Magdalena VI

Megi je približila lepljivu ruku. Pomazila kurac kao novopristiglo kuče, nesigurna da li će je ugristi. Dragan se tiho nasmejao i nežno poklopio njenu šaku svojom. Pokretao je celom dužinom uspravljenog kurca lagano pa malo jače, da ne oseti kada milovanje pređe u drkanje.

A onda nije izdržao, pa je grublje protresao obe šake. Megi je menjala boje, ne želeći da posustane. Može ona to, hrabrila se. Drkali su udruženo kurac one nepostojeće žene. Dragane koja je zapravo Dragan, i to previše obdaren za njene potrebe.

Počela je da se oseća čudno kao da je i sama u nekom drugom telu, na drugoj planeti. A opet tu, kao u nekom snu, kao da se sve ovo u nekom obliku već desilo. U trenutku kada je nestao strah, sve je odjednom postalo poznato i normalno, i taj prelaz nije mogla u potpunosti pojmiti.

Bila je iznenađena, kao onim prvim poljupcem, kakav je doživljavala ranije. Ovo nije radila pre, pa ipak, nešto je tu slično, blisko, kao da su neobjašnjivo povezane te dve stvari, kod njega i kod nje, setila se u tom bunilu i one glupe ‘Women are just lesser men’, Aristotela ili nekog drugog sličnog kuronje.

Ali držeći sada u rukama kurac, mazeći ga tako grubo dok prati Draganovu želju, oseća pod kožom dlana sličnu mekoću, napetost istih nerava, istu osetljivost vena, svilenkasta ispupčenja, isto uzbuđenje koje svaku naježenu dlačicu izdiže ka nebesima.

Nije to neko strano biće pod njenom rukom, već kao da sebe opipava, nešto sasvim svoje, već dotaknuto, pripadajuće, što se moralo formirati drugačije samo bi se uklapalo sa onim drugim, koje često zovu suprotnim, da bi se takvim uklapanjem uspešno produžavala vrsta. Na obe njihove alatke strasti, nežni vrh drhti i čeka u svojoj vatrenoj, tečnoj ustreptalosti.

Razmišlja i analizira dok na trenutke gubi nit. Miluje umereno, pa ga onda ponovo protrese, a Dragan ceo zadrhti i pogleda je kao da će bljunuti vatru. Megi tone sve dublje u ponor misli. Da delovi nisu od iste građe, bilo bi nemoguće operisati pol osobe, preobratiti postojeće u ono što nema. Milo joj je ovo saznanje, teše je sličnosti, iako možda umišlja, zbunjena je kurcem koji raste, zbunjena još uvek tom očiglednom razlikom, dok on pritiska njen dlan više nego dlan njega.

Drag joj je taj organ u ruci, kao da ga i sama ima, u drugoj formi i veličini. Drago joj je sve. I Dragan i Dragana. Jasno joj je, ili bar jasnije. Ipak, neka pitanja se još uvek vraćaju tražeći odgovore.

Zbog čega smo nazvani suprotnim, pita se. Od kad zna za sebe, smatra da samo slično sa sličnim ide, a sa njim sada oseća duboku, pomalo jezivu istovetnost. Sada joj je ovo pulsiranje pod prstima tako blisko, oseća protok jednake krvi. Zažmurila je, miluje ga i pritiska, sve jače ga pomera, a prsti ga sve čvršće obuhvataju. Dragan povlači svoju šaku i prepušta joj posao.

Lice joj je prekrilo mirno, sneno uživanje. Telo se sa svakim dahom bližilo, savijajući se ka njemu, dok se njegova glava u dolazećoj slasnoj agoniji sama udaljavala od pritisnutog žarišta. Stisak njenih prstiju pojačavao se sa tvrdoćom nabrekline koja zahteva sve veći napor da se savlada, postajući sve veći izazov za svog neobičnog saigrača.

