Milion rubalja

Trg je osvetljen i blista kao da je podne, a ponoć nikad bliže. Njime prođe samo ko mora, zima se uvlači kroz nozdrve. Najhladnija je noć u Moskvi. Greje ga krznena bunda u toplom luksuznom automobilu, pa ipak se nešto u njemu smrzava.

“Odradimo ovo i ne izlazim naredna tri dana iz jazbine”, rekao je kolegi do sebe, gledajući kroz prozor auta, više kao da samog sebe ubeđuje.

Anton je imao trideset kada je kao već ‘star’ uplivao u vode onoga što su nazivali biznisom, a podrazumevalo je mnoge stvari kojima se po danu ne trguje. Osamnaest godina kasnije, sedeći po ko zna koji put ovako na putu do tačke primopredaje, često se tog ranijeg života sećao sa gorkom nostalgijom, i čak bežao od sećanja da je taj život, sa nevine strane zakona, bio toliko drugačiji.

Odavno ga nije brinula moralnost postupaka da se dođe do rešenja za sve uključene strane, a da glava ostane na ramenima. Već dugo ga nije žuljao pištolj koji ne nosi samo kada spava, a spava budan i uvek spreman da tu glavu sačuva.

A u toj glavi bilo je još hiljadu problema. Devojčica od petnaest koje više nema. Njegova žena koja i dalje za ćerkom plače, a njega kao da ne prepoznaje. Možda ga krivi za te izgubljene godine. Ne može ni da se kaje ni da vrati staro, ono što može je da pije, i sve zaboravi.

“Izlazi jebote, stigli smo, spavaš?!”, grubo ga je kolega udario torbom u lakat, a Anton se prenuo.

Više od svega je mrzeo isporuke na tim bučnim mestima, a već je video da je u pitanju neki bar. Muzika mu je bila preglasna kad su se pojavili iza zatamnjenih stakala, a kolega je stisnuo torbu uz bok kao da će je izgubiti. Nije tačno znao kolike su pare u pitanju, znao je da se i ovaj put sve isplatilo i drugo ga nije brinulo.

Trebalo je da sve izgleda normalno, neprimetno, kao obična poseta baru subotom, a u tome su odavno profesionalni. Torbu će progurati konobaru koji će je pozadi predati u ruke Vasiljevu lično, čoveku zahvaljujući kome će moći do kraja života da piju najskuplja pića u tom i drugim barovima.

Prepustio je kolegi da obavi stvar kako je zamislio, neće mu biti prvi put, mlađi je i snalažljiviji. Konobar se nakezio pokazujući zlatni zub, a Anton im je naslonjen na šank okrenuo leđa. U pripravnosti je ako nešto krene po zlu, ostalo nije njegov problem.

Naručio je piće i uživeo se u ulogu slučajnog posetioca.

„Vasiljev je preuzeo, zamenili smo torbe. Idemo, hajde“, gurnuo ga je kolega nakon nekoliko minuta.

„Daj piće da popijem, zaleđen sam“, odvratio je.

Zavalio je laktove iza sebe i posmatrao subotnju gužvu. Razmišljao je kako kada ležiš na milionima ništa nije nerešivo, pa se i tuga nekako lepše utapa u konjaku od pet stotina rubalja nego nekoj splačini sa ulice. Lepo se popuni ta praznina, doliva i doliva da udavi sećanja na dobro i loše, a da lošeg ima manje ne bi se ni davio toliko.

Udavi se u zaboravu i krivica, svi ćemo se jednom u njemu udaviti kad nas ne bude i tako će nestati sve, bićemo jednaki, misli Anton sa zajedljivim osmehom pod tankim brkovima dok uživa u svakoj usisanoj kapi.

Gleda te nakaze i smrtnike. Vesele spužve i čudake. Kad god promatra obične ljude, ne može a da ne zamisli kako je proticao njihov dan pre dolaska u bar. Nakon zamišljanja nekoliko takvih slika, naručio je novi konjak.

