Put do vinareve kuće (odlomak)
Vreme je proletelo u razmišljanju i kucanju poruka kada sam se odjednom našao na finalnom odredištu. Poslednja stanica, Mollin. Izašao sam iz autobusa, ne znajući gde se nalazim. Upitao sam odmah čoveka pored sebe, koji se žurno iz autobusa uputio svome domu, za adresu koju sam tražio.
„Morate zaobići centar... Odavde levo, i levo pored centra, pa malo udesno, i videćete kafe na uglu, kafe Flora. To je početak ulice koju tražite, nadam se da ćete se snaći sa brojem kuće“, uredno mi je objasnio ljubazni stranac i već odmakao kada sam poželeo da ga izljubim od radosti.
Jul, jesi li se napio?
*
Ne, kada sam stigao, prošla me je želja za pićem. Šta radiš?
*
Vratio si se kući? Išao sam da se istuširam.
*
To si mogao i kod mene, bilo bi lepše u dvoje... Gledam u punu čašu i razmišljam o nepravdama života.
*
Zamišljam taj kafe nalik na naš Cinober... Liči li?
*
Ne liči ni malo, ovo je mnogo manje, ali je sasvim mirno i niko nikoga ne gnjavi.
*
Kako se zove? Želim da te potpuno zamislim.
*
Kafe? Flora. Nema mnogo šta da zamišljaš, sedim za šankom, bez nigde ikoga, mislim da je i konobar zaspao u kuhinji.
**
Basi, spavaš li?
*
Ne, ne, tu sam.
*
Šta radiš toliko? Kažeš da sam ti potreban, a onda nestaneš na pola sata.
*
Izvini. Pripremao sam jedno iznenađenje za tebe.
*
U tri noću? Baš se radujem. Neka gola slika možda?
*
Nije, Jul. To ću ti poslati kasnije ako želiš.
*
Šta je onda u pitanju? Pošalji da vidim.
*
Ne znam koliko si spreman na ovakav noćno-jutarnji šok...
*
Opet strahovi! Spreman sam, ubij me, samo ne okolišaj više.
*
Dobro. Za nekih deset minuta najviše.
*
Nemoj da bude petnaest, zaspaću za šankom.
*
Požuriću.
Konačno sam pred sobom ugledao kafe Flora. Malo je falilo da skrenem u paralelnu ulicu, spotičući se o zaleđene pregibe na putu i kucajući poruke u skoro potpunom mraku. Približavao sam se, koracima koji su se jedan po jedan zamrzavali, kao da su me vukli u nazad, a srce mi je lupalo kao u poslednjem trzaju pre nego što se zauvek ugasi. Htelo je da iskoči iz grudi i stigne pre mene. Ako je postojala sila zadužena za kosmičku pravdu, u nastupajućim trenucima je trebalo da me ili nagradi za ovu hrabrost, ili zauvek opomene, da više nikada nikoga ne zavolim.
Istupio sam malo živahnije napred, nazirući kroz poluzamagljen prozor vitku, usamljenu crnu figuru na sredini malog lokala. Nečujno sam rukom protrljao staklo, videvši da je mesto zaista sasvim prazno, a figura mi je bila okrenuta leđima, spuštene glave, sedeći za šankom. Moj Julius. Duša mi je u trenu prepukla na komade koje nisam imao vremena da sakupim i spojim. Dugi, kožni mantil zakrivao je stolicu na kojoj je sedeo, a sa leve strane bila je jedva vidljiva crna čizma, dok se lagano kraj stolice klatila u nestrpljenju. Duž leđa se, sve do stolice, pružao crni rep kose, povezan na četiri mesta svetlijim gumicama. On je u zoru odeven kao filmska zvezda, saseklo me je u tom trenu, kada sam bacio pogled na patike ispod sebe i samom sebi delovao kao otpadnik. Udahnuo sam duboko, kada sam primetio da se njegova desna ruka podigla nad šank i pomislio sam da kreće da mi napiše poruku. Pokušao sam da otvorim vrata najtiše moguće, kada me je izdao čudan zvuk zvonceta iznad vrata, očigledno podešen da signalizira nove dolaske. Izgubio sam pojam o sopstvenom identitetu, kada sam, na sreću, video da Julius pali cigaretu, očigledno naviknut na ovaj zvuk, i da još uvek ne gleda ka meni. Na brzinu sam pročešljao zamršenu kosu prstima.
