Oslobađanje (I deo)
Dugo, pomalo dosadno leto je gotovo bilo na izmaku. Kada bi se podvukla crta, ništa se značajno i uzbudljivo tokom njega nije dogodilo. Desetak dana na moru je došlo kao relaks i odmor za dušu, ali povratak u avetinjski pust grad i vraćanje svakodnevnim obavezama nakon njega, bilo je ravno mučenju. Dan mrmota na najvišem nivou. I sam vazduh je već bio učmao, ustajao. Neophodno mi je bilo luftiranje, provetravanje. Dašak svežeg vazduha, uzbuđenja, neke avanture koja će obeležiti leto...u protivnom, neću imati po čemu da ga pamtim, a ako ga ne budem pamtila, uzalud sam se i budila svako jutro.
"Saaaanjaa....ajmo negde na par dana...umreću od dosade u ovom gradu...čemernom betonskom bezljudnom sivilu" - rekoh najboljoj drugarici jedno popodne preko telefona, podižući nivo drame na napredniji level. Nas dve smo jedine od čitavog društva bile u gradu tih, i dugi niz narednih dana.
"Pa ne mogu draga, znaš da mi je sada frka i gužva na poslu, aalii...ako nešto iskrsne, znaš da uvek možeš da računaš na mene."-reče razočarano, pokušavši da mi da makar mrvicu nade.
"Znam, znam..samo se nadam da do tada neću umreti od hroničnog dosaditisa... Možda da nađem nekog dobro doktora da mi prepiše kvalitetnu kuru koja rešava taj problem?"-odgovorih joj glumeći samosažaljenje.
"Hahahaaaa....ludice...ali...sviđa mi se kako razmišljaš. Vidi ako ga nađeš, obavezno ga pošalji i kod mene....ma, pošalji mi samo njegovu kuru, ko će se bakćati sa njim. " - reče kroz smeh. I ona je već duže vreme bila pod stresom zbog posla koji ju je mleo, a i činjenice da jednako toliko nije, kako ona kaže" omastila brk".
Biće ovo zaista dugo leto, pomislih. A i ko me je terao da idem na more početkom sezone. Nakon njega leto treba izdržati u gradu iz kog su svi pobegli negde. Pri tome, paklene vrućine uopšte nisu pomagale. Imala sam osećaj da svaki podeok više na termometru, oduzima i ono malo životne energije koja mi je ostala.
"Pa Srle, nema ti druge, prepuštena si sama sebi" - počeh razgovor sa samom sobom idući ka frižideru po rashlađeno vino.
"Terasica, vince, dobra muzika...i ti mačko sama...Vrhunski, nema šta... Pa, živeli Srki.. Za dugo tooooplo leto! ." - smejala sam se samoj sebi pre nego što sam se prepustila muzici, milovanju blagog povetarca koji je prijao mojoj razgolićenoj koži i hladio je spolja, i vinu koje je, bar u tim prvim momentima rashlađivalo moju prevrelu unutrašnjost.
Potpuno opuštena nakon napornog dana, izgubila sam pojam o vremenu pustivši da me nosi muzika, da mi vodi misli i pokreće telo koje je počelo da se njiše i uvija na stolici. Nikada nisam mogla da razumem ljude koji su imuni na muziku i njeno delovanje te su u stanju da uz nju nepomično sede. Ja sam bila od onih preosetljivih, rekla bih. Godinama sam se bavila džez baletom i ples je bio jedan od načina na koji sam se najbolje izražavala. Često je terasa bila moj plesni podijum tokom večeri kao što je bila ova. Imala sam tu sreću da su u zgradi preko puta moje živeli sve sami penzioneri koji nisu dobacivali ni do kraja sopstvene terase, a ne do moje. Pre izvesnog vremena, na žalost, nekoliko stanova je ostalo bez svojih stanara, neki od njih baš preko puta moga stana, što mi je pružalo dodatnu slobodu da se razigram opušteno. U trenutku kada je krenula jedna od omiljenih mi pesama, sedenje je postalo neizvodivo. Ubrzo sam se "razbacala" po čitavoj, nevelikoj terasi. Upravo u ovakvim situacijama sam žalila što nije veća. Majica bez rukava koja je široko padala, letela je oko mene sa svakim pokretom... Klizila sa ramena, zadizala se oslobađajući modro plave gaćice da sevnu. U momentima kada igram, u tom zanosu, nisam svesna svoga okruženja, niti marim da li bi možda neko mogao da vidi nešto što ne bi trebalo. Sklona sam...prepuštanju.