„Završavaj to pa idemo, sad će ovi da zaurlaju“, kolega mu je pokazao na nekoliko muzičara koji su iznosili instrumente dok je masa oslobađala prostor oko manje bine.

Antonu se baš nije išlo. Baš mu se sada polupijanom ostaje do kraja. I nervira ga ovaj što ga stalno požuruje, govori mu da će se još malo zadržati. Auto nas čeka, podseća ga on, ali Anton uporno prkosi. Hoće da proslavi na svoj način, a to ne može kući. Kolega ga opsuje i odlazi.

Zna da će mu probiti uši, ne podnosi buku. Još jedno piće i podneće. Očekivao je da krenu s bubnjanjem, ali je muzika bila pitka i melodična, čak setna. I nije očekivao ovakvu pevačicu nikada. Pre neku stariju, iskusnu Ruskinju kao ranije, čiji zaribao sopran bi ubrzo rasterao sve kućama.

A ona, ona je bila sve sem očekivanog. Dugih crnih lokni i neprepoznatljivog jezika. Zapevala je dušom juga, a on je bio zbunjen i tim rečima i njom. Francuski, španski, šta li je? Uzalud nagađa. Crveni karmin sa usana kao da mu miriše do samog nosa. Haljina na njoj duga i bela, prošarana tirkizno-plavim detaljima poput crteža. Portugalka?! Gde se ovo rodilo tamo večno sunce sja.

Anton gleda njene pokrete, a vidi suvi, ubitačan šarm. Sluša njen glas, a čuje more, brodove, sirene. Oseća da je sa skoro pedeset ponovo mlad. Onaj mladić od nekada, bezgrešan. Zaboravlja ko je, zaboravlja da pije. A ona se okreće lagano, lepe ruke joj plešu same, dodirom u vazduhu prevodi mu na ruski svoje stihove. Ponekad ga i pogleda, ali ne, učinilo mu se.

Na nju bi potrošio sve što ima, njoj bi dao sve. Nju bi kupio da je novac kupuje. Da pokuša? Nema ona cenu, trezni se. Ponudio bi joj što ima i što nema. Zamađijan je. Dobro je otišao kolega, smejao bi mu se. Ali ozbiljno je. Kao ništa do tada. Jer odavno nije gledao ni slušao. Krao je, varao. Ubio nekoliko. Iskvaren je, ne zaslužuje da bude pred njom, pred tom rajskom pticom.

Gubi mu se dah, moli da prekine. A njen glas je poparao visine. Stvorio nebo od barske tavanice, pa ga probio u svemir, odneo Antona i nesanjane snove. Ne može više, ugušiće ga. Okrivljuje piće, pa ga do kraja ispije. Mute mu se plave boje njene haljine. Oči čiste, crvene usne, obline tako odsečne i čvrste a zanosne, ruke njene duge kao zmije, sijaju kao tamno zlato, kriju bludne zagrljaje.

Gotovo je. Nestala je. Naklon i kraj. Samo jedna pesma? Ne, bilo ih je više. Šta će sada? Ispada iz bara, odvlači se kući. Ali ga jazbina ne greje, ne greje bunda. Nazad bi kod nje. Raširio bi pod haljinom te noge, zaspao dok miriše crvene kriške pomorandže. Mora je pronaći, makar da joj to kaže. Ali kako, prestar je. Možda ona voli takve, teši se. Nije bilo ko, bogat je. Pružiće joj šansu da peva na Mesecu, dok zvezde plaču i raduju se.

Vraća se sledeće subote. Zna da ostalim danima niko ne nastupa. Otkud ona tu, u tom malom smrdljivom mestu za običnu raju, pita se. Mora saznati ko je. Mora pomalo kriti ko je on, oblači se ležernije, ponaša se normalno i predusretljivo kao da nije nikakva karika u lancu mafije. Ne voli svoju sedu kosu, ali kad se u ogledalu nasmejao, šmeker je, nije još za bacanje.

Raspituje se, radostan, glumeći blagu nezainteresovanost, a sve u njemu igra i nada se. Sve dok se ne sunovrati i ostane mu ponovo samo čaša.

