Isidor

Svega ima na divljem Balkanu. A ja sam taj koji vidi baš ono što ne treba. Odmaknem razum i tražim zabranjeno, zajebano, zapušteno, zarazno. Odavno sam naučio da sreća nije na mojoj strani (iz džaka punog kurčeva ja bih izvukao veštačku pičku) pa sam koristio pamet, razvijao njuh, unapređivao tehnike, oštrio zubiće.

Kad naoštrim, pustim stazu da me sama odvede u opasnost. Zbog toga i pišem, mogao bih do sutra, ali što kaže moja dobra drugarica, ‘Je li, a ko će da čita sve te tvoje pederske priče?!’. Iskrena do bola, volim je.

Nisam imao pojma kuda idemo ni šta radimo, prosečno veče pa šta bude, a krenuo sam u lošoj formi i nekoj depri, recept za dobitak. Srele nas pozvao da prvi put banemo kod njega, pred samu ponoć, dojurio sam sa Žaretom i Kriksom.

Luksuzni stan, sve miriše, a meni u nozdrvama miris benzina i neke krdže od duvana koji Kriks uzima na ulici zajedno s jeftinim grickalicama iako mu njegovi drže pola Beograda.

U polumraku na kaučima prekrivenim belim satenom kikoću se ispružene polugole ženske na izvolte, čudni duguljasti prigušeni fenjeri duž zidova trepere kao za praznike, razne kreature se klate u šljaštećim kostimima kao da ozbiljno nešto slave ili je takva ludnica ovde normalna. Kud god pogledaš nešto skrenuto ili nedozvoljeno, još samo da nađem nešto zanimljivo.

Srele nam je mahnuo i odmah se izgubio u masi. Kriks nagovara Žareta da nešto sniffaju, usput ždere neki smdljivi čips iz auta. Ne pitam šta mu nudi jer sam lud i bez njihovih šmrkalica. Tek kad je stao pored mene vidim da je obukao škotsku suknju koju nisam skontao u autu i zaključujem da je rešio da isprati tematsko veče, a njegove smešno mišićave noge tek sada privlače pažnju.

Odlučujem da pijem i bez veze đuskam. Kad krenem, pijem za čitavu godinu kao da nema sutra, ne treba mi nikakav dodatak. Za nekih sat vremena prostorija mi se ljulja, u mraku nazirem Kriksa bez majice kako se savija ka nekoj klinki sa ispeglanom crnom kosom kao da će je lizati, a Žare mi uporno objašnjava kako čeka da išiba nekog lika jer mu je oteo ribu za koju znam da ga već dugo zavlači.

Na trenutke poželim san i toplo uzglavlje. Ljulja se i Žare i plafon iznad nas i ne znam šta u tom stanju namerava ali pratim neki hip-hop u glavi, nevidljivi metronom mi balansira korak.

Devojka u prolazu mi je ižvalavila vrat kao da mi je prolila kantu vode sa ramena. Prošla je a ja je i dalje vidim. Malo mi se muti ali nastavljam, Žare gleda na sat ali vreme za mene bledi. Srele je protutnjao poput promaje ostavivši nam flašu džina sa rečima kako to treba hitno da se potroši.

Ona žvalava sada šmeka Žareta, ali je kuliramo. Lelujam poluoduzeto s flašom u ruci a Žare kiselo proučava kako mi dobro stoji. Teturam se, hvatam za zidove, povučem slučajno jedan fenjer i prestravim se, posle trećeg gutljaja prepuštam mu flašu. Nagnuo je tako žestoko da mi je od samog pogleda krenula mučnina.

Odlazim do druge prostorije da pronađem ravnotežu, sudaram se sa četvoricom nabildovanih kao da su krenuli u rat, skontao sam samo da jedan ima odelo astronauta, malo su me odbacili preko nekog nameštaja ali glava je uspravna. Što kaže narodnjak, alkohola poplava a ja sam još na nogama, idemo. Žare je nešto viknuo, ali sam čuo samo eho poslednjih reči ‘zovi me zovi me zovi me’.