No, kada završim sa igrom, što se u ovom slučaju dogodilo nakon nekoliko pesama, vratim se u realnost.
A realnost je bila ta da me je iz stana preko puta, zavaljen u stolicu, sa čašom pića u ruci, posmatrao muškarac. Taj stan je prazan! Kako? Ko je on? Pogled mi je ostao paralisan u njegovom smeru, a on je spustio čašu...i počeo da aplaudira. Uspela sam da se snađem te sam se nonšalatno naklonila kao što bih uradila nakon nastupa, a zatim brzo pokupila stvari, ušla u stan i navukla zavese.
"Glupačo..šta ne gledaš malo bolje, nisi valjda mislila da će stan biti večno prazan? " - bio je prvi prekor koji sam uputila sebi.
Zatim je usledilo nešto blaže,
"Pa dobro, nisam radila ništa...neprimereno. Bar je dobio besplatnu predstavu u kojoj je uživao."
Nakon toga, blago panično i na kraju ironično,
"Da li su mi ispadale grudi kroz majicu..moooguće! Da li su mi sevale gaćice...sasvim izvesno! Pa nije ni čudo što je uživao! Ekstra...koji srećnik. Kakav poklon za dobrodošlicu!"
A kada sam malo bolje razmislila i vratila film na trenutak dok mi je pogled bio usmeren ka njemu, usledilo je,
" Hmm, paaa... zapravo je prilično, priilično zgodan... Glupačo, zašto si ušla! Ponela si se kao neka preplašena balavica. Smešno!"
I kako sada da se vratim nakon onakvog smešnog bega? Mali radoznali crvić je počeo da se migolji po mom umu i tera me da se približim prozoru. Kao u filmovima, virila sam kroz blago pomerene zavese. I dalje je sedeo na terasi i i dalje je bio sam. I izgleda potpuno sam u stanu koji je, budući da su svetla bila upaljena, a prozori bez zavesa pa se sve jasno videlo, upravo useljen... Osim nekoliko kutija nisam zapazila ništa. Iz nekog razloga, shvatila sam da mi se svidelo to što sam videla.
Odlučila sam da nastavim da ga posmatram. Osim toga što mi je prijao oku, on je video mnogo više mene, zar ne? Pravdala sam time svoje namere. Ugasila sam svetlo i primakla se prozoru.
Stan mu je bio potpuno transparentan, a on kao da nije mario za privatnost. Nakon izvesnog vremena je ušao unutra, a zatim nestao na nekoliko minuta. Pomislila sam da prekinem ovu sramotnu budalaštinu kada se pojavio mokar, samo opasan peškirom.
"Aauuu.." - bio je zgodan, zaista zgodan. Mislim, meni je bio. Nisu tu bile granitne pločice ali, on je bio visok, vižljast, definisanih vretenastih mišića, širokih ramena i dugih ruku. U tom sam trenutku , potpuno neočekivano, iznenadivši i samu sebe,...poželela da me te ruke obuhvate, da me uzmu.
Odmakla sam se od prozora i to veče prvi put provela ruku zavučenih u gaćice, sa njegovima u mislima.
Sutradan sam jedva dočekala povratak s posla. Prozor i terasa su od prethodne večeri dobili neku natprirodno hipnotišuću moć da me privuku sebi bez razmišljanja. Bacila sam pogled kroz balkonska vrata ali njega nisam videla. Još uvek je bilo pretoplo i roletne su mu bile poluspuštene tako da su onemogućavale da bilo šta vidim.