„Nemoj to, čoveče, ne diraj je. Vasiljev će te zgaziti kao mrava“, govori mu konobar u poverenju, a Antona više prestravi sjaj onog zlatnog zuba.

Kakav Vasiljev, kakvi mravi, ona mora biti moja. Zavlači se u odaje, traži je. Konobar odmahuje glavom, smeška se kao da sve unapred zna. Neće joj ništa, običan je ljubitelj njene pesme, hoće samo reč-dve, samo onaj glas da čuje.

Strah mu preseca korak, Vasiljev nije baš sitna zverka, šta ako je tu? Korača oprezno, pogledom pretražuje. Nekoliko je soba, u kojoj li je? Jedna vrata se otvore, on ne sme da se okrene.

„Koga tražite?“, upita nežan glas, pomalo čudan, a ipak poznat.

„Tebe...“, izgovara Anton gledajući je.

Na njoj je svileni kućni ogrtač, prelepe noge su poluotkrivene. Antonov korak ostaje ukopan, kleknuo bi pred nju od divljenja.

„Mislila sam da tražite mog oca“, povukla se unazad, ka vratima sobe. Vasiljev joj je otac?! Pa imaju neke crte. Ali nije ružna kao taj gad, hvala Bogu da ima žensko dete da ispravi njegove defekte.

„Ne... ne. Gospođice, samo Vas tražim. Vi tako lepo pevate“, promrmljao je, a ona je jedva obuzdala grohot, kao da ju je sa nekim pomešao.

„Uđite“, dobacila je, a zatim kročila u sobu. Pratio ju je kao slepi pas miris kobasice.

Soba je bila mračna, ispunjena svetlucanjem staklića sa odeće u kojoj je nastupala. Ispričala mu je kako mrzi Rusiju i zimu, i kako je većim delom života putovala i učila strane jezike. Nije se mešala u očeve poslove, do nedavno nije znala u šta je sve upetljan, a sada je bilo kasno da bilo šta koriguje, spasava je pesma i to malo topline.

Popili su nekoliko pića, kada je Anton odlučio da je vreme da ode, zatraživši da je ponovo poseti. Pristala je. Izmamio je čak i malo podataka o njoj. O Tatjani. O kako lepo zvuči i ide uz nju i njenu eleganciju! Nadao se da nije samo umetničko ime. Otišao zanesen, pevajući kroz ulice.

Svake večeri bilo mu je na korak bliže njeno toplo telo, od njene blizine zaboravljao je sve nedaće. Osećao se čisto, plemenito. Kupovao joj nove haljine, karmine, nakite. A ona se samo sramežljivo smeškala. Voleo je i to kod nje, nedostajalo mu je. Ili se viđao sa kurvama ili svojom ženom izgubljenom u sećanjima. Bila mu je životno osveženje.

„Jesi li ti znao kakvu kćer ima prokleti Vasiljev?!“, upitao je kolegu jednog slobodnog popodneva.

„A otkud ti znaš kakva je?“, brzo ga je ovaj dočekao, a Anton se pre vremena izlanuo. „Znam da ima sina nekog iz ko zna kojeg braka, za ćerku ne znam, to si samo ti mogao otkriti“, smejao se kao i obično Antonovim privatnim sentimentalnostima.

Odlučio je da se više nikome ne poverava. Uživao je sa svojom dragom, iako je još uvek nije dotakao. Jedno veče bilo je posebno, nisu puno ni popili, a njen osmeh je zablistao novom bliskošću, kada je osetio smelost da joj priđe. Poljubio ju je, a ona je zadrhtala u njegovom zagrljaju. Rešio je da napravi korak dalje, kada se pobunila i rekla da želi sve polako.

Uprkos tim rečima, nije želela da ga razočara. Otkopčala ga je, nežno mazeći njegova prsa, ljubeći ga ispruženog preko svog devojačkog kreveta. Pitao ju je za godine. Dvadeset i sedam, šapnula je, pa ako me i laže, samo ona to sme, ona sme sve, prepuštao se Anton u te čvrste izvajane ručice.