Umorila se i uzdahnula, otvorivši oči. Pogledala je u kurac u svojoj šaci, a zatim u Draganove usijane oči. Sevala je iz njih prećutna molitva da nastavi. Sada i nikad više!, povikao je neki nebitan glas u glavi. Ućutkala ga je vrativši ruku u obnovljenoj snazi.

Ta kratka pauza izludela je poslednju Draganovu trunčicu razuma. Zadrhtao je burno kada ga je opet uzela. Ohrabren njenom voljom i tvrđi od kamena, ispuštao je duge, nekontrolisane uzdahe koji su klali vazduh oko Magdalenine pregrejane glave. Stotinu misli zavrtelo se u isti mah, stotine pitanja, od ‘Šta ja to radim?’, ‘Da usporim sad ili ubrzam?!’, ‘Ludim, ne znam ni šta radim!’, do ‘Oh... kako je dobar osećaj...’.

U jednom trenu izgledala je Draganu kao profesionalac, drkajući smerno a mahnito poluotvorenih usta, daleko od početničke pogubljenosti i stida. U drugom već, delovala je bespomoćno, iscrpljeno i sluđeno, pa bi poželeo da joj pomogne i olakša joj muke, ali je sumnjao da je to ono što bi ona želela.

Pustio je da se igra, a orgazam je lelujao u dubini, povlačeći se i bližeći, pa ponovo povlačeći i nadolazeći, pod vođstvom njenih dodira.

Ali je telo nagovestilo kraj epizode. Došlo je vreme, približila se tačka vrenja. Iako je Megin stisak postajao nežniji, dovoljno je bilo da pređe prstima od glavića do korena, da zaprska. Dočekala je to spremno i nije paničila. Zastideo se on umesto nje, pucajući kap po kap na njene butine, a ona je sa osmehom drhtala od njihove vreline.

Smešila se i gledala, pratila tok eksplozije. Izlivala ga je sama na sebe, malo žešće, pa onda opet mirnije, do totalnog opuštanja i kurca i šake. Prelazila je po njemu sasvim nežnim milovanjem, kao da joj je bilo žao da odjednom prekine.

Po upoznavanju i zadovoljenju tela, u fokus su se vratili poljupci, sada još mekši, prožimajući, lepljivi i slatkasti, rastočeni poput dva mozga u njihovim glavama. Draganove usne samo su tražile onaj medeni mladež pokraj njenih usana. Zagonetno je posmatrao ženu koja leži u njegovom zagrljaju. Obraze joj je umivala ista rumena radost kao kada je ona svršila.

„Kako je moguće?! Toliko mi je lepo...“, šćućurila je čelo i nos u mekoću njegove majice. „Ne shvatam šta se sa mnom desilo, ne mogu da se prepoznam“, smeškala se, frkćući u saznanjima koja su samo dolazila, nastajala, sa neba padala u pljuskovima i zauvek je promenila, a ona kao da ih je sve redom tek polusvesno prihvatala.

„Kaješ se? Izgleda ti ipak nije prijala... Naša razlika“, prošaputao je Dragan, mazeći je po kosi, ne dopuštajući sebi i dalje nikakva posebna očekivanja.

„Ali ne osećam je... razliku. Kao da sam poludela, više ne znam ko sam, ti si... Ti si me zaludeo..“, optužila ga je stidljivim osmehom, a smaragdi su zaplivali njegovim morem.

„I, u čemu je problem s tim?!“, nasmejao se i Dragan, rešen da joj pomogne baš tim smehom, mirno i bez tenzije, jer ako bi krenuo naglo ili joj dao povoda za nervozu, ponovo bi se izgubili.

„Nije to problem... lepo je. Sve. Samo... ostaje mi pitanje o sebi samoj, ko sam ja, kako... Znaš da nikad nisam...-“, zapetljala se i uhvatila za glavu.