Učinilo mi se da je Kriks proleteo s onom klinkom koju je odvojio u neku treću sobu. Sada mi je zaličila na Tamaru, ne želim da je vidim, instinktivno sklanjam pogled, dvaput sam bio s njenim dečkom. Kontam kako više ne razlikujem san od jave. Trebalo je da se smirim na vreme.

Kad sam zakoračio u manju sobu, kroz dim sam jedva video likove nasukane po krevetima koji su zauzimali skoro ceo prostor. Na čemu su tek ovi pitam se, neki spavaju a tek poneki prodrma nogom ili podigne ruku i klati je u vazduhu, oko njih po uglovima prazne kutije cigareta, gomila limenki i stalak za nargile.

Odjednom mi pocepa uho zvuk zakopčavanja rajsfešlusa kao da mi ga je neko provukao kroz mozak. Okrenem se u strahu, a stvarno ga zakopčava jedini lik koji stoji, kao da je upravo pišao ili svršio.

Poluotvorene oči mu se ne pomeraju s mojih, a usne se šire u osmeh tako da mu gornja usna skroz nestaje iznad zuba. Obučen je u crno, identično kao ja, pa ipak skroz drugačiji od mene, nakrivljen kačket mu je na glavi a svoj sam negde izgubio još na ulazu.

Vidim da iza leđa drži ogroman mač u crnim koricama od kože i shvatam da je i ovaj neki ratnik. Naslanja ga na zid i promatra me prodornim, ludačkim pogledom.

Nešto u toj širini i sjaju čeljusti me je raspomamilo. Nešto je u meni pretrnulo pa utrnulo. Pomišljam da li sam ikad takav osmeh video. Ne znam da li je perverzniji ili lepši. Izgubljen sam u pogledu, a odjednom na korak od njega kao da me je neka sila povukla. Siguran sam da me nije dotakao. Ali se nekako nadam da hoće. I dete je i starac, tek rođen, upravo povampiren. Izmamljuje jezu i krajnju nežnost.

Iznenada osetim ruke oko struka. Snažne kao da će me takav dodir ozbiljno povrediti. Ne mogu da mu procenim poreklo ni godine. Gubim se u tom zverinjem sjaju. Zatvaram oči, a nešto počinje da mi usisava usne, kao da naliva hladno mleko, zašećereno, upijam sve a on me sisa u sebe, hladne dlanove sada lepi za moje vruće obraze.

Žvalavi me sasvim nepoznat lik, na tren ga pogledam a on žmuri, davi se u tim poljupcima a kao da će i mene ugušiti. Daha nemam i ne znam ni kako dišem, pomišljam na onaj mač dok me uzdiže na sebe, navlači, grli kao da ima bar deset ruku, obmotali smo se jedan oko drugog. Ako sam sve istripovao, nikad se neću skidati sa ove droge.

Gubim vid i njuh, ostaje mi ukus, njegov jezik mi je negde u grlu, slatko mi postaje gorko, a slankasto kisi. Grlim ga, mazim mu ravnu kosu do ramena, liči mi na srnu, lice mu se izdužuje, oči sve tamnije kao da će me progutati, odmičem se. Na tren mi je zavukao ruke u prednje džepove sve do jaja, bezobrazno ih promesio i odgurnuo me.

Pao sam na lika koji se taman pridigao, oborivši rukom sa police dve flaše koje su se odmah razbile. Pogledao sam zgroženo u obojicu, a ovaj moj se opet raskezio da mu se usna popela. U ruci je držao čašu za koktel ispunjenu penušavim plavetnilom koje se preliva do tamno-crvenog, žubori i peni kao da će eksplodirati.

Žmirkao sam da bolje vidim, ali mi se čulo vida opet pogoršalo, a miris vratio još intenzivniji. Ovaj pridignuti je nagnuo flašu na kojoj mi se sličica breskve vrtela u krug.

„Gde sam to ja... Ovo je ludo... Idem... Moram do Žareta“, ispričao sam im iako sam ubeđen da ga ne poznaju.

„Ako stvarno tako želiš“, čuo sam glas za sobom, siguran da sam i to utripovao.

