko uzdisao. Na sebi je još osećao toplinu ruku koje su ga bile stegle.

„I opet si tu, kod mene. Nisi sa sestrom, ni majkom, niti ko zna kime koga koristiš za laži da bi bio ovde, sa mnom...“

„I... šta hoćeš time da dokažeš? Da sam homoseksualac možda?!“, Milan je povisio ton, a oči su mu zaiskrile.

„Nisam to pitao, ali možeš odgovoriti...“

„Pa jesi li ti???...“, kriknuo je, kao da će odgovor na ovo zauvek rešiti sve.

„Ne znam, Milane. Prošlo je par godina od poslednjeg puta kada mi se desilo... sve do sada.“

Pogledali su se a onda obojica oborili poglede.

„Meni nije... nikada“, Milanova glava se prva podigla. „I čudno mi je da znam da imaš takva iskustva i da bi možda... Jer ja nisam... I da li si me slučajno zagrlio kad sam spavao ovde?!“

„Ne znam o čemu govoriš“, pobesneo je Milivoj. „Ali sam te ujutru poljubio prilično namerno!“

Milivoj je u svakom odgovoru bio sigurniji. Hrabriji i iskusniji. I možda je često baš tako. Neko vodi, a neko dopunjava. I kada se onaj prvi izgubi, drugi je tu da ga vrati na put. Milivoju je prijala stabilnost i pravičnost ovog momka, znao je da može da se osloni na njega. Plašila ga je tek malo snažna privlačnost koju oseća, a koja verovatno nije uzvraćena. Ali je svoje strahove naučio da skriva od ostatka sveta, pa tako i od Milana.

„Šta ti je to u tolikom rancu, odlučio si da ostaneš ovde i da me ti izbaciš umesto sestre?!“, zagledao je Milanov napakovan ranac.

„Možda...“

„Šta možda? Da me izbaciš ili... samo da ostaneš?“, Milivoju su se nesvesno zarumeneli obrazi, a ni Milan nije ostao imun i počeo je da se krivi na stolici kao da je njeno klimanje počinjalo da ga žulja.

„Iskreno... ne ide mi se kući. Ne mogu više... da je slušam.“

„Tvoju pohlepnu sestru? Pa devojka samo traži svoje, što joj pripada“, pokazao mu je da i on pređe na krevet.

„Ti mi kažeš, ti si joj baš pomogao da to dobije!“, nasmejali su se istovremeno kada je Milan pomalo bojažljivo seo na drugi kraj kreveta.

„Vratiću vam sve. Otići ću da izjavim da je sve bilo namešteno, okej?“, upitao ga je, odjednom mu se približivši, sedeći sada tako blizu da su im se noge dodirivale.

Podigao je ruku i vratio dodir dlana od kobnog jutra nazad na Milanov obraz. Milan je samo zažmurio. Prepustio se onom delu sebe koji je našao dovoljan razlog da se više ne opire.

Prošao je palcem duž Milanovih trepavica, pa zadržao dlan na njegovom hladnom obrazu. Prineo je usne mirno ka njegovim, poljubivši ga i brzo i nežno, a zatim ih odmakao, skidajući i dlan sa obraza. Pogledao ga je, a Milan nije otvarao oči. Poželeo je nazad i dlan i usne, njihovu toplinu, a ipak nije smeo da gleda u onoga kome pripadaju.

Ohrabren tišinom, Milivoj je nastavio da ga ljubi. Milan je osećao kako mu je sve bliže, kao da ga celog prekriva toplina. Drhtave usne bile su poljubljene još nekoliko puta, a Milivojeve se više nisu odmicale. Tek na šesti ili sedmi poljubac, Milanove usne su oživele. Uzvratile su pokret, a njegovo gušenje zamenila je prijatna drhtavica koja se spuštala sa potiljka niz čitavo telo.

Nije ga plašio sadašnji trenutak koliko ono što može uslediti. Pojam seksa sa muškarcem bio mu je nešto suviše strašno za zamisliti i na tu pomisao nesvesno je slegao ramenima kao da se već dešava. Otvorio je oči i postiđeno pogledao u travnati med dok se presijava u očima čoveka koji ga je upravo izljubio slađe od svake devojke koju je pamtio. Sve mu se učinilo kao savršena varka, nevin mamac za neko duboko stradanje koje ga čeka.

Kako je ovo i moguće, pitao se. Ako mu muškarac može biti privlačniji od žene, kako onda ranije nije nijednog poželeo? Ništa ovde nije u redu, shvatio je, ni način na koji je Milivoj dospeo ovde, ni to kako se on našao da mu pomogne, pa ni ovo što sada rade. Sve je samo jedan nesrećan niz laži koje su vodile jedna drugoj. Treba taj lanac prekinuti, samo otići, ili mu čak jasno reći da se prevario u utisku o njemu i da je on samo zbunjen suludim tokom nedavnih događaja, da nije svestan nelegalnih i neprirodnih gluposti u koje se upleo.