Što se više prepuštao, više ga je obuzimala. Uzimala ga je sebi, gubio je sebe i uživao u tome. Napravi od mene novog čoveka, molio je, propinjući ka njoj svoje telo da ga grli svežim zagrljajem sa juga, novim dahom slobode. Pre njenih strastvenih poljubaca kao da nije znao ni šta želi ni šta mu fali. Sada je otkrio sve i samo tražio još, da popuni žedne, presahle bunare požude.

Ona je to osećala i pratila, nestao je i francuski i portugalski i ruski, pretvorilo se u govor poljubaca i tišinu još pomalo stidljivih uzdaha. Čudno, ne smetaju joj moje godine, pomislio je, kao da sam znao, voli baš takve. Uživala je. Samo je naglo protegla njegovu kitu i izvadila je. Pogledala ga je u oči, pa navalila na dugo ljubljenje. Duga crna kosa kao tečni ugalj skrivala je kako ga predano liže dok on gubi razum i želi je sve više.

Zadržali su neko vreme taj ritual, da je ne požuruje. Nekoliko puta je tek dotaknuo njene grudi, kada bi ga odgurnula na krevet i proždirala kao prvi put, uvlačeći njegov nimalo prosečan kurac duboko u svoje grlo kao da joj do dna prodire, pa ga izvlačila dok se smeje i gleda ga u oči a on se zaljubljuje sa četrdeset osam kao balavac, tone sve dublje.

Navikli su se jedno na drugo, o svemu pričali. Umela je da pronađe onu ljudsku žicu u njemu nakon što je postao zver. Nije verovao da će iko to moći u ovom životu, da ga vrati unazad, da ga celog obnovi, da mu zimu pretvori u leto i ledeno srce još jednom otopi.

Tešilo ga je što niko ne zna za njih, ipak bi ga osudili, ma koliko znali njegov način života, povreda konvencionalnih vrednosti značila bi krah, da sada pljune na decenije svog braka, na tu svetinju, zauvek bi ga učinilo omraženim.

Nije više izdržao dan bez nje. Predugo je bilo čekati do večeri. Banuo je jednom u rane sate, a ona ga umalo isterala. Zaplakala je. Stavio je glavu u njeno krilo, čekajući njene tople dlanove. Rekla je da je zarobljena, da ne može da ode. Da bi volela da to učine zajedno. Vasiljev ne dopušta, njegov novac i ne vidi. Ne može da otputuje.

Anton je rekao da ne brine. Da što je njegovo i njeno je. I šta će mu, nema skoro nikoga, a ona mu je sve. Otići će sa njom, a doneće svu svoju ušteđevinu da je ona čuva, radio je što je radio pa i nije bezbedno kod njega. Donosi sav novac sledećeg dana i ostavlja ga kod nje. Za njihov beg, njihovo južno putovanje. Presrećna je, dok joj on ljubi poslednje suze.

Objasnio joj je svoju prošlost. Nije joj to bilo ništa novo. Pomenuo je i Vasiljeva, hteo je da pred njom bude čist, a ona je shvatala i snažno ga zagrlila. Te večeri je spavao između njenih nogu kako je želeo. Sanjao na njenom stomaku, pod njenim dlanovima.

Rekao je ženi da uskoro putuje, da je odsutan zbog tih priprema, posao zahteva da je stalno na raspolaganju. Neće još dugo lagati. Neće sa sobom pištolj nositi kao na večnoj straži. Postaće bolji čovek. Sa Tatjanom i zbog Tatjane.

Ljubav nas vodi da istražimo središte. Onu krajnju tačku drugog bića, da prodremo u dubine, do samog bisera, da saznamo sve tajne, zaboravljajući da tada ljubav uglavnom prestaje.

Hteo je da je ima, celu, ne samo delove, zagrljaje, ma koliko predane i voljene. Pitao je da vode ljubav, i sve gore podnosio njene reči da to odlaže, da posle toga više neće biti isto. Neće biti isto nego bolje, milion puta bolje, Tatjana! vikao je, pomračen, zaluđen, zavukao bi se u svaki kutak nje, probušio bi, šćućurio se, samo da ga primi, da uđe, da se u nju sakrije.

