Rasplesana tišina

Izašla je nezalupivši vratima.
Čemu, zašto nije zalupila? Jako nek se sve strese.
A ne, ostavila me otmeno. Ostavila. Čekaj bre. O čemu ja trabunjam.
Stajao sam mirno na sred sobe i zverao pogledom uokolo. Ne dešava se. Ne. Pogledam njega na ivici stola. Nina, ne želim ga natrag....Nina...
U jednom koraku sam na prozoru, ne da mi se otvoriti ga. Eno je, prolazi. Nina okreni se, samo jednom samo.... Ne, zastala je obrisavši mokro lice i hrabro prešla ulicu. Nema povratka. Nema pogleda. Navukao sam zastore. Ja i Nina izgleda nismo više skupa. Ostali smo si dužni jednu jaku i uvredljivu raspravu. Nasmeših se nemoćno. Mada bi se to razvlačenje usta najmane moglo nazvati osmehom.
„Ostadosmo sami“, tuga i u njegovom glasu.
Što će nekome dečko koji priča sam sa sobom.
Da. Ostadosmo. Čekaj. Tehnologija.
„Šta, smiri se prolupaćeš“, uspaniči se.
Ne slušam ga. Zovem Ninu. Umesto toliko puta slušanog umiljatog glasa, čujem samo gluvu zvonjavu. Kasnije ni to. Neka žena me obaveštava o stanju korisnika. Za mene verovatno i jest. Sručih se bespomoćno uz zid do ormara. Prva vrela i ljuta suza napade. Što se ne obrijah?! Brže bi sletila.

Veče je. Prvi bljesak.

„Ajde Nina požuri!“
„Gde ćemo?“
„Do izvora u jabuke.“
„Bojim se kroz onu travu. Znaš šta mame kažu.“
Zastao sam. Odozdo me gledala devojčica krupnim zelenim očima popravljajući bluzicu koja se zadigla od silnog trčanja. Oko nas je skakutao psić, kojeg nam je muž baba Marije oboma poklonio.
„Pogledaj Džerija“, rekoh i bacih mali suvarak, a ovaj pojuri za njim u travu.
Brzo ga pronađe i poče nas dozivati.
„Idemo“, rekoh, a devojčica mi pruži ruku.
Brzo, skakućem kao kakav zečić kroz travu koja mi dopire gotovo do grudi. Devojčica se gotovo i ne vidi.
„Golica me, tako me golica!!“, vrištala je kroz smeh.
„Još malo!“, dobacujem ja glasno.
Izašli smo sručivši se na friško pokošeno polje. Nasloni mi se na rame i izbuđeno prošaputa:
„Žedna sam.“
„Izvor je blizu“, odvratih naslonivši se na njeno teme.
„Gde je Džeri....Džeri!?“, podigla se na kolena.
U punom trku iz trave izleti psić i skoči između nas. Zubićima je i dalje čvrsto stezao suvarak.

Naslonih se na zid.
„Što to radiš sebi“, napade obzirno govno

"Zdravo, nije valjda da me se ne sećaš", reče dok smo se pozdravljali.
"Prošlo je jako puno, ali sećam te se Nina i moram reći da prelepo izgledaš."

„Lepo, umesto da me izljubiš pred svima u onom cvećnjaku. Pokažeš koliko si muško. Nismo više deca. Crvenimo se i spuštamo glavu. Kad god se pogledamo naši roditelji prestanu disati.“

Glava mi klonu i udari u stranicu ormara. Jedan udar za drugim. Pogledah oko sebe. Smotaću još jedan.

Soba je već mračna. Barem ono Sunce ne dosađuje više. Sparno je. Svukoh se i ostado samo u donjem vešu. Osetim njen miris svuda po stanu. Jači je od mirisa oznojenog tela i ovog gov*a u mojoj ruci. Jači je od svega. Sad i njeni obrisi. Pleše u prozirnoj spavaćici. Lebdi i povremeno mi pruža ruke. Stopala joj jedva dodiruju tlo. Ispunila je celu sobu. Jedva čekam da mi pohrli u krilo. Oči se sklapaju.

Trznuh se.... Drugi...