Hodao sam polako, čekajući da se susretnem sa sudbinom. Verovatno ga nije zanimalo kakva pijanica ulazi da ometa njegov mir u sred noći. Izdahnuo je prvi dim, konačno se okrenuvši. Lice sa fotografije bilo je još bleđe, i još lepše. Zasenilo me je tako da sam u sekundi izgubio moć jasnog vida, kao da haluciniram. Fiksirao je moje oči, prepoznajući ih, otvarajući svoja zelenila širom kao kapije dve rajske bašte, i zaljuljao se blago na stolici, kada sam ubrzao korak. Shvatio sam da nisam u stanju da progovorim ni reč, jer mi je odjednom u suvom grlu sve zastalo a jezik se skamenio. Nisam više jasno video njegovo lice, i, u nameri da uradim jedino za šta mi je ostalo moći, videvši samo upaljen ekran telefona na šanku pored nas, bacio sam se oko njega, zagrlivši ga, da sebi dam vremena da se snađem u svemu što se u meni odvijalo.
Mršave i mišićave, duge ruke obmotale su me na njegove grudi, a moje hladno uvo, naslonjeno na njegovo toplo i meko, lansiralo mi je jezu sa leđa u mozak. Osetio sam kako i on gubi dah, i nisam ga još neko vreme puštao, dok su mi se ruke, jedva odleđene, polako kretale milujućim pokretima po njegovom mantilu. Osetio sam da me je, kako je još uvek sedeo, čvrsto stegnuo obema nogama, obmotavajući jednu oko mene isto kao ruke, istom natprirodnom snagom kao nekada davno u snu, za Novu godinu kod Arčija. Nisam smeo da se pomerim sa njegovog ramena, osećajući nežan miris jabuka u daljini izmešan sa ostacima teškog, zimskog parfema nalik tamjanu. Osetio sam da pomera glavu ka meni, kada mi je rukom razmaknuo kosu i poljubio vrat. Ovo je mesto gde pripadam, govorilo mi je telo u tom trenutku, a njegove usne se zaustavile na mojoj koži, udišući je u svoje pore.
„Drhtiš...“, začuo sam najdraži glas. Odahnuo sam i rešio da se pomerim. Spuštenog pogleda, premestio sam dlanove na njegova ramena, sasvim blizu vrata, gledajući u njegovu usku, crnu majicu pod raskopčanim mantilom, koja me je u trenu uzbudila. Na šanku, u limenoj pepeljari, dogorevala je napuštena, crna cigareta. Dok sam podizao pogled na njegovo lice, zaustavio me je vlažan poljubac u čelo, ponovo jednako dug i predan kao maločas na vratu. Ovo je san, mora biti, još jedan prokleti san, prestravilo me je, ali se nisam probudio, nadajući se da i neću, nikada više. U sledećem trenu, protrljao mi je hladan nos svojim nosićem kao majka svom mladuncu, kada sam zaplakao i kroz suze video osmeh u levom uglu usana.
„Jul...“, uzviknuo sam, shvatajući da zapravo šapućem, padajući nazad u zagrljaj, kada me je stegao još čvršće, koliko god sam mogao da izdržim.
„Moj plačljivko... Moj“, šaputao je i on, ljubeći mi uvo i obraz, dok sam tonuo u ekstazu, zaboravljajući da smo u kafeu.