Negodovala je, nećkala se. Zavodi me, pomislio je. Obgrlio je grubo, krupniji i jači od nje. Otimala se, a on je uzdizao visoko dugu haljinu, svlačio joj gaćice. Vrištala je iz stomaka, šutirala ga, presavijala se. Pao je sa nje, pa je uhvatio za nogu pre nego što mu utekne. Svalio ju je na sebe i nastavio dalje, dok su oboje ostajali bez daha, nameštao je njenu zadnjicu sebi da je konačno poseduje.

„Prestani! Molim te...“, otela mu se. Crna kosa je bila čupava kao u veštice. „Ne skidaj me... Imam beleg, ožiljak koji mrzim, ne bih da se vidi, strašno je.. Ako možemo, bez skidanja, molim te“, preklinjala ga je.

Smirio se, pa joj lagano prišao, a ona isturila zadnjicu onako kako je on prvo želeo. Milovao joj je glatke guzove, navlačeći pomalo haljinu preko njih, a u mraku njene sobe jedva vidi i šta radi, kamoli ožiljke. Ubrzao je, uzdignuto mu koplje, ne čeka više ni sekunde.

„U guzu...“, nameštala se, migoljila dahćići i nudeći svoju zadnju rupicu. „Jebi me u guzu, Antone.“

Začudio se, ali nije mario ako ona to voli. Uglavnom žene ne vole. Znao je da nije kao sve, i voleo ju je takvu. Nije ni on savršen, pa koga briga. Usmerio je tvrdi glavić i krenuo, zaprepašten što je lagano ušao. Nasmešio se i krenuo. Konačno si moja, moja vilo, moja kraljice.

Ljuljao se na njoj trpajući kurac dok gužva karnere šarene haljine, dodatno ga pali što je ispalo baš ovako, posle će sa pičkicom biti još slađe. Nikada nije poludeo ovako, vadi ga do pola i iznova nasrće, njeno čvrsto telo ga izdržljivo prima u dubine, i sama se kreće sve brže, ponekad Anton zastane, pa žmiri da pogleda kako ga sama vozi, kako se slatko nabija kao da joj je poslednje.

„Baš voliš ovako, i ovako grubo, devojčice...“, šamarao joj je guzove, lomio je od svoje kurčine, požuda je u njemu budila iskustva sa kurvama kao da se telo vraća u to vreme i romantičnost nestaje i pored Tatjane.

„Ahhh... To... Samo tako“, jedva čujno ga je vodila, puštala da je ubada dok anus nije zaboleo od žestokog trenja njegove veličine.

U sopstvenoj ekstazi skoro da nije primetila kada je provukao ruku ka prednjoj strani i svoju motku naglo iščupao iz njene utrobe.

„Ti si... Ti... Nisi Tatjana... Lagala si me... sve!!!“, proderao se, a ona se još uvek okrenuta leđima usporeno spuštala na krevet. „Dobro mi je rekao... da Vasiljev ima sina..“, Anton se držao za glavu, dok je vrelinu erekcije umanjivao hladan vazduh sobe. Mlatio je šakom kao da želi da zbaci tragove kurca koji je opipao kod nje.

„Ti prokleto đubre!“, povikao je, nalećući na nju. „Ubiću te, kurvo, govedo muško, izrode!!“, prevrtao se po njoj daveći je, kada se začuo pucanj. Nekoliko brzih mlazova krvi prekrilo je svetlucave haljine.

Tatjana je budno pratila gde ostavlja stvari kada se skine. Znala je šta se može desiti i uvek motrila na mesto na koje je odložena bunda sa pištoljem. Otresla je sa sebe mrtvo telo svog ljubavnika kao nepotrebni ogrtač. Ustala je i dovršila njegovo i svoje piće. U objektu je bio samo konobar sa zlatnim zubom, a on je sačuvao i mnogo gore tajne.

Odmah po svitanju, pokupila je Antonov novac i prvim letom za Lisabon napustila Rusiju.