Sređujem se u kupatilu i zakopčavam zadnje dugme na košulji.
Ulazi tiho nenajavljena, uvek dobrodošla i grli me oko struka.
„Žuriš li?“, upita i rukom mi pomilova međunožje.
„Pa znaš Nina let....“, odgovorih tiho zastenjavši kada ga je pronašla.
„Mislila sam samo malo, ali ako toliko žuriš...“, pusti me, poljubi u vrat i krenu prema vratima.
„Žurim....znaš....“, zastadoh kada mi golo dupence zaigra pred očima.
„Mislila sam samo malo, ali....“, odjeknu mi u glavi.
Nija izlazila. Nema tu malo. Letova je bilo i biće. Bem ti, na ovaj moram stići. Zar da je ostavim ovako....ovako...
Već grubo otkopčavam tek zakopčanu dugmad. Okrenula se i nasmejala.
„Polako, ja ti je neću nanovo peglati!“
„Onda mi pomozi“, zavapih
U sekundi mi se primače i nežno poče, otkopčavajući dugmad, ljubiti vrat.
Prste sam već zavukao u njenu ribicu. Kako je samo mokra.
„Čekaj bre, prvo da te svučem“, procedi između uzdisaja.
„Nema čekanja“, rekoh i krenuh jezikom hraniti gladnu lepoticu, koju je Nina pokušala spasiti prekrstivši noge.
Predala se naposletku, ali za divno čudo spasila i košulju i hlače.
Već se jako zarivam u nju, dok mi svojim vlažnim i toplim rukama stišće, trzajući se na svaki ubod, primičući lice istima.
Kauč je onako sav raskliman, ovo će teško izdržati. Nina me obujmi nogama. Samo nju čekam. Prisloni pune, crvene usne na moj vrat, sklopi oči na pola i snažnim drhtanjem mi otvori vrata raja. Sjurih i reka semena poteče istim. Ostajem dugo u njoj. Smeši se.
„Zakasnićeš?!“, procedi podigavši mi glavu.
Mrzi me pogledati na zidni sat.
„Ako“, pomirih se.
„E, nećeš.“
Brzo me sprema. Veže mi cipele. Na vratima me dugo ljubi.
„Srećo, hladno ti je, gola si“, rekoh.
„Samo da nešto ogrnem pa da te ispratim.“
„Ne, vrati se u krevet, rano je. Javiću se čim stignem.“
„Jedva čekam da se vratiš. Ajde sad“, poljubivši me još jednom zatvori vrata.
Za svetsko čudo taksi je tu kada ga trebaš. Okrenuo sam se i pogledao ka prozoru. Ogrnuta mi maše. U taksiju sam i gledam na retrovizor.
„Kad morate biti na aerodromu gospodine?“, upita taksista.
„Za dvadesetak minuta, ako je moguće“, odgovorih.
Nasmejao se.
Moguće je, nema gužve, imate sreće.“

Trzaj i dalje je mračno.