Iz hodnika sam video Kriksa kako na krevetu sobe preko puta naizmenično guzi dve plavuše. Dok je u jednoj, drugu drži za dugi rep kose i mlati kao da upravlja konjima, a ona treća tamnokosa je nekud nestala. Prošla me je neobična jeza, a među nogama malo prokislo. Jedna plavuša se okrenula i kada sam video da umesto dve sise ima četiri, bilo mi je svega dosta.

Vraćam se Žaretu a žvalava mu šara dugim noktom po butinama i prosipa neku priču kako je zgodan. Već mi se ozbiljno pegla, pomišljam da će je za sekund pojebati, kad me odjednom vikne i odgurne je u stranu.

“Bas, nema ga još. Ja sam gotov, ako ga vidiš zovi me!”

“Koga jebote?!”, iskrivili smo se, urlamo jedan drugom u oko umesto uveta.

“Ma tog malog. Izgleda mi je tucao Bilju. Kunem se!”, hvata me za kapuljaču i vuče sebi.

“Koju… Ma daj, ko nije tucao Bilj- Uh izvini jebote!! Smiri se, ne znam lika, ni kako izgleda”, grlim ga u bunilu, izdaju me reči a ide mi na živac s tom pričom.

“Ma izgleda ko pederčić, a kažu da ima paliju… Na to je pala valjda. Brate ti znaš koliko je volim-”

“Pijan si! I ne znam šta ste još ti i Kriks uzimali… Stežeš me jebote! Jebala te Bilja i taj…”, pokušam da ga se rešim a on me tek pritegne i zaseva očima.

“Isidor! Tako se jebeno zove. Ko se danas tako zove jebote?! Ako se pojavi skinuću mu glavu ja ti kažem…”, oči su mu se demonski zacrvenele kao da sam odjednom u sred horor filma.

Konačno me ispušta iz ruku i više ga ne vidim, okrećem se oko sebe, a umesto muzike čujem srce kako otkucava tih šest slova jedno po jedno. I-S-I-D-O-R. Oplešće onaj mač po mom ortaku izgleda.

Žare me povuče za nogu i odjednom se spuštam polako kao na usporenom snimku. Proveravam da li je dobro, a on kao da nije završio na podu nastavlja priču vadeći telefon.

“Sve preko Kriksa znam brate! Slao joj je neke poruke, vidi, neke simbole pičke materine. Bilja je sama to počela, i valjda od mene nije smela, memorisala ga kao Isidoru, zamisli, kao drugaricu… I slala mu neke kissove a kad je trebalo da se nađu sve isto kroz te simbole- objasnio mi Kriks da kad joj pošalje jednu crnu kocku ona će mu pušiti, a tri takve kocke da će…”

“Da će on njoj?!”

“Ajd ne jebi me i ti sad..”

“Da će je tucati, kapiram.”

“Pa, da… A ja ništa kontao nisam šta joj drugarica šalje, koji sam moron… Još sam čuo preko telefona da joj nešto krešti u stanu a ona mi kaže- Isidora joj poklonila neku egzotičnu pticu!”

“Ma kažem ti mani ih… Nego, odakle Kriks poznaje tu simboliku?!”

Ugasio mu se glas, ponovo samo eho, otvorio sam širom oči opet kao da okom slušam, ali ne čujem ništa. Vidim mu facu, grimase, i pitam se šta mi je.

“…i onda je i u naš džin ubacio par komada, Kriks čoveče, budaletina!”, pokosilo me jasno. Lepo nas je udesio.

Znači nije samo alkohol. Fenjeri svetle sve jače i kad zažmurim, seku mozak u čestice. A moram ga naći. Ne da bi mu ovaj skinuo glavu, nego da mi nastavimo. Isidor i ja. A kako ću. Ovaj je lud, ubiće me. Kriks još luđi, a ja glavna budala. Razmišljam kako da mu opet dovučem onu žvalavu, a noge su mi dva kamena stuba.