Odjednom mi je obraze prekrila širina toplih dlanova, dok je privlačio moje lice usnama, da mi osuši suze. Primakao sam se još bliže, osećajući vrelinu njegovog tvrdog međunožja sada već sasvim raširenog na meni. Čvrste usne upijale su kap po kap iz mojih očiju, prelazeći blago preko njih vrhom jezika, kada sam se instinktivno trgnuo, jedva izdržavajući pozivajući magnet da se sasvim spojimo, a on se nasmejao.
„Sviđa mi se iznenađenje...“, klimao je glavom, odmeravajući me sasvim ozaren u odeći koje sam se tek sad zastideo.
„Gde je... konobar?“, upitao sam napokon, jedva nalazeći reč u glavi. Iako je u mojoj glavi vreme sasvim stalo, topla barska atmosfera odavala je utisak da kafe funkcioniše normalnim noćnim tempom, iako je svih desetak stolova bilo prazno, a muzika sa radija svirala samo nama.
„Došao je, baš pre nego što si ušao, rekao mi da ide da spava, da samo zaključam i ostavim ključ tamo gde ga uvek stavim“, objasnio mi je govoreći tečno i trezveno kao da se ništa nije izmenilo i da je pisana reč tek slučajno pretočena u audio i video zapis. Glas mu je sada bio identičan onome u mom sećanju, a njegov izgled, iako malo drugačiji, oborio me je s drhtavih nogu još pri pogledu s leđa. Bledilo lica obojilo se rumenilom poljubaca, kostiju jače istaknutih nego što ih pamtim, a čitava njegova zmijska i savitljiva anatomija dosta je podsećala na onu iz sna, sada kompaktnija, tanja i čvršća. Oči su bile nemirnije, vlažne, oivičene tankim crnim ivicama kao da su bile šminkane, obrve tamnije i gušće, čineći lice užim, a usne, tamne ružice, oštrih kontura a ipak neupadljive, imale su zadivljujuće pravilan oblik kao u najlepše devojčice.
„Tamo gde ga uvek staviš?“, nisam odoleo da ponovim, kada se ponovo nasmejao, pogledavši me žeravicama zelene požude i primakavši me nazad sebi, propinjući blago sredinu svog tela ka mojoj. Zatvorio je oči, protrljavši se na meni, dovodeći me bestidno skoro do samog stepena erupcije.
„Uvek ga stavim na obećano mesto, ali nisam siguran da li je to pravo mesto“, dao mi je dodatno objašnjenje, paleći dve cigarete, dok sam gledao u čudu. Stavio je jednu među moje usne, razdvajajući ih korenom cigarete, sneno prateći njihovo otvaranje. „Jer se nešto neobično desilo...“, poskočio je na stolici, zavrtevši glavicom koju mi je približio. „Jednom su ga ukrali!“ Otvorio je odjednom širom oči, kao da je stigao do ključnog zapleta u filmu koji mi prepričava. Shvatao sam da govori o ključu, ali mi je radnja filma bivala sve manje bitna, dok sam uživao u svakom tonu njegovog zvonkog, mračnog glasa.
„Mislio sam da si ti majstor za ključeve, gde ga ti staviš nema šanse da ga pronađu“, rekao sam, dišući sve stabilnije, govoreći razumljivije, kada je ustao sa stolice, našavši se licem na mom licu, iste visine i u istoj ravni sa mnom, i približivši usne sasvim na moje, ipak ih još ne dodirujući, otkrio istinu, izdignuvši ka mom nosu crnu minđušicu između nozdrva.
„Znaš ti gde ja želim da ga stavim“. Rajske livade u očima zahvatio je požar.
„Jul...“, rekao sam postiđeno, osećajući da su mi se obrazi i čelo zapalili. Tada mi je zgrabio usne svojim zubima, i počeo da ka sebi izvija moju gornju, pa donju usnu, razvlačeći ih i milujući samo zubima, dok nisu zabolele, a onda ih naglo zapečatio svojima, pomerajući ih sada sjedinjene u agoniji ovog neobičnog poljupca dok se nisam oteo. Ipak je ovaj san bio najlepši do sada, pa ako se i ponovo probudim, bar je vredelo.