Da, to će mu reći, samo još malo nek potraje, primećuje kako sopstvene usne sve više prepušta kao da ih Milivoj svojima nekud uzima, kida od njega, uvlači ih u svoja usta, sve grublje a i dalje je sve u toj vrelini od pljuvačke tako nežno i meko, i ugodno drhtanje ne prestaje. Nije greh ljubiti se, pomišlja, ništa dalje od toga neće, a ako je ipak za osudu, neka zbog tih nekoliko minuta nikada više nema sreće, ako je toliko strašno i kažnjivo na tren se prepustiti.

Ipak, mora stati, otvara oči, ali ne gleda Milivoja, gleda u svoj ranac pored njega, telo je već na putu ka kući, a duša raste tu gde jeste, ispruža se poput puzavice da obavije vikendicu i učini je neprobojnom da za večnost čuva i ponavlja ove poljupce.

„Ne smem... Ne mogu...“, ustao je.

Reči su povredile Milivojev sluh. Začepile mu uši ovim poricanjem. Ogluvele ga i zaklale odbijanjem. Odmakao se i sam na svoje početno mesto na krevetu, ne prateći Milanove korake.

Nije Milan nikada saznao šta je baš ovom neodlučnošću izazvao. Samo je izašao bez reči, kriveći sebe za izbočinu u pantalonama koju je prikrio rancem, noseći ga u ruci ispred sebe sve dok nije izašao na put.

I svakim korakom do kuće osećao je sve veće olakšanje. Kao da je pobedio u teškoj i neizvesnoj borbenoj igri, ili konačno porazio neki poriv koji je generacijski tekao krvlju predaka. Šta bi dalje bilo od njih, od tog prijateljstva? Kako je uporno krenuo, Milivoj bi ga preobratio u pedera i sve one vrednosti kojima je još čvrsto stajao na zemlji bile bi poljuljane. Samo bi se borio da ih niko ne uhvati, da mu na licu sve ne pročita neki slučajni prolaznik. Nije to bio život za njega, čak ni u nedođiji. Ipak je težio miru kakav je nalazio u sebi i sa kakvim je bio rođen, a ta unutrašnja ravnoteža suprotstavljala se svakom većem poroku.

Kada je ušao u kuću, sestra mu je javila da se ona i majka vraćaju kasnije. Rešio je da pobaca odeću koju je nosio i sa sebe spere prljave, dvolične tragove. Slagao ga je za prezime tako bezočno, pa možda i za ime. I za ko zna šta još. I ti poljupci, mogao je svako tako da ljubi kad ga ponese strast i duža apstinencija. Ničeg čudnovatog i divnog nije bilo u toj bezveznoj, truloj bajci. Spirao je sa svoje kože svako sećanje, puštajući da ga jak mlaz vrele vode prži po svakom delu koji je dotakla tuđa ruka.

Majke i sestre dugo nije bilo, a on je, opran i čist, zadremao u svom miru sve do mraka. Probudio ga je zvuk okretanja ključa u bravi.

„Evo nas. Završeno je“, kriknula je Mina, a majka se zadovoljno smešila.

„O čemu pričaš?“, upitao je Milan iz prekinutog sna.

„Bio si u pravu, vikendica je prazna. Mada je neko tamo boravio, deluju mi sveže tragovi... Kao da je nešto popravljao, radio neku izolaciju, možda ne on, ko zna ko.. Neke drvene igračke sam našla, kao da je bilo i dece... A on je završio, sve će mu se oduzeti i odležaće debelu kaznu za krivotvorenje!“

Majka je primetila da je Milan bled a oči mu se cakle kao da će zaplakati.

„Nije ti drago? Ne možeš čak ni za mene bar nekad malo da se obraduješ?!“, frknula je Mina i zalupila vrata njegove sobe.

Milana je samo pokosilo. Osetio je. Znao sve. Lagao jeste, ali najviše sebe. Mnogo gore od laži Milivojeve tetke. Izgubio je mnogo više od dve kuće. Učinilo mu se da je u tom trenu izgubio sve.

Dugo je uzdisao teško, slušajući smeh Mine i majke. Pustio je suzu, ne bi li mu bilo malo lakše. Setio se usana koje su ga topile, ali sećanje nije moglo da prenese njihovu toplinu. Presvukao se i izašao iz sobe, ne znajući ni sam šta će ponovo da slaže.

„Ja idem tamo... U vikendicu. Na neko vreme“, iscedio je kroz zube.

„Šta ćeš tamo, hladno je?“, pitala je Mina.