„Znam sve. A ti o meni znaš nešto manje... I to pitanje nije o tebi... O meni je. Ti si i dalje ono što si bila čitavog života do sada.“

„Dragane! Nemoj me zajebavati čoveče“, pridigla se iz zagrljaja toplih ruku. „Nisam isto, od danas sam strejt! Čudno zvuči, ali... uradili smo šta smo uradili, zar ne?!“

„Pa i nismo mnogo...“, opet je izazvao smeh, a Megi se nervozno počešala po temenu.

„Pa dobro, ali nemoj mi govoriti da sam ista, to umanjuje... to mi pravi problem, razumeš, moram sada da raskrstim, da razgraničim, da ovu novu sebe svarim, svrstam negde sve te-“

„Nisi nova, kažem ti. Ali ti moraš da izvedeš svoj psihološki zaključak i da sve to rasporediš po svojim fasciklama, razumem te...“

„Ne razumeš ništa, jebi se!!!“, poskočila je, na Draganovo čuđenje, obukla se žurno kao da kasni, i za nepunih deset minuta bez pozdrava istrčala iz njegovog stana.

Znao je da će se to desiti, premale su bile šanse za obrnut tok. Žao mu je bilo što ga nije saslušala do kraja, ali možda to ne bi ništa promenilo. Impulsivna je po prirodi, a sada zbunjena gore nego ikada, treba joj vremena da se sastavi.

Dragan se okrenuo u svojoj postelji, zaronivši glavu duboko u jastuk prepun mirisa Megine kože, pitajući se kako da je zaboravi.

A ona se vratila upravo fasciklama. Po starom šablonu poricanja, dobra lekarka kojoj nema leka. Nalazila je u poslu utehu i distrakciju. Ali ga je obavljala sve teže, sa svežim rezovima na srcu, nejasnim, iznenadnim, tako nepotrebnim, mislila je.

Nije više spavala u kancelariji, žurila je kući, a čim bi uveče stigla poželela bi da se vrati. Izlazila je da luta, obilazeći najpre svoj kvart, pa zatim okolinu klinike i onaj park. Našla se nekoliko puta i u blizini Draganove zgrade, gledajući u prozor njegovog stana kroz tamu noći. Nije je držalo mesto, nije znala kuda sa sobom.

Opet su prolazili oni dani bez glasa i poruka, kao teški, vakuumirani oblaci koji nekud u nepovrat odnose propuštene šanse. Teško je podnosila sebe, bežeći u obaveze, dok nije zastala i shvatila da ne može dalje. Koncentracija se izgubila, njen osmeh je postao lažan, toplinu njenih reči upućenih pacijentima obavio je ledeni pokrivač.

Sedela je nekoliko večeri sa kolegom psihijatrom, ponovo mrzeći čitav svet. Mrzela je i to kako je on smiren i ima logičan odgovor na sve, a ono što se njoj dešava je sve sem logičnog.

„Sipaj još jednu, i molim te zaćuti...“, približila mu je praznu čašu. Bile su to noći viskija i zbunjenosti u kojima je jedva plivala, shvatajući da joj nema pomoći.

Opijena, poljuljanog razuma, obolela od nedostajanja, vraćala bi se mračnim ulicama misleći na njega. Njegove morske oči i pamučne usne. I njegov kurac. Zavolela ga je. Šaka je bila prazna bez njega, duša usahla bez onih poljubaca. Prazno i polje nove poruke koju mu neće poslati.

Maštala je, kao da proživljava nastavak od tačke kada ga je ostavila. Kao da živo vidi svoj povratak, otvaranje vrata njegovog stana, zagrljaj. I kako je opet vodi ka onom udobnom krevetu, baca na njega isto kao što se sama u svojoj postelji noćima baca i vrti preznojena poput narkomana u krizi.

Toliko želi njegovu blizinu da je on već tu, svuda oko nje, dodiri su oživeli nikad dublji i strasniji, kao da rukama po njoj udubljuje tajne prolaze u koje uvire sva tuga, sav očaj i bes, a onda se koža zaceljuje neobičnom ljubavlju koju nije ni trebalo da spozna i koju proklinje.