Čekala sam strpljivo da užarena lopta popusti svoje neumoljivo dejstvo kako bih udahnula malo vazduha na terasi i dobila priliku da možda zavirim u stan prekoputa. Ovaj put sam ponela knjigu umesto muzike. Smestivši se u stolicu, podigla sam noge na ogradu terase, namerno se namestivši, naizgled ležerno i opušteno, a zapravo izazovno... Haljinče na bretele koje su uporno spadale, prikrivalo je samo ono najbitnije.
Veče je polako prelazilo u noć, a čaša vina u drugu, treću.... a preko puta je i dalje bio mrak. Taman kada sam pomislila da uđem, upalila su se svetla, a on izašao. Pretvarala sam se da čitam knjigu, a krajičkom oka bacala pogled ka njemu. Prišao je ogradi, oslonio se rukama o nju, i netremice me posmatrao. Srce je počelo užurbano da mi tuče i verujem da su mi se i obrazi upalili, ali, pokušavala sam da održim pribranost.... Nastavila sam da, kao čitam knjigu, iako i da sam je naopako držala ne bih primetila. Meškoljila sam noge na ogradi i pratila njegove reakcije. I dalje nije skidao pogled s mene. Stopalom sam lagano klizila uz potkolenicu, milovala je....igrala se, premeštajući jednu, na drugu, uvijala kolena i butine, sporo, nenametljivo... Prstima sam šarala po ramenu i vratu, potpuno zaneseno, kao da sam udubljena u ono što čitam, a zapravo, bila sam udubljena u njega....i nadala se da on to ne primećuje. Nakon nekog vremena, primetila sam mu osmeh na licu...a potom je ušao...i ugasio svetlo. Ne znam šta sam očekivala, ali razočarala sam se.
Uverivši se da je i dalje ugašeno svetlo i da ga nema, zavukla sam ruku pod haljinu. Gaćice su bile mokre, a ona vrela.... Verovatno zbog dejstva vina, moja ruka je i dalje ostala između butina, u vrelini vlažnih gaćica, a misli u stanu preko puta...Nije mi bilo potrebno mnogo da, grizući usne i gledajući u pravcu onoga što kriju mračni prozori, dodirnem zvezde te noći.
Naredne večeri, ispod lagane košulje koja mi je prekrivala sve što je trebalo, i dopuštala da, duboko raskopčana, nešto i proviri...nije bilo ničega. Tog dana sam odlučila da se igram, da uživam, bez mnogo razmišljanja i scenarija "šta ako?"... Osećala sam se živom prethodne dve večeri na toj maloj terasi sa njim prekoputa....živa u ovom polumrtvom gradu, zarobljenog vrelinom. Živa...oslobođena.Te večeri sam odlučila da igram za njega...da plešem senzualno, da otkrijem namerno slučajno malo...ili malo više...
Ovaj put sam ja stajala oslonjena o ogradu, čekajući ga... Pijuckala sam vino i uz muziku se blago...uspijala...Nije meni bilo potrebno mnogo da se prebacim u taj, senzualno zavodljivi mod, pogotovo kada je tu muzika. Prepuštala sam joj se sve više, zamišljajući da me posmatra...i više mi i nije bilo bitno da li me zaista gleda ili ne.....ja sam uživala i u mojim mislima, mojim pokretima, ja sam se ogoljavala pred njim, pred potpuno nepoznatim muškarcem o kom nisam znala ništa, a koji me je privlačio. Prošlo je izvesno vreme, ni sama ne znam koliko pesama, kada sam shvatila da sedi na terasi, brade oslonjene o šaku, i uz osmeh zadovoljstva i neverice, blago odmahuje glavom. Nisam skrenula pogled od njegovog. Nisam htela da se skrivam. Nisam htela da bežim.
Gledala sam ga netremice, a onda sela na stolicu i svoje telo prepustila sopstvenim prstima. Milovala sam se nežno... Ključne kosti, ramena...klizila između grudi...na momente ih oslobađajući tanke tkanine....uživala sam u sopstvenom telu, u njegovom pogledu na mene..u činjenici, da se jasno nazirao efekat mog performansa...i da ga je on dlanom milovao preko bermuda... Svidelo mi se to. Zapitala sam se, šta se krije ispod, želela sam da znam.. Želela sam da vidim... Želela sam da osetim! Nepoznatog muškarca o kom nisam znala ništa osim da i njegovo telo reaguje na moje.