„Jul, ubijaš me“, zacvileo sam.
„Hajdemo“, krenuo je da zakopčava mantil kada sam ga uhvatio za ruku.
„A da me ponudiš pićem? Putovao sam celu noć...“
„Imam pića kod kuće, hajdemo...“, molio me je, izvijajući glavu ka meni i cupkajući kao nestrpljivo, razmaženo derište. Primakao sam sebi stolicu i čekao da mi donese piće kao jedini konobar u kafiću. Imao sam dovoljno snage i pameti da radim tačno ono što ga je izluđivalo, a ovaj put, u tako dugo očekivanoj realnosti, hteo sam da ga izludim kompletno.
Skinuo je mantil, prebacivši ga na stolicu, i prešao je na drugu stranu šanka. Udaljujući se od mene, odjednom mi je delovao kao neko potpuno nepoznat, slučajno zatečen sa mnom na mestu na kome nikada nismo bili. Tražeći oko sebe, pronašao je belu kecelju, i dok ju je zavezivao oko svog tankog struka, poželeo sam da se mi se erekcija umanji bar toliko da mogu trezveno da nastavim sa igrom. Uozbiljio se, glumeći da se ne poznajemo.
„Dobro veče, gospodine. Šta biste želeli?“, upitao me je zvanično, naslonivši se obema rukama na prostor preda mnom. Zagledao sam se u dve sitne tetovaže iznad nadlanica. Na desnoj je bilo urezano dekorisano gotičko slovo S, a na levoj N.
„Pivo, hladno, molim vas“, odgovorio sam.
„Stiže odmah samo za vas, gospodine“, otvorio mi je uskoro flašu, gurnuvši je ka meni bezobrazno, zatim napućivši usnice.
„A vi ste odavde? Već dugo konobarišete?“, nastavio sam igru.
„Moram. Muž ne radi, pa izdržavam i njega i troje dece“, odgovorio je spremno, na šta smo se obojica krišom nasmejali.
„Hteo sam da vas pitam. da li bih mogao da vas izvedem na piće kada budete slobodni?“, upitao sam smelo, ne znajući ni sam kako je moguće da se ovako lako prebacim u šokantnu novu stvarnost i još je i izokrenem.
„Taman posla! Ja možda delujem kao laka roba, zbog ovakvog radnog mesta“, frknuo je i isprsio se ka meni, stavljajući jednu ruku na bok. „Ali znajte, ja sam čestita žena i ne odlazim na piće sa prvim koji me to pita!“ Zatreptao je okicama i blago mi pripretio kažiprstom, a zatim je uzeo rep u ruke, skidajući jednim pokretom gumice sa njega, spustivši ih nemarno pod šank. „U najboljim sam godinama, i kada bih tražila bolju priliku, ona bi morala biti savršena. Pogledajte ovo telo, pa ja nisam još za bacanje, gospodine!“ Ofarbana, svilena crna kosa do zadnjice rasula se preko njegovih ramena sve do kecelje, dok je rukama prešao preko svojih prsa i struka, prikazujući čime raspolaže.
„U pravu ste. Ali i dalje sam siguran da bih baš ja mogao biti ta savršena prilika...“, namignuo sam molećivo svojoj zavodljivoj konobarici.
„Razmisliću“, ponovo se napućio, uzevši da opere nekoliko isprljanih čaša. Posmatrao sam ga sa osmehom, uživajući u ludilu koje se više nije delilo na moje i njegovo.
„Da vam pomognem?“, upitao sam, provlačeći se iza šanka dok se nećkao.
Stao sam iza njega, naslonivši vrat na njegovo rame i njušeći njegovu grivu. Pomazio sam slovo svog imena na njegovoj desnoj ruci, a drugu pokušao da uvučem pod njegovu usku majicu, kada je ispustio jednu čašu na pod. Staklići su se rasuli pod našim stopalima.