Mrzi ga i voli, baš kao sebe. Postao je otelotvoreni deo njene konfuzije. Ali ne može protiv želje, čežnje koja je mrvi i melje. Oseća ga ponovo na svojim butinama, kako na njih onako meko naleže, a njene noge su raširene kao prvog puta, toliko je željna da svaki deo njega sasvim usisa u sebe.

Ali ovog puta ga želi do kraja. Ne samo njegov jezik i ruke. Želi da u nju prodre do najdalje moguće tačke. Kurcem. Poput zmije, do središta srca. I vidi Megi tu scenu ulaska, ježi se od miline, drhti, kontrakcije kreću same, ruke lete oko tela, i nervozna je i omamljena, grči se i izvija kao da će joj kičma prepući, kao da je đavo zaposeo i sam upravlja, vodi ljubav sa njom a ne vidi ga, samo oseća da je u dubini, pomera se, poseduje i nju i njen bes, poražava tvrde prepreke pobune, lomi ih i topi kao prkosne natečene brežuljke, a onda osvaja njenu ljubav, svu glatkoću njene predaje.

Oseća ga i zna kako će biti, kao da je već bilo. Zna kako bi moglo biti. Iako bi joj bio prvi put, zna da je ništa ne bi bolelo čak ni da se desi realan bol, jer za nju više ne postoji, oko nje je želja veličine vasione, a u njoj sokovi požude uzaludno natapaju nepresušno čekanje.

Dok jedva otvara oči od galopirajućeg orgazma od koga joj podrhtavaju i noge i glava, baca pogled po svom tamnom telu, i vidi ga prekriveno Draganovom spermom poput snega, u lepljivim baricama po indijanskoj puti njenih nogu i stomaka kao mračnoj i skorenoj, ižedneloj kaljuzi.

Probudila se kasno, ne otišavši na posao. Utišan telefon bio je prepun poziva koje nije pronašla snage da pregleda. Poželela je samo jednu reč svoje Dragane, svog dragog.

I stigla je bila poruka od Dragana, još sinoć, baš u vreme onih njenih sanjarenja.

„Dugujem ti objašnjenje, da bi prestala da kriviš sebe. Po mom rođenju, lekar je saopštio mojoj majci da postoji problem sa njenom bebom. Ona nije znala kako da to saopšti ocu, i možda bolje da to nikad nije učinila, sada me ne bi bilo i ne bih ti stvarao probleme. Rođen sam sa muškim spoljnim, a ženskim unutrašnjim reproduktivnim organima. Da bi se moji testisi razvijali, a većina ćelija je sadržala muške hromozome, predložili su hiruršku proceduru maskulinizacije, pri kojoj bi višak bio uklonjen, odnosno jajnici izvađeni, jer bi daljim razvitkom tela atrofirali i to izumiranje tkiva mi kasnije moglo izazvati niz maligniteta i drugih bolesti. Majci je bilo žao, dugo je priželjkivala devojčicu, ali je bila svesna da bi me takvim izborom ugrozila. Otac se radovao nakon uspešne operacije, govoreći da će mi biti lakše u muškom telu. I lakše je. Jedino što sam morao da budem na hormonima sve do dvadesete. Tako da je ipak do mene. Nisi ti nova, ista si. I ne želim da se promeniš.“

Zahvaljujem svima na pažnji i čitanjima,
Basi

_____

Interseksualnost je pojam koji se koristi za različita stanja u kojima je osoba rođena sa anatomijom polnih organa koja nije u skladu sa tipičnim definicijama muškog ili ženskog. Kao socijalno konstruisana kategorija, interseksualnost reflektuje jednu biološku varijaciju. Priroda pruža čitave spektre anatomije polnih organa. Polni hromozomi takođe mogu da se poprilično razlikuju, ali u kulturama čoveka, seksualne/polne kategorije svode se i uprošćavaju na muške, ženske i ponekad interseks, kako bi se olakšale društvene interakcije, izražavanje osećanja i kako bi se održao red.