Magdalena III

Dragan je pristao da se vide. Čekala ga je u kafiću u blizini klinike. Nije živeo daleko i pojavio se tek malo posle nje. Letnje jutro je lansiralo prejako sunce pravo u Magdalenine smaragde. Jedva ga je prepoznala. Nosio je crnu trenerku, ni traga šešira i laka za nokte.

Frizura crna i pomalo neuredna, one crte kao kod žene, samo tek nikle dlačice na bradi. Prelep je, prva pomisao, možda najlepši muškarac kojeg je videla. Lepši od svake njene devojke. Poredi ga ponovo sa kolegom, sa Sašom, sa psihijatrom. Ne vredi. Drugačiji je.

„Zdravo“, rekao joj je veselo poljubivši je u obraz, a Magdalenino srce opet zalupalo bučnim tonom pomešane borbe i predaje.

Progutala je neke davne suze. Gledala ga u oči. U ruke. Muške, sada nimalo ženstvene. Snažne, ali ne previše maljave, donekle prijatne. Njegova ravna prsa bez ispupčenja nisu sadržala ništa prijatno. Nedostatak ikakve obline i grubost tela u toj trenerci stalno su je iritirale. Ali Dragan nije skidao osmeh kao da se raduje nekoj novoj šansi. Samo nek se smeje, namagarčio me je, smeška se i ona, mrzi ga i voli.

Nisu pričali o tome. Pričali su tog jutra o glupostima i smejali se. Smejali su se i prolaznici, i konobarica, i sunce. Kao da je univerzum nekako rešio da pripomogne kada više nije bilo druge pomoći. Tako uvek bude. Što je nerešivo nije problem, zasmejalo je Megi.

Dovraga, družićemo se. Zanimljiv je. Stotinu priča ima, anegdota sa posla, ali je već dugo sam, traži se i gubi se. Mlađi je od nje tri godine. I nije se bavio nikakvim prerušavanjem u javnosti, ponekad je samo eksperimentisao nasamo kod kuće.

Naspram njega, i pored te trenerke, ona sama sebi deluje nekako grubo, neotesano, i takve su joj i upadice. Ponekad ga nekontrolisano isprovocira a on tek malo zarumeni pa se nasmeje. I vidi mu u očima dopadanje. I nije joj više odbojno, i hoće da mu kaže kako će biti srećna kada joj jednom javi da je sve mnogo bolje. Da je našao onu koja ga želi baš takvog, heteroseksualna žena koja ga prihvata i voli. Izlane se malo kako ga vidi sa lepom ženom i gomilom dece.

„Ne treba mi takva, neka sva slatka, mila... Treba mi baš takva muškarača kao ti!“, odvraća on u polušali, pa je ozbiljno pogleda.

Osmesi postaju glavno oružje odbrane. Sunce je upeklo i nemoguće je i sedeti i disati. Rastaju se sa istim osmehom, uz blago ‘vidimo se’. Ali ne i kada se vide, čemu da se vide. Sve se videlo i jasno je.

Megi samo vidi onu mušku trenerku i dugačke noge. I kurac koji se tu negde krije i koji je možda bio uzdignut kada ga je onako dugo gledala. A gledala ga je. Samo bi nekako da ga tog kurca reši, ako je i manjih dimenzija, samo da ga ne bude.

Onda bi mogla sve. Pretražila bi odmah jezikom to telo, lizala bi ga svuda, čak bi uživala, možda na tren žmureći na te ravnine, sisala bi kao bombone te lepe prste, ljubila te plave oči, i pronašla udubljenje, onaj pitak, opojan izvor što se preliva od tečne strasti. Ono što on nema i nikada neće imati.

Uzalud se lagala. Neće se pretvarati. Neće pokušavati. Ipak, danima je Dragan ostao jedino o čemu razmišlja. Pisao je ponekad, ne tražeći ništa od nje, pa ni odgovor. Rekao da mu je bilo lepo onog toplog jutra.

Srce je u Magdaleni poigravalo, prevrtalo se. I ne samo romantično, osećala je od tih reči mnogo više, budila se uspavana požuda i žudnja za blizinom, da se sve to rečima deljeno i telima podeli. Da se tim sunčanim pogledima pridruže i dodiri.

I maštala je, o Draganu, o osobi, svakom detalju koji je na njemu videla. Samo ne o njegovom kurcu, to bi uvek zaobišla. A kako bez tog dela njega. Razočarano bi prestajala da se dodiruje na misao o tome, o penisu i testisima na onoj koju je više od tri stotine dana doživljavala kao jedinu potencijalnu ljubavnicu.

Nastavili su sa pisanjem. Rekla mu je da bi možda i moglo. Da se ponovo vide. U sebi je tražila kako da samu sebe prevaziđe, kako da malo prevari sve one godine iza sebe. Pa nijedna sem Danijele i nije bila vredna pomena, zašto ih se i sećala. Ne seća se više. Nji njihovih, a ni Danijeline breskvice. Sve su se negde izgubile, drugima mirišu i nisu njene. Njoj je ostao samo Dragan sa svojim kopljem umesto slatke voćkice.

Verovatno je bolno, pomišlja, da možda popije malo pre takvog čina, ali to bi bilo ružno, zar ne? Da otupiš čula da bi sa nekim uživao. Odvratno. Frkće, grdi sebe, predomišlja se. Jedva da je kurac videla, a kamoli dodirnula. Strah od nepoznatog? Mrsko samo zato jer je nepoznato? Ne zna se. A viđenje su dogovorili, opet u gradu, ovaj put nešto zabačenijem delu, po njenoj želji.

