Ivana

Vetar se već od ranog jutra zahuktao da predstojeći dan oduva nekud iza brda, da ostane tamo zaboravljen i da niko u sećanju ne sačuva ni trag o njemu.

A već u sedam, đavo joj nije davao mira. Od pet je bila budna, ustavši sat vremena pre Marka. Volela je kada on mirno spava a ona može da ukrade komad tišine za sebe i nosi ga sa sobom kroz naredne sate, da se njime brani i u njega pobegne iz mučnog razgovora ili neočekivane rasprave.

„Šta radiš tamo?! Vidiš li kakvo je vreme?“, vikao je Marko čupave kose, otvarajući prozor koji je vetar pretio da razbije, njišući ga u njegovim rukama. „Vrati se unutra!“

Jedva je razaznala njegove reči. Već se probudio, pomislila je, i ostala još neko vreme na proplanku, zagledana u oblak koji je zamaglio sunce. Prinela je prste nebu, i sa dva prsta ga u toj visini obuhvatila, da ga pomeri, ali nije uspela da oslobodi sunce iza teškog oblaka.

Kada se umorila, ušla je u kuću. Glava je zujala od snažnog fijukanja.

„Sad ću doručak...“, probuncala je, skidajući sa glave šarenu maramu koja nije očuvala dugu kosu na svom mestu, padala je razbarušena u svim pravcima kao da je bila glavna meta uragana.

„Nemoj zbog mene, ispeći ću ja već nešto kad i oni stignu“, odgovorio je Marko, oblačeći svoje radne pantalone.

Kad oni stignu. Kada on to tako kaže, onda će sigurno stići. Sigurna je sada, i još joj je gore. Preko noći se nekako bila umrtvila nada. A sad oživela sa Markovim rečima. Sama je to tražila, sama predložila, sama ga pozvala. A nije smela, sada shvata. Ne može više sa time da se nosi kao nekada, telo je već umorno, duša se sva u sebe skupila od tog čekanja, od kajanja, preispitivanja, rađanja uvek nove želje i stalne borbe da je potisne.

Skinula je kaput ispunjen vetrom, ostavši u crvenom džemperu kakav je isti davno svom Ivanu isplela. Kako je oduvek zebla, on joj je dao i svoj, često se šaleći da joj je bio majka u nekom od prošlih života i da mu je ostalo urođeno da brine o njoj. I sada se nasmešila na tu misao, a drugi džemper ko zna gde je. Čuvala ga je, ali ga je sigurno Marko negde zabacio posle posla, često ga je nosio, a i kako ne bi, šta će njoj dva jednaka džempera.

„A kakav je taj mali, tvoj imenjak?“, pitao je Ivanu dok se spremao za rad, navlačeći preko dve majice i debelu košulju pre jakne. „Nije mi ga Joca pominjao.“

„Ma, znamo se dugo, a pomislila sam da će mu dobro doći neka zarada.. Joca ga zna i duže od mene“, slagala je ovo poslednje.

„A dobro, ako je vredan onda u redu... Još to što ima tvoje ime! Taj ne može da ne valja“, nasmejao se i nagrnuvši jaknu, prišao joj ostavivši čvrst poljubac na njenom od briga prevremeno naboranom čelu.

„Moje ime?! Pa česta su to imena, kao i tvoje..“, objašnjavala je kad se već okrenuo ka vratima, osvrnuvši se samo da joj namigne pre nego što je vetar zalupio vrata.

Česta su mnoga imena, česti mnogi ljudi. Kao da se sličan karakter prelama kroz nekoliko osoba, izgledom različitih i rodno nepovezanih. Retka je jedino bila ovakva ljubav između njih. Ljubav za koju Marko ne samo da nije znao da postoji, nego je nikada nije osetio i ne bi je pojmio, ne bi razumeo. Uostalom, ne bi u nju ni poverovao. I dobro je. I ne treba. Svakako je ta ljubav kao onaj nepomičan oblak, ili ono sunce što se uporno probija, a nikako da grane. Nikako da ikuda mrdne. Jer joj je nemoguće. Tako je kako je, mislila je. Samo da ga vidi, nisu se sada videli već dve cele godine.