„Pomerite se, sad ću ja“, naredio mi je, kleknuvši da pokupi razbijeno. „To je zbog toga što me dekoncentrišete“, rekao je uvređeno, sagnute glave. Neodoljiva, sjajna kosa pozivala mi je ruku, ali kada sam je dodirnuo, vrisnuo je. Nekoliko staklića useklo se u desni kažiprst i srednji prst.
„Oprostite...“, prošaputao sam saginjući se, a on besno odmahnuo glavom, odbijajući moju pomoć. Liznuo je svoju krv, iščupavši zubima staklo, a onda me pogledao, ostajući na kolenima, ljubeći nežno svoja dva prsta na mestima iskrzane kože, i dok je krv nastavljala da curi, gledajući me pohotno, gurnuo oba prsta u svoje grlo, ližući ih iznutra, zatim ih vadeći, ližući blago spolja, i ponovo ih vraćajući u dubinu. Ovo nisam izdržao i zgrabio sam ga za kosu, praveći rukom novi rep i pribijajući mu glavu uz uzdignut špic, koji je sada zamenio dva prstića, dok je pokušavao da usnama obuhvati moj zatočeni penis, a ja ga u svoj žilavosti trljao uz njegove zube.
Izgubio je strpljenje i otkopčao me. Pogledao sam da li se iko kretao u blizini kafea. Okno je bilo zaleđeno u magli. Držao se jednom rukom za šank, a drugom za moju zadnjicu, kada sam mu rukom pritisnuo glavu ka sebi, a ja čitav za tren upao u njegovu vlažnu mekoću. Sopstvena smelost uzbudila me je koliko i poza u kojoj se on našao, toliko brzo a tako spontano, ili pak planirajući unapred ovakvu scenu do detalja svojim prljavim, inteligentnim umom. Pomislio sam na sličnu epizodu sa Nimelom, ali su me obamrlost i predaja vratile Juliusu, dok me je svojom usnom šupljinom usisavao tako iskusno da nisam izdržao ni sekundu više. Njegove usne kao da su bivale sve šire, u nekom suludom, meni nepoznatom umeću rastezanja, dok sam svojom širinom bespoštedno tonuo kroz njih. Ne puštajući me, istrzao je moj grčeći organ unutar usta brzinom svetlosti, i ispustio ga sa usana sasvim suvog, progutavši precizno poslednju kapljicu. Usnice, ponovo nežne ružice, delovale su netaknuto nevine, sada još više, nakon ovog monstruoznog rastegnuća.
Poskočio je na noge laganim pokretom mačke, unevši mi se u lice. „Ne znam ko je ovde laka roba, gospodine!“ Zgrabio sam ga za guzove i povukao na sebe. Ljubili smo se ponovo dugim poljupcima, kada sam osetio da me noge već jedva drže. Njegove kamene, oštre, vrele usne su me sasvim proždrale, i da se nije odmakao ja bih do jutra ostao zalepljen u poljubac kakav nikada do tada nisam mogao da zamislim. Obukao je mantil, pokazujući okom na moju jaknu na stolici, i zaputili smo se ka izlazu. Osetio sam kako mi se ponovo vraća i vri krv među nogama, znajući da ću uskoro poludeti.
Uhvatio je moju ruku u svoju, i započeli smo šetnju ka njegovoj kući, dok je nežno klatio naše ruke u radosti prve dečije ljubavi. Sve što je činio ili me je oduševljavalo, zasmejavalo ili uzbuđivalo. On će biti moja smrt, nemoguće mu je odoleti- vraćao mi se isti osećaj iz sna.