Pomera mi se samo gornji deo tela kao da je naknadno nasađen na stomak. Ruke ne osećam. Dve ribe me čudno gledaju, jedna se smeška, pokušavam da uzvratim kad otvara usta, a zubi joj potpuno crni, i kreće napolje crna tečnost. Naglo zažmurim, stisnem oči da nestane.

Sa mnom su našli da se igraju. Ja vidim demone bez opijata. Nazirem im senke repova. Osećam čvrstinu roga pre nego što im izbije. A samo jedan od njih me je zasenio. Imaću ga pa makar mileo na trepavicama.

“I to nije sve. Zna Srle tu ekipu, a taj ludak im je predvodnik!”, ponovo čujem Žareta. “Niko ne zna ko je zapravo, Kriks zna priču da su varali ljude, dilovali razna sranja, preprodavali te skupe ptice od par soma eura, opelješili nekog popa kod koga je ovaj pobegao da se skloni kad su slali policiju, a mislim da se i prodavao, mislim, znaš na šta mislim…”

“Šta, jebali su ga?!”

“Tako sam čuo, da je profi jebiga. Takvi za pare ne prezaju ni od čega! A moja Bilja veruje da je Bog! Jeste kurac, nisu tu čista posla, kažu da koristi neku magiju, vradžbine neke bre, omađiao ju je..”

“A brate šta mi sve napriča…”, zurio sam u njega zamišljajući razne slike a one mi se odmotavale ubrzano kao na traci.

Spustio je glavu ka podu išaranom svetlošću fenjera, kada sam primetio ogromnog pauka nalik tarantuli na njegovim leđima i razvalio ga iz sve snage. Žare je kriknuo i odbacio me sa sebe.

“Imao si.. imao si na leđima…!”, mucao sam.

“Koji je tebi kurac?! Pa ti nisi pio samo onaj džin jebote!!”, pogledao me sablažnjeno i odvukao se u nepoznatom pravcu, a ja sam ostao da škiljim dok mi se u vidiku smanjuje i pratim da li će se pauk pojaviti za njim.

Prenuo me je trzaj u džepu. Ko mi sada šalje poruku?! Verovatno ludi Kriks iz neke sobe zove da se pridružim. Nepoznat broj sastavljen od niza devetki. Otvaram, a celo polje poruke ispunjavaju četiri ogromne crne kocke. Žare je pomenuo da je Bilja dobila tri. Od Isidora?! Vibrira opet. ‘Druga soba levo’, pisalo je.

Krenuo sam. Ne znam ni kome ni gde. Korak iz zemlje zombija, pretežak. Hodam u pravcu odakle sam već došao. Pogledam u Kriksovu sobu, a pod njegovom žutom suknjicom nečija glava. Sada nisu dve ženske nego tri lika. Jedan se okreće, vadi njegov kurac iz usta da me pogleda, ne gledam u njega već u kurac koji prati njegova usta i rasteže se nenormalnom dužinom kao crevo, širim oči koje će mi ispasti.

Drugi lik se nasmeje a treći odmah zgrabi Kriksovo crevo i ubaci ga tako izduženog u grlo kao da u njemu nema prepreke do želuca. Prođe mi kroz glavu da sam baš oboleo, a onaj prvi se otima za kurac, liže ovog do sebe da ga izvadi i ubaci u njega, crevo ispada i pulsira dok visi na njihovim jezicima.

“Vidi što sam našao kurcoždere, nikad im dosta mog mesa!”, zaurla Kriks, blago ih kurcem udara po glavicama a on im se ispruža preko glave do ramena dok trepću umuljani u ekstazi i hvataju ga jezikom. Odlazim.

Čekao me je moj ratnik, naslonjen na mač, kružeći dlanom po dršci nestrpljivo, smešeći se opet isto kao sam vrag. Neodoljiv. Osećam da će mi uraditi šta god hoće i da će to biti sve što želim.

Sipa mi ono svoje penušavo plavo piće pa otpije iz moje čaše. I cigareta mu je plava, svestan sam da mi se mešaju boje. Kroz sive oči mu struje niti od čiste vatre. Predvodnik? Zavodnik? Prevarant? Rogati Pan? Četiri u jedan i još sedam. Njegov sam.