Kada je Marko izašao da dočeka komšiju Noleta i da im se kasnije u radu pridruže Ivan i Joca, Ivana je ostala da dugo sedi i razmišlja. Hvatala se stotine sitnih stvari među onim neodložnim kućnim poslovima, ali ništa nije završila, zastala bi na početku. Potonula u sećanja. U uspomene koje je jedino imala i smela da ima. I to je bilo previše, zahvaljivala bi Bogu skromno što je makar to ostalo njeno. On to više odavno nije bio, i nikada neće biti, znala je. A udala se i ona, sa drugim je čovekom, Ivan to zna, ali su se od tada njegova pisma proredila. Brinuo je za nju, kao i uvek, onom stranom vezanosti koju ništa ne može da naruši, ali više nije bilo isto. Nije bilo onog jednog redka slova koji bi rekao više nego što u njemu piše.

Sećala se, a imala je Ivana čega da se seća, u toj sferi svojih fantazija i ostvarenih želja. Zapravo, ništa od onoga što je želela nije ostalo neostvareno. Oduvek je želela samo njega. I imala ga je, i zauvek ga ima, teši se, dok misli lagano kreću da prebiraju dublje. Oči su joj se zastaklile. Neće plakati, prekasno je. Prejaka je. Morala je biti, morala to postati na silu. Drugačije ništa ne bi ostalo od nje, niti bi ijednu od svojih plemenitih uloga mogla dalje nositi na svojim zamorenim plećima.

I plemenita je ta ljubav, u njenoj glavi. I u Ivanovoj, znala je to. Nikada to nisu rekli, jer kako da kažu?! Dodir je govorio. Privrženost i pogledi. Posebno se sećala prvog puta. A posle prvog vraćali su se i svi ostali. Do poslednjeg, onog najlepšeg valjda jer je bio poslednji. Ne, ne, najlepši je bio početak. Raduju se misli. Vraća mu se kompletno, kakva je bila tada. Sklapa oči, vidi sebe u svilenoj haljini koju je nosila tog vrelog prolećnog dana. U vazduhu nada, u srcu strah, ogroman. A nada ga nadvladala, kao da je tog dana konačno pobedila.

On je nosio crnu košulju i obične farmerice, iako mu je rekla da tog dana treba da izgleda svečanije. Bio je to završetak srednje škole. Nije mario za to, kao ni svi dečaci. Popio malo više posle maturske večeri, ali Ivana to nije moglo poneti ka zlu, znala je ona, i nije mu branila, često bi zajedno popili po čašu vina dok je bio i mlađi. Slatko bi se smejali i lupetali. Nije bilo do toga, nije ga opijenost osnažila. Odvojio se sa drugovima, ali joj je rekao gde je, i čekao da dođe po njega.

Oboje su znali da će se tada desiti. Baš te noći, a noć je padala brzo kao da je i sama znala. Mrak se spustio kao predivan zastor oko njihove tajne, i kratio, zgušnjavao, sužavao polako dok ih nije spojio u uzak prostor poput malenog šatora. Ni sami nisu znali gde su to stigli. Ivana je vozila punim gasom. Ka tom tako poznatom proplanku, blizu kuće u koju se sada uselio Marko. Nije ga tada bilo ni u najavi, nikoga u koga bi pobegla. Nije morala da beži. Tog dana je bežala samo u slobodu, a taj beg je bio kao san, noge su je same nosile. Grlila ga je, čestitala mu.

„Ma daj, kao da je neki uspeh... Čestitala si mi već tri puta, jesi li i ti popila?! Ne bi smela da voziš tako...“, govorio je brižno, a njena glava već padala opijena na naslon sedišta.

Dušo moja, mislila je, pa večeras smem sve. Baš sve. Samo večeras i nikada više. Vratila ga u zagrljaj bez daljih reči čestitke, i ćutali su dugo, pre nego što su je ruke snažno zagrlile. Ivan se nasmejao, ali mu se osmeh skamenio i ostao tu, na usnama, u shvatanju. Spustio je pogled kad i ona, a osmeh je ostao.

„Šta ti je? Možeš da mi kažeš, sve, znaš to oduvek..“, šaputala je, uzevši njegovu drhtavu ruku među svoje dlanove.

Ćutao je. Pomazio dlanove i to je sve. Rekao je dovoljno. A onda ju je pogledao u oči. Bez bega, prestalo je svako bežanje. Bio je hrabar. Koliko je samo hrabar moj Ivan, sećala se. Niko ne bi uspeo, retko ko, da se sa time suoči. Da đavola samog, onakvog kakvog ga ljudi vide i predstavljaju, u oči pogleda i zavoli onom snagom koja se već preliva, iz oka lije, iz kože drhti i kostreši se, sa usana napada, vapi i moli, za pripadanjem, da se konačno spoje.