„Tiše malo“, nasmejah se.
Okrenula se i poklonila mi smešak.
Ponovno zabacih otpozadi.
Nina spusti glavu i priguši glasne jecaje jastukom.
Još samo malo. Naslonio sam se na to nežno, oznojeno dupe i odmereno ubadao.
Blizu sam treće eru*ije. Šta me je to spopalo. Stimulanti. Ko nas nagovori.
Saša bem ti.....
Vadim ga iz ključale ribice i prskam na sve strane.
Sručih se na jastuk do nje.
„Ja bih mogla još“, reče poljubivši me.
Digao sam dva prsta u znak odobravanja.
Uzela ga je i brzo počela povlačiti.
„Ljubavi, samo dva sata možemo spavati. Nasloni se na mene i ne misli na.....“
„Kako da ne mislim kad mi je u ruci, tako je vruće.“
Čudom smo se smirili i pripijeni jedno uz drugo u tropkoj sparini zaspali.
Sat je ujutro napravio veliku grešku. Zazvonio je. Delove smo skupljali naredna tri dana.
Zaspala mi je i pod tušem. Morao sam hladnom.
„Zlobniče, mogao si me nežno probuditi. Koje su skorene flekice po meni.“
„Krivac sam“, rekoh.
Spremamo se.
„Je li mi ovako dobro“, reče položivši ruke na bokove.
„Odlično“, odobrih oborivši glavu da u trećem pokušaju obučem čarapu.
„Ma nisi konju ni pogledao“, reče odjurivši u kupatilo.
Kucam na vrata.
„Sta je bre!“, prodera se.
„Otvori, molim te.“
„Reci....“, dovršavala je šminku.
„Koda će me prosrat“, jedva izgovorih.
„Ne možeš čekat do tamo.“
„Nina, guzica ne pita.“
„Ajde seri!“
Izađe zatvorivši vrata, dok se ja počeh rastavljat sa dušom.
Nakon dve minute.
„Ej, kako ide.
„Daj Nina mani me se.“
„U opisu piše da je jutarnja stolica česta nuspojava i opisana je kao pozitivna, zamisli, ne znam mogla bih se i ja naterati.“
„Samo izvoli.“
Maksimalno ošamućeni i usporeni nastavljamo se spremati.
Nedostatak brzine i koncentacije budi histeriju.
„Nećemo stići“, zavapi devojče.
Oboje smo uvodničari na jednoj debati. Svako u svojoj grupi.
Sećam se.
„Ma ništa, malo vas više uzbudi, njoj podražaj, osetljivost, tebi stalnost erekcije, odloži pristojno ejakulaciju. Sat...dva seksa i spavate ko zaklani. Ujutro čili i veseli.“
Joj Saša kad te dohvatim.
„Čekaj Nina te cepelice nisu iste boje.“
„Ma vidi stvarno“, reče i zarovi se tražeći druge parove.
Kada se napokon dotera pogleda mene.
„Ta ti se kravate baš ne uklapa.“
„Ma jebeš kravatu.“
Izađoh prvi da pozovem lift. Nina zaključava stan.
„E pa ne mogu, kad ga stigoste pokvariti Sunce vam.....“
„Ćuti bre probudićeš celi blok“, smiruje ma devojče.
Nju ne treba, ona već čeka na vratima.
„Šta vam je, što je tako nervozan“, Sanja je stojala naslonjena na vrata.
„Žurimo, imamo debatu, a kasnimo i to prilično“, reče Nina i poljubi komšinicu.
Nervozan a?
„Pa debatu, a šta ste radili do ranih jutarnjih sati“, ljupko se smeši.
„Kasnije ću ti sve objasniti“, reče Nina i krenu prema meni.
„Nema kasnije, sad“, mene ovo još uvek drma.
„Naime, u stručnoj terminologiji postoji toliko izraza kojima se može opisati ovo što smo radili, naravno uz prisustvo tog večnog tabua kojim smo obavijeni reklo bi se da smo radili ovo ili pak ono, u najboljem slučaju to, uz manje ili više postajanje rumenila na pomen istog, a ja ću koristiti jednostavan izraz znan svima, koji se može rastaviti u tri sloga i jednostavno reći JE-BA-NJE!!!“
„Do ranih jutarnjih sati mi smo se JE BA....“, Nina mi začepi usta rukom.
Sanja se smešila.
„Stići ćete na večeru, ja ću spremiti.“
„Naravno“, osmehnu se Nina.
Ja onako, malo posramljen priđoh i poljubih tu divnu ženu.
„Ajde, sad se smiri i požuri. Ako budeš takav pobićeš sve na toj debati.“
„Pa to i ne bi bilo tako loše“, namignuo sam joj.
Silazimo niz stepenice.
„Pazi ovdje ljubavi neko je nešto prosuo.“
„Nina, ovo je neko od dečurlije ispraznio želudac. Smrdi ko sam đavo. Što znači jedno, lift od sinoć ne radi.“
„Dosta bre s tim i zakopčaj šlic.“
„Nisam valjda zabor...“
„Jesi, dobro da sam primetila.“

Mrak je, ne neki određeni, stalan je. Tišina u kojoj plešu skupa đavoli i anđeli. Ne pevaju. Samo plešu...i plešu. Golo muško telo u ćošku naslonjeno na zid ih bezizražajno gleda. Ostalo je i bez onog svoga ja. Prvog lica jednine. Smešak.
„Kopilad, uvek sam znao da ste u sprezi“, procedi.
Tišina, ne obaziru se na njega. Samo plešu. U toj tami sjaji ona pogan na stolu koju je Nina ostavila. Isijava hladnoću. Ne može ovako, nešto se mora učiniti, u najboljem slučaju nema smisla živeti. Telo se promeškolji i ponovo se izgubi.

„Nina....., nemoj me nikada ostaviti“, iznenadio sam samog sebe.
„Šta ti je odjednom?“
„Ništa, samo... bojim se da će ovo ludilo koje živimo jednog dana prestati, a ako se to desi onda više ništa neće imati smisla“, gledao sam Ninu u oči.
Privukla je moju glavurdu na svoje grudi.
„Pre bih ostavila samu sebe“, prošaputala je u moju kosu.