Očekivala je na njemu sličnu trenerku, ali se prevarila, ponovo. Dragan je bio pun iznenađenja. Pojavio se elegantno odeven u komotne plavičasto-sive pantalone i pamučnu majicu slične boje, uklopivši ih možda namerno sa bojom očiju. Kose sada lepo očešljane. U vazduhu se osetilo kako miriše na neke neposećene plaže. Poludeću od svega ovoga, pomislila je.

Magdalena je nosila običnu crnu, kratku haljinu. Ni za dan, ni za noć, jednako za sve. I smaragdni broš sada na lančiću. Nije volela mnogo dekoracije osim te. Nije volela ni parfeme, ali je njegov osetila i nije joj napuštao nozdrve, kao da ih je širila sve više da ga što bolje udahne. Brzo je njegovim toplim glasom uz osmeh bila obaveštena da će ići na večeru. Kako sve lepo smisli da me zavede, ali ne dam se, odlučila je.

Ali se predala i pre dolaska. Želela ga je, tu dušu u njemu i celo pakovanje. Draganinu neurozu i Draganov osmeh. Draganina dvoumljenja, sebičnost i opaske. Draganov miran morski pogled, Draganove snene rečenice, božanske crte, pamučne usne koje čeka da je poljube.

Upoznavali su se napokon kako dolikuje, umorni od čekanja, mejlova i predomišljanja. Nekako je došlo vreme za sve, moglo je sve, bili su sve. Postali jedno kroz osmehe nedorečenosti i poglede od čiste želje. Dragan je dugo posmatrao dok je pričala, frktala, nervirala se oko neke teme sa klinike, oko onog kolege i posla koji stalno ostavljaju za prekosutra.

Ostao je zagledan u njene smaragde i tamno-crvenkast ten Indijanke, nemilosrdne, neukrotive.

Kao da je iz srca džungle bila prebačena za taj otmeni sto restorana, iz neke pustinje, sagorela i sirova, greškom pomešana sa ostatkom ljudi.

Mučio ga je mladež kraj njenih tankih, rumenih usana. Postajalo mu je teško da izdrži. Planirao je kuda će je dalje pozvati, samo da je ne izgubi, da mu ne ode. Da je zadrži što duže, zauvek. Ovakvu neće sresti ponovo. Surova je, otresita, iskrena, opaka. Mršava a jedra, dobrodušna a mudra, čudna a obična, onakva kakva mu treba. Kao dečak nemirna, pripitomljena kao žena. Magdalena.

Megi se nesvesno uvijala poput zarobljene zmije na povetarcu letnje noći. Gledala ga i upijala, smešila se i iščekivala. Pržila je kožu sada želja, zaceljujući rane od one preduge samoće. Uživala je u svakom trenu, pogledu. A onda bi se samo naježila. Zaćutala bi. Lagao si me čoveče, preseklo bi je sećanje.

Nije mu to govorila, i nije to primetio Dragan. Samo senku koja bi joj pomračila osmeh kraj onog zavodljivog mladeža. Trudio se da je zapriča i nasmeje, a u sebi molio za snagu da to potraje. Osećao je kao da će svakog trena ustati, prokleti ga i napustiti restoran. Ne bi podneo da je izgubi, ne sada.

Nakon večere koja se svela na svega nekoliko zalogaja usled uzbuđenja na obe strane, nazdravili su čašama belog vina. Za krajeve ili početke. Kraj jednog početka ili početak nekog novog kraja. Kuda odavde ići dalje? Kako? Sene su sada obletale i njegove morske zenice.

„Da te pozovem kod sebe... Odbićeš..“, progovorio je. „A znaš da ću te pozvati, pa onda.. Neću to reći, ti reši, ako hoćeš... ne mora danas-“

„Ne, Dragane! Ni sutra ni danas, znaš već odgovor. I znaš zbog čega je...“, zamucala je.

„Razumem... dobro“, otpio je svoje vino, smešeći se u zagonetnoj potištenosti.

Megi je nastavila da se izvija u svojoj stolici, sada od nervoze i neudobnosti. Žuljala je koža, i njena i Draganova, mrzela je sada oboje, i celo to veče, i sve što je bilo lepo, kad nikuda ne vodi i začas postane mučno.

„Najbolje je možda da se više ne sastajemo“, zaplakala je. Nije izdržala, a zatim ustala od stola i žurno nestala u pravcu toaleta.

Makar je pokušala, dala mi je neku šansu, ako se to tako zove, mislio je Dragan, cvileo u sebi od ovog gubitka. Oči su se zamaglile i poželeo je još dve litre tog vina. Ali platiće i otići, sa njom ili bez nje. Šta je i očekivao? Nije mogao izmeniti svoju formu, dan rođenja, svoj pol i sve ono što joj smeta. Zašto se i našao ponovo sa nekim kome smeta? Nije više razumeo ništa. I prekinuo je s takvim mislima, da i njoj ne otežava.

Dočekao ju je sa osmehom kao da se baš ništa nije slomilo iznutra.

„Hoćemo li?“, upitala je, umivena od plača i usiljeno nasmejana. Učinilo mu se da je lepša nego ikada.

Napustili su restoran ćuteći.

„Trebalo bi da krenem, ne znam da li ti...“, izustila je Megi, okrenuvši se ka Draganu u istoj sekundi kada je njene usne dočekao njegov željan, spreman poljubac.