I krenuo je. Poljubio je. Nije dozvolio pauzu u kojoj će da misle. Poljubio opet, te sočne usne, mile, svoje. Spojile su se, a spajajući dublje, želele sve više. Žedni samo toga, samo jedno drugog, do dana današnjeg. Zna to Ivana i zato je i boli. Nema nikakvog Marka i nema žene za Ivana. Samo su senke, zamišljene. Postoje tu samo njih dvoje.

Ljubio je njen vrat, dok je mislila da će se ugušiti. Bio je nežan i to ju je smirivalo, vraćalo dah. Usne su se sušile a on je osećao, i vraćao svoje da ih poljupcima osveže, a ona je disala sve teže. On nije pokazivao svoje uzbuđenje, nije ga odavalo kao nju. Rešio da bude hrabar, to je zadatak muškarca valjda, da stvar pokrene. I pokrenuo je pa se malo izgubio u svemu tome. Drhtao je, odmaknut od nje. Nije znao šta dalje, kako, da li da nastavi. A telo je vuklo ka njenom, onako kao i usne.

Pomagala mu je. Pomirila se sa svime, sa slikom pred svetom, zamislila najgore osude. I u tom trenu, samo tada, te noći, kao da su je baš one razdražile. Videla je žive slike progona, presude, tog svog nelogičnog afiniteta van društva koje je u mislima kamenuje. Nije marila tada, ne mari ni sada. Naročito te prve noći, kada su zadihani samo ispali iz njenog auta na meku travu, te slike su je bodrile. Opako, demonski, navodile, usmeravale dalje, vodile njene čežnjive ruke, navodnjavale njene poljupce.

Uzbudile su je baš one. I njegova blizina, miris njegovog daha, poznat i mio, samo njen. Nisu je drugi tada privlačili, ne privlači je ni sada niko. Ne voli nepoznato, ono je ne inspiriše, ne voli ispočetka, ne voli mučno upoznavanje, svi su njenih godina tako naporni, ogrezli u nekim shvatanjima koja Ivana na shvata, dosadni, prazni, nijedan nije drugačiji a sličan njoj, nijedan nije njen kao Ivan.

Nije se pomerao. Ostao je da leži na travi, a ona je dopuzala. Posumnjala da se kaje, da ipak ne može. Htela je da mu objasni, da kaže da ga razume, da ga uteši. A on samo ispružio ruke i pozvao je u zagrljaj. Prekrila ga je svojim telom, ljubila. Disanje joj je sada bilo meko kao trava, lagano kao taj davni maj, slatko kao osećaj njegove glatke kože pod njenom. Ivan je taj koji se sada borio. Sa uzbuđenjem koje više nije moglo da se skrije. Odavalo ga je kako samo muškarca može odati. Ivana skoro da je vrisnula opipavši uzdižuću tvorevinu pod sobom. Krutu i sa samo jednim ciljem. Postideo se, jedva je gledao u oči, ali je telo nastavljalo svoje.

Osmehnula se. Protrljala kao slučajno grudima, spuštajući se, kada se prepao i uzdigao na laktove, a Ivana ustala. Prostor ipak nije toliko uzak, proplanak je otvoren i iako je noć, neko može naići. Neko neplanirano zauvek sve pokvariti. U istom trenu je poskočio Ivan. I istim korakom krenuli su ka žbunju, u zaklon. Zašli su u dubinu šumarka, gde je i visoko drveće moglo da čuva tajnu o njihovim poljupcima, o tek rođenoj magiji jačoj od njih samih, koja ih nemilosrdno usisava u srce požude i više ne žele ni sekunde da joj odolevaju.

Sve se oslikava u očima, jednako mutnim i jednako bistrim. Gore nekim novim sjajem, oslepljene željom. Gore zelenije od majskih krošnji, visoko, nežno, a divlje, bez treptaja. Jedno su drugome iskonski plen. I znaju da će ga osvojiti, već je osvojen. Dah se opet ubrzava, ovog puta kod oboje. Pod njima meka zemlja koja ih zove. Padaju na nju zagrljeni, ubrzo po njoj padaju pobacani delovi odeće koju odbacuju kao da sa sebe gule poslednju ljušturu, mahnito, do kraja. Goli su a majska noć prohladna. Svezani rukama. Toplo im je u otkucaju drugog srca.

„Ivane, ne smemo...“, čuje se uzdah.