Bljesak. Treći, mada nije mi za poverovati.

„Joj kako sam ih poželela“, reče Nina dok smo tumbali seoskim putem.
„Tek oni nas“, odgovorih dižući pogled je*e nazirala kuća mog dede.
„Znam“, odgovori ona.
Ulazimo u dvorište, na ulazu srećemo jednu ženu kako uzrujano odlazi.
„Ljubavi moje dve najdraže“, dernja se baba i ustaje od stola ispod grožđa
Naravno, izljubila je svaki deo mog i Nininog lica.
„Baba koje ova žene što ode?“, radoznalo ću ja.
Baba je jako gostoprimljiva pa se pitam otkud ona uzrujanost.
„Ma ne znam sine neka suhopička meni našla prodavat maglu.“
Dovoljno da se Nina već valja po travi od smeha.
Ja svoju babu odlično poznajem. Ali svejedno. Umirem.
„Gde je deda?“, upita Nina.
„U bašti bere voće za vas i povrće za paprikaš.“
Nina otrča.
Ja gledam svoju babu. Prvo unuče. Baba javno pred celim svetom u prime time izjavi da sam joj ja najdraže stvorenje. Baba je spremna za svog unuka uraditi sve. Sukobiti se sa kćerkom i zetom, pa čak ih i isterati iz kuće, jer diraju njenu svetinju, malog klipana koji si u trećoj godini života usranih pelena do glave igra na sobi. Otišlo na tepih. Pa šta. Velika stvar. Baba je za svoje unuče bila spremna istući pola sveta, ona druga polovica bi samo sačekala koju sekundu. Da, ta polupismena boginja je u pravom smislu othranila ovog klipana koji piše priču. Naravno, prva mi je ukazala na to da ovo u mojim gaćama ne služi samo za pišanje nego i za neke druge, lepše, stvari.
Tako ja i ona pričamo, zavaljeni u stolice kad Nina pod ruku vodi dedu i pune dve korpe voća i povrća. Deda, e to je već posebna priča.
Dud je uvek isti. Posebno mesto u polju zauzima. Unuk 5 on isti. Unuk 25 on i dalje isti samo lepši. Nekad smo se noću ja i ortaci igrali ispod njega. Sad, sad se dvoje maze. Maze!?
Odjekuje polje od sudara tela. Svet polja ne spava dok tektonske ploče podilaze jedna pod drugu. Svakog trenutka osetim nekog stanovnika istog na svojim leđima. Nekima je to samo usputna stanica, te brzo uzleću neokliznuvši se. Neki se dođu malo napiti krvi. Moji i Ninini uzdasi su se stopili sa pesmom cvrčaka, svici su osvetlili celo polje. Sve je tako živo. Sve je tako blizu. *azam! Nina me nežno ljubi dok se ja naslanjam na nju, razmazujući svojim taj beli nekta*a njenog stomaka.
„Ovo je nešto“, promuca zadovoljno.“
„Jest, komarac mi je na guzici.“
„Otresi ga“, nasmeši se.
„Izgleda da se zalepio i tako se nežno hrani.“

Budim se po ko zna koji put. Nina je opet tu. Nikada nije ni otišla. Zvonjava, kucanje sve je to deo sna. Java je glupi osmeh na mom licu i te kapi iz očiju koje odmah po otvaranju istih zauzimaju startnu poziciju. Erekcija i dalje govori da sam živ. Samo što brzo opada, baš kao i moje postojanje. Pokušavam ustati. Neće moći. Telo se već počelo navikavati na taj mrak, smrtnu tišinu, umrtvljenost i nepostojanost. Pogled mi ponovo odlazi za obrisima devojke koju zovem Nina. Obrisi se gube, baš kao i ona sama, ipak pruža ruke ne želi da nestane. Ipak....

San.