Zavalila sam se u stolicu, sedeći direkno naspram njega, raširila noge i rastvorivši košulju... pokazala mu se.
Nabacio je bezobrazno zadovoljan osmeh, a onda počastio i on mene. Ja znam da je njega, za razliku od mene, moglo da vidi mnogo očiju iz moje zgrade ali njega kao da nije bilo briga....
Gledali smo se dok smo se zamozadovoljavali, pružajući zadovoljstvo sopstvenom telu, oslobađajući se nagomilanog pritiska pritajene žudnje. Svako u svojim mislima i pogledu onog drugog. Dvoje stranaca razdvojenih jednom širokom pešačkom stazom a spojenih istovetnom željom, doživeli su vrhunac gotovo istovremeno.
Ostali smo da gledamo jedno drugo osmehujući se, pomalo nespretno, iako je to verovatno bio samo moj osećaj, i samo sam se ja pomalo smeteno ponašala. Misli su mi bombardovala pitanja "šta sada uraditi u ovom trenutku sa strancem koji je tu granicu prešao". Moje telo nije dozvoljavalo da ga um omete i i dalje se zavodljivo sramežljivo uvijalo na toj stolici sa jasnom željom da tu vazdušnu granicu koja nas je delila, pređe. No, kako to obično biva, razum se ipak probudio potpuno i ja sam prva ustala i izgovorila "Laku noć", dopustivši da mu uputim i zavodljiv osmeh.... Čitajući mi s usana uzvratio je istim pozdravom. Ušla sam u stan laka i lepršava, rasterećena, zadovoljna. Te noći sam zaspala s osmehom.
Sutradan, vraćajući se s posla, zatekla sam u sandučetu poruku,
' Bio bih ti zahvalan ukoliko bi mi nabavila karte za svoj naredni nastup. Javi mi gde je i kad (ostavio je broj telefona)
P. S. Ako te zanima, mogla bi da pogledaš i izložbu tvojih fotografija koje sam napravio....'
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 6 Maj, 2024
- 4300 pregleda
Sve pohvale, umetnost. Deluje da je pisano iz duše u dahu
Wooow odlično, nastavljaj šta čekaš!
Julija srećice, kad otkljucas profil onda ces biti prava i dostojna sebe i komentara pa mozemo tad i komunicirati... Ovako skrivena, zakljucana i ispod kamena ti nastavi gledati mrmote ili u februaru ili u maju
Dzuli duso smanji tenziju
GledaO sam film Srna kada nisi imala ni 12 godina. Staticna radnja na repeat--nadajmo se dinamicnijem nastavku, mozda bas probijes takav (time) loop. Budjenje mrmota krajem zime simbolizuje novi pocetak, koriscen i za naziv filma. Suncokrete, postoje boljke koje se svesno vole i one koje ne dopiru do svesti pacijenta. Ni za jedne jos nije nadjen lek.
Ova Julija je tolika pametnica sa svojim komentarima (ne samo sad i ovdje) da vec razmisljam koji problem ima te moze li se joj pomoci
A sto se tebe tice Srna zahvalan sam ti za dobar pocetak price koja obecava te izaziva paznju i iscekivanje 
Zavodljiva igra Srki, mozda je vreme da promenim lokaciju i preselim se malo blize tebi, ti nastupi su ocaravajuci koliko mogu da primetim...
Julia, da li si gledala film Dan mrmota (mislim da se tako zove)?
Ko razume, razume...ko ne razume, ostavlja komentare poput tebe.
U svakom slučaju, hvala na informaciji... koja je za priču ipak potpuno nebitna
Na izmaku leta Dan mrmota na najvisem nivou?? Dan mrmota se obelezava na samom pocetku februara.
Zavodljiva igra, Andrićevski...
Samo je umesto Aske - Srna....
Koja zna da će onog trena kad prestane igra.. pasti u zagrljaj i ostati bez daha... Ali će to uživanje voditi u novo i lepše svakog sledećeg puta...