Nije ovo mislila, samo ga je podsetila. Da tračak njegovog razuma prevagne ako je već njen odlutao. Ivan je ljubi, mnogo luđe nego pre. Žena u Ivani treperi, plaši se. Tek se sada pita, ogoljena, naga, hoće li je zaštititi ili je i on samo rob kao i ona ovoj neodoljivoj strasti. Prepustila mu je da je umiruje. Da razgleda njeno telo, da je miluje. Pekle su je kao julsko sunce njegovi dlanovi po ramenima. Kao da skida sa nje već skinuto, kao da je još neki sloj zaboravila da skine. Mazi je i smiruje, smirujući sebe.

Uloge su izjednačene, a maske otkinute, kotrljaju se u prašini od suve, nagnječene zemlje. Svi smo njena deca, pred zemljom smo isti, kliču Ivanine misli, ponovo je i ona dete. Ponovo je ponosna, ponovo je boginja a žena, prelepa mu je u tom ludilu u očima koje fiksira na njega, zrela, pitka, gipka, najbolja. Njegova od samog početka. Nema borbe, dvoumljenja, straha. Zna sve kako će, sve je tako prirodno i lako. Vodi ga samo tlo, gravitacija. Pada preko nje, a njegova muška stvar, njegova izdajica, bori se, lomi i propinje kako da što pre upadne u nju.

Ivana razgrće do tada stisnuta kolena, šire se bele butine. Ivan se oslanja na njih, lagano uranja. Ivani kao da je prvi put, a njemu skoro da i jeste. Zaboravio je one dve pre nje, dve nebitne. Zaboravila i ona nekoliko onih bitnih, izbrisala ih sve. Pustila ga da pokrči otvoren put, da ga sam uvede miris pičke. One koju je želeo najviše, konačno sebi priznao i bližio se. Miris sve jači, opojan. Blizak, vreo, upijajuć. Kurac mu je oblila vruća vlaga kada ga je pogledao i ugurao.

Ušao je dopola, pa pogledao u vatrene oči. Nisu ga gledale, predale su se i zatvorile. Grudi se tamnih, tvrdih bradavica ka njemu izvile. Spustio se da ih ljubi, ali je u istom trenu utonuo u dubinu i pamet mu se zavrtela. Zagrizao je bradavicu, a Ivana se presavila, sasvim izvila. Ivanov kurac je uplivao do kraja.

Adaptirao se u njoj bez pokreta, kao po njenom kalupu izrađen, dok su se čvrste, hladne bradavice topile pod dodirom njegovih zuba. Srce mu je skoro ispadalo iz grudi. Ivana je zacvilela pod čvrstinom iznenadnog i prijatnog velikog tereta u sebi. On je lizao jače, prodirao dublje. Pokrenuo se i pokretao tek malo, obazrivo, kao da to radi prvi ili poslednji put. Sama ga je molila, ruke na leđima su preklinjale, a on se ukočio kao je ponovo svestan.

I onda napokon isključio nepotrebnu stranu svesti. Osetio kako ga je progutala, kako se u njoj topi, kako mu je kurac obmotan i obložen njenim najmekšim tkivom od žudnje i vlažne vreline. Potapa ga, ona to radi, a on je samo tu, čini mu se, da uživa u tom njenom osećaju rastapanja.

Pustila ga je iz ruku, stavivši ih na svoje čelo, pribijajući telo ka njemu a svoju pičku na njegov stub, navodeći ga da to i sam čini, izbezumljujući ga u stanju u kome tone izgubljen, poplavljen i tvrđi nego ikada pre. Shvatio je da ga želi mnogo žešće, grublje. Oslobodio je i svoju želju, a onda je probadao nizom jednakih i snažnih pokreta od ulaska u vaginu pa do njenog dna.

Ivana je vriskala, kupajući snažan kurac iznutra, a što je bila mekša i vrelija, on je dobijao na snazi i rastao u njoj, dok se nisu poklopili na jednakoj temperaturi vrenja i tvrdoće, kada je usledila serija žestokih Ivanovih nasrtaja pri kojima je gubio dah i otvarao usta za vazduhom kog je ponestajalo, a Ivana mu naslanjala dlan na usne da ne bi kriknuo glasnije od nje same i poremetio tišinu nežno proparanu samo zvucima spajanja i ritmičkog udaranja glavića duboko na kraju lepljivog bunara koji ga je proždirao.

Gledala su se sada širom otvorena četiri oka, porazivši stari strah rađanjem novog, svežeg, od koga im drhte vene a krvlju teče rascvetao obnovljen život, razotkriven, neobuzdan i prkosan, spreman da pokori svaku sumnju do kraja večnosti, a kroz gustu tamu noći pronađe put do tog sluzavog, klizavog, dugo sanjanog spasenja.