Ponovo me pomerio sebi. Upravlja mojim telom. Opet me zažvali, sada toplije usisava, niko me nije ljubio ovako. Možda par sekundi, a kao da je došao kraj vremena. Večnost.

Presekao nas je Kriks koji je proleteo kroz sobu brzinom svetlosti, a pod žutom suknjicom mu odskaču krupna jaja. Zagledao sam u neverici tražeći ono crevo. Namignuo je Isidoru, a ovaj mi dlanom prešao preko očiju kao da mi skida paučinu. Kriks je nestao.

Ratnik me je navukao na sebe oduzevši mi pravo na pobunu. Približio se manjem stolu, odložio je oružje i presavio me da mu sednem u krilo. Samo sam mu se prepustio. Ulio se u njegove ruke kao jebena damsel in distress. Plače mi se i vrišti od želje. A on me uzima kao da se otimam, svakim pokretom mi pokazuje šta da očekujem.

Pokidao je sve sa mene bez da sam osetio kidanje. Odeća u fronclama mi je ležala pod njegovim nogama. Okrenuo me uspinjući se na mene kao da sve radimo po nekom dogovoru. Odakle zna, kako? Ništa mi nije jasno. A njegov mač, njegov rog, njegova palija nikad jasnija. Čuo sam samo onaj brzi zvuk kad ga je izvukao. Ne vidim ga. Vidim pred nama ogledalo.

Gledam u svoju kitu kako raste od njegovog pogleda. Njegova se na mojoj trtici već sprema da kida, osećam da je teška i vlažna. Razapinje me preko stolića, širim noge i nameštam mu se kao po naredbi, raskrečen sam ko da čekam da me voz raznese. Ispljunuo je valjda litar u šaku kao da je svu pljuvačku čuvao za moj čmar.

Ubacio mi ga je bez bola, ne osećam da mi je bolno ni ono što boli u normalnim okolnostima. Ipak mislim da je ogroman, ne mogu da se pomerim a i on se u meni jedva pomera. A onda se naglo protegne do kraja. Zatrese mi se utroba, uspravio me je, gura. Tu je, nabio mi ga. Srce mi lupa, čujem ga. Osećam svaku kap brzog znoja. Od tog napora. Od uživanja.

Počinje da me jaše, da me podlo tuca odozgo a ukočen sam bez šanse da mrdnem. Mogu samo nagore, da mu se još bolje otvorim. Tvrda jaja mu pljeskaju o moje noge kao ljuti šamari. Gledam sebe dok me ovako jebe i onaj njegov demonski kez. Izluđuje me, sisa mi uvo, grize, liže me. Ušao bi ceo u mene da može.

Nozdrve mi leže na njegovom bicepsu dok ga ujedam u transu, koža mu miriše na tamjan, perje i breskve. Erogeno žarište mi prelazi u nos, pa se širi ramenima, silazi u stomak, pruža se niz noge, zapaljuje mi kurac, uzimam ga u šaku ali ga nema, kao da mi sopstveni kurac izmiče i krivim za to odskakivanje dok me kara svom silinom koja leži u čoveku. Ili u zveri.

“Mmmm… I šta stvarno želiš? Reci mi…”, šapuće mi baršunastim glasom, topi se i topi me.

“To… baš to… Te-ebe”, zamuckujem dok me širi u talasima.

“Kako? Pričaj mi kako me to želiš!”, cimnuo mi je grivu sebi da me je prvi put zabolelo kao da mi je vrat pukao.

“Baš tako, opako… Da me raščerečiš ta-ako..”, pokušavam da poskočim na toj kurčini i pokažem mu delom umesto rečima.

“Pričaj… Volim kad pričaju.. Volim da slušam i da ti radim baš to što hoćeš”, cvileo je, na tren zaglavljen pa odkočen, šibao iznutra, umakao prevelik kurac u mene bez problema, ako ovo preživim dosta mi je do naredne godine, dugo nisam bio jeban, a ovako baš nikada.