„Eto sada vidiš, mene ćeš moći svuda da vodiš kao svoju devojku, niko neće posumnjati ko smo zapravo“, zavrteo je zadnjicom uz moju nogu, a njegova duga kosa skoro nas je obojicu pokrila. Nije mi smetala njegova vitkost, naprotiv, a ako je iole telesno podsećao na žensko, to se nije ogledalo u oblinama već u dečačkoj mršavosti, ponekoj crti lica, i više od svega, tim čudnim, gotovo bespolnim, neutralnim a tako snažnim seksualnim nabojem zahvaljujući kom je olako mogao da se pretvori i u jedno i u drugo, a meni su sa njim u potpunosti odgovarala oba. Od ovog trenutka sam znao da, dokle god budem disao, samo jedan dan bez ovog vragolastog stvorenja bi me opustošio do zagušujućeg besmisla i nepostojanja.
Još dugo nisam mogao da poverujem u istinost jave, iznova se pribojavajući buđenja više od svakog užasa koji sam mogao da zamislim. U snu, doduše, nije imao ovakav niz toliko zavodljivih pokreta da sam pomišljao da je u stanju da njima izludi bukvalno svakog prolaznika oba pola. Gledajući ga, dok smo se smejali njegovim šalama, shvatio sam da sam i u snu zapravo tragao za ovim, stvarnim Juliusom. Čak ni savršen san nije ni približno opisivao njegov realni šarm. Po njegovom ponašanju ove prve večeri, njegovim smelim i brzim pokretima, i vatrenoj strasti kojom mi se predavao otkako smo se ugledali, uvideo sam da ništa ne glumi, sem naše konobarske ludorije, da se ni u čemu ne pretvara i pred mene ne istupa ni sa kakvom maskom manipulatora, osim ako je takvo ponašanje u celini moglo biti pažljivo osmišljeno.
„Da nije ovako hladno, smesta bih te odveo na nekih šest, sedam mojih omiljenih tačaka u gradu“, uozbiljio se, gledajući sada mirnijim očima na gradić oko nas, dok smo se dugom ulicom polako udaljavali od civilizacije, zalazeći u deo koji skoro ni po čemu nije podsećao na centar kojim sam prošao od stanice do kafea.
Kao da sam odjedanput zakoračio u potpuno drugi film, našavši se, bolje reći, u nekoj vrsti mistične bajke, sa moje leve strane počele su da niču kuće nalik na omanje dvorce, udaljene jedna od druge taman dovoljno da i u bledom svitanju koje je polako pokoravalo dugotrajnu tamu, mogu da zadržim pogled na svakoj ogradi i prostranom dvorištu ispred kuća, a skoro svaka kuća je, u ružičastoj zimskoj magli raspršenoj kroz uličnu svetiljku, počivala kao netaknuta, skrivena od očiju u svom vanvremenskom miru. Jezivu lepotu ovih građevina naglašavali su redovi drveća sa obe strane ulice, visokog kao da opustelim granama dodiruje nebo, skidajući sa njega poneku retku zvezdu svojim predugim, crnim, mrazom isušenim prstima.
„Ali, vidim da ti je hladno, i da si umoran“, dodao je, naglo ispustivši moju ruku iz svoje.
„Možemo otići, ako želiš, zanima me kakva su to mesta... Prelepo je ovde“, rekao sam, plašeći se da je razočaran mojim ćutanjem. Sve vreme, srce mi je lupalo ubrzano pri svakoj novoj izgovorenoj reči, njegovoj ili mojoj, kao da je bilo pitanje preživljavanja šta ćemo naredno jedan drugom reći.
„Ma ne, ići ćemo kada bude toplo vreme. Sada moram da ugrejem noćnog putnika iz daleka!“ Stao je pred mene, stisnuvši me iz sve snage oko struka, podižući me odjednom sa tla. Zagrlio sam ga oko vrata kao kad sam stigao u kafe, a noge su mi se našle u vazduhu. Poneo me je u rukama, na tren, smejući se mom strahu od pada, kada se okliznuo, i uskoro smo pali pokraj ledenog puta, umalo ne razbivši glave, spašeni suvom, smrznutom travom. Leđa poda mnom kidao je na komade oštar bol, kada me je ščepao i obrnuo preko sebe, tako da smo se kotrljali nizbrdo kroz dvorište jedne od kuća, stigavši do samog trema.