Niz ruke je lio isti znoj za koji se lepila prašina, kada ju je Ivan zgrabio i okrenuo sebi leđima. Ivana se dočekala na kolena uz još jedan vrisak, ne od iznenadnog okreta nego praznine kada se izvukao iz vlažnog kalupa. Ivan se nasmešio i ugurao kurac nazad u njenu vrelu pičku. Kretao se sada u njoj umereno i jednako, a isto tako ga je ona dočekivala u sebe isturajući se sve više i nabijajući na obožavani kolac blaženstva koji je i miluje i boli, masira i razara tako utabano i uvežbano kao da se ovaj blud već stoti put ponavlja ili nikada neće prestati da se vrti ova ista ekstaza do beskraja.

Ivan je hitro premeštao vrele dlanove po njenoj hladnoj koži, grejući svaki put različito mesto na njenim guzovima, butinama i struku, kao da joj se sva toplota tela skoncentrisala oko njegovog kurca a ostatak je morao da zagreva drugačijim dodirima. Navlačio je na sebe sve brže, puštajući joj da par puta sama proždere čitavu njegovu alatku, i gledajući kako u njoj nestaje a zatim se izvlači sav muljav od unutrašnjih sokova, bivalo mu je sve toplije a osećao je kako i ona počinje da gori kao odjednom rasplamtela baklja.

Nije osećao srce ni ekstremitete kada se razbuktao i kurac kao da je sam odabrao metod i brzinu, odvojen od Ivana i od razuma, nastavio dalje sopstvenim nahođenjem da pumpa još jače i ne odustaje, kao da će se unutar nje u nekom trenu razložiti ili prelomiti, slatki kalup natopljene obrađivane vagine kao da se povinovao njegovim brutalnim ubodima, stežući ga sve bolnije i lepše, dok nije začuo niz Ivaninih vrisaka kako su se spojili u jedan jedini, otegnut krik, a donji deo tela počeo da joj vibrira u njegovim rukama od eksplozije do koje ju je doveo.

Od ovoga je oslabio udare, i sam popustio, trepereći pred samo izlivanje nabreklog kurca koji je u svom tvrdom očaju i dalje navaljivao i prodirao, ali je seme već poteklo, ispunjavajući Ivaninu unutrašnjost golicavim mlazevima od kojih je još burnije zadrhtala, tresući se od jačine orgazma sudarenog sa hladnoćom noći. Vratili su se mekoj travi, ljubeći se i smejući do svanuća kada su zajedno pobegli u toplu sobu, da tu noć poput sna skriju od očiju drugih.

Ponavljalo se tako još čitavu godinu. Dok Ivan nije počeo ozbiljnije da uči i sve češće ostaje u gradu u kome je upisao studije, a to im je bila zajednička želja- njegova blistava, uspešna budućnost. Vraćao se i ponovo bi bilo kao pre, kao da je čeznuo samo za njom, i radovali su se tome, iako nije moglo potrajati. A i kako bi? Shvatali su uvek istovremeno kao što su i svršavali, uvek u sekund, uvek jednako burno, u jednakom momentu bi sinula svest da je loše i da ne može drugačije. Pa opet iskra da ništa drugo za njih ne postoji, i tako u krug do pre dve godine, kada ga je sama oterala, a u isto vreme on nju ostavio. I rekli su jedno drugom da je dosta, da će probati dalje sami.

Ivanino sećanje prekinulo je naglo otvaranje vrata pod naletom vetra. Kada je otvorila oči, videla je Marka kako ulazi u pomoćnu prostoriju u potrazi za nekim alatom. Iz daljine je čula glasove Noleta i Joce. Ivan nije došao tog dana.

Rekla je Marku da će zaključati vrata, da vetar ne otvori, da joj kucne na prozor ako šta zatreba. I vratila se u isti položaj, utoplivši dlanove u toplu crvenu vunu svog džempera. Kako je mogla i pomisliti da će doći? Pa i on ima koga da laže, da voli, da ugađa. Nije mu potrebna. I ne treba joj tu i sada toliko, ubeđuje sebe. Ne meri se svaka ljubav vremenom i prisustvom, neke su ljubavi drugačije.

Zažmurila je i prepustila vetru da taj dan oduva i odnese. Daleko nekud, iza brda, iza žbunja i šumarka, neka sve ogoli, da se ne seća, sve neka raznese da je i ne zaboli, neka očisti proplanak od nade.