Otvaram oči teško. Svestan svega. Nada, volja, ljubav, želja, dobrota, hrabrost i ko zna šta me napuštaju ostavljajući samo repove nečega za šta se mogu uhvatiti ako baš budem morao. Nisam sam. Za stolom sedi Četvrti jahač Apokalipse. Smeši se. Bem joj lepa je, na momente.
„Uspavao si se“, reče i namignu mi.
„Pa i jesam, vidim imala si kad čekati.“
„Ma ja nikog ne silim“, reče i obori pogled ka mom međunožju.
„Meni se i ne žuri posebno“, rekoh promeškoljivši se.
Pogled joj nije baš prijatan, iako su joj oči prelepe.
„Daj priznaj mi zašto me zazivaš stalno.“
„Zazivam!?“, uvredih se.
„Hoćeš, nećeš i tako u nedogled.“
„Idemo li negde?“, upitah.
„O da, samo mi reci ima li nade za nas dvoje.“
Smešim se i ja prvi put, a one rospije ponovo krenuše niz lice.
„ Da ima nade nema je, da nema nade ima je“, rekoh i stresoh se.
Zavalila se od smeha.
„Voliš je svim srcem“, gledala je u moju i Nininu zajedničku sliku na polici.
„Svim“, zaječah baš iz onog *ana kojeg je spomenula.
„Ona tebe?“
„Ostavila me je“, napokon se pomirih.
„Vidiš ja sam tu“, reče i pruži mi ruku.
„Jesi, ali ti nisi ona.“
Povuče ruku i sklopi je s drugom u krilu.
„Hoćeš li barem ustati da ti nešto pokažem“, tiho reče.
„Samo da obučem nešto ne mogu gole guzice šetati s tobom. Opet ovi odozgo su nas oglodali do gole kože. Uskoro nam neće ništa ni ostati osim nagog izgladnelog tela.“
Sručila se na stolicu od smeha.
„S tobom će biti zanimljivo, mada za nas još uvek ima vremena. Ipak ću ti pokazati. Kada budeš spreman, proviri, ja ću biti tu. Uvek ću biti tu za tebe.“
„Polaskan sam“.......

Trznuh se. Mrak je. Svest. Oznojen. Tražim sat na zidu. Trojka. Čekaj bre dan je. Dopuzah do kupatila i prepustih se hladnom tušu.
Nina me ostavila. Znam. Zveram po stanu. Moj je, ali nekako čudan. Neprijatno čudan. Sanjao sam. Čekaj. Brzo sam razmaknuo zavese i ono upliva. Bez tebe moliću. Nisi neophodno. Oblačim neke gaće na guzicu i gledam u telefon na stolu. More propuštenih poziva. Da provirim. Nije rekla kroz šta. Možda vrata. Otvaram ih. Tama. Preplavila je svaki delić mene. Trzam se i dalje, pokušavam pobeći. Ne ide. Ispuštam zvuke nemoći i vapaja.
„Ja sam tu, pogledaj.“
Doista je bila.
„Uplaših se“, promucah.
„Nemaš razloga, ja sam tu. Ako hoćeš vodim te na putovanje. Malo duže jer mi se strašno dopadaš. Samo zakorači i biću tvoja.
Još jednom pogledah u tu crnu rupu bez dna. Ona je dole. Lepa je na momente.

„Uklapamo se. Skitnica i dama.“
Obraz uz obraz.
„Nina jesam li ja čudak?“, iskreno upitah.
„Po svim ovozemaljskim merilima jesi. Sereš bre puno. Bezrazložno.“
„Tako“, podigao sam pogled i glupo se nasmešio.
„Jedan ne može promeniti svet. Posebno ne čudak poput tebe.“
„Mene?“
„Da, ti koji očima pališ i žariš, rečima miluješ i dodiruješ, usnama hladiš i smiruješ.“
„Beskoristan sam“, odhuknuo sam.
„U pravom smislu te reči.“
„Slažemo se.“
„Da, jedino što pokrećeš sve oko sebe. Oko tebe sve peva i pleše. Osim tebe samoga, je*e bojiš spoznati ko si u stvari.
„Nina?“, pratio sam njen pogled u ogledalu.
Uze karmin i velikim slovima ispisa reči ljubavi na ogledalu.
„Vidiš kako se pretapaju u našim odrazima?“
„Naravno“, odgovorih
„I“, nasloni se na mene.
„Uvek postoji i druga strana ogledala. Ona koju nećemo ili ne želimo da vidimo. Ona od koje bezglavo bežimo iako znamo da nemamo kud. Strana koja nas određuje.
„Poljubi me“, reče.
„Šminka?“
„Jebeš šminku.“
Dug i strastan poljubac, možda i najduži otkad smo skupa. Nisam se želeo odvojiti od njenih usana. One su večne.