Disao je brzim, isprekidanim dahom, glave izdignute nad mojim grudima, oslonivši se na njih rukama tako da sam ja jedva dolazio do daha, ugruvan nesnosnim bolom u leđima i nogama. Njegove poluotvorene usne, ulepljene u nekoliko dugih dlaka kose koji su se vijorili u izdišućoj struji vazduha između nas, osvajao je tihi osmeh ispod jednako drhtavih nozdrva, kada je zažmurio, a lice obasjano noćnim svetlom koje se stidljivo susrelo sa prvim zrakom jutra, bilo je lice krvožednog mladog vampira nalik stvorenjima sa njegovih crteža, ovog puta iscrtano na beloj hartiji zore demonski preciznim i savršenim potezima fine olovke besmrtnosti, koja je ovaj trenutak zauvek zarobila u moju memoriju.
Skinuo sam mu prstima kosu sa usana, prevrćući ga zatim kraj sebe, želeći da ga ljubim dok mi otežalo disanje sasvim ne utihne i ne izdahnem na njegovim usnama. Oblizao se sočno kao da će me pojesti, kada sam uronuo u to meko, goruće klupko tvrdih usana, oštrih zuba i žilavog jezika, spreman da me samelju svojim strastima, a on mi se prepustio sasvim nežno, izvijajući se poda mnom i praveći ispod sebe mesta za moje gladne ruke, da ga uzmu sebi i učine svojim kao nijedne pre. Sasvim izgubljen u svilenom, sladunjavom ukusu sluzokože kojom je bila obložena unutrašnjost voljenih usta, krećući se njome jezikom koji se ispružao neumorno do najudaljenijih tačaka, istražujući blaga novootkrivene, osetljive i meke, rumene i snene pećine, prepoznavao sam svoje gorke ostatke u njenim prevojima koji su me nanovo izludeli. Drhtao je od hladnoće i požude koja nije poznavala prepreke okrutne zime, ponovo mi stisnuvši noge između svojih, a ja sam goreo u ledenom osećaju da će se za nepun minut od tog đavolje upornog i skoro neprijatnog, brutalnog trenja moja ukroćena zver izliti tik uz njegovu, čvrstu poput dugačkog kamena koji me je žuljao do blaženstva božanske smrti. Samo sam izdahnuo kada je vrela tečnost procurela po sredinama i počela da nas jednako greje i hladi.
„Trebalo je da nosim suknju, ali nisam znao da dolaziš“, namignuo mi je nakon ukočenog pogleda i ozbiljnog tona. Nisam znao da li me više osvaja njegova lepota ili njegovo ludilo. Postajalo je očigledno da su neraskidiva celina.
„Dosta je izluđivanja za jednu noć“, prošaputao sam, legavši pored njega, a ledena trava sada me je grejala, kao da je baš tu bila postelja zagrevana za naš dolazak.
Uzdigao sam se na laktove ne bih li osmotrio pred čijom kućom se nalazimo, postajući svestan da je naše uzdahe mogao da čuje bilo ko u prolazu, a kamoli ukućani kraj čijeg trema smo upravo vodili ljubav. Glava mi se zatresla u shvatanju da sam nedavno stigao u nepoznat grad i već drugi put u toku prvih dva sata boravka u njemu, učinio stvar na ivici razuma.
„Iskreno, nisam mislio da ćeš uživo biti baš ovoliko... otvorenih shvatanja“, rekao je, slatko se nasmejavši.
„Nisam ni ja... Ti praviš ludaka od mene, a ja se ne opirem... Jasno mi je da to ono što je i trebalo da budem“.