„A devojka tvoja?“, majka se začudila.

„Ostavila me je... Samo je nestala. Treba mi mir i tišina...“, zgrabio je neotpakovan ranac.

Kupio je nekoliko pakovanja piva u limenkama i uzeo prevoz do vikendice. Pio i čekao. Ali je ostao sam. Tog dana i sledećeg. Sedeo je dugo na obali, tek sada posmatrajući sve što ranije nije zagledao.

Cvetove koji su se budili i tok reke. Kako listaju grane s prolećem, dok se u njemu sve gasi i u srce vraća led. Bilo je i sunca, i mislio je na onog koji ga je toliko voleo. Sunce. Kao da se mučilo da mu izleči tu veliku rupu od rane, kao da je topovsko đule bilo kroz njega ispaljeno i umesto stomaka ima tu prazninu kroz koju kad se sagne može da gleda i da vidi drugi deo obale.

Pio je svih budnih sati i donosio sve više alkohola i sve manje hrane. Svojima se kući nije javljao ni dok se baterija telefona još nije ispraznila. Jedne noći probudila ga je hladnoća tla. Zaspao je pijan kraj reke, a u naručju mu je ležao izrezbaren drveni pas.

Uzalud je čekao i samouništenjem ubrzavao vreme. Zlatne oči mu se nigde sem u snovima nisu vratile.

Zbog toga je nastavio da sanja. Da beži tamo gde je jedino osećao radost. U onim rukama što su ga stegle i izbile mu vazduh. Sasvim prepušten, pripit i otpisan od samog sebe, lakše se oslobodio da mašta o onome što ga je plašilo najviše. O svemu što mu se do tada gadilo pri samoj pomisli.

Sanjao je budan kako vodi ljubav, ni sa kim drugim do Milivojem, ponavljano je izmoren mozak ređao slike u bojama, donoseći mu ekstazu kao da mu produžava život. Držao ga je i on u svom naručju, dok bi ležali u Milivojevom krevetu u sunčano jutro, svi bi se oni poljupci vratili užareni i ustostučeni. Bilo je to nešto što niko nije mogao da mu zabrani- da samo sklopi oči i bude sa njim. Na njemu, pod njim.

Dok bi se samozadovoljavao, gledajući u svoj čvrst kurac nabrekao od ovakvih misli, zamišljao je i Milivojev, nekako ga je zamislio većim od svog, i dugo snevao kako ga drži snažno u svojoj šaci dok Milivoj drži njegov i u istom ritmu, istim dahom, istim pokretima, nakon dugog perioda gledajući se ravno u oči, i jedan i drugi doživljavaju orgazam jači od svih koji je ikada mogao da zamisli, prskajući u istoj sekundi jedan drugom na prsa, na stomak, ližući zatim i čisteći ulepljenu kožu i vraćajući se poljupcima do svitanja, i tako svakog dana, neometano, do beskraja.

Bilo je večeri kada bi ga požuda sasvim izludela, jer je to bio period kada ga je prvi put u životu tako celovito obuzela. Tada je proklinjao Milivojeve poljupce i odlazak, ali je u mislima o njemu i živopisnoj mašti svršavao po više puta sred samotne noći. Čekao je da će baš tada otvoriti vrata vikendice, reći mu da se zauvek vratio i pridružiti mu se u dodirima koji su ga pekli tako da mu se svest već pomutila, a želja je bila samo tvrđa i veća, nije mu davala ni jedan sat mira, i u takvim noćima od krotkog Milana nastajala je iskonska sirova životinja, očiju ispunjenih plamenom posedovanja i predavanja koje je jasno video, kao da ludi ili je poludeo još onog prvog dana kada mu se predstavio kao komšija.

Video je tada u svojoj drhtavoj i napetoj viziji kako Milivoj svojom snagom i velikim kurcem ulazi u njega, dok se šire sve vene u njegovom telu i primaju ga duboko u unutrašnjost sluzavu, tako vruću i usku da Milivoj preglasno uzdiše probadajući je u transu i znoju, a Milan konačno oseća drugu stranu smirenja, onu božansku kojoj kao da nije nikada imao hrabrosti da se približi.

Viđao bi po svetlu dana njihove šetnje kraj reke, sunce kako se kupa u Milivojevom oku, a onda kako se ispružaju na meku travu, njegova glava je u Milivojevom krilu, a ruka ga mazi, i tako zaspiva nezasluženo voljen. I u mislima je sebe krivio, ni tada nije mogao sasvim da se isključi. Poželeo bi da mu sve nadoknadi, na stotine načina da ga zadovolji samo da ga više nikad ne napusti.