Ponovno me obuze taj osećaj. Ma hajde.
„Ne moraš.“
„Šta sad“, okrenuh se.
Taj glas.
Gledam u golo žensko telo na mestu s kojeg sam ustao.
Tako je otmena. Zaklonjena oblakom dima, u levoj ruci čvrsto drži cigaretu koja kao da je deo nje i nakon što povuče dim nastavi:
„Samo kažem, ne moraš hrliti nečemu što te već na kraju puta čeka. Ona će uvek biti tu. Neizbežna je. Je li pametno težiti nečemu takvom?“
Ko je pa sad ovo.
„Ko si...,
Nisam imao snage nastaviti. Taj položaj njenog tela. Držanje. Profinjenost. Sklad pokreta. Iako ih upotpunjuje cigareta. Grudi zaklonjenje dimom kao i međunožje. Njeno telo je tako privlačno. Kolena je nežno savila, stopala opustila i naslonjena na zid me promatrala. Tako je jednostavno.
„....snaga golog tela.“
Načinih korak prema njoj. Pogledah plamenom okupanu njenu kosu. Zreo feniks koji me budi. Još jedan korak. Sad me već dočeka osmeh. Iskren osmeh žene, majke....devojke. Podigla je obrvu.
Uzvratih smeškom.
„Ostani“, reče mi i nestade.
„Hoću, obećavam“, odgovorih i sobu preplavi osećaj prisustva.
„Znam“, čuh jeku.
Okrenuh se da zatvorim vrata i u čudu pogledah ni manje ni više nego stope osnovnih koraka argentinskog strastvenog plesa. Sad se polako nazire otirač, srećom čist. Ne bi se baš isto moglo reći za stubište, a da, tu su i standardni grafiti. Čekaj jedan je nov ispisan bojama krvi.
„Sloboda do groba.“

Otvaram vrata. Učinilo mi se da sam čuo kucanje.
Razgledam.
„Zdravo komšija!“
„O zdravo Sunčice, s predavanja je li.“
„Da, jedva dođoh kući, vani je tako sparno.“
„Lepo ti stoji ta haljina.“
„Hvala, bakinih ruku delo.“
Sunčica se stidljivo na stepeništu okrenu u mestu i pokloni mi svu ča*vojih oblina.
„A ti, nešto si mi bled.“
„Samo nenaspavan.“
„Htela sam te zamoliti nešto, ali eto neviđoh te ovih dana“, reče i spusti se jedan stepenac.
„Tu sam, samo za tebe. Pitaj.“
„Znaš, pomogao si mi jednom oko strukture i kompozicije seminarskog rada. Možeš li opet?“
„Sećam se, bila si mi jako zahvalna.“
Sunčica pocrveni i sleti još jednu stepenicu.
„Ćuti, budalo čuti će neko.“
Grohotom se nasmejah.
„Pomoći ću ti naravno, ako hoćeš odmah.“
„Stvarno imaš vremena?“
„Danas na pretek, ali za tebe bih ga i onako pronašao.“
Obori glavu i nasmeši se.
„Dobro onda za jedan sat“, reče i brzo krenu uz stepenice.
„Kod mene ili kod tebe!“, doviknuh joj.
„Svejedno“, reče zastavši neokrenuvši se.
„Onda kod tebe, ekipa mi bila sinoć, pa mi je stan u malom neredu.“
Nasmeja se i nastavi.
„U neredu, koda je natronka pala“, javi se već znano govno.
Ne seri.
Oborih pogled
„Ej Suno, imaš tako dobro guzu!“, nastavih.
Stade i okrenu se, opusti ramena naslonivši se na stubište.
„Ćuti, molim te. Ako i moraš onda tiše.“
„Dobro zaboravi.“
„Šta, da zaboravim kompliment“, reče i lažno se naduri.
„Nisam tako mislio.Imaš li piva? Ako nemaš po*i ću ja.“
Zagrizla je donju usnu.
„Imam srećo uvek, ali znaš rad je obiman i sadržajan, pa ponesi i ti svoje... pivo.“
Naslonih se na štok vrata.
„Za kasnije.“
Kimnula je glavom.
„Idem sad, za sat vremena....pokucaj“, reče i nestade je.

„Mrzim te“, javi se on ponovo.
Znam.
Pitam se zašto. Komšinica...Sunčica...rad...seminarski...kompozicija...obiman...struktura...sadržajan.
Jednostavno je. Nego, suđe ili usisivač.
„Kupatilo“, reče samouvereno.
Otvorih vrata.
Upadaj al na vlastitu odgovornost.

THE END



  • Nema komentara