„Tako je, samo se prepusti svojoj prirodi. Ovde je sve prirodno, kao što vidiš“, nasmešio mi se podižući ironično obrve, zatim razgledajući zamrznuti ambijent oko nas.
Kuća pred kojom smo ležali bila je građena pravougaono, tako da se sa ulice videla samo njena prednja fasada i ulaz. Pri vrhu velikih, drvenih vrata, nalazio se prozorčić sa ukrašenim, šarenim stalkom nalik na vitraž.
„Kako je lepa, voleo bih da živim ovde“, promrmljao sam, a još uvek ništa nije remetilo mir misli u našoj ledenoj postelji.
„Ova kuća je bila dom najbogatijeg čoveka u Mollinu, do pre par godina. Imao je ogromnu vinariju nedaleko odavde, a ovde je živeo, sam, pravio zabave i organizovao proslave. Umeo je da uživa i imao neobičan ukus. Prodata je kada se odselio u Kaggin“, objasnio mi je moj vodič.
„Ja bih je kupio da sam znao kada je prodavao!“, otelo mi se, a Julius se zasmejao, dok sam ja još uvek zurio u tamno-sivu fasadu obasjanu šarenim svetlima prozorskih staklića, a rezbarena, masivna vrata kao da su nas pozivala da uđemo u bajku.
U dvorištu su bila posađena mlada stabla nekoliko voćaka, sada jedva prepoznatljivih vrsta, ogolela u periodu zime.
„Ovde nije nimalo toplije nego kod nas“, sumirao sam utiske, razgledajući i dalje novi svet oko sebe. Sa obe strane kuće, nalazilo se nekoliko grmova zimskih ruža, zaleđenih cvetova koji su čitavoj atmosferi dodavali romantičnu melanholiju.
„Nije kao u Kagginu. Ništa nije isto“, odgovorio je, spustivši pogled ka travi koja se hladila.
„Je li tvoja kuća daleko odavde? Koliko je duga ova ulica?“, upitao sam, polako ustajući kada me je već hvatala drhtavica od ležanja na ledenom tlu.
„Nije daleko...“, ustao je i on, zagrlivši me neočekivano, sasvim ozbiljan i pomalo setan.
„Hajdemo“, okrenuo sam se iz zagrljaja ka dvorištu, kada me je rukom preusmerio na suprotnu stranu.
„Ja sam kupio vinarevu kuću, Basi“.
Moj zbunjen i zadivljen pogled vratio mu je široki osmeh. Ipak ću videti unutrašnjost ove prelepe građevine, pomislio sam, ne ubrajajući sebe još uvek u njene potencijalne stanare.
„Munar i ja smo zamenili kuće, njemu je odgovarala naša porodična u Kagginu, ipak manja od ove, i sa manje obaveza u njoj, iako ja ni ovde ne radim baš mnogo, videćeš“, objašnjavao mi je ozareno.
„Munar?! Kao naš Munar, ’matora škrtica’? Zbog kog smo se i upoznali na izložbi?“
„Da... Neka imena si pogodio, a neka izmešao. Sve u svemu, konačno si na pravom mestu. Izvoli“, pokazao mi je da uđem, ispruživši pred mene obe bele ruke.
„Naravno, nikada ne zaključavaš!“, pogledao sam ga u šali prekorno, a rumenilo se vratilo u njegove blede obraze.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 19 Jun, 2024
- 2320 pregleda
Kao u pethodnih osamdeset prica tako i ovo dragoceno parce knjige,i sta god da napises bilo da je magicno,psihodelicno,perverzno uvek odstupa od svega sto sam do tad znala i oduzme mi dah. STa god zaokruzis, bilo kakav delic,bilo koja tema, odise skladom i toplinom kako niko ne moze postici. Ostani. Zvezdo vodiljo.Mali smo naspram tvog neba. Smisljam cenu autograma,mora biti svemirska...ali meni molim te besplatno:)
omg