Širila su mu se usta u ovoj žrtvovanju, vilice pomerale, jezik produžavao, grlo produbljivalo da u njega položi obožavanu kitu i njome se sa svih strana do kraja ispuni. Lizao ga je i gutao, igrao se tim željenim kurcem, besno puneći svoje šupljine, želeo ga je najdublje, najjače, pružao mu svu udobnost anusa i usne duplje samo da uživa i ostane. Bilo je to lepo Milivoju, u Milanovoj zamisli, i želeo je istim žarom da mu uzvrati.

Dok se podnevno sunce kotrljalo niz kožu golicajući do opekotina, sisali su jedan drugog predano i duboko, pa mahnito i halapljivo kao da im za sutra neće ostati kurca. Milanove misli su se praćakale kao ribe u uskovitlanoj reci, svaka na svoju stranu, razbacane, izbezumljene, izludele. Okusio je svoju spermu, zamišljajući kako pije seme onog za kim mu je otišlo srce a da to tada nije ni primetio.

Došli su potom i dani trežnjenja. Znao je da neće moći ovako nastaviti, da se pre leta valja vratiti. Tražiti dalje posao, pronaći devojku, na sve zaboraviti. I prestati lagati. Laži su kao kiselina nagrizle njegovu dušu. Nije voleo laganje ni od strane drugih, niti svoje.

Založio je vatricu i dve stare šoljice ispunio vrelom kafom. Otpio ih je, pozravljajući se zauvek sa tek otkrivenim delom sebe, i vratio se svojoj kući.

Jednog dana je otišao do Suda, predstavio se i raspitao ko je bio taj čovek koji mu je ni kriv ni dužan upropastio život. I baš tog dana, na tom mestu, upoznao je Milivojevu tetku, koja je načula njegov razgovor sa advokaticom.

„Moja prijateljica ovde radi, ne znam da li ti je rekao...“, predstavila se ljubazno. „Sređujemo još neke papire, a što se vaše imovine tiče, sve je prepisano na tvoje i sestrino ime, da podelite kako želite.“

Milan ju je gledao zanemelo, prepoznavajući isto ono zeleno zlato u oku.

„Gde je on??“, bilo je sve što ga je zanimalo.

„Ne želi da se zna. Uglavnom, neće se vraćati. Valjda ga je svega sramota.“

Milan je znao da nije tako. Ali dalje od toga nije znao ništa. Ostalo je da ga jede, da ga mrcvari dok jednog dana na kraju života ne prestane.

Sredinom jeseni, Mina se udala za advokatovog sina. Imao je mali retoriku koja je razbila svaku blokadu u njoj još od očeve nevere. Kuća na centru grada ostala je još dugo prazna pre nego što su je prodali. U vikendicu se Milan nikada nije vratio, a Mina je nastavila s maštanjem da će je nekada leti posećivati.

Još od svadbe pa sve do zime, proganjala je Milana advokatova rođaka kojoj se iz nekog razloga dopadao, valjda što je uporno pokušavao da je se reši. Što je više odbijao, ona se sve više raspitivala za njega. Odlučio je da olabavi kočnicu i počeli su da izlaze na po neko prijateljsko piće. Tada je uvideo da je prosečna, da ipak nije manijak koji ga proganja, i da sa njom ima razne teme koje dugo ni sa kim nije mogao da podeli.

„Ti si šest minuta stariji od mene, trebalo je prvo ti da se oženiš a onda ja da se udam!“, optuživala ga je Mina, noseći u utrobi advokatovog sina.

Rešio je i Milan da se oženi, baš tom sa kojom je makar mogao neki razgovor da vodi. Vodio je i ljubav, mnogo puta, ponekad žmureći, napravivši joj naredne godine dve bliznakinje. Ostali su u majčinoj kući. Voleo je taj svoj mir, iako mu se ponekad činilo da ga je mnogo koštao, da još jedno proleće neće preživeti, da je bolje da i njega poput bolesnika zima odnese.

O većim praznicima, pre nego što bi alkohol ispario, u glavi bi mu zasijala nada da još uvek nije kasno.

„Šta radiš pobogu, kao da nemamo struje?!“, pitala bi ga žena kada bi otvorila vrata sobe u kojoj je uspavljivao devojčice.

Milan je po čitavu noć bdio nad njima, sam u svojim mislima, pod svetlošću sveće, dok ne bi dogorela pred svitanje.

Kategorija:: Gay erotske priče

27 Feb, 2024
Basi
41 glasova
5972 pregleda

6 komentara

Basi

28 Feb, 2024 u 20:31

Hvala vam.

ALADIN76

28 Feb, 2024 u 19:59

Retko kad, skoro nikad ne ostavljam komentar, ali sam morao. Svaka pročitana reč mi se pretvorila u kristalno jasne slike, kao da sam film gledao i bio nemi posmatrač. Bravo, svaka čast.