“Hoću… da me oplodiš, razvališ… tom kurčinom, od čmara do grla! Odlično to radiš”, skakao sam, oslobodio sam se, na momente nasrćem jače nego on na mene. “Hoću da ništa od mene ne ostane kad me izjebeš, ratniče, ubij me, onesvesti me od tog kurca!”, vikao sam, smejao se svojim rečima koje čujem pojačane kao na razglasu, čujem njegovo dahtanje u decibelima, napinjanje, bol i uživanje dok mu i telom i glasom odobravam sve jače prodore.

Ne gleda me više, glava mu je na mojim leđima, posvetio se kompletnoj razradi mog dupeta koje na njemu vrcka, poskakuje, meri kurčinu, uvlači je i izbacuje kao malenu igračku. Opet ću samo u dupe da primam, devojke oprostite ali božanstveno je. Zvučim okrutno, a okrutno me i ovaj taslači, žonglira mi iznutrice tako da sve u meni pleše, cepa se i sastavlja u ludilu. Isidor nema milosti.

Skrećem pogled na krutu kitu dok mi klizi iz šake pod njegovim završnim grubim trzajima. Stvarno ću se onesvestiti. Vidim flašu džina, osmeh, crnu tečnost. Pa žvalavu kako davi Žaretov vrat, a na njemu Bilju. I Biljino lepo dupe kao moje. Možda sam je i ja tucao ali ne mogu da se setim.

“Nešto mi je.. neko stavio u piće” prošapućem sluđeno pa ga pogledam.

“Ma nije… Rekao bih ti ja da jeste, sve ih znam. U svakom me pomalo ima, a svaki sam pomalo ja”, poljubi mi ušnu resu pa gurne vreo jezik do bubne opne. Zaboravljam šta sam mu rekao.

Trese me još neko vreme, ubija me kurcem po obećanju. Po nekoj kazni, izbija mi vazduh, bubrege, uspomene. Osećam samo njega. Samo kurčinu. Otkidanje gigantskim valjkom koji me preoblikuje.

Zaustavlja se. Pa pušta da dugo kaplje unutar mene. Odbaci se, izdigne, pa spusti. Znoj me je prekrio i njegovi mirisi. Gubim razum i ne želim da ga pronađem. Upijam sve što u mene izbacuje. Grli me i stiska na sebe da me nafiluje. Ispunjava me vrelina kao nikad ranije. Tutnji mi kroz sve kanale. Tvrda vlažnost. Vlažna tvrdoća. Zapušen sam, navodnjen, oplođen, izluđen.

Nestajem, rastapanje, euforija. Sinestezija. Kožom gledam, ušima mirišem, očima milujem čvrstinu njegovog oblika.

Padam opet usporeno, drži me nešto što više nisu njegove ruke. Vijam svoj kurac u vazduhu, svršavam negde u drugoj dimenziji, nisam ga ni uhvatio. Vazduh me sam ljulja, letim, nema me.

U glavi mačevi, astronauti, suknjice, testisi, fenjeri. Sve šljašti. Pomračenje. Kraj. Crna krv. Crveni mrak. Božanska blasfemija. Njegova hladna koža i vrelina. Đavolja rabota. Anđeo i demon. Isidor.

Prestalo je kao san. Virim kroz kapke, kao da još spavam. Ali nos je i dalje budan, osećam sav smrad otpadaka i pražnjenja.

Sa prvim korakom mi pod stopalima zašuška prazna kesa Kriksovog čipsa. Ne znam gde su on i Žare, jesmo li uopšte zajedno i došli. Moje iskidane odeće nigde nema.

“Al’ si sjeban čoveče…”, neko mi dovikne, ali kad se okrenem nigde nikoga.

Iznemoglo se bližim prozoru. Beli dan je naglo razdevičio postiđenu užeglost grešnog gnezda. Na ulici vidim da lik u mom duksu zalazi iza ugla, lice mu pod kapuljačom, hoda mojim stopama. Čujem kreštanje ptice koje mi popara sećanje.

Primećujem da u sobi uopšte nema ogledala. Na njegovom mestu stoji visoki poluotvoren ormar.

Od Isidora ni traga ni sene. Ni roga ni repa. Ne voli ga jutro